Vašar knjiga 2015: Koje KNJIGE kupiti?

  

Više od 450 izlagača... bla-bla... Rusija počasni gost Sajma knjiga... bla-bla... Emir Kusturica otvara jubilarni 60. Sajam knjiga... bla-bla... okrugli stolovi... bla-bla... rakija... bla-bla... jubileji... bla-bla... akcije: tri knjige za 300 dinara... bla-bla... promoterke u minićima... bla-bla... pljeskavice... bla-bla... klasici... bla-bla... HazarDski rečnik, Mali princ i Blago cara Radovana bla-bla... Mnogo prašine... Mnogo bla-bla... Ukratko, došlo je ono naše omiljeno doba godine, doba kada se dešava VAŠAR KNJIGA! Navali, narode!

Ispod sledi moj izbor naslova koje mislim da bi vredelo istaći i preporučiti čitaocima ovog bloga. Opisi knjiga uglavnom potiču od samih izdavača ili drugih srodnih net-izvora, uz poneki moj komentar. Izbor je podeljen na dva dela, isto kao i život: HOROR i SVE OSTALO.

Zbog velikog broja naslova i preporuka morao sam da ovo podelim i u dva nastavka, pa će zato preporuke STRIPOVA biti okačene na blog za dva dana. Ionako mnogi od njih neće biti dostupni na Sajmu od prvog dana, nego tek od srede...

HOROR

Ako želite kvalitetan horor, u vrhunskom izboru, prevodu, dizajnu, opremi, štampi itd. onda je prvo (i maltene jedino) mesto – štand ORFELIN IZDAVAŠTVA. Nalazi se u Areni – to je onaj najniži nivo gde su mejdžor izdavači. Orfelin se nalazi prekoputa Evro Đuntija, a zamalo i svog antipoda po svemu – Lagune, pa se prema njima orijentišite.

Ako vam je do sada promakla, potražite moju POETIKU HORORA, koja objašnjava nastanak i razvoj horor književnosti od gotika do 21. veka.

Pored toga, na Sajmu možete naći i prvo kolo edicije „Poetika strave“ (koju takođe ja uređujem). Nju čine sledeći naslovi (kliknite na njih za više detalja):

Aldžernon Blekvud, VRBE

H. F. Lavkraft - ŠAPTAČ U TAMI

i upravo izašli

M. R. Džejms: ZAZVIŽDI I JA ĆU TI DOĆI

            Naravno, na istom štandu možete naći i druge mračne i hororične sadržaje, poput serijala vrhunski ilustrovanih knjiga o srpskoj mitologiji (BUNTOVNICI, IŠČEZLI itd), kao i knjige za mlade kao što je popularni serijal DOM GOSPOĐICE PEREGRIN ZA ČUDNOVATU DECU: idealan način da svoj podmladak uvedete u svet prijatne, zabavne, kvalitetne strave.

            Na štandu Orfelina možete naći i drugo, dopunjeno izdanje mog romana ZAVODNIK, u tvrdom povezu, sa novom koricom i u novoj unutrašnjoj grafičkoj opremi, koje pored blago redigovanog teksta romana sadrži još i:

1) moju novu priču pod naslovom „Crni čovek“ koja je svojevrsni prikvel dešavanjima iz romana. U njoj se opisuju muke koje je Grozda imala da dobije svog sina jedinca, te čudni i mračni putevi kojima je do njega napokon došla, i šta se zatim, u prvim godinama njegovog odrastanja, zlokobno dešavalo u familiji i u selu... i na Zavodniku...  Priča ima celih 37 strana, i veoma sam ponosan na nju.

2) Kao dodatak ovom izdanju možete pročitati i pogovor koji je napisao ni manje ni više nego Đorđe Kadijević! Da, izuzetno sam počastvovan što u knjizi imam pogovor ovog vrhunskog reditelja i intelektualca, te pionira srpske filmske fantastike i horora. Pored toga, njegove pohvalne reči krase i koricu knjige, i glase: „Ovaj roman najavljuje povratak iskonske, paganske, slovenske strave koja je egzistencijalna i fundamentalna.“

            Ja ću lično biti prisutan na Sajmu od srede 28. do petka 30. oktobra. Potpisivanje ZAVODNIKA i ostalih HORORA biće na Orfelinovom štandu u četvrtak 29.X u 18h. Dobrodošli!

            Ako ovo ne zadovoljava u potpunosti vašu glad za klasicima mračne fantastike i horora, evo nekoliko skromnijih, ali pažnje vrednih knjiga sa pričama iz 19. i ranog 20. veka.

Vampir

-Aleksej Tolstoj-

Otvorena knjiga

Sadrži još i priču „Vampir“ Džona Polidorija.

Cena: 396 din

U pitanju su dve priče sa istim nazivom ali različitim autorima.

Jedan od njih je Aleksej Tolstoj, ruski pesnik, romansijer i dramski pisac. Njegova priča je o plemiću Runjevskom koji tokom bala upoznaje čudnog stranca, koji mu se žali kako među prisutnima ima dosta vampira. Kasnije pripoveda priču koja mu se desila u Italiji a na čitaocu ostaje da proceni da li su na balu bili zaista vampiri, ili je to sve plod ludila protagoniste.

Priča Džona Vilijama Polidorija se smatra prvom modernom pričom o vampirima. Po prvi put se u književnosti javlja "vampir aristokrata", lord Rutven, što je Brem Stoker kasnije iskoristio za svoj lik Drakule.

Šapat duhova: irske legende i sablasne priče: antologijski izbor priča

-Šeriden Le Fanu-

Otvorena Knjiga

Skroman obim (144 str.) i naslov ukazuju da se iza ovih korica nalaze legende i folklorne priče koje je Le Fanu sakupljao i obrađivao, a ne njegove klasične horor priče. I bolje ako je tako, pošto njega imam na umu za istinski dostojanstven i pompezan tretman kod Orfelina...
Moje slutnje su ponovo bile opravdane: ovo je, na svu sreću, izbor minornih Le Fanuovih priča (da se razumemo: čak i takve imaju svojih draži!) a ne vrhunskih, koje sma planirao za ediciju "Poetika strave"! SUPER! *Uzdah olakšanja* i zahvalnost čitaocu bloga koji je poslao sadržaj ove knjige.

Sadržaj "Šapata duhova":
1. Priče iz Loh Gira
2. Izveštaj o čudnim neprijatnostima u ulici Ongijer
3. Dete koje je otišlo sa vilama
4. Seoski siledžija (iz "Priča o duhovima Čejplizoda")
5. Šta je to bilo?
6. Šapat duha
7. Ultor de Lejsi - Legenda iz Kaperkalena
8. Avanture Džima Salivena u velikom snegu
9. Ser Dominikova nagodba - Legemda o Dunoranu

Izabrao i preveo: Mirko Bižić
Lektura i korektura: ČUMA (WTF!?)
Izdavači: Otvorena knjiga i Čuma

Legenda o uspavanoj dolini i druge priče

-Irving Vašington !!!-

Otvorena Knjiga

Izdavač je uspeo da omaši čak i ime pisca koga objavljuje (njegovo ime je Vašington, a prezime je Irving!), ali nevezano za to, na ovo vredi obratiti pažnju, pa ako prevod nije loš, to treba imati.

Sablasne priče

-H. P. Blavacka-

Metaphysica

218 str.

U originalu The Nightmare Tales, a sadržaj bi trebalo da je ovaj:

1. can the double murder?
2. an unsolved mystery
3. karmic visions
4. the legend of the blue lotus
5. a bewitched life
6. the luminous shield
7. the cave of the echoes
8. from the polar lands
9. the ensouled violin

            Ako, pak, volite komercijalni i palp horor, PALADIN najavljuje dve nove knjige:

Leglo

-Džejms Herbert-

Paladin

Svi su se ponadali da je opasnost minula i da pacova više nema, ali to je bila opasna greška. Preživeli pacovi su se preselili. Grad je bio mesto njihovog poraza, tako da su napustili London. Naravno, seoski čisti vazduh podstiče apetit, a stare navike teško se gube. Beli pacov mutant je porastao i našao sebi para, izrodivši potomstvo po sopstvenom liku. Ta nova generacija pacova je dominirala nad ostalima, onima s tamnim krznom, koji su tragali za hranom i donosili je u Leglo.

Vučji sat

-Robert R. Makamon-

Paladin

Roman Vučji sat Roberta R. Makamona kreće se s velikim autoritetom kroz istoriju, narodna predanja i mitove kako bi kombinovao dva naizgled nespojiva žanra – akcionog trilera iz Drugog svetskog rata i paranormalne ljubavne priče – u beprekornu i neodoljivu celinu.

Makamonov junak je Majkl Galatin, žitelj dva suprotstavljena sveta. Rođen u ruskoj aristokratskoj porodici, da bi ga „preobrazio“ i odgajio čopor vukodlaka, Majkl iz divljih predela rodne Rusije stiže u prostranstva naružena ratnim ožiljcima. Ponudivši svoj jedinstveni dar saveznicima, Majkl postaje neka vrsta tajnog oružja s ciljem da se unište Hitler i njegov „Hiljadugodišnji Rajh“.

Progutana

-Dejvid Kronenberg-

Laguna

Zlikovci iz Lagune izdali Kronenberga! Skrobonja preveo.

Pisao sam već odavno prikaz ovog romana, imate ga OVDE.

Mizeri

-Stiven King-

Vulkan

Zlikovci iz Vulkana izdali jedan od Kingovih najboljih romana, u ko zna kakvom prevodu. Proverite.

E. A. PO – Život iz jednog čitanja

-Piter Akrojd-

CLIO

Biografija koju piše Piter Akrojd počinje tokom šest poslednjih dana Poovog života. Niko ne zna šta se dogodilo od momenta kada su ga prijatelji ispratili na parobrod u Baltimoru do smrti šest dana kasnije u jednoj lokalnoj kafani.

Solidna, vredna, informativna knjiga: ako volite Poa (a ko ga ne voli?!) – ovo vredi imati.

FANTASTIKA

Knjiga čuda

-Lord Danseni-

Bukefal E. O. N

Dansenijeve najbolje priče ostaju jedinstvene; niko još nije uspeo da preotme njegove vizije ili da oponaša njegov pomalo arhaičan, otvoren stil, premda je, mora se priznati, groznih pokušaja bilo. U Dansenijevoj vizuri, fantazija nas oslobađa opsesije svakodnevnih poslova i pošto priča odmakne dublje u prostor, tamo gde se čovek i fizički i u duhu sreće s drugim vrstama, stvorenjima i stvarima – gnomima, gibelinima, gnolovima, Umilnom zveri i pticom nedokučivog oka – pred nama, budući da imaginacija radi punom parom, iskrsava ono što stvarnost ne može da nam pruži, i mi shvatamo – sad da li sa zebnjom ili olakšanjem – da svet, u stvari, ne pripada samo nama. Ne treba zaboraviti da je Danseni bio znalac grčkog i latinskog jezika, otuda su imena koja je davao svojim junacima, vilinskim zemljama, nepoznatim morima i planinama veoma blisko povezana s grčko-rimskim svetom bogova, titana, kentaura i uopšte mitoloških bića. H. F. Lavkraft, jedan od vodećih američkih fantasta, priznao je da su Dansenijeve priče presudno uticale na njegovo pisanje (kao što su uticale i na Tolkina i Ursulu Legvin).

Tamni vilajet 2 & 3

Čudna knjižara

Klasične domaće SF i fanta priče u novom, tj. ponovljenom izdanju.

Snoviđenje ka neznanom Kadatu

-H. F. Lavkraft-

Čudna knjižara

Divlje izdanje nepoznatog ali sumnjivog prevodioca (ako je Tika Jovanović – ovo slobodno zaobiđite!). Već je naslov loše preveden, kako li je ono unutra? Za narednu godinu planirano je luksuzno, ozbiljno, kvalitetno izdanje, u mom prevodu, sa ilustracijama, i svakako ne sa ovako kič koricom. Ko žuri, kajaće se.

Marsijanske hronike

-Rej Bredberi-

Čudna knjižara

Činjenica da poznati domaći piratski “izdavač” Boban Knežević ovo plasira pod hrvatskim naslovom (MARSIJANSKE?! zašto onda ne i KRONIKE?) ne obećava ništa dobro. Ali, proverite sami. Knjiga je klasik, a da li je dobila tretman kakav zaslužuje, videćemo.

Istorija Đavola / Zaljubljeni Frankenštajn

-Klajv Barker-

Čudna knjižara

Dve Barkerove rane drame. Da – drame! Imate ih u Monolitu 9, ili beše 10.

Rudnici cara Solomona

-H. R. Hagard-

Makondo

Alan Kvotermejn je TAJ heroj Lige koji je karakteriše više od svih - isto kao što je Mina TA heroina, ali o tome kada sledeće godine iz štampe izađe „Drakula“. On je taj centralni lik, taj engleski džentlmen u kome su otelotvoruju avantura, ljudskost, sva veličina i slabost jednog pravog heroja. Dakle, roman koji je ustanovio barem dva izuzetno bitna žanra – "Lost world" i "Africana" – i koji će biti jedan od glavnih uzora kasnijim velikanima poput Lavkrafta, Kiplinga, Konana Dojla.
Predgovor Zorana Stefanovića, i ilustracije Darka Stojanovića, mladog lava, čine da ovo naše izdanje stoji časno među mnogobrojnim prelepim izdanjima iz tri različita stoleća.

Eden

-Stanislav Lem-

Solaris

Ovo delo iz 1959. godine prvo je prozno ostvarenje u kome se slavni poljski pisac fokusirao na problematiku susreta sa vanzemaljskom civilizacijom. Uslediće „Solaris“, „Nepobedivi“, „Glas gospodara“ i „Fijasko“ u kojima će ovaj motiv biti variran i dograđivan. Radnja romana počinje padom zemaljskog svemirskog broda na neistraženu planetu Eden. Članovi posade koju čine kapetan, doktor, inženjer, hemičar, fizičar i kibernetičar, pokušavaju da poprave oštećenu letelicu, ali istovremeno koriste priliku da obiđu i istraže okolne terene malo poznate planete. U tom neplaniranom istraživačkom poduhvatu ubrzo otkrivaju neku vrstu fabrike i druge instalacije tamošnje civilizacije.

SVE OSTALO

Zapadne zemlje

-Vilijam Barouz-

Fabrika knjiga

Kao i “Gradovi crvene noći” (Fabrika knjiga, 2010) i “Mesto mrtvih puteva” (Fabrika knjiga, 2011), “Zapadne zemlje” su takođe delo neiscrpne narativne invencije, kao i komičke meditacije o smrti, date u obliku romana. Možemo ih videti kao napredovanje hodočasnika kroz vodviljski prikazane daleke provincije pakla. Priča počinje kada ostareli pisac Vilijam Sjuard Hol (iliti Barouz “lično”) pokuša da pisanjem “prevari smrt”. Hol šalje svoje likove Džoa, Kima (revolveraša iz “Mesta mrtvih puteva”), Nefertija, te Hasana i Sabaha (Starca sa Planine), imaginativne ekstenzije samoga sebe, kao izviđače u Zemlju mrtvih, gde treba da pronađu put ka besmrtnosti.

---Odlična knjiga, možda i najbolja Barouzova iz 1980-ih.

broj strana: 276

cena: 1480

Bagatele za jedan pokolj

-L. F. Selin-

Ukronija

Selinova knjižica je jedan od najžešćih antisemitskih pamfleta ikad napisanih. U suštini, najveći deo pamfleta je esencijalistički vapaj za jednom formom organskog društva u kojem folklor i muževnost drže stvari na okupu.

---Očekuje se zabrana, pa požurite dok nisu zaplenili tiraž.

Govori Selin

-L. F. Selin-

priredili Milojko Knežević i Branko Kukić

Gradac

Sa Basarinim pogovorom.

Vitgenštajnov nećak

-Tomas Bernhard-

Lom

116 str.

589 din

"Vitgenštajnov nećak" je delimično autobiografski roman, s podnaslovom "Jedno prijateljstvo", i to jeste knjiga o prijateljstvu pisca s gotovo genijalnm, ali poludelim nećakom čuvenog filozofa Ludviga Vitgenštajna. Pisac se priseća njihovog dugogodišnjeg poznanstva i pokušava da rekonstruiše delove ekscentričnog života svog najboljeg prijatelja, kao neku apoteozu neprestane borbe umetnika da preživi u svetu koji tone u bezumlje.

---Odličan roman, obavezno posedovanje.

Imitator glasova

-Tomas Bernhard-

Lom

115 str.

589 din

"Imitator glasova", koji se donekle izdvaja u književnom opusu Tomasa Bernharda, sadrži 104 priče o ludilu, zločinima, samoubistvima, tajanstvenim nestancima, sve u svemu apsurdima, koji su svakodnevno prisutni u ljudskim životima. Ove bizarne anegdote, neka vrsta crne hronike u Harmsovom stilu, predstavljaju izvanredan uvod u Bernhardova velika dela.

---Ja nisam veliki fan ove knjige – zapravo, po meni je najslabija, najmanje zanimljiva Bernhardova, ali nije sasvim bez draži: ako ga volite, onda je vredi imati, ali ako se još niste upecali, ne bih rekao da je ovo idealan „uvod“ u njega.

Zavera budala

-Džon Kenedi Tul-

CLIO

II izdanje knjige

ZAVERA BUDALA je roman koji mi je pružio užitak kakav odavno nisam uz štampanu stranicu osetio; zapravo, čemu okolišenje – ovo je, verovatno, najduhovitiji roman koji sam ikada pročitao! Kikotao sam se naglas (što, inače, retko činim) tokom čitavog trajanja, i iskreno žalio što nema i više od tih 420 stranica, kroz koje sam prohujao za oko dva dana.

Detaljnije – OVDE.

Arcueil

-Aleksandar Bečanović-

Levo krilo

Arcueil, mirno predgrađe Pariza, na Uskrs 1768. godine postalo je poprište skandala koji je brzo dospeo u francusku štampu i umalo doživeo epilog na sudu. Markiz de Sad domamio je u svoju vilu u Arcueilu prosjakinju i udovicu Rose Keller da bi je podvrgnuo sadističkom tretmanu bičem i raznolikim oblicima seksualnog iživljavanja. Nesrećna žena je uspela da pobegne iz jazbine Božanstvenog Markiza i da se dokopa slobode, policije i medija. Da li se sve odigralo baš tako? Možda je Rose Keller bila prostitutka koju je Markiz de Sad unajmio da odigra ulogu u njegovom surovom pozorištu bez publike? Možda je Markiz de Sad samo žrtva lažnih zaštitnika državnog morala, baš kao Sokrat? Na ova pitanja možete potražiti odgovore u romanu Aleksandra Bečanovića, ali nije sigurno da ćete ih pronaći.

Bečanović je napisao majstorski omaž Markizu de Sadu, pre svega kao velikom stilisti, sklapajući svoj iluzorni almanah od raznorodnih tekstova koji nam izrazličitih uglova, 

kroz smenjivanje pripovedačkih registara, osvetljavaju čudnovatidogađaj u Arcueilu -  snopovi svetlosti se ukrštaju na sceni, ali markiz ipak ostaje u misterioznoj tami.

---U petak 30.X, u 18h, na štandu izdavača biće i promocija uz prisustvo autora koji dolazi u Beograd čak iz Bara, pa eto prilike da ga upoznate...

Sedam ludaka

-Roberto Arlt-

Bukefal E. O. N

Arlt's second novel, the popular Los siete locos (The Seven Madmen) was rough, brutal, colloquial and surreal, a complete break from the polite, middle-class literature more typical of Argentine literature (as exemplified, perhaps, by the work of Jorge Luis Borges, however innovative his work was in other respects). Los lanzallamas (The Flame-Throwers) was the sequel, and these two novels together are thought by many to be his greatest work. What followed were a series of short stories and plays in which Arlt pursued his vision of bizarre, half-mad, alienated characters pursuing insane quests in a landscape of urban chaos.

Autobiografija leša i druge priče

-Sigizmund Kržižanovski-

Bukefal E. O. N

Ne znam šta je, ali samo zbog naslova – proveriću.

25: antologija savremene japanske priče

-priredili Marija Jamasaki Vukelić i Susumu Katagava-

Tanesi

Posle dvotomne antologije najboljih japanskih priča 20. veka, Tanesi je priredio knjigu „25“, antologiju savremene japanske priče. U njoj je zastupljeno dvadeset pisaca, s dvadeset i pet priča. Ona predstavlja najsveobuhvatniji, u svetu jedinstven prikaz savremene japanske priče. Među piscima su Cušima Juko, Haruki Murakami, Joko Ogava, Nacuo Kirino, Jošimoto Banana, Kazuo Išigoro, Rju Murakami, Hiromi Kavakami, Mijuki Mijabe, Šuići Jošida...

Slike, formule, jednostavni oblici

-Nemanja Radulović-

Čigoja

233 str.

616 din

Slike i simboli

-Mirča Elijade-

Factum izdavaštvo

232 str.

748 din

Iz srpske religije, mitologije i folklora; izabrane studije

-Veselin Čajkanović-

Evro-Giunti

693 str.

Cena: 1468 din

Studije i članci iz stare srpske religije, mitologije i folklora našeg prvog istoričara religije, akademika i profesora Veselina Čajkanovića (1881-1946) već decenijama predstavljaju nezaobilazno štivo za proučavaoce, ali i za sve one koji žele da otkriju šta znače mnogi srpski običaji i verovanja, šta se krije iza brojnih tabua i zabrana, koji su to bogovi naseljavali srpski panteon pre primanja hrišćanstva i kako su oni potom hristijanizovani.

U ovaj izbor Čajkanovićevih radova uključene su studije iz religije i folklora od 1910. do 1942, knjiga O srpskom vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji i odabrana poglavlja iz nedovršenog dela Stara srpska religija i mitologija.

Kafka: za i protiv

-Ginter Anders-

izdavačka kuća Kiša

(izdanje iz 2015. god.)

500 din

Pomalo prevaziđeno, ali ipak ima svojih vrednosti i draži, naročito za Kafka-kompletiste.

Još nekoliko knjiga koje možete imati u vidu:

Mili tata Džojs Kerol Outs

(Agora)

Iskusni momci Pjera Paola Pazolinija

(Dereta)

Smrt Artemija Kruza Karlosa Fuentesa

(Dereta)

Šapat krošnji u ukletoj četvrti Ahmeta Umita…

(Dereta)

Valja znati i da je Sajam knjiga duboko kontroverzna manifestacija u kojoj se sve više slavi Komercijala a ne Kultura. Zato, primite k znanju šta kaže kvalitetan izdavač kao što je BOOKA:

Evo, da još jednom napišemo: ne učestvujemo na Sajmu knjiga u Beogradu. Mnogo je razloga zbog kojih smo zaključili da nam jednostavno nije mesto tamo. Nekada omiljena manifestacija pretvorila se u džinovski diskont, naplaćuju se preskupe ulaznice, a izdavači već papreno plaćaju svaki kvadratni santimetar prostora, dominacija velikih u odnosu na male već poprima gargantuanske razmere jer se prilokom dodele prostora broje naslovi, a ne odmerava kvalitet objavljenog, "knjige" potpisuju mnogi elementarno nepismeni ali poznati, stranih gostiju, agenata i izlagača gotovo i da nema.... Žao nam je samo što nećemo imati zadovoljstvo da se družimo sa vama. Što se prilike da nabavite naše knjige po nižim cenama tiče to nije problem. Biće popusta i na sajtu i u prijateljskoj knjižari Beopolis koja je na ivici propasti i za kojom ćete svi poslovično žaliti kad nestane, a nestaće jer ne može da opstane bez vaše podrške. Mi mislimo da je bolje da svoj mali nezavisni sajam pravimo kod njih i na taj način ih podržimo nego da ostavljamo novac onima koji iz godine u godinu pokazuju prezir prema nama od kojih žive. Hvala na podršci, vaša Booka.

Ako tamo odete, od najnovijih naslova preporučujem ovaj:

KARAOKE STRAVE

Rju Murakami

Booka

171 str.

673 din

i ovaj:
Godišnja doba - Stiven King

Mračna, satirična priča o generacijskom jazu u japanskom društvu, književni karaoke koji kombinuje uličnu kulturu i mange.

U ovoj neobuzdanoj satiri na račun urbanog života, sukoba među generacijama i rata među polovima, bestseler pisac Rju Murakami upoznaje nas sa šestoricom mladih gubitnika koje zanimaju samo alkohol, voajerisanje i karaoke. Nasuprot njima je neobična grupa dama, one su razvedene, nezavisne i žestoke, apsolutno rešene da ne trpe ničije maltretiranje. Vođen neobjašnjivim porivom, jedan od mladića spontano napada i ubija jednu od žena što dovodi do žestokog, strateški precizno razrađenog rata između dve grupe.

A knjižara Beopolis javlja:

Drugari, u knjižari Beopolis (Makedonska 30) i Beopolis sobi (Dom omladine) biće organizovan, drugu godinu zaredom, Mali sajam, na kome će učestvovati izdavačke kuće ‘’Fabrika knjiga’’, ‘’Booka’’, ‘’Alexandria press’’ i ‘’Tardis’’. Ova ‘’tradicionalna kulturna manifestacija’’ će trajati od 26. 10. do 01. 11. Na našu veliku čast, Mali sajam će otvoriti Predrag Koraksić Corax, 26. Oktobra u 20h. U ovom periodu, sva izdanja gore pomenutih izdavačkih kuća biće na sajamskom popustu. Družićemo se bez formalnosti, uz opuštenu atmosferu, koktu, kiki bombone i puno, puno lepih knjiga.

---U IDUĆEM NASTAVKU: KOJE STRIPOVE KUPITI?--- 

IZGUBLJENI SLUČAJ srpskog filma fantastike

  

            U prvom delu osvrta na knjigu Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike (koji možete videti OVDE) pozabavio sam se nekim njenim opštim kvalitetima i nedostacima, kao i odlikama prisutnim u prvom (dužem i boljem) delu knjige koji je napisao Jovan Ristić. Sada je na red došao drugi, kraći i slabiji deo knjige, koji potpisuje Dragan Jovićević.

             Dragan Jovićević je jedan od čelnih ljudi Festivala srpskog filma fantastike, tačnije, ima funkciju njegovog programskog direktora – dakle, fan je i posvećenik ove vrste filma. Svoju ljubav prema hororu pokazao je i svojim magistarskim radom, odbranjenim na FDU, koji mu je objavio Filmski Centar Srbije (FCS) pod naslovom KRUGOVI I KLETVE. O toj knjizi sam ukratko pisao na blogu, OVDE. Takođe sam joj posvetio i jednu detaljniju kritiku, koju sam za sada objavio samo na jednom opskurnom mestu zvanom TERRA, br. 16, ali viđena je i za knjigu mojih izabranih negativnih kritika koju pripremam. Ako vam je taj tekst do sada promakao, neka za ovu priliku posluži samo njegov zaključak:

„Knjiga Krugovi i kletve: kratki vodič kroz japanski i j-horror Dragana Jovićevića predstavlja rad koji je idejno nedovoljno promišljen, sumnjive stručnosti kako u najširem filmskom pogledu tako i vezano za uža područja kojima se bavi (horor kao žanr, uopšte; i azijski, japanski i američki horor konkretno), sa nedovoljnom argumentacijom svojih neretko sumnjivih teza, lišen precizne dijahronijske slike, sklon nepreciznostima, neutemeljenim uopštavanjima i materijalnim greškama, terminološki, stilski i jezički problematičan, neubedljivo sociološki inkliniran te strukturalno i teorijski manjkav. Tim je više poražavajuće što ovaj po mnogo čemu nepouzdan 'vodič' dolazi odobren pečatima dve vodeće filmske institucije u Srbiji (FDU i FCS). I možda se upravo u toj činjenici krije najveći horor.“

            Horor se nastavlja i u ovoj knjizi, koju takođe objavljuje FCS (!), jer deonica za koju je Jovićević odgovoran sadrži sve njegove gorenabrojane nedostatke, ali sažete na još manjem prostoru (80-ak strana), tako da su još vidljiviji – tim pre što, za razliku od KRUGOVA... ovaj tekst nije imao mentora, a kao da nije imao ni urednika. Njegov naslov glasi „Riznica fantastičnog: Žanrovska istorizacija kratkometražnog filma fantastike 1990-2014“ i naivno-zbunjeni čitalac, videvši taj glomazan naslov, može pomisliti da se iza njega krije nekakva teška teorija, ili makar „istorizacija“. Ono što ovaj tekst, umesto istorizacije, nudi zapravo jeste svojevrsna impresionistička autobiografija u kojoj se autor osvrće na svoje dane u Festivalu srpskog filma fantastike, i na neke (odabrane) kratke filmove prikazivane na njemu, uz krajnje subjektivnu blagost i hvalospeve za ono što su radili ortaci i bliski ljudi (prijatelji i saradnici festivala), a uz nešto malo objektivniju sliku o ostalima, pri čemu je sve to prožeto velikim dozama jezičkih nesuvislosti, idejno-logičkih kalambura, faktografskih netačnosti, nepreciznosti i nedoslednosti, teorijskih neutemeljenosti i proizvoljnosti, napisano stilski trapavo i neformalno do nivoa amaterizma – ukratko, srodnije katalogu nekog osrednjeg video kluba negoli ozbiljnoj publikaciji koji, ponavljam, izdaje vodeća institucija u Srbiji posvećena filmskom izdavaštvu (pored ostalog).

U principu, nije loše čuti i takav ugao, „iznutra“, od strane aktera i saučesnika domaće „scene“, sa svim ograničenjima i ogradama koje se u takvoj vizuri podrazumevaju – ali problemi su

a) što ostaje upitan smisao ovog segmenta u OVOJ knjizi (uključujući, pored ostalog, i nepotrebno ponavljanje, tj. pisanje o istim filmovima iz dva ugla: neke koje je prvo obradio Ristić malo kasnije opet prepričava i ponavlja Jovićević),  

i b) što je ovaj segment loš u skoro svakom pogledu, tako da knjizi škodi ne samo u formalnom smislu (doprinoseći njenoj šizofreniji, ničim izazvanoj podeljenosti) nego i u sadržinskom, jer ova doza propusta i neozbiljnosti preti da torpedira šanse da se knjiga ozbiljno shvati u establišmentu ionako neprijateljskom prema svakom obliku fantastike. Drugim rečima, ovaj tekst teško da bi prošao uredničku ruku čak i u fanzinu društva ljubitelja fantastike, EMITOR, pa je tim bizarnije da ga, ovakvog, pušta i objavljuje Filmski Centar Srbije!

Odnosno, ako smatrate da su fantastičari nekakva neozbiljna grupa amatera i neznalica koji i zaslužuju geto u kome se nalaze jer za bolje od toga nisu – onda će vam Jovićevićeva „istorizacija“ pružiti obilje primera za tu (ja bih voleo da verujem ipak pogrešnu) tezu!

Evo nekih od stvari koje otežavaju da se ovaj tekst, a zbog njega i knjiga u kojoj je objavljen, ozbiljno shvate:

Formalna neozbiljnost: fusnote

Nepotrebno se naslovi originala pri pominjanju stranih filmova stavljaju u fusnote, umesto u zagrade unutar glavnog teksta, što je standard koga bi Jovićević, kao magistar FDU-a, trebalo da je svestan. To je ne samo pogrešno, nego i remeti praćenje teksta.

Bez naročite potrebe ubacuju se fusnote o opštepoznatim imenima, kao što su E. A. Po, Rodžer Korman itsl. Kao, ne znamo ko su ti ljudi, pa mora fusnota da stoji ispod.

Poneke su ne samo nepotrebne nego i sasvim isprazne. Recimo, kad se pomene ime Romana Polanskog, sledi fusnota koja glasi ovako: „Roman Polanski (1933)“, i to je sve. Ime, i godina rođenja. Ne stoji čak ni da je reditelj. Čemu to? Koga je briga kad je on rođen? Od kakve je to važnosti za tekst? Zašto mi fusnota o tome odvraća pogled od teksta?

Neke su i netačne, recimo, Ticijalno Sklavi je proglašen za „strip crtača“ (što on NIJE) – ali ne i za strip scenaristu, što JESTE, i po čemu je upravo najpoznatiji. (str. 157)

Neke su savršeno redundantne, jer se, recimo na str. 170, u fusnoti ponavlja fakat o Nenadićevim ranim radovima, istovetno ono o čemu je Ristić već pisao u prvom delu knjige.

Netačnosti

- Tvrdi se da je Bernisa (1990) „trebalo da bude prvi film u serijalu...“ (str. 127).

Zapravo, bio je planiran omnibus film, a ne serija.

- „Gledajući poznati NASA-in snimak obdukcije vanzemaljskog tela...“ (143)

To što je Jovićević proglasio za „poznati NASA-in snimak“ nikada nije bilo povezivano sa NASA-om; dapače, radi se o odavno razotkrivenoj prevari (eng. hoax), koju nam ova FCS publikacija servira, bez trunke ironije ili ograde, kao autentičnu. Da, „poznat“ je taj snimak, na belosvetskim varijantama Trećeg oka, itsl.

- „Kao i u svim dobrim slešerima, tako je i ovde radoznalost kažnjiva, te i ona postaje žrtva kasapina sa unakaženim licem.“ (157)

„...i kao i u svim dobrim slešerima sličnog tipa, radoznalost odvodi dvojicu junaka u sigurnu propast.“ (159)

To što Jovićević ponavlja identičnu frazu u razmaku od tri strane bio bi veliki propust za neku ozbiljnu knjigu. Ali u ovoj, to čak i nije najgore: daleko gore je Jovićevićevo elementarno nerazumevanje horor žanra. Jer u dobrim slešerima radoznalost NIJE kažnjiva, nego samo u lošim. On i ovde (isto kao i u KRUGOVIMA...) ispoljava suštinsko nerazumevanje idejnosti horora.

- Kaže: „u šumi u kojoj se kuća nalazi, preti im ubica sa maskom (čime je sada već iz narativa više puta repliciran film Pogrešno skretanje)“ (170)

Oni koji su gledali film Pogrešno skretanje (Wrong Turn) znaju da u njemu ne postoji nikakav ubica sa maskom. Ubice u tom filmu ne nose maske, nego imaju „prirodno“ degenerisane face. Dakle, ništa tu nije „replicirano“ – ako Jovićević uopšte zna šta znači replicirati (lat. replicare; odgovoriti, dati odgovor na govor suprotne strane; protivrečiti).

- Kaže: „film je u potpunosti snimljen na engleskom, sa namernim 'lošijim' izgovorom, evocirajući sećanje na stare filmove Hamer produkcije, u kojima je engleski sa akcentom ukazivao na evropsko poreklo vampira.“ (178)

Ponovo to nepoznavanje žanra: Drakula u Hamerovim filmovima uopšte nije imao „namerno 'lošiji' izgovor“ – dapače, svako ko je gledao bar neki Hamerov film zna da njegov najčuveniji vampir govori čistim, jasnim i glasnim BBC inglišom jednog i jedinstvenog Kristofera Lija!

- Za film Naprata tvrdi da se zbiva „u Centralnoj Srbiji“ – iako je on eksplicitno smešten u Istočnu, u Negotin i okolinu; ta lokacija igra veoma značajnu ulogu u filmu, nije nešto usput pomenuto i nebitno, nego je ključno i za zaplet i za mitologiju Naprate.

Trapave formulacije

- Za opis nekrofilnog čina, Jovićević kaže – „uvrnuti lik se zaljubljuje u preminulu devojku i odluči da najintimniji trenutak podeli sa njom.“ (str. 128)

Dakle, kada zaljubljeni nekrofil krene da siluje mrtvu devojku, on zapravo DELI „najintimniji trenutak“ sa njom?! Možda bi neko ovo otpisao kao pokušaj neukusne šale; ali donji primeri, i učestalost ovako neprilično-apsurdnih formulacija, dovode u sumnju takvu blagonaklonost.

- „Policija juri jednog mladića. Ne znamo šta je skrivio jer u budućnosti razlozi za opstanak i zaista neće biti važni.“ (str. 130)

U budućnosti razlozi za opstanak i zaista neće biti važni.

Ponavljam: u budućnosti razlozi za opstanak i zaista neće biti važni.

Meditirajte nad ovom sentencom.

U budućnosti razlozi za opstanak i zaista neće biti važni.

Razlozi za opstanak. Razlozi! Za opstanak!

U budućnosti.

Neće biti važni.

Zaista!

- „U policijskoj državi strane su nebitne, klasične podele na dobre i loše ne postoje...“ (130)

Da, deco. Ako niste znali, u policijskoj državi strane su nebitne.

Kako to, zašto to, otkud to? Zar tamo ljudi nisu, baš naprotiv, polarizovani na jasno suprotstavljene strane? Zar je pogrešno sve što smo ikada čuli, čitali i gledali o policijskim državama? Izgleda. Jer, sudeći po Jovićeviću, u takvoj državi „klasične podele na dobre i loše ne postoje...“ Zašto? Zato što „u policijskoj državi strane su nebitne.“ Mislite o tome!

- Trapave, traljave i dubiozne konstrukcije:

 „...u društvu kao što je naše, u kome bolest hara a razvrat i droga dosežu klimaks...“ (136)

„...gde se Lakobrija pojavljuje sa izdeformisanim telom grbavca...“ (138)

Kasnije, na str. 165, nalazimo i „izdeformisanu svinju.“

Na str. 174. neke ideje su „isparodirane.“

Kako žalosno isilovan pravopis...

 

- Ovako počinje novo poglavlje: „Jer kada bi se sabrao sav paradoks življenja u Srbiji s početka novog milenijuma...“ (140)

Jer tako se počinju rečenice.

Jer tako se počinju poglavlja.

Jer tako treba.

- Kaže: „...u Životu i smrti porno bande, gde je replicirao samog sebe upravo iz ostvarenja Živi mrtvaci...“ (143)

Opet to repliciranje. Ali imam i ja pravo na repliku: ova fraza je pogrešno upotrebljena. Mladen sebe nije replicirao, nego citirao (upotrebivši insert iz svog kratkog u svom dugometražnom filmu, ali tako da ga rekontekstualizuje itd).

- Za Pacijenta 3 i 4 kaže se: „Dva i stilski i montažno i estetski nepovezana dela, ali vrlo funkcionalna u samom serijalu.“ (145)

Kako to nepovezana u skoro svakom ključnom smislu, a opet – funkcionalna? I koja im je funkcija? Šta uopšte znači funkcionalna? Kojoj to zajedničkoj funkciji služe ako su u svakom smislu nepovezani?

- Povodom serijala The Dunwich Horror: „Prvi deo čine tri 'čina', jasno razdeljena kako bi priča o magiji podržala i svoju literarnu strukturu.“ (151)

Šta znači literarna struktura? To deluje kao fraza za zasenjivanje amatera koji će pomisliti da je to neki stručni termin (stručni termin je, strogo gledano, pleonazam – ali ovde ga namerno koristim radi podvlačenja da u prividnom terminu literarna struktura ničega stručnog nema).

Možda je pisac hteo, pomalo trapavo, reći, da je serijal podeljen tako da se odrazi trodelna struktura literarnog predloška, Lavkraftove priče?

Ali, niti je ta priča podeljena na tri dela („Danički užas“ ima 10 poglavalja), niti tri dela ovog kratkofilmskog serijala na bilo koji način odražavaju zaplet te priče (ili barem njena prva tri poglavlja).

Dakle, ova literarna struktura je potpuno besmislena fraza.

 

- „Glavne protagonistkinje“ (151) su pleonazam. To bi magistar FDU-a koji radi na svom doktoratu iz oblasti filma trebalo da zna. Protagonista je po definiciji glavni junak. Ne postoji sporedni protagonista. Ako je sporedan, onda je epizodista.

- Poglavlja o filmu Rakete počinje ovako: „Ona je potpisala i montažu filma rakete...“ (161)

Koja sad pa „ona“? A onda shvatite da se autor nastavlja na tekst prethodnog poglavlja i na osobu pomenutu negde u njemu, kao da su to dve susedne rečenice, a ne dva poglavlja.

- „Priča je zasnovana na istinitom događaju koji se pojavio u novinama...“ (161)

Kakav istiniti događaj? Kako može događaj da se pojavi u novinama? Valjda vest o događaju? I šta se uopšte desilo? Ništa. Nije bilo „događaja“, nego samo trećeokasto-zonosumračno naklapanje o navodnoj jedinici za paranormalno ratovanje, deo ratne propagande, budalaština koju nam Jovićević plasira kao istiniti događaj isto kao i onaj NASA-in snimak obdukcije vanzemaljca. Istinito je zato što je bilo u novinama. Aha. I krilato dete je iz Republike Srpske prebačeno na Hilandar. Istinit događaj! Pisalo u novinama!

- Kaže: „...otac ubeđivao da je prezime Guzina prezime koje mora da nosi sa ponosom...“ (161)

Stilski trapavo i nepotrebno ponavljanje reči „prezime“. Ovde bi vešt pisac ili novinar kazao: „otac ubeđivao da prezime Guzina mora da nosi sa ponosom.“ Ali, ne zaboravimo da je Jovićević ne samo novinar nego i UREDNIK KULTURE U NEKAD UGLEDNOM NEDELJNIKU NIN. Eto, ako imate neku vezu da tamo plasirate svoj tekst iz oblasti kulture, Jovićević je taj koji će da vam ga sredi.

Proizvoljne, impresionističke ili naprosto glupe evaluacije i/ili opisi filmova:

- Kaže: „devojke na žurci se pretvaraju u demone, zombije, štagod.“ (155)

Štagod. Nebitno. To vam je opis filma iz ove autoritativne „istorizacije“. Sutra kad budete pisali nešto o domaćoj fantastici, i uzmete ovu knjigu kao referentnu, možete da citirate ovaj opis filma.

- Napis o filmu Rakete kulminira ocenom „Zaista fantastično histerično.“ (161)

Eto kritičke evaluacije, eto dubinske analize, kritičar je prodro u srž filma: to je TO! „Zaista fantastično histerično.“ Kao iz kataloga video-kluba...

- „Da li je pacijent tražio osvetu u prvom filmu ili je pravi pacijent hteo da štiti svoj porod u filmovima koji su sledili – nije ni bitno. Bitno je samo da je saga Pacijent time zaokružena i predstavlja jedini horor serijal kod nas...“ (163)

Nije ni bitno! A šta pa jeste bitno? Ionako su to „stilski i montažno i estetski nepovezana dela“ – što ih ne sprečava da budu „zaokružena“! Kako? Eto tako!

Nego, saga Pacijent „predstavlja jedini horor serijal kod nas“? A šta je onda ranije pominjani The Dunwich Horror (u tri dela)?

- „Film je, zapravo, zezanje.“ (163)

Nije ni bitno koji. Ceo ovaj tekst je jedno veliko zezanje.

 

- „film Jet set 'vrišti' od originalnosti i upečatljivosti...“ (164)

Samo još jedna bombastična tvrdnja ničim obrazložena. Originalnost u precrtavanju South Parka u okruženje srpskog turbo folka? Da vrisneš.

- „U poslednjem kadru vidimo pobednički pehar za najbolje odgojeno prase, što je očigledna posveta Kjubrikovom Isijavanju.“ (165)

Budući da se na kraju Kjubrikovog Isijavanja ne vidi nikakvo vaspitano prase, niti pobednički pehar, nejasno je – i neobrazloženo – u čemu se, tačno, sastoji ova „očigledna posveta“. Ono što je „filmologu“ Jovićeviću očigledno, čitaocu njegovog teksta nije.

- „Acović menja planove i kadrove od totala do subjektivnog plana bez montažerskog reza, čime naglašava svoje poznavanje žanra.“ (167)

Ovo je, prvo, konfuzno opisano (kako je to, tačno, postigao? korišćenjem zuma, ili šta? da li se radi o kadar-sekvenci sa više zumova...?), a drugo, nejasno je kako baš takav postupak svedoči o poznavanju žanra. Po čemu bi baš taj postupak svedočio o tome? Niđe veze.

- „Dečak koji je bio suviše nevin je zapravo narečje izgubljenog filma koji nije snimljen.“ (167)

Narečje? Lokalizam? Dijalekt?

Izgubljenog filma koji nije snimljen? Ako nije snimljen, kako je izgubljen?

- „...njihov stav prema celokupnom društvenom sistemu, izanđalom u sopstvenim zaostacima.“ (168)

Da, društveni sistem je izanđao u sopstvenim zaostacima. Štagod. Nebitno.

- „...uspehom filma Dečija igra iz 1988. godine, kasnije bio korišćen kako u dva nastavka, tako i u verzijama Čakijeva nevesta, Čakijevo seme i Čakijevo prokletstvo...“ (168)

Ovo je negde između trapavosti, nepromišljenosti i elementarnog teorijskog neznanja: Jovićević ovde nepotrebno pravi distinkciju između „nastavaka“ i „verzija“. Nikakvih tu „verzija“ nema, jer su svi pobrojani naslovi – nastavci filma Dečja igra. Nijedan nije rimejk ili bilo kakva „verzija“.

- „...poziva se na Edgara Alana Poa ili slične autore koji su se bavili temom opsesije iz najboljih namera.“ (169)

Opsesije iz najboljih namera? WHAT THE FUCK??!!

 

- Kaže: „...filma, koji bi daleko idealnije funkcionisao...“ (169)  

Reč idealno nema komparaciju: ili jesi ili nisi idealan. To je ovde naročito promašeno preteranom frazom „daleko idealnije“. Možda bi bilo daleko najsupermegaidealnije od svih idealnih idealnosti kad bi se ovakva preterivanja daleko izbegla.

- Kaže: „...koristeći smisleno uglove i osvetljenje, koji filmu daju prizvuk Arđentovih 'treš' ostvarenja sa smislom.“ (170)

Tragično je što Jovićević, navodni zaljubljenik u žanr i njegov navodni poznavalac, klasične Arđentove filmove naziva trešom. Zaista, sa ovakvim fanovima i žanrobraniteljima ne trebaju nam nikakvi Vlajčići i Dude Lakićke da bljuju po klasicima žanra: neka, sami ćemo... Ali nije stvar samo o negativnim konotacijama termina „treš“, jer čak i ako bismo ga shvatali pozitivno ili neutralno, naprosto ne postoje nikakve formalne sličnosti klasičnih Arđentovih dela sa tzv. „treš“ filmovima.

- Jovićević je zaljubljen u reč „narativ“: valjda misli da njena upotreba daje veću težinu i ozbiljnost njegovim laički sročenim impresijama, pa je zato ubacuje gde god stigne. Evo samo nekoliko međusobno zbijenih primera, na 3-4 uzastopne strane:

„Držeći se čvrsto realizma u narativu...“ (182)

„ne kvareći samu narativnu konstrukciju...“ (182)

„ali i nemih narativa Fajta Helmera“ (183)

„On je iskorišćen u samom narativu...“ (184)

- A ovde se „narativ“ spaja sa nekim drugim koještarijama: „Dužina trajanja filma samo sprečava autora da se upusti u psihološku dubinu, gde bi uključivanjem Adlera ili Junga dao više motivacije glavnom liku za ubistvo sebe samog i dodatnu intrigu samom narativu.“ (186)

Tu je zaista potreban psiholog, ako ne i psihijatar, da razluči šta se ovim htelo reći. Čekaj, da li Adlera, ili Junga, ili obojicu da ubaci? To su ipak vrlo različite škole...! Volja za moć ili kolektivno nesvesno? A zašto ne i Froma, ili ako se već radi o suicidu – Viktora Frankla? Onda bi „ubistvo sebe samog“ bilo bolje motivisano. U samom narativu!

- „Koncizan i kvalitetno osmišljen, dobro snimljen i režiran, film je ipak nedovoljno razrađen u najbitnijim segmentima koji motivišu postupke glavnih likova.“ (189)

Kako može film da bude „koncizan i kvalitetno osmišljen“ a „ipak nedovoljno razrađen u najbitnijim segmentima“?

- „Priča, naravno, ima izrazit politički subkomentar.“ (190)

Osim što je izmislio reč „subkomentar“ (!), Jovićević kroz čitav svoj tekst nemilice prosipa poštapalicu „naravno“. Njemu je sve „naravno“. Naravno, svuda i uvek, sve je naravno, sve se podrazumeva, ništa se ne obrazlaže, ne elaborira, ne argumentuje: samo se prosipaju apodiktične fraze, od kojih mnoge ne znače ništa... Subkomentar je nepotreban.

- Muški šovinizam kojim se odlikuje i njegova knjiga Krugovi i kletve prosijava i ovde. Recimo: „Naravno, bila živa ili samo njena replika, žena ostaje žena, što Aleksić koristi za seriju skečeva u urnebesnom završetku filma.“ (199)

Naravno! Mudro zapaženo - žena ostaje žena. Uostalom, sve su one iste. Zar ne? Divan predložak za seriju urnebesnih skečeva...

Neutemeljeno preterivanje

- Za kratki film Lift Srđana Stojanovića kaže se: „svakako je obelodanio talenat jednog potencijalnog naslednika Romana Polanskog...“ (str. 129).

Polanski, to je onaj što je rođen 1933.

A ovaj njegov naslednik – još nikako da opravda ovo bombastično poređenje iako su decenije prošle od tog njegovog kratkog filmića.

Neznanje ili greška u kucanju

- „H. V. Lavkrafta“ (131)

Treba li ikome ovde reći da je Lavkraftovo srednje ime Filips, i da umesto V tu treba da stoji F? Naravno da je to čak i među najpovršnijim fanovima horora nepotrebno.

„mokumentary“ (153)

Treba li ikome ovde reći da se ta reč piše „mockumentary“?

- Japan je nazvan „ostrvom“ (180) – kanda autor ne zna da je u pitanju arhipelag od četiri velika ostrva i nekoliko hiljada malih. A pisao je knjigu o japanskim hororima. I o matrijarhatu u Japanu...

 

Netačni naslovi

- „Zla smrt“, kaže nam se na str. 137, umesto, kako je ispravno, Zli mrtvaci!

- „l Ti“ (sic! malo slovo „l“ pa zatim „Ti“), str. 143.

Tek nam fusnota pomaže da shvatimo da je na umu imao Spilbergov film, koji kod nas ionako nikad nije bio prikazivan kao „I Ti“... (i to mogu da vam potpišem I Ja, I Ti, I On, Ona, Ono...)

- „Edvard Makazoprsti“ (154)

Treba li ikome ovde reći da se taj film u originalu zove Edward Scissorhands?

Hands = ruke/šake.

Fingers = prsti.

Dakle, treba Makazoruki.

Trapavi uplivi subjektivnosti

 

Jovićević je scenarista Lakobrijinog filma Last Drop, pa zato sebi dopušta da „napravi ustupak“ (kako kaže, na str. 177) za ovaj izliv u prvom licu:

„Ne znam što smo svi bili 'zaljubljeni' u Last Drop. Verovatno nas je očarao toliki entuzijazam samog autora. Naravno, mnogi su primetili da film deluje kao uvod u dugometražno delo. I bilo je tih ideja, ali s obzirom na to da je ova jedanaestominutna verzija rađena tri godine, niko se nije usudio da se upusti u tako nešto. Umesto celovečernjeg filma, ja sam ideje o njemu pretočio u istoimeni roman. Vrlo inspirativan rad na filmu, zaključio bih na kraju.“ (179)

Šta posle ovoga uopšte reći? Koju posluku porati?

Ne znam što smo svi bili 'zaljubljeni' u tu fantastiku? Verovatno nas je očarao toliki entuzijazam samog Jovićevića...

Da se razumemo, ako bismo posmatrali u izolaciji poneke od gornjih gafova, mnogi od njih nisu gorostasnih dimenzija; svakome se može desiti po neki. Međutim, indikativna je količina ovih propusta, trapavosti, traljavosti; oni svedoče ne samo o neznanju nego i o nepažnji, nemaru, površnosti, neozbiljnosti...

Jeste, lepo je biti entuzijasta – kad si fanzinaš, panker, kad delaš u andergraundu. Ali kad pišeš nešto što ima pretenziju da bude relevantna i referentna knjiga, studija, istorizacija jednog žanra ili fenomena, kad to treba da ponudiš ozbiljnoj izdavačkoj kući koja će to posle prodavati ozbiljnim čitaocima za ozbiljne pare (oko 1.400 din trenutno), onda osim svog entuzijazma na sto moraš da položiš još nešto. Uostalom, ovo nije vanredno izdanje Emitora, ili katalog Festivala srpskog filma fantastike, nego debela i naizgled (ali samo naizgled) ozbiljna knjiga; a njen autor nije tamo neki entuzijasta, neki mladac-početnik od 20 ljeta, nego diplomirani muzikolog koji je magistrirao filmologiju (sa radom o j-hororu, rekoh već koliko slabom), čovek u zrelim godinama koji je već bio urednik kulture u „Danasu“, a trenutno uređuje kulturu u „NINu“.

Ništa od svih tih referenci ne vidi se u samom „narativu“, odnosno tekstu njegove knjige. Čak je i entuzijazam upitan, promašen, jer na previše mesta se vidi da autor nije kako valja svario čak ni ŽANR kojem se posvetio, a kamoli sve ono oko njega (umeće pisanja, jasnog i izražajnog vladanja maternjim jezikom, teoriju filma, istoriju žanra, itd).

Entuzijazam ne može da bude izgovor i alibi za diletantizam: predugo su „entuzijasti“ i „amateri“ bili sinonimi, i mada je Jovićević školski primer entuzijaste-amatera koji je čudnim ali zapravo logičnim putevima današnje Srbije dospeo do uticajnih pozicija u „kulturi“ kao slika i prilika toga koji i kakvi ljudi danas u „kulturi“, a i mnogo šire, upravljaju i uređuju stvari u jadnoj nam i naglavačke izvrnutoj zemlji.

Bilo kako bilo, tužno je da se čitava oblast fantastičnog delatništva, stvaralaštva i kritičkog promišljanja kod nas svede na ovakve tužne primere neznanja, trapavosti, traljavosti, zbrzanosti i diletantizma na skoro svim nivoima.

* * * 

PS: A diletantizam se vidi u prevodu oba ova teksta (Ristićevog i Jovićevićevog) na engleski. Nemam ni vremena ni volje da sad ulazim u stina crevca oko svake omaške koju sam zapazio, reći ću samo (a to vam kažem kao filolog i anglista po obrazovanju) da je prevod loš, „drven“, previše oslonjen na srpsku sintaksu a bez dovoljnog smisla za engleske konstrukcije rečenice, i da sadrži mnoga upitna stilska i prevodilačka rešenja iz kojih se vidi da se ovde prevodilo mehanički a ne s razumevanjem, ali ja ću ovde, ukratko, navesti samo nekoliko baš transparentnih i nespornih primera sa koliko se neozbiljnosti i diletantnizma prišlo prevodu na engleski.

- Nepravilna upotreba reči „cinematic“ za nešto što nema veze sa filmskim, nego vanfilmskim – str. 13

- Krnja, besmislena dugačka rečenica koju me mrzi da prepisujem, prva u dugačkom pasusu na str. 13 „There was hardly... --- ....was produced in that period.“ Ovo „was“ je nepravilno, treba „were“, mada i sa njim rečenica ostaje konfuzna, kao da deo iz originala nije preveden.

- „narrative is set at Kosovo“ – treba IN umesto AT. – str. 13

- „cinematc“ – progutano slovo. – str. 13

- „spectator“ – nepravilan izbor reči za TV gledaoca; treba „viewer“ – str. 14.

- u engleskom se koristi naš speling reči „fantastika“; mada u nekim stranim radovima postoji tendencija da se uvede taj speling kao novi termin u engleski, on uopšte nije opšteprihvaćen, i besmisleno je ovde pisati „the comedy-fantastika Boxers Go to Heaven...“ – str. 16.

- „consequentially“ – nepropisno upotrebljena reč umesto „consequently“ – str. 17.

- „geographies“ se nepravilno, a na više mesta, koristi tamo gde se hoće reći „na ovim/onim prostorima“ – npr. „beyond Anglo-Saxon geographies“ – str. 18, i dalje

- „wars and crisis“ – množina treba da bude „crises“ – str. 18

- „Let's us mention“ – ne treba 's. – str. 19

- „older woman“ - nepravilno, treba „elderly – str. 19.

Itd.

Engleski prevod Jelene Kosanović i Nele Grahek je, dakle, slab i prošaran ovakvim propustima, a gde je i u šta gledao potpisani English proofreader, Greg DeCuir, Jr – to sam bog sveti zna!