Moja knjiga razgovora sa Đorđem Kadijevićem, pod naslovom Više
od istine koju
je nedavno objavio Orfelin, doživela je svoju prvu veliku premijeru pred
publikom u beogradskoj Kinoteci, 20. juna.
Prijatno sam iznenađen
brojem ljudi koji su svojim prisustvom uveličali ovo veče, tj. koji su došli da
pogledaju Kadijine ređe prikazivane filmove PRAZNIK i POHOD, a naročito (još
većim) brojem onih koji su hteli da čuju šta o ovoj knjizi imaju da kažu njen
autor (ja), njena glavna „zvezda“ (Kadija) i kritičar Ivan Velisavljević.
U sali u Kosovskoj okupilo
se pedesetak posvećenika dobrog filma i dobre knjige te poštovalaca Kadijinog
lika i dela – a što je najlepše, kako se pokazalo, to nisu bili samo pasivni
obožavaoci, nego ljudi koji su imali šta i da pitaju potom. Najzad, bio sam zatečen
brojem onih koji su na licu mesta hteli da kupe ovu knjigu i da tu dobiju i
Kadijin potpis i posvetu.
Na slikama možete videti
samo jedan deo reda – ovo su „samo“ oni koji su ostali posle filma POHOD kako
bi dobili potpis – bar još toliko ga je dobilo odmah posle promocije, ali nije
bilo vremena za sve jer je trebalo da ubrzo krene i film...
Knjiga je, kako i dolikuje,
već izazvala interesovanje medija i ozbiljnih proučavalaca. Večernje
novosti su objavile opširnu
najavu o knjizi i promociji, a RTS je došao i snimio prilog za Kulturni
dnevnik, koji je bio emitovan iste te večeri (20. juna). Taj prilog, u
trajanju od dva minuta, sa vrlo prikladnim naslovom VIŠE OD KNJIGE, možete videti OVDE.
Mene i Đorđa ste već
dovoljno slušali (na blogu možete naći audio zapise brojnih naših zajedničkih tribina;
ko želi neka ih potraži) pa neću sada kačiti ceo snimak; uostalom, biće još
promocija i prilika da nas vidite i čujete. Za ovu prigodu ću sa promocije samo
izdvojiti izlaganje o Kadiji koje je imao
Ivan Velisavljević – taj audio odlomak (10 minuta) možete čuti ako skinete
fajl OVDE.
Takođe, ovom prilikom imam
zadovoljstvo da vam predstavim prvi ozbiljan KRITIČKI OSVRT koji je ova knjiga
dobila. Autor je Vladimir
Kolarić a izvorno je objavljen na forumu
sajta Pouke. S njegovim dopuštenjem sada ovaj tekst prenosim i ovde.
Filmski duh Đorđa Kadijevića u ljubavi i istini
Vladimir
Kolarić
Izuzetno je malo srpskih
filmskih autora koji su se, makar i implicitno, doticali religijske tematike, a
o predstavljanju hrišćanskog duhovnog, pogotovo crkvenog, iskustva da ne
govorimo. Đorđe Kadijević (1933) je jedan od retkih čije filmsko svedočenje u
egzistencijalnom iskustvu čoveka nesumnjivo poseduje na samo filosofske ili
uopšteno „duhovne“, već i nesporno religijske, čak konkretno hrišćanske,
konotacije. Takođe, Kadijević je svoje estetičke principe motivisao u prvom redu
mogućnostima filma da na jedinstven način svedoči o onome što je on nazvao
transcendencijom.
Ovo potvrđuje i nedavno
objavljena knjiga razgovora, „Više od istine: Kadijević o Kadijeviću“ (Orfelin,
Novi Sad, 2017), koje je sa ovim rediteljem vodio teoretičar književnosti i
filma Dejan Ognjanović.
Ovaj reditelj, široj
publici najpoznatiji po televizijskom filmu „Leptirica“ i seriji „Vuk
Karadžić“, o sebi govori kao o „religijski zainteresovanom“ čoveku i umetniku,
koji nije „religiozan u pravom smislu reči“ i „ima averziju prema konfesijama“,
ali nije ni ateista, jer „ateista je zagrižen čovek koji tvrdi kako boga (u
knjizi napisano malim početnim slovom - prim. V. K.) nema“.
Kadijević sopstveni odnos
prema životu, definisan teškim ratnim i poratnim iskustvom, određuje
nedostatkom „poverenja u život kao nešto što je zagarantovano“, objašnjavajući:
„Ja sam shvatio da sam zrno na vetru i da visim na dlaci, i da je to život u
stvari. Da je život jedno stalno izbegavanje smrti“.
 |
| I Pinki Zelić je video Tita-Kadiju |
Ovakav doživljaj
prolaznosti i konačnosti života kod njega je izgradio jedan trajan senzibilitet
„preziranja razlike između života i smrti, sreće i nesreće, dobra i zla“, ali
koji se, vidimo, nije razvio u odricanje od stvaralaštva ili moralni
relativizam, već u osoben „životni“ i umetnički etos ljubavi, solidarnosti i
stvaralaštva.
Iako „ne zna da li postoji
bog“, Kadijević svakako zna „da se i pored svega može voleti, i da postoji
ljubav“, koja je „jača od svega“: „I u tom smislu je Sveti Pavle bio u pravu
kada je rekao ‘Velika je vera, ali veća od vere je - ljubav’. To je ostalo u
meni i to je moje jedino bogatstvo. Niko u meni nije ubio ljubav, ničim.“
Pored negativnog određenja
svog životnog vjeruju, Kadijević u knjizi daje i jedno, uslovno rečeno,
pozitivno: „Ljudi su bića kratkoročna, ugrožena sa svih strana, spolja i
iznutra, i baš zato što su konačna, što imaju samo jedan život, i samo jednu
šansu da u tom životu budu srećni ili nesrećni, onoliko koliko je to moguće,
naročito kada je sreća u pitanju, najnormalnije ponašanje je solidarnost:
znači, uzajamno pomaganje i potiskivanje zla koje je svuda oko nas.“
Mi, prema Kadijeviću,
„živimo u jednom tuđem svetu u koji smo bačeni“, dok „naš, ljudski svet“ nosimo
„samo u sebi, i to kao veliku iluziju, kao motiv egzistencijalne nostalgije,
kao jedan san“. Ali, „umesto uzajamne solidarnosti, bratimljenja i onoga čemu
nas je Hrist učio, ljubavi jednih prema drugima, umesto jednakosti i bratstva u
zloj sudbini u čije šake smo ubačeni, mi imamo tu situaciju uzajamnog
sukobljavanja i pospešivanja efikasnosti zla“, što govori „da je čovek na neki
način nedovršeno biće, kome fali jedna greda u glavi da bi shvatilo pre svega
sebe a zatim i drugog“. Stoga, sve što ljudi rade, „podrazumevajući i umetnost,
jeste pokušaj da prevaziđu to žalosno iskustvo neporazuma“.
Okruženi neprijateljskim
svetom smrti, „sve što dotaknemo je mrtvo, i svaka trunka života je tako čudna,
neočekivana, kratkotrajna i bespomoćna u trenutku dok traje“. Ali, umesto da
budemo „dirnuti time i da te iskre života „podržimo koliko je moguće“, mi
„toliko radimo na tome da se pridružimo svemu drugom što uništava život i svaki
smisao bitisanja“.
Kadijević svoje
opredeljenje za umetnost i stvaralaštvo objašnjava upravo ovakvom zapitanošću o
smislu života i postojanja: „Ja, suočen za bezizglednošću takve situacije, ne
nasedam ni na kakvu nadu, ali moram da priznam da je moje bavljenje umetnošću u
stvari pokušaj izbavljenja“, koje se sastoji u borbi protiv takve
egzistencijalne bezizglednosti, „jer ne želim da svojim delanjem u životu
doprinesem tom haosu u kojem jesmo“. Umetnost može biti sredstvo borbe protiv
samouništavajućeg univerzalnog sistema agresivnosti i represije, koje nema
korene samo u ovim ili onim ideološkim pretpostavkama, već u samoj, u osnovi
smrtnoj, prirodi sveta u kom živimo.
Ni ovde se Kadijević ne
ograničava samo „negativnim“ objašnjenjem svoje motivacije da se bavi umetnošću
i, još konkretnije, filmom. Film za njega ima moć da obuhvati „totalitet pojma
čoveka kao bića“. On ima sposobnost da realnost oslobodi „tereta prozaičnosti i
trivijalnosti“, da „oslobodi bivstvo tog tereta i pretvori ga u nešto tako
božantveno da to postaje sakralno, sveto“.
Najviše što umetnost može
da učini jeste da nekom promeni život, ali ne u smislu promene „stvarnosti u
životu jednog čoveka“, poput društvene stvarnosti i političkog uređenja, već
stupanjem u „područje transendencije“. Umetničko delo je samo ono koje sadrži u
sebi „elemente trancendencije“, što se postiže „odstupanjem od merljive
stvarnosti, od svega što je rečima izrazivo“, prevazilaženjem „notorne zbilje“
i „nadilaženjem svake iskustvenosti“, u „nešto što je više od istine“.
Prema tome, precizira
Kadijević, u ravni mističnog realizma jednog Dostojevskog, „transcendencija je
moć nadilaženja onoga što je iskustveno i vezano isključivo za objektivnost, za
fenomen egzaktne izvesnosti do koje možemo doći“.
Delo, kao i reči Đorđa Kadijevića izrečene u knjizi „Više od istine“, duboko su
i ubedljivo svedočanstvo o palosti sveta, ali i mogućnosti ljubavi i
solidarnosti u tom i takvom svetu, u čemu veliku ulogu može da ima celokupno
ljudsko stvaralaštvo, a posebno umetnost. Ova obimna i odlično strukturisana
knjiga je stoga nezaobilazno štivo ne samo za one zainteresovane za film i
umetnost, nego i za temeljna pitanja smisla.
*
Knjiga Više od istine tek započinje svoj
život: sledi joj veoma iscrpan kritički osvrt (na više od pola strane) u
„Kulturnom dodatku“ Politike, u broju za 8. jul iz pera Igora Stanojevića, a ubrzo zatim
doživeće i svoju premijeru u inostranstvu, u Sloveniji, na festivalu Grosman (11-15.
jula), gde ćemo je Kadija i ja predstaviti poštovaocima njegovog dela. Njih
pouzdano znamo da i tamo ima, jer su ovog autora već toplo primili pre tri
godine, kada je na Grosmanu dobio i nagradu za životno delo.
Ako do sada još niste
nabavili ovu izuzetnu knjigu, ne čekajte previše – ovo je mnogo više od knjige o nekom reditelju i o
nekim filmovima: misli i mudrosti koje ona sadrži univerzalne su, što znači –
stalno aktuelne. Možete joj se vraćati kako radi opštih životnih mudrosti tako
i povodom brojnih dnevnopolitičkih zbitija u balkanskom cirkusu: ova knjiga je nešto kao Ji Đing, Knjiga Zakona i Biblija crnila, ali i prkošenja crnilu. Otud joj pohvale stižu i od vernika i od nevernika...
