GOODNIGHT, MOMMY (Ich seh, Ich seh, 2014)

  ***(*) 

 3+ 

            Evo nama, na FEST-u, najzad jednog zamalo pa odličnog horora: nemam nikakve sumnje da će mi GOODNIGHT, MOMMY na kraju godine biti u top-10 naj-horora, a možda čak i u top-5.

            U pitanju je vrsta horora koju najviše volim, ona u kojoj se spajaju art i žanr u strastvenom neraskidivom zagrljaju koji niko sem najzadrtijih slepaca ne može, niti treba, da rastavi na sastavne delove. S jedne strane kao ko-rediteljku imamo stalnu saradnicu Ulriha Zajdla, austrijskog autora niza ledenih i mizantropskih (?) filmova (meni najdraži: PASJI DANI – nikad ljudska bića nisu bednije i uništenja-vrednije izgledala na filmu!). 

Zajdl je ovo i producirao, a njegov dokumentarac U PODRUMU takođe igra na FEST-u (i vredi pažnje!). S druge, pak, strane, imamo nepatvorenog predstavnika "zla đeca" podžanra, sekcija: blizanci! Pa ko to da ne voli?

            Na ivici šume, daleko od sveta, žive dva dečaka od kojih 10-11 godinica, braća blizanci. Eto ih u kući čudno modernističkoj, da ne kažem art deko ili tako nešto: kao da je projektovao neki frigidni Austrijanac. Ništa brvnara, ništa sjedinjenje s prirodom, nego naprotiv – ovo odskače iz zelenila kao pakla cigareta posle piknika zaostala na proplanku.

            Kući se iz bolnice vraća majka – sa licem u zavojima. Ne znamo šta je bilo, o kakvom se zahvatu radi i zbog čega, ali klinci ubrzo počnu da sumnjaju u maminu autentičnost, tj. da li je to uopšte stvarno njihova mama, ili nešto tuđinsko. Tu su i neke vizije, ili snovi, ili stvarnost – ne zna se šta je – u kojima čudne bube ulaze mami u uho (slično kao u Soavijevoj SEKTI, ali s drugim konotacijama) a ona ne reaguje.

            Pošto ni mama nije baš nežna prema dečacima, a ni njihovo ponašanje nije baš iz udžbenika, stvari na kraju eskaliraju u pravcu nečega što bi se moglo nazvati torture pornom, ali pošto je sve u krugu familije, ipak ne bih aludirao na incest porn (a ionako se ovde ne zalazi baš duboko u patologiju a la SRPSKI FILM).

            Vizuelne reference se kreću od Frankenštajnove neveste i Očiju bez lica pa do Hellbounda (ovo sa SEKTOM je verovatno nenamerno, ipak je to "niži" nivo, B-movie, ispod radara za ove arty Austrijance, bez obzira što je Soavijev film zapravo arty-pulp svoje vrste). Glavna žanrovska referenca, međutim, spada u SPOJLERE, pa radije ne bih to ni nagoveštavao...

Režija je klinički ledena, kamera mirna, bez egzibicija, hladno beleži sve, uz povremene "etide" koje dodaju na začudnosti, npr. kadrovi u kojima majka zavijenog lica stoji pred ogledalom u dugačkoj haljini koja vijori na vetru, ili scene snova/vizija, uključujući jednu koja, ipak nepotrebno, rabi onaj danas već otrcani "zamućeni" efekat brzomrdajuće glave patentiran u DŽEJKOBOVOJ LESTVICI KOŠMARA.

Ono što krasi LAKU NOĆ, MAMA (tj. VIDIM, VIDIM, u doslovnom prevodu s nemačkog – prema nekakvoj pesmici-razbrajalici) nije toliko zaplet po sebi koliko sveopšti ugođaj: unikatno creepy atmosfera u kojoj je teško staviti prst tačno na ono što je jezivo, napeto, strašno, jer ne zbiva se bogzna šta spektakularno, a opet, ima nešto u ritmu, u bojama, u svetlu, u detaljima, u sitnim zločestostima i nagoveštajima što se polagano akumulira u pravcu većih i otvorenijih gadosti.

Zamislite onaj pritajeni sadizam, tik ispod glazure "normalnosti", iz filmova Mihaela Hanekea – zamislite BELU TRAKU svedenu na intimnu priču jedne krnje familije (nema Oca, ni svetoga duha... samo Magna Mater...), ali sa znatnom dozom horora ubačenom, i eto vam ideje na šta liči ovaj film.

Ja imam određene rezerve prema kraju i raspletu, ali ništa fundamentalno: svakako treba da iskoristite priliku i ovo pogledate na FEST-u, tim pre što filma nema u alter-izvorima, tj. na netu (ja sam pogledao skriner "preko veze", nevezano za FEST, a vezano za RUE MORGUE), i pitanje je kada će se pojaviti pred cyber-narodom.

SPOJLER – ne čitaj pre gledanja filma! 

Bio sam iznenađen da jedan austrijski arty film uopšte ima TWIST! U američanskim filmovima sam na oprezu oko toga, ali ovde sam se, priznajem, malo opustio, i twist ("ma ne, neće valjda? ne, nije valjda...?") naslutio nešto kasnije u filmu, tek u drugoj polovini. 

Ono što ovom filmu pomalo oduzima jeste činjenica da je taj twist identičan onome u klasičnom (mada, masama manje znanom, neizvikanom) hororu THE OTHER (1972); dakle, oduzima mu u očima znalaca, mada gledalačke mase teško da taj film drže negde blizu svesti kao potencijalnu referencu. Uzgred, ko ga nije gledao, ozbiljno preporučujem - THE OTHER (1972) je jedno od skrajnutih, neopevanih malih remek-dela američkog horora i zaslužuje mnogo viši status nego što ga sada ima.

S druge strane, međutim, twist nije tu radi sebe samog, tj. nije prepisan nego je smisleno integrisan, deo je te priče, i kada se sve karte razotkriju, DODAJE filmu na značenju i emociji. Jedino što krupnije zameram ovome jeste varanje: pre svega, u smeštanju te kuće u potpunu izolaciju, sa minimalnom interakcijom sa spoljnim svetom. THE OTHER je hrabrije i smelije svoju storiju smestio u ruralnu zajednicu sa svim njenim stanovnicima i odnosima – toga ovde skoro da uopšte nema. 

Pored toga, u svetlu onoga što na kraju saznamo, početak filma deluje fejk: jer, ko bi jednog dečaka tih godina ostavio da živi sam samcit u kućerini na ivici šume, a naročito posle onoga što je uradio tj. što se desilo. Nema teorije da to i takvo dete ne bi bilo u nekoj instituciji – ipak je to Austrija, dakle uređena država, a ne Srbija! Umesto toga, samo dete (i njegov imaginarni, mrtvi brat) cunja po kući dok čeka da mu mama dođe iz bolnice. Ma nemoj! Ali jbg, bez toga ne bi bilo ni filma...

Ghoulov vodič kroz FEST 2015 (2): Ovo možete i propustiti

Svi drugi vas zatrpavaju hajpom i epp-om! Svi drugi vas teraju – kupujte, gledajte, konzumirajte, što više, dok ne padnete u nesfest! Jedino vam Ghoul, pored PREPORUKA, prijateljski kazuje i ono što vam drugi neće reći: koje naoko intrigantne filmove možete i da preskočite, pogledate kod kuće, ili ne gledate uopšte – jer kriza je i besparica, ko će da kupuje karte za 20 filmova na ovu skupoću?

Dakle, ovo dole sam ja gledao za vas i umesto vas: nisu to LOŠI filmovi, ali u konkurenciji daleko boljih i zanimljivijih, OVE baš i možete propustiti.

'71

**(*)

2+

Dobitnik Zlatnog Ghoula za naj-mušku ulogu, Džeri O'Konel (za film STARRED UP) ovde je prilično neupečatljiv jer mu poludupasti film ne pruža bogzna kakav materijal da se pokaže. Premisa, o engleskom vojniku koji zaostane iza "linije fronta" u Belfastu 1971. i onda mora sam da se probija kroz neprijateljsko okruženje, mogla je i morala da se izmuze za daleko uzbudljiviji film. Ovaj nije negledljiv, ali ne prevazilazi nivo kompetentne zaboravljivosti.

ČOVEK PTICA

BIRDMAN

?

Ovo sam ugasio posle pola sata (inače, traje oko dva). Zato, ovo nije kritika nego impresija i upozorenje: ništa mi ne vredi gimmick sa kamerom koja, navodno, sve snima u jednom cugu, džaba mi dobra gluma (i svi Oskari i zlato što sjaaa), kad me ti likovi i to što im se dešava apsolutno nisu zainteresovali da bih ih pratio dva sata. Film se ponaša kao da nikad nismo gledali ništa drugo o glumcima, rediteljima, probama, pozorištu a, za moj groš, ispod svih svojih razmetljivosti nudi bajat, predvidiv proizvod. Ako vam je baš stalo do filma o Čoveku sa Glavom Ptice, koji se ceo dešava u pozorištu, bolje pogledajte remek-delo Mikelea Soavija BLOODY BIRD (aka AQUARIUS, aka STAGE FRIGHT). E, deco, TO se zove BIRDMAN!

GLASOVI

THE VOICES

**

2+

Rajan Rejnolds je nešto kao moderni Norman Bejts – ali proleter, golja najobičniji, fizikalac, a ne hotelijer; umesto sa mrtvom majkom on govori sa svojim kućnim ljubimcima, psom (dobrica, glas razuma) i mačkom (krvožednom Id zloćom koja ga škotskim akcentom navodi na ubijanje). Velike šanse iz ove premise uglavnom su protraćene u jedva-poludupastom, napadno neduhovitom i nenadahnutom filmu. Jedini dobar fazon je taj što, dok je na lekovima, njegov stan izgleda kao toplo i prijatno, bogato opremljeno gnezdo, a kad prestane da ih uzima – vidi sebe u mračnom ćumezu tipičnom za serijske ubice; što je najgore, tad čak ni životinje ne govore. Avaj, džaba sve kad je zaplet skroz deža vi, a sa jednom jedinom inovacijom (životinje koje, kao, govore; kasnije i odsečene glave) ništa naročito nije urađeno. Prosto rečeno, ovi GLASOVI nemaju ništa zabavno i upečatljivo da vam kažu.

MAPE DO ZVEZDA

MAPS TO THE STARS

**

2

Boli me čak i prisećanje na ovaj film. Slično kao što se ČOVEK-TICA pravi da nikad nismo videli satiru na pozorište, glumce itd. tako se i Kronenberg ponaša kao da niko nikad nije razotkrio sjaj i bedu Holivuda, pa je zato snimio ovu ružnu i glupu telenovelu na tu temu. Oh, kako boli kad veliki padnu! Jedini donekle zabavan podzaplet u svemu ovome tiče se nadobudnog antipatičnog skota od deteta-zvezde i njegove već u korenu zatrovane (ne)čovečnosti, što je povod za nekoliko baš-baš crnohumornih scena. Ali za pravi crni humor sačekajte sam kraj, gde ćete videti wannabe dramsku, ozbiljnu scenu CGI vatre koja bi bila ismejana iz GHOST RIDER 3: HOLLYBALLOO!

RITAM LUDILA

WHIPLASH

**

2

WHIPLASH je srednjačka bezvezarija. Citiraću odličan članak koji jasno poentira zbog čega (i tako mi štedi vreme i trud): "Here’s what Charlie Parker didn’t do in the intervening year: sit alone in his room and work on making his fingers go faster. He played music, thought music, lived music. In “Whiplash,” the young musicians don’t play much music. Andrew isn’t in a band or a combo, doesn’t get together with his fellow-students and jam—not in a park, not in a subway station, not in a café, not even in a basement. He doesn’t study music theory, not alone and not (as Parker did) with his peers. There’s no obsessive comparing of recordings and styles, no sense of a wide-ranging appreciation of jazz history—no Elvin Jones, no Tony Williams, no Max Roach, no Ed Blackwell. In short, the musician’s life is about pure competitive ambition—the concert band and the exposure it provides—and nothing else. "

Tačno to: " There’s nothing in the film to indicate that Andrew has any originality in his music. What he has, and what he ultimately expresses, is chutzpah. That may be very helpful in readying Andrew for a job on television. “Whiplash” honors neither jazz nor cinema; it’s a work of petty didacticism that shows off petty mastery. "

Ovaj članak ucelo imate OVDE.

Vipleš svodi muziciranje na cirkuzanisanje, i to je njegov suštinski promašaj, u svođenju umetnosti na sport – mada čak ni u sportu ne pobeđuje nužno najuporniji, onaj koji je najviše prokrvario na vežbama i treninzima, koji je do pucanja napregao mišiće. Ali nema veze, i ovde na delu vidimo vulgarnu američku veru da će svako ko svakodnevno trči do iznemoglosti da postane maratonac i šampion.

To sve kulminira u idiotskoj završnoj sceni u kojoj mladac pokazuje svima kolko brzo može da lupa. Wow. Bravo sinko, get a job in a sideshow, will you? Dramaturški je to tako postavljeno da klinac i tu kao i svuda drugde ispada sebični egomanijački skot - jer izbacuje sebe u prvi i jedini plan, nauštrb benda koji ostavlja na cedilu, tj. baca u senku svojom solo egzibicijom. Kao: "Sklonite se vi sad, ćutite i gledajte moju egzibiciju!" To nije kolegijalno niti je lepo. Ali debili misle da tako nastaje umetnost...

TOKIJSKO PLEME

TOKYO TRIBE

??

S velikim nestrpljenjem sam dočekao novi film vrlo mi dragog reditelja, Šion Sona – ali, avaj, onda sam shvatio da ja ovo uopšte ne mogu da gledam! Naime, ta priča o ratu bandi, bandita i kojekakvog polusveta u alter-futur Tokiju u potpunosti je natopljena hip-hopom. Svi "junaci" to slušaju, svi recituju-verglaju-repuju, i čitav "film" zapravo izgleda kao dvočasovni vulgarno-šareni drečavi preterani spot za hipiti-hopiti "pesmu". Žao mi je, vidim da ima lepih slika u filmu (hell, ima ih i u video-spotovima, pa ne traju dva sata!), ali moje organsko gnušanje prema bilo čemu što makar u najavi prismrdi na rep čini mi nemogućim gledanje ovog filma.

TURISTA

TURIST /FORCE MAJEURE

**(*)

2+

Ova drama bi zapravo trebalo da bude nešto kao dead pan komedija naravi, ali toliko je dead da nije naročito smešna a ni zabavna – zapravo je do ivice negledljivosti prerazvučena, repetitivna i predvidiva sa svojim inače solidnim poentama i zapažanjima, onda kad se ne bavi opskurantizmom (kao u završnoj sceni, recimo). Nije da tu nema zanimljivosti, na momente, ima simpatičnih psiho-socioloških uvida, ali... ovaj prilično uninvolving film nije me dotakao koliko sam želeo i očekivao.

ZUBATI

TUSK

**

2

Ovo je film sa jednim jedinim "fazonom": ludak otima ljude i hirurški (?) ih pretvara u morževe. 

Avaj, taj "fazon" je razvučen na traaaajaaaanjeeeee predugometražnog filma krajnje na silu, ubacivanjem ničemu-neslužećih flešbekova i paralelne radnje u kojoj Džoni Dep pod šminkom preglumljava i krevelji se igrajući retardiranog kanadofrancuza u apsolutnom slepom crevu filma. 

Gledljivo, uz premotavanje, samo najzadrtijim pratiocima Kevina Smita, kurioziteta i najpovršnijim fanovima "ludih" filmova ("Brate, zamisli šta sam gledo: film o liku koji ljude pretvara u morske konje! Ne možeš da veruješ! Ludo burazere, ludo!"). 

Najveći horor u ovom pokušaju crnohumorne torture-strave jeste to u kakvog je nakazno debelog gmaza sa praseće sitnim očicama i tupavom facom izrastao Hejli Džoel Osment. 

Nekada je gledao mrtve ljude, a sad vidi ljude-morževe...

UBITI ČOVEKA

TO KILL A MAN

**(*)

2+

Lepo je uhvaćen osećaj sveprisutnog i skoro neizbežnog nasilja koje se kao usud, uprkos svim naporima, nadvija nad život jednog običnog porodičnog čoveka... ali kada do toga dođe, i kad on krene da se sveti, to postaje dosadno, razvučeno, predvidivo, i naprosto gubi se u jadnoj "poenti".

VARVARI

**

2-

Glupa prvoloptaška autošovinistička dramica u kojoj je Kosovo samo prazni mit, odnosno izgovor za lažno stečenu državnu pomoć, tj. alibi za lumpovanje i krađu po gradu (čuvene "patike za Kosovo"). Presad rumunske estetike u naše okruženje (Mladenovac vs. Beograd) tehnički nije loše izveden: kamera je dobra, kao i glumci-početnici (i/ili naturščici), ali džaba kad je scenario banalno soc-horor sranje selektivno prepisano iz dnevnih novina, bez ikakve nadgradnje.

Distanca 

La distancia

**

2+

Tri patuljka imaju zadatak da otmu umetninu pod nazivom "Distanca" iz kotlarnice jedne napuštene ruševne propale ruske termocentrale u nedođiji. Oni to glatko i učine. Kraj. Usput imamo neke lepe slike iz žanra "kako mali Đokica zamišlja umetnost". Dosadno i ni blizu tako ludo kao što na prvi opis zvuči (mada, iskren da budem, nije sasvim lišeno određenog skoro dadaističkog anything goes šarma).

Gole nemačke tinejdžerke (1): WETLANDS (2014)

  **(*)  

  2+  

            upozorenje: Ovaj post sadrži text i slike koji nisu prikladni za osetljive, uvredljive, gadljive i maloletne.

            I žene prde. I žene seru, izgleda. Neke čak imaju i hemoroide. I to ne nekakve tetke i babe nadomak groba, nego mlade sexy zgodne žene! To su samo neka od otkrovenja koja nam ovaj film otkriva. Prava šansa da vas prosvetli biće na predstojećem FEST-u!

            Sexy cura se češa po dupetu. Pa gde to ima? U filmu WETLANDS. Njegova opsesija dupetom, sranjem, klozetom, WC šoljom, prolivom, brisanjem dupeta, (prljavim) donjim vešom itsl. tipično je NEMAČKA.

Šajze! Ja stvarno ne znam šta je s tim narodom, da li zbog svih tih kobasica i kiselog kupusa koji proždiru imaju smrdljivija i napadnija, lepljivija govna od ostatka sveta ili koji im je đavo, ali evidentna je stvar u njihovoj "kulturi" postojanje vrlo specifične fetišizacije svega vezanog za veliku nuždu. Uostalom, treba znati da je to narod koji u svom rečniku ima posebnu reč za ono što se kod nas samo idiomatski zove "Tarzančići", pa prema tome... dabome!

Ali neću sada o tome. WETLANDS je u celosti "nadahnut" klinačkom željom za kolekcijom što više tabua vezanih za telesne funkcije koje se u pristojnom društvu ne pominju. Kao kad malo dete progovori, pa nauči "bezobrazne" reči (a to su najčešće baš one vezane za TABU delove tela i njihove funkcije), i onda ih fascinirano, papagajski ponavlja, svesno da čini nešto zabranjeno što njegove roditelje donekle zabavlja a odnekle šokira 

– i kao kad tinejdžer počne da otkriva neke nove stvari o svom i tuđim telima pa počne naglašeno da psuje i aludira na ove TABUE – tako i WETLANDS u celosti svoje postojanje zasniva na šoku koji govor (i slika!) o ovim stvarima mogu da izazovu!

Vaginalne gljivice! Vaginalni mirisi! Sperma na prstima! Menstrualna krv na obrazima! Brijanje stidnih dlaka! Brijanje analnog otvora! Proliv! Sve to i još mnogo toga drugog imate u ovom filmu. Šokirajte se za sve pare – ako padate na ovako klinačke fore.

Zaplet? Curica se zanela previše prilikom brijanja svog dupeta i žiletom sebi nanela ranu na čmaru koja se inficirala i zahteva operaciju. Dok leži u bolnici i oporavlja se od krpljenja sfinktera, ona se zacopa u prilično neupečatljivog medicinskog brata. Usput fantazira o koječemu (uključujući smrt svoje majke) i pokušava da ga osvoji po svaku cenu, žrtvujući pritom čak i svoje dupe...

Ako imate 13 godina, ili barem mentalni sklop tinejdžera, ovo je pravi film za vas. Ako ste nešto zreliji, znajte da je scenario bezvezarija, ali režija ima ponešto slikovitog šarma i dinamike, kao infantilna verzija Toma Tikvera (TRČI LOLA TRČI) a glavna glumica Carla Juri je prava bombonica 

i zapravo samo zbog nje stvarno i vredi ovo pogledati – ako imate stomak za sve ono ostalo (slikano manje-više videospotovski pa nije toliko explicitno niti gadno kao što zvuči).

Istina je da ovaj film ne sadrži "pas jebe ženu" video, jer naša junakinja nekim čudnim previdom ne radi "ono" sa psom u ovom filmu (mada dođe blizu toga da "to" uradi sa Crnim Arapinom!); ali zato, ako tražite "gole nemačke tinejdžerke", WETLANDS može biti film za vas.

...čak i uprkos tome što mladolika, tinejdžerolika Karla zapravo ima tri banke! Ko bi rekao da ta glumica ove godine puni 30 godina? Ja ne bih nikada! Oh, well, tim bolje. Ko voli, nek izvoli.

Ghoulov vodič kroz FEST 2015 (1): ŠTA GLEDATI?

            Ove godine, za promenu, na FEST-u stvarno ima mnogo toga vrednog da se vidi. Veliku zaslugu za to svakako ima novi selektor, reditelj i filmofil Mladen PORNO BANDA Đorđević, koji mi je priznao da se delimično rukovodio i ovim blogom kao izvorom informacija o potencijalno zanimljivim filmovima. Da, The Cult of Ghoul je saučesnik ovogodišnjeg programa FEST-a! Rezultat toga je da ćete na FEST-u 2015. moći da vidite brojne dobitnike Zlatnih Ghoulova, kao i filmove iz samog vrha mojih godišnjih lista.

            Baš zato što će ove godine biti više naslova vrednih pažnje, načinio sam sledeći VODIČ za filmofile istančanijeg ukusa - dakle, ne za uobičajenu festovsku marvu koja se rukovodi samo izvikanim naslovima i temama, oskarovcima, palmama i lovorovim vencima, ocenama na IMDB-u itsl, nego za ljude koji vole da pročačkaju i otkriju nešto nepoznato, drugačije, ekscentrično, kultno, što rulja još nije ispipala svojim masnim prstima...

            VODIČ je podeljen u tri dela i dva nastavka. U ovom postu izređaću: 1) GLEDAO SAM I PREPORUČUJEM, 2) NISAM GLEDAO ALI SVAKAKO PLANIRAM. Za par dana stiže i deo 3) GLEDAO SAM I NE PREPORUČUJEM.

GLEDAO SAM I PREPORUČUJEM:

BABADUK

THE BABADOOK

***

3-

Za moj groš previše izvikani, ali ipak natprosečan hororčić kojeg vredi overiti u bioskopu, sad i nikad više.

Moj detaljniji prikaz imate OVDE.

ČUDNA BOJA SUZA TVOGA TELA

L'ÉTRANGE COULEUR DES LARMES DE TON CORPS / STRANGE COLOUR OF YOUR BODY'S TEARS

***

3-

Ovaj skoro-avangardni, jedva-narativni, skoro-autistički omaž giallo hororima predstavlja spektakularno audio-vizuelno iskustvo kakvo se MORA doživeti u bioskopu. Iskoristite unikatnu priliku!

DIVLJE PRIČE

WILD TALES

***

3

Odličan argentinski omnibus koji se bavi svakodnevnim mukama i dilemama koje brzo eskaliraju u "šta bi bilo kad bi bilo" crnohumorne košmare. Kako se odjednom osvetiti SVIMA koji su te celog života zajebavali i život ti unakazili? Šta ako budeš u prilici da nekažnjeno serviraš otrov svom upropastitelju? Kako se osvetiti čoveku koji te namerno gnjavi na auto-putu svojom vožnjom? Kako se izboriti sa parking-servisom koji ti stalno grabi auto sa neobeležnog mesta? Šta ako mlada usred venčanja otkrije da ju je mladoženja varao sa curom koja je takođe gošća, tu, na gozbi? POGLEDAJTE ŠTA!

HARD TO BE A GOD

TRUDNO BYT BOGOM

***

3+

Vuzuelno perfektna orgija mračnjaštva, beznađa i mizantropije o tome kako lako ljudska stoka potone u blato onda kada istrebi misleće ljude a na vlast dođe najcrnji ŠLJAM. Čuvajte se: ovo traje TRI sata, nije baš date movie niti je zabava u normalnom smislu reči. Takođe, ima samo JEDNA projekcija na celom festivalu. Ko voli, nek izvoli!

Moj detaljniji prikaz imate OVDE.

NOĆNE HRONIKE

NIGHTCRAWLER

***

3

Malkice precenjena, ali ipak vrlo dobra i pažnje vredna triler-drama-satira o zloj zaleđini medijskih manipulacija i gladi za senzacijama.

Moj detaljniji prikaz imate OVDE.

PLAVA RUINA

BLUE RUIN

**(*)

3-

Jedini twist u ovoj priči o osveti jeste da je osvetnik prilično nevičan i nespretan (a uz to i nefotogeničan) bradonja: nije to Čak Bronson Stalone nego neki neupadljivi čikica koga muka natera da se pobrine za određene zlikovce, što dovodi do niza nimalo čistih, čak prilično traljavo odrađenih sukoba.

NIČIJE DETE

NO ONE`S CHILD

***

3+

Reći ću samo: odličan kao da nije srpski! Potresan ali nepatetičan, znakovit ali nenapadan (hm, relativno – za naše prilike), izvanredno odglumljen. Moj pečat preporuke!

PO REDU NESTAJANJA

KRAFTIDIOTEN / IN ORDER OF DISAPPEARANCE

**(*)

3-

Umereno zabavna nordijska krimi-triler crna komedija, na tragu "plan pošao po zlu" Tarantinijada iz 1990-ih, biće najzabavnija ovdašnjem gledaocu zbog epizodnog prisustva srpske (i albanske!) mafije u Norveškoj. Ne očekujte da je ovo igde blizu PUSHERU, i po opštim dometima, i po prikazu Srba (po tom pitanju ima ukupno dva dobra fazona: za jedan od njih – vidi sliku), ali gledljivo je i dovoljno intrigantno za razonodu.

R 100

R 100

**(*)

3-

Od reditelja nedostižno odličnog SYMBOLa , nova deadpan komedija apsurda, o bezličnom službeniku koji se učlani u SM klub za ponižavanje na javnom mestu, iz kojeg se nemoguće izaći, pa onda ovaj mora da trpi da ga zgodne ženske mlate i gnjave i niz stepenice bacaju gde god da krene. Zabavna premisa, ima dobrih set-pisova, ali ipak je to one-joke movie, prerazvučen i ne uradi s tom premisom dovoljno, ne samo na konotativnom planu, nego pre svega u smislu zabave tj. gegova. Drugim rečima, ovaj deadpan je previše dead za moj ukus iako svakako vredi gledanja.

SAMURAJ

THE SAMURAI

***

3+

Originalan spoj nadrealnog trilera, art filma i horora. Nema tu nikakvih samuraja, ali ima samurajskog mača koji proliva poprilično (stilizovane) krvi. Zanimljivo je da ovaj film sa gay podtekstom prikazuju jedan jedini put, i to baš u ponoć uoči Dana žena!

Moj detaljniji prikaz imate OVDE.

TMINA

BLACKNESS

**(*)

3-

Vizuelno nadmoćan domaći (!) studentski (?) film sa elementima (naučne) fantastike, ne baš vešto skrojen od dva parčeta (tj. veza između prve i druge polovine je upitna), ali svakako je vredan pažnje kao najava jednog nesumnjivo talentovanog reditelja.

TEŽAK DAN

KKEUT-KKA-JI-GAN-DA / A HARD DAY

***(*)

3+

Vanredno duhovit i zabavan crnohumorni krimi triler iz samog vrha moje liste najboljih iz prošle godine.

Moj detaljniji prikaz imate OVDE.

ŠTA RADIMO SAKRIVENI

WHAT WE DO IN THE SHADOWS

**(*)

3-

Šteta je što ovaj niz skečeva na temu svakodnevnih problema vampirskog urbanog života (a s vukodlacima – suživota) nema zaplet, ali kad su gegovi tako konzistentno dobri, tome se može progledati kroz prste. Jedna od najboljih horor komedija u poslednje vreme.

VIDIM, VIDIM

ICH SEH, ICH SEH / GOODNIGHT MOMMY

***(*)

3+

Izvanredan, ledeno jeziv horor + drama + art-film o dvojici blizanaca koji ne veruju da im se, posle plastične operacije lica, zaista vratila majka, a ne neki stranac... Uskoro stiže rivju. S Ghoulovim pečatom preporuke!

VLAŽNO MESTO

WETLANDS

**(*)

2+

Strogo gledao, scenario je detinjarija zasnovana na šokiranju neukusom, i ako baš hoćete, ovaj film i nije naročito dobar kao film; ali ipak ga vredi pogledati zato što se super-slatka glavna glumica obilato skida u njemu. Istina, neke od tih scena nisu baš erotične, ali neke i jesu. Spremite se na obilje izmeta, sperme, menstrualne krvi, povraćanja, sline i praktično svih mogućih izlučevina – ali to je sve uslikano videospotovski a ne kvazidokumentarno, pa nije toliko gnusno koliko zvuči.

NISAM GLEDAO ALI SVAKAKO PLANIRAM:

Poređano po redosledu prioriteta, tj. visini očekivanja:

BELI BOG

WHITE GOD

TELO

BODY

LET US PREY

LET US PREY

DEVOJKA SE VRAĆA KUĆI SAMA, NOĆU

A GIRL WALKS HOME ALONE AT NIGHT

U PODRUMU

IM KELLER / IN THE BASEMENT

BUDALA

DURAK / THE FOOL

DIVLJI ŽIVOT

WILD LIFE

HIJENA

HYENA

NESHVAĆENA

INCOMPRESA

SAVET PTICA

ZERRUMPELT HERZ / THE COUNCIL OF BIRDS

TRAVELATOR

TRAVELATOR

KOLT 45

COLT 45

PAZOLINI

PASOLINI

DRUGA ŠANSA

A SECOND CHANCE / EN CHANCE TIL

ENKLAVA

ENCLAVE

JEDNAKI

EQUALS (OMNIBUS)

U idućem nastavku osvrnuću se na neke filmove koje, po meni, možete glatko i propustiti.