NOVI HORORI 2018/2019

   

            Ostadoh vam dužan osvrta na novije horore s kraja prošle i početka ove godine. Taj zaostatak se desio delom iz sasvim privatnih razloga (zbog čega mi jedno vreme nije bilo do gledanja horora), a delom, nakon toga, iz razloga prezauzetosti (poslovne, i to pretežno horror-related).  

Ovom prilikom podsećam na dva grupna osvrta na horor u prošloj godini, koja imate OVDE i OVDE.

            Kao što vidite, poslednji je objavljen 22. septembra. Dole ću se osvrnuti na horore viđene od oktobra 2018. pa naovamo. Podsećam i da je nekolicina iz ovog perioda dobila svoje zasebne rivjue na blogu, i to:

HALLOWEEN

**(*)       2+

Tumbbad

****          4-

US

**(*)         3-

            Zbog velikog broja naslova, ovaj pregled sam podelio u dva dela. U ovom sada ostrvljujem se na loše, osrednje i tako bledunjavo slabašne filmove. Ovo dole shvatite kao UPOZORENJE.  

U idućem nastavku slede PREPORUKE.

Hold the Dark

USA, 18

**       2

Užasno glupa smaračina iz novog podžanra: „Netflix daje odrešene ruke dobrim rediteljima da rade šta god požele, a oni isporuče – prerazvučeno kvaziumetničarnje i zaboravljivo, mučno smaranje.“ Ovde vas dva i po sata gnjavi šugejz dramurdom „dal jeste il nije natprirodno“ reditelj precenjene ZELENE SOBE. Bolje gledajte u zid ili plafon dva sata; zabavnije je.

APOSTLE

USA, 18

**           2+

Drugi primer Netflixove nekontrolisane hiperprodukcije predugačkih smaračina. Ovde vas dva i po sata gnjavi XIX-vekovnom tupavom varijacijom na Wicker Mana reditelj odličnog THE RAID. Bolje reprizirajte zimzeleni original sa Kristoferom Lijem!

Bird Box

USA, 19

**               2-

Treće Netflixovo govno iz akcije „Dobri reditelji snimaju sranja jer smo tako u mogućnosti“, podžanr: „I žene prde“. Ovde vas dva i po sata gnjavi rediteljka filma IN A BETTER WORLD svojom patetično neuzbudljivom varijacijom na A QUIET PLACE od koje sam imao toliki transfer blama gledajući je da se moje kolutanje očima verovatno čulo u celom komšiluku. Da se razumemo, prema AQP sam bio nježan jer to je film u kojem se, ako isključite mozak već na samom početku, otprilike u drugom minutu najkasnije, može uživati. Ova KUĆICA ZA TIČICE nema baš nikakav entertejment velju i totalna mi je misterija veliko obožavanje na koje je naišla ova prerazvučena nenamerno smešna orgija imbecilnosti. Vrhunac debilnosti: kad žena (Sandra Buljook) zavezanih očiju krene da se spušta brzom rekom u čamcu, sa dvoje sitne đece, takođe zavezanih očiju, i ne da ne pogine već posle minut-dva, nego... ma, nećete verovati! Ako vam je baš do „nezanimljivi ljudi rade glupe stvari usred totalno neubedljivo usiljene apokalipse“ – bolje još jednom overite TIHO MESTO.

VELVET BUZZSAW

USA, 19

**              2

I četvrti Netflixov abortus iz žanra „Aj' da damo izvikanom reditelju da snima makaršta jer mi smo tako cool, a on će se valjda snaći bez kreativne i druge kontrole“. Ovde vas dva i po sata gnjavi reditelj ionako prehvaljenog NIGHT CRAWLERa svojom prvoloptaškom, pravolinijskom, patetično neduhovitom i neoriginalnom satirom na pomodarstvo „art“ sveta, začinjenom sa dvije žlice krvi. A tu je i Džejk Gilenhal koji proždire scenografju kao da je Sergej Trufo! Bolje gledajte Kormanov A BUCKET OF BLOOD – hell, na ovu temu bolji je čak i H. G. Luisov COLOR ME BLOOD RED!

Knuckleball

CAN, 18

**(*)       2+

Gledljivo ali skroz zaboravljivo ludiranje na nekoj zabačenoj kanadskoj farmi, gde jedan klinac mora da beži od psiha sa susedne farme, a u zavejanoj pustoši nema baš bogzna gde... Još jedna horor varijacija na HOME ALONE, ali nedovoljno duhovita i napeta da bi bila klasik...

TUFTLAND

FIN, 17

**            2-

Nešto nešto Finska nešto redneci komuna šuma nešto. Jebite me ako pamtim bilo šta iz ovoga sem da mi je bilo strašno dosadno, da sam možda zaspao gledajući i da nisam siguran ni da li sam ga završio.

THE RANGER

CAN, 18

**           2

Kvazipankeri zaglave u pogrešnoj šumi, gde vlada mnogo strašni (kad bismo se zezali) rendžer, pa ih onda on jedno po jedno skemba na vrlo neupamtljive načine. Jedan od jadnijih pokušaja da se stvori upečatljiv zlikovac u poslednje vreme. Patetično na svim nivoima, i nimalo pankerski. Prazni pozeraj.

You Might Be the Killer

USA, 18

**           2

Neka kao meta-horor komendija, parodija na slešere (u, al ste našli nešto složeno za zajebavati!), u kojoj se glavni lik nađe zarobljen u slešer filmu, pa se telefonom konsultuje sa žanr-expertkinjom iz video kluba o tome šta da radi i kako da izbegne klišee. Ne puca to od duha dovoljno da bi se gledalo, osim ako niste rešili da pišete dosadni akademski rad o meta-slešeru.

The Dark

CAN, 18

**              2

Zombi cura (ili vrlo materijalni duh?) pripomaže oslepelom dečaku, otetom pa umaklom, usred šume, da se izbori sa mučiteljem i još ponekim zlikovcima... Ovo je mogo biti solidan kratki, od max pola sata, ali ova definitivno predugometražna verzija emo pričice prosto nema potrebe da se rasteže toliko. Maske oboje su napadno fejk.

Anna and the Apocalypse

UK, 18

**              2-

Izrazito neduhovit i odbojan zombi mjuzikl, bez trunke duha. Splater nije tako loš, ako ste baš očajni za još malo zombi kasapljenja, ali treba istrpeti gomilu odurnih Engleza i odsustvo ikakvog nadahnuća u storiji...

Animas

SPA, 18

**(*)         2+

Simpatična emo pričica o dvoje tinejdžera sa sjebanim porodičnim zaleđem i nekakvim nekoherentnim vizijama koje spopadaju nju... Fin kao eye candy i kao atmosferični šugejz „dal je sve san il vizija il je neko ovde sve vreme mrtav il izmišljen“ ali prilično razočaravajuć kao priča.

May The Devil Take You

INDO, 18

**(*)         3-

Neki Indonežani zaglave u pustoj, izolovanoj kući tatka koji je pao u komu (u bolnici): curica mora da se rve sa svojom polubraćom i maćehom, a naročito sa nekim demonskim čudom koje vreba iz podruma. Solidan dalekoistočni pokušaj da se napravi neki kao KONJURING, sa mestimično uspelim scenama strave, pa čak i žešćeg krvoliptanja.

THE HOLE IN THE GROUND

IRE, 18

**              2

Atmosferična, oku lepa ali sto mu muka bar za sat vremena preduga irska smaračina o majci i sinčetu koji odu u kuću u šumi, i o sinovljevoj tajanstvenoj opsesiji velikom rupom usred šume. Treba ceo film da prođe dok se najzad ne odigra neki kao kilavi klimaks u toj rupi. Nije vredan čekanja.

STARFISH

USA, 18

*(*)           2-

Odurna, dosadna dramurda o gubitku: lepa mlada đevojka ostala bez najbolje drugarice, pa se sad neka kao apokalipsa javlja kao objektivni korelat njene ožalošćenosti, i onda imamo neke niotkuda scene kao nekih blink'n'miss čudovišta i ne znam čega (pri čemu je najbolja scena filma, sa divovskim bogočudovištem s glavom u nebesima maznuta iz THE MIST i MONSTERS). Čitajte u RU MORGU moje detaljnije sasecanje.

SLAUGHTERHOUSE RULEZ

UK, 18

**              2-

Budući da ovde glume Sajmon Peg i Nik Frost (obojica u sporednim ulogama, na svu sreću), možete se kladiti (i dobiti!) da se radi o usiljeno neduhovitom bućkurišu – konkretno, smućkano je sat vremena neke kao satire na klasni i školski sistem Engleske, i pola sata neke kakti monster akcije, kad se, maltene pred krah filma, ta neka čudovišta smiluju da izađu iz velike rupe u šumi (reklo bi se da to nije ona ista iz onog irskog filma, al ko bi ga znao, vidite da originalnosti nema nigde ni za lek!) pa prebrzo i prelako raskomadaju pretežno antipatične i/ili nezanimljive likove.

Ovo je najjasnije što ćete čudovište videti, jer u filmu je lukavo skriveno mrakom i prebrzom montažom

U IDUĆEM NASTAVKU: HOROR FILMOVI ZAPRAVO VREDNI VAŠEG VREMENA!

Ghoul u Ljubljani

  

Znam da biste radije sad ovde čitali moje rivjue novih horora ili nehorora, ali prezauzet sam drugim pisanijem ovih dana, a pre svega finalizacijom novog izdanja romana NAŽIVO, pa zato molim još malo strpljenja. Doći će i rivjui na red! Sa trenutnim mozgom, tj. vremenom, evo nešto sasvim drugačije!

Tačnije, evo malo tekstualnog a mnogo više slikovitog osvrta na nekoliko lepih dana koje provedoh početkom aprila u Ljubljani, povodom festivala Kurja Polt (Žmarci).

Prošle godine sam prvi put išao na ovaj festival, ali tada zbog Orfelinskih i srodnih obaveza nisam stigao ni rečju ni slikom da o tome izvestim, iako je bilo super – plus, upoznao sam i intervjuisao dragog mi Fabrisa di Velza (VINYAN)!

Ali šta da vam pričam kad ste ionako taj moj intervju već čitali, na slovenačkom, u reviji Ekran! Kome je promakao, moći će ga uskoro, u novom broju niškog Filaža! I to na srpskom. Dapače, na ćirilici!

Glavni gost ove godine trebalo je da bude Serđo Martino, ali je on nažalost morao u zadnji čas da otkaže dolazak zbog neke hirurške intervencije zbog koje mu je bilo zabranjeno da putuje.

Šteta, jer on je živahan i priča pun čiča, i intervju s njim bio bi svakako vredna stvar – ali, šta da se radi. Sa fanovima i ekspertima popričao je putem skajpa, jedne večeri, i tom prilikom sam čak i ja stigao da mu postavim jedno pitanje. Konkretno, pitao sam koji svoj film smatra najboljim – jedan u đalo-horor delu opusa, a drugi izvan toga hororičnoga.

Predvidivo, od hororida izabrao je TORSO, a od onih drugih – neki naslov koji čak i nema engleski prevod, pa ću morati da ga naknadno potražim, kad pregledam video zapis te skajp sesije i dešifrujem italijanski naslov.

Ovde imate video pa pogledajte i sami sve to, a moje pitanje i njegov odgovor počinju od 42. minuta.

Lepo je bilo pogledati ovaj proto-slasher – mislim na TORSO – mada se mora reći da je njegova istorijska vrednost, kao pionira na neistraženom polju, veća od samog postignuća: prolongirana slešer sekvenca sa početka HIGH TENSION, recimo, predstavlja superiornu reimaginaciju i na-kub-dizaciju i saspensa i strave i svega... Ali OK, Serđo je bio prvi.

Bilo je svega lepog na festivalu, ali hajlajt je bilo sa 35mm trake gledati FREAKS (1932) – sa tragično kastriranim završetkom, ali sa neverovatno smelim svim ostalim do tada – i moj dragi TRAS EL CRISTAL, koji se i na ovo gledanje ukazuje kao boja izvan ovog svemira, nejasno kako i otkud doletela na ovu planetu.

Najlepše od svega, sve to gledano u dobrom društvu koje su mi pravili moj domaćin (i kuvar, i vodič, i fotograf...) Ervin, a kasnije i Marko Mehtsun i njegova cura fina, Tina (sa Grossmanna – koji, uzgred, za ovu godinu planira neka Ghoulu VRLO draga imena...). Tokom dva dana pridružio nam se i davno neviđeni drug i kolega po hororu (koji je žanr malkice zapustio od svog horor magistarskog rada!) Bojan Baća, Beranac (CG) privremeno u Gracu (AU) i gde sve ne.

Sve to u filmofilskom okruženju, ukrašenom horor posterima (ručno slikanim; autor je bio prisutan), u prijatnom ambijentu ljubljanske Kinoteke i obližnjeg bioskopa Kinodvor, sa više posetilaca nego prošle godine, što svedoči da ovaj festival raste i gradi svoju publiku.

U okviru festivala desila se i „Cult Film Conference“, koju su činila tri predavanja profesora sa engleskih univerziteta, i to: „Cult Film and Freakery“ by Dr Jamie Sexton (Northumbria University, UK), „Women Make Horror: Filmmaking, Feminism, Genre“ by Dr Alison Peirse i „Done to Death: The Slasher Cycle“ by Dr Steve Jones (Northumbria University, UK).

            Bila su to popularno ustrojena izlaganja, više sačinjena od pregleda (overview) nego od analize, a kamoli sinteze, ali zanimljiva za čuti, mada više za opštu ili površno upućenu negoli za horor-stručnu publiku. Možete ih pogledati ovde. Po meni, najbolji je bio poslednji deo, o slešeru.

Naravno, ovaj boravak je bio prilika da još jednom prošetam ovim lepim gradom i da zabeležim neke hororične zgrade, uklete kuće, hramove Ktulua, spomenike i ambijente koji su gulovskom oku naročito prijatni... Evo nekih od njih. Hvala drugarima i drugaricama koji su mi pravili društvo i uslikali poneke od njih.

MODERNI LAVKRAFT – NAŽIVO, ILI HOROR UŽIVO

  

            Narode, dosta je bilo čekanja i odlaganja: ne mogu više da podnesem frustrirajuću situaciju da svako malo dobijam upite – preko mejla, bloga, fejsa i naživo – kako i gde nabaviti primerak mog romana NAŽIVO, odnosno, pošto ga već nigde nema – kad će novo izdanje. Predugo je ovaj roman bio nedostupan, out of print, predugo ste morali da čitate kojekakve surogate i koještarije koje sebe nazivaju hororom, a da vam je prava stvar bila nedostupna. Dosta više!

            Treće, ultimativno izdanje mog prvenca izlazi vrlo uskoro – i to kao samizdat, jer to je jedina smislena opcija za tu andergraund knjigu. Nije to za „normalne“ izdavače niti za knjižare. Uskoro ću raspisati pretplatu, sa svim detaljima. Samo bez zapitkivanja sada: molim još malo strpljenja – SVE ćete saznati u narednih 10-ak dana.

            Sasvim tipično za knjigu koja, kada je izašla, nije imala nijednu normalnu promociju, nego samo dve ANTI-promocije, i to nekoliko godina nakon izlaska – kao neku vrstu najave novog izdanja želim sa vama da podelim jednu NEGATIVNU kritiku ove knjige. To je, inače, jedini negativno intoniran prikaz, od svih objavljenih u periodici koje je ovaj roman do sada dobio, pa je kuriozitet tim veći a tekst time zabavniji.

            Kao što ćete videti, autorka se u većem delu teksta iz petnih žila upinje da dokaže moju navodnu neoriginalnost, ako ne i čist plagijat, zato što su joj se javile neke paralele sa određenim književnim delima – a ponajviše sa Lavkraftovim romanom Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda (koji ću dogodine najzad da prevedem na srpski onako kako dolikuje).

            Šta da kažem? Kriv sam! Sve sam ukrao! Trunka originalnosti ne postoji u mom Prvencu! Evo, pročitajte i sami donji tekst; ako ste pravi kultista onda ste NAŽIVO (odavno) čitali (i to više puta), pa ćete moći i sami da potvrdite, ili osporite, ima li nečega u ovim optužbama.

            Oni koji su se kasnije pridružili Kultu, pa nisu na vreme obezbedili ovu kultnu knjigu – moći će vrlo skoro, već početkom leta, da i sami uporede moj tekst sa Lavkraftovim, kao i sa uvidima koje im pruža izvesna (meni, a i šire, nepoznata) Marija Nikolić.

Marija Nikolić

MODERNI LAVKRAFT - NAŽIVO ILI HOROR UŽIVO

Dejan Ognjanović, Naživo, Prosveta, Niš, 2003.

Prikaz objavljen u: Slava, Dom omladine Niš „Кolumbo“ d.o.o., Niš, br. 6-7, januar-jun 2004, str. 147-151.

„Najstarija i najjača čovekova emocija je strah, a najstarija i najjača vrsta straha je strah od nepoznatog.“

H. P. Lavkraft  (sic)

Na prvo čitanje — neobična, teška i bestijalno-perverzna knjiga, u maniru jednog Bukovskog ili de Sada. No, pažljivije uranjanje u srž romana Naživo Dejana Ognjanovića otkriva erudiciju koja se žedno napajala sa izvora bogatog tradicijom starije ali i novije engleske i američke književnosti.

Roman Naživo predstavlja svojevrsnu odu jednome od najvećih pisaca horor žanra, Hauardu Filipsu Lavkraftu. Analogije između njegovog kultnog romana Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, kao i u manjoj meri, ostalih dela, i Ognjanovićevog romana, očigledne su i brojne, te se vrlo lako sve sličnosti (ili -tačnije rečeno, podudarnosti) mogu pratiti. Roman Naživo pisan je u ich—formi i od početka do kraja ostvaren je kroz pripovedanje glavnog junaka o svom životu. Takvim izborom forme, Ognjanović je dobio na dramatičnosti kazivanja i doprineo da njegovo delo dobije onu neophodnu uverljivost. Glavni lik u romanu (ujedno i pripovedač) je mladić Dejan, student anglistike na Filozofskom fakultetu u Nišu, koji radi u porno video-klubu „TOR GUN". Negova strast su horor filmovi, horor i okultna literatura. Rad u video-klubu njegov je beg od svakodnevice. Živi povučeno; jedini prijatelj mu je njegov poslodavac i vlasnik kluba, Goran. Njihov odnos stoga umnogome liči na odnos doktora Vileta i mladog Čarlsa Vorda, junake Lavkraftovog romana. (Sve kasnije analogije i poređenja biće vezane za navedeno Lavkraftovo delo). Misterioznu i nadasve ezoteričnu atmosferu u romanu, Ognjanović je smestio u konkretan vremenski i prostorni okvir -90-e godine 20. veka, te se kroz ceo roman protkivaju sekvence iz ratova na prostoru bivše SFRJ (Hrvatska, Bosna) i zajedljivi komentari na način i uslove života u Srbiji. Prvobitna pasija za horor literaturom, mračnom muzikom (death i gothic metal, industrial orijentacije) i horor filmovima glavnog junaka — po žaru i energiji istovetna je onoj mladog Vorda za izučavanjem starina kolonijalne arhitekture.

Rad u video-klubu dao je prostora nekim novim interesovanjima, i tu je začetak ponora koji se otvorio pod Ognjanovićevim junakom. Njegova strast za horor-orijentacijom ustupila je mesto pasiji za zabranjenim filmovima porno-produkcije (tzv. snuff-filmovima) i istovetna je sa strašću sa kojom Čarls Vord uranja u izučavanje okultnog. Prelomni trenutak u romanu nastaje kada junak sasvim slučajno nailazi na oglas video-kluba MAKS. Sledi raspitivanje i skupljanje delića u mozaik na osnovu šturih i škrtih detalja, baziranih na glasinama i rekla-kazala pričama. Ova scena je potpuno istovetna sa onom kada mladi Vord, takođe slučajno, među precima svoje majke, otkriva izvesnog dugovekog čoveka po imenu Džozef Karven, i, nešto kasnije, njegov tajni dnevnik.

Kako jedna stvar vodi drugoj, tako se i glavni junak, u potrazi za Maksom, obreo u Prištini. Opis dela Prištine, sa svim mračnim detaljima, podseća na opis mitske visoravni Leng, a kojoj govori Lavkraft u romanu U planinama ludila i, naročito, u triptihonu o Rendolfu Karteru. Susret i razgovor sa Maksom, u kolima, na putu do mesta gde Maks drži zabranjene filmove, za koje je Dejan pokazao interesovanje (i zbog kojih je, uostalom, i došao u Prištinu) i Maksovo pitanje upućeno Dejanu da li je „gadljiv", u potpunosti je preuzeto iz Lavkraftovog romana. Tamo postoji scena razgovora Džozefa Karvena sa jednim od svojih „prijatelja“, u kojoj taj komentariše kako je mladi Vord postao „suviše gadljiv za posao“.

Dejanova strast za retkim, bizarnim i zabranjenim, vezivno je tkivo koje drži radnju romana na okupu, i istovetna je strasti traganja mladog Vorda za retkim knjigama i autorima, u prilično mutnim i nejasnim vodama okultne i magijske oblasti.

Prikaz Maksove pozamašne kolekcije zabranjenih filmova i utisak koji je ona ostavila na glavnog junaka, kao da je prenet iz Lavkraftovog romana — opis Karvenove biblioteke sa zabranjenim i„bogohulnim" delima. Tamo se mogao naći jedan Borelius, Nekronomikon Abdule al Hazreda (koga Ognjanović i pominje u svom romanu), Elifas Levi, i čitav niz dela jevrejskih i arapskih pisaca prilično opskurne sadržine.

Podudarnosti ili „slučajnosti“ sa Lavkraftovim romanom kao da se hronološki nižu — opis Maksovog glasa da „govori kao da mu fali pola glasnih žica“ podseća na Karvenov čudni šupljikavi šapat; priče koje kolaju o Maksu, a koje Dejanu kazuje njegov drug iz Prištine, Adrijan, podsećaju na opise Karvenovih „poduhvata“. Preobražaj koji je usledio nakon gledanja dela filma koji prikazuje prizivanje i materijalizaciju „nečega“, vidljiv je na glavnom junaku u psihofizičkom smislu - isto kao kad se na licu mladog Vorda pojavila jamica iznad desnog oka, koje ranije tu nije bilo, tako je i Ognjanovićev junak na svom licu uočio tragove nečeg tuđinskog, dotada neprisutnog. Daje otkaz u video-klubu, posvećuje se samo gledanju filmova koje je presnimio od Maksa; tako se i Čarls Vord prepustio čitanju okultnih knjiga, koje je doneo sa sobom iz inostranstva, prethodno zauvek napustivši svoju bezazlenu i naivnu strast proučavanja kolonijalne arhitekture Novog sveta. Scena sa devojkom, koja je raskomadana u ritualu prizivanja i čiji leš je uništen u kiselini - u potpunosti preuzeta iz Lavkraftovog dela — pismo mladog Vorda u kome upozorava svoga prijatelja, doktora Vileta, da Karvena treba ubiti i rastvoriti mu leš u kiselini!

U poslednjim segmentima romana, čini se da je Ognjanović za predložak imao Bulgakovljev roman Majstor i Margarita. Vođa tajnog „Bratstva", Martin, podseća na Volanda, Boris je neka čudna mešavina Korovjova i Begemota, a sam čin inicijacije glavnog junaka sliči Margaretinoj kod Volanda. Martinovo obraćanje glavnom junaku, u kome mu tumači osnovne postulate magije, ima kvazi-filozofsku podlogu i dosta se naslanja na učenje samog Alistera Kroulija (koga, doduše, sam autor vrlo slobodno tumači, verovatno se oslanjajući na određena Kroulijeva dela).

U vezi sa ovim je i scena prizivanja „nečega“ i formula u kojoj se pominje jedno ime - poznato u svim crnomagijskim bajalicama — Jog Sotot, na koje će i sam Lavkraft poziva u svom romanu, dajući mu istaknutu ulogu, u dva vida - u vidu Zmajevog repa i Zmajevog čvora (a kojima se naš autor obilato poslužio i u slobodnom „prepevu“ ih uneo u svoj roman). Po tome što ne opisuje stvari do kraja, nije teško odrediti kod koga je pekao zanat.

Lavkraft takođe ne opisuje do kraja, već čitaocu samo nagovesti od onostrane strave, da bi se slika konačno uobličila u svesti samog čitaoca, poprimajući onoliko stravične oblike koliko dopušta prosečna imaginacija. Ukoliko je čitalac malo bolje upoznat sa tradicijom gotske škole romana, najboljim ostvarenjima H. F. Lavkrafta i E. A. Poa, slike uobličene u svesti su stravičnije. Poznato je da su osetljivije i, hipersenzitivne osobe, naročito, podložnije sugestiji od običnih ljudi, koji bivstvuju pod okriljem osnovnih zakonitosti života - fizioloških i egzistencijalnih. Iole lucidniji umovi uvek teže izazovu, potvrdi svojih strahova i sumnji.

Upravo citat sa početka ovog prikaza to i potvrđuje.

Sam kraj romana predstavlja slobodniju interpretaciju Lavkraftovog objašnjenja sudbine Čarlsa Vorda, začinjenu kombinacijom Stivena Kinga, Klajva Barkera, Džejmsa Herberta i filmskih sekvenci: „I tako je, neočekivano, otkrio stvari koje smrtnik ne sme da zna, uspeo da se vrati u daleku prošlost i dosegne do davnih vremena do kojih niko ne sme da dosegne; a iz tih prohujalih dana iskrslo je nešto što ga je progutalo“.

Ognjanovićevo književno znanje je nesporno. Vidljivo je njegovo naslanjanje na tzv. jezersku školu (Bajron, Šeli, Kits), po težnji da se skaradnostima, opskurnim, bizarnim, pa donekle i perverznim skandalizuje čitalac i sablazne vodeći i važeći književni kanoni. Po brutalnosti opisanih scena i lascivnosti jezika (u pitanju je moderni, svakodnevni jezik urbane sredine) podseća na vodeće pisce horor žanra današnjice — Klajva Barkera (njegov već legendarni ciklus romana Knjige krvi), Stivena Kinga i Džejmsa Herberta. Poput E. A. Poa i Bodlera, Ognjanović kao da istrajava u istraživanju lepote zla, u prerađenom, modernom značenju krilatice „poetika ružnog“. Kao i kod Bodlera, i kod Ognjanovića je prisutna slika ponora. Kod Ognjanovića, ponor je duboko doživljeno intimno osećanje, suprotan je svesti. U vezi sa ponorima u koje zapada i u koje, na kraju romana propada glavni junak, mogu poslužiti reči Radomira Konstantinovića o Bodleru: „Svest se teško opire, jer ponori koji se otvaraju na svim stranama izazivaju vrtoglavicu razuma, dok nesvesni deo bića sa radošću srlja u zjapeće provalije“.

Nesumnjivom poznavaocu engleske književnosti, Ognjanoviću nije stran ni pojam dendija i dendizma u književnosti. Glavni junak je poput dendija; on oseća odvratnost prema životu i svemu što se odnosi na obnavljanje života; njega fascinira smrt. Prisutan je i jedan od postulata „religije“ dendija — ne mešati se sa gomilom, ostati izdvojen od mase. Ovaj postulat prisutan je kao jedan od glavnih motiva u Ognjanovićevom romanu. Naročito je vidljiv kroz način na koji glavni junak posmatra ljude oko sebe — scena u liftu, sa susetkom i njeno dvoje dece, gde osećaj odvratnosti prema običnim ljudima prosto zapljuskuje svaku reč u tom opisu.

No, ne može se oteti utisku da roman obiluje autobiografskim detaljima (ime glavnog junaka, njegove studije anglistike itd.). Prisustvo tih detalja, kao i tema koja svoje izvorište nalazi u mistici, okultnom i onostranom, dobitna su kombinacija da ovaj roman stekne simpatije i pobudi interesovanje kod, prvenstveno mlađe publike koja, većinom, nije ni čula za Lavkrafta, ali i svih onih koji vole ostvarenja ovakvog žanra.

Stiče se utisak da je Ognjanović ovo delo pisao za sebe. Od početka do kraja pratimo „pustolovine“ čoveka koji se toliko uživeo u sopstvene maštarije, da više i ne razlikuje gde su granice i dokle bi trebalo da ide u „pozajmljivanju“ građe i ideja drugih pisaca. Opšte je poznato da likovi u delu žive svoj život. U Ognjanovićevom romanu, on je gost u sopstvenoj kući. Vidljiva je želja da se bude nov, drugačiji, skandalozan čak u tom pokušaju inovativnosti, ali ono što bitna nedostaje je stvaralačka intuicija i osećaj za meru - šta, kako i koliko. O nekoj originalnosti i kreativnosti nema ni govora.

I pored nesumnjive erudicije i izuzetnog poznavanja starije i savremene književnosti i filmske umetnosti, Ognjanovićev roman donosi nešto već viđeno. Iako se trudio da pokaže kakav bi bio moderan, današnji Lavkraft, učenik (ipak) nije prevazišao učitelja. Lavkraft je jedan, a nama ostaje da autoru poželimo malo više originalnosti u budućnosti. Ne može se biti pisac po svaku cenu. Uostalom, velikih imena i priznatih i vodećih autoriteta ima i među kritičarima i esejistima. Možda će se Ognjanović bolje snaći među njima.

* * *

            Za sve ćiriličare – i za osobe koje sumnjaju da ova Marija stvarno postoji – evo i originalnih skenova ovog prikaza:

Vreme STANARA

  

            Narode, jeste li već sebi nabavili genijalni kratki klaustrofobično-paranoični psiho-horor roman STANAR Rolana Topora u izdanju Orfelina? Ne? Pa, šta čekate, da se rasproda? O njemu sam već pisao OVDE (podsetite se, slobodno), a evo pisali su o njemu i u nedeljniku VREME. Bacite pogled i ako ste čitali knjigu i ako niste.

VREME | BR 1475 | 11. APRIL 2019.

 Proizvođenje jeze 

  

Ivan Milenković

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1681723

ROLAN TOPOR, STANAR, IZDANJE NOVOSADSKOG ORFELINA, U MAESTRALNOM PREVODU S FRANCUSKOG OLJE PETRONIĆ

Rolan Topor, francuski pisac, scenarista, glumac, slikar, crtač stripova, bio je isuviše radoznao i višestruko talentovan da bi se mogao usredsrediti samo na jednu stvar, te je, kako to biva, svugde bio jako dobar ali i nedovoljno usredsređen da bi se, u oštroj konkurenciji, makar u jednoj oblasti obreo na samom vrhu. Bio je jedan od važnih likova pariske umetničke scene; bez njega bi taj veliki prostor bio drugačiji, siromašniji i lošiji, ali nikada na toj sceni nije bio u glavnoj ulozi, niti je bio prepoznatljiv lik izvan same Francuske. Teško je reći da li mu je uloga nekoga ko je uvek tu ali nikada u prvim redovima zapravo odgovarala ili mu je stvarala problem, tek, o Rolanu Toporu svet je saznao malo više posle čuvenog horora Romana Polanskog Stanar, urađenog upravo po motivima Toporovog romana.

 

Stanar je priča o izvesnom gospodinu Trelkovskom, relativno mladom muškarcu koji nema previše novca, te svu ušteđevinu ulaže, posle teških pregovora sa stanodavcem, u zakup skromnog stana. Malo je bizarno što je prethodna stanarka pokušala da izvrši samoubistvo skokom kroz prozor, ali je i ta okolnost, verovatno, uticala na cenu. Kako god, gospodin Trelkovski se useljava u novi stan, zadovoljan je, organizuje žurku povodom useljenja, ali se ispostavlja da je komšiluk prilično nervozan, pa će žurka da presedne svima, naročito Trelkovskom. Nedugo potom će, gonjen radoznalošću i nelagodom, otići u posetu prethodnoj stanarki. U bolničkom krevetu zatiče ženu "obloženu" gipsom i zavojima, a kada joj se nadnese nad lice, ona će pokušati nešto da mu kaže, ali umesto reči iz njenog se grla otima jeziv krik. Sutradan žena umire, a Trelkovski svakim danom ima sve veće probleme s komšijama. 

Topor upravo majstorski gradi sumračnu atmosferu punu naznaka, nedefinisanih pogleda, neprozirnih izraza lica, ali u toku pripovedanja nema ničeg dovoljno konkretnog, čak je sve u tolikoj meri neodređeno da se čitalac pita ne događa li se sve samo u glavi Trelkovskog: komšije su možda neprijatne, ali su razboriti ljudi, razgovori su u granicama korektnosti, a bubice svako ima, ima ih i Trelkovski. 

Stvari, međutim, uprkos mirnom pripovedanju i humoru postaju sve napetije jer komšije, upornošću zombija, sve češće remete mir našeg junaka. Uvlači se strah kod Trelkovskog, razboljeva se, više nije u stanju da razlikuje stvarnost od košmara, njegov život izmiče kontroli, a onda se, jednoga jutra, posle teške groznice budi našminkan i obučen kao žena: komšije su ga, dok je bio u bunilu, preobukle u ženu! 

Trelkovski diže ruke od borbe s njima i beži iz stana, a da li će bekstvo da uspe – ostavljamo čitaocima da sami vide. Topor majstorski gradi atmosferu vrlo često ne pružajući ništa osim blagih naznaka, a kada se s naznakama pređe na brutalne i teško objašnjive motive, roman je već proprimio sve obrise horora koji čitaocima gmiže po leđima u vidu jeze.

Topor piše stilom prozirnim, bez suvišnih objašnjenja i opisa. Zapravo, on spada u one pisce koji vladaju neizrečenim. Upravo zato je i tako suzdržan, upravo zato naizgled sporedne epizode poput odlaska u kafe, ispijanje vina ili šetnja imaju vrlo precizne funkcije u njegovom pripovedanju. Kratak roman poput Stanara ne trpi duga skretanja i zaobilaženja, a opet, izleti su nužni da bi čitalac udahnuo, da bi se na trenutak oslobodio stanara i zagušljive atmosfere.

 Fantastični momenti su na neki način realistični i nije lako reći da li se to što Trelkovski vidi događa stvarno ili se to samo njegova glava poigrava s njim, dok realnost kao da je provučena kroz braonkasti filter, kao da je posredovana atmosferom iz kojeg izbija sva strava. U krajnjem, oni koji su pogledali film Romana Polanskog (za razliku od potpisnika teksta koji je film prežmureo) kažu da je roman složeniji, bolji i strašniji.

 

Izdanje Orfelina – s tvrdim koricama, kvalitetnim papirom, velikom marginom – opremljeno je Toporovim crtežima, usložnjen pogovorima Tomasa Ligotija i Dejana Ognjanovića, te kratkom Toporovom biografijom.

 

Najzad, ali ne i na poslednjem mestu: prevod. Bez okolišanja valja reći da je prevod Olje Petronić maestralan. Ovoj bi se tvrdnji mogao uputiti naivni prigovor da je prevoditeljka mogla da napravi dobar prevod upravo zato što je Topor dobar pisac, zato što Toporov jezik dopušta dobar prevod, ali to nije ni jednoznačno ni tačno. Svedoci smo prevodilačkog potonuća upravo epskih razmera: vrhunski pisci u prevodima deluju kao duboko nesabrane osobe, a veliki filozofi kao smušene zamlate. Kada tekst prođe kroz ruke nedoraslog, nesavesnog ili, naprosto, rđavog prevodioca, od tog pisca jedva šta da ostane. Rolan Topor je imao sreće da ga prevodi Olja Petronić.

* * *

 

Ako poželite, ovu knjigu možete naručiti od mene (na mejl dogstar666 at yahoo dot com) ili od Orfelina, na orfelinns at gmail dot com. Cijena? Prava sitnica – samo 900 din!