PISMA MRTVOG ČOVEKA

ПИСЬМА МЁРТВОГО ЧЕЛОВЕКА

aka DEAD MAN'S LETTERS (1986)

KONSTANTIN LOPUSHANSKY

 ***(*)  

3+

zaplet je kranje jednostavan: svet je otišao dokurca zahvaljujući globalnom (nuklearnom) ratu, a to malo preživelih tunja i kunja i lunja po(d) ruševinama i vajka se nad sobom, svetom i bogom. uz uobičajenu dozu ruskog pravoslavnog misticizma dobijamo jedan standardni ruski mračnjački film koji je, ipak, nešto kao tarkovsky-lite. lajt, zato što je nešto siromašniji pregnantnim slikama i idejama od tarkovskog, ali ne mnogo. lopušanski je 'prvi do njega', što bi rekli crnogorci.

lopušanski je nešto sarađivao sa tarkovskim, i taj uticaj se vidi jasno u svakom kadru sve i da o njinoj saradnji ne piše crno na belom na IMDB-u. to je to: sepija tonovi, dugi, statični kadrovi ili spore vožnje po lendskejpu, melanholična intonacija brižne zapitanosti nad time kuda se moderni čovek kreće prožeta dubokim pesimizmom sa tek ponekim tračkom mističko-religiozne vere koja se ne predaje ni u najcrnjem čemeru (ipak, rusu se ne da da bude ateista ili bar agnostik, pa da jebe oca! taj isus im je ušao u krv, u koštanu srž, u mitohondrije i farandole, u DNK, i tu nema spasa ni beganja!).

gl. junak je naučnik, čija žena ubrzo podlegne bolesti izazvanoj radijacijom, a adresant njegovih pisama je njegov poginuli sin. ima tu sjajna deonica u kojoj se dekica priseća svog košmara iz detinjstva, kada ga je plašila velika lokomotiva; a sada mu se čini da je upravo on –svojim izumima- kreirao džinovsku lokomotivu koja je pregazila čovečanstvo: a najstrašniji san mu je onaj u kome na tračnicama vidi svog sina…

nema tu mnogo zapleta u američkom smislu (zaplitanje; subplotovi; twistovi; neprekidno mrdanje); ovo je jedan spor, elegičan, mučan film atmosfere sastavljen od 80' žešćeg beznađa i 6' neke jadne, krhke i polu-jalove nade. tokom tog glavnog dela, profa pokušava da zaštiti autističnu decu od 'eutanazije', pokušava da na crnoj berzi kupi lekove za umiruću ženu, pokušava da s pažnjom sasluša kolege-naučnike u podrumima polusrušenog muzeja dok se upuštaju u dert-tirade nad glupom samoubilačkom ljudskom rasom, pokušava da u vodom polupotopljenoj biblioteci iskopa neke neoštećene knjige (stunning set-piece!) i priseća se same kataklizme i potrage za sinom (koji se nijednom ne prikazuje). i to je to. uglavnom jalovi pokušaji.

vizuelno, skoro čitav film je sepija, smeđe-crn, ali to je ružna, zrnasta, 'prljava' sepija, nije to ona visoko-kontrastirana, oštra i nekako 'lepa' sepija STALKERA, recimo; i to tako i treba. ovo je film o svetu koji se sam sebe oterao u grob, i poslednjim trzajima njegovih obesmišljenih, jalovih, besciljnih relikata. nema tu američkog neobuzdanog optimizma, ono kao: ajde da repopulate the earth, ajde da se koljemo za preostale resurse, ajde da se obučemo u kožu i nitne i ošišamo u mohawke i jurimo po pustinji na motorima… ništa slično. film je, od ovakvih pokušaja, beskrajno realističniji po pitanju stanja uma u kome bi, u slučaju globalne kataklizme, preživeli zaista bili – opsednuti pitanjima ZAŠTO i ČEMU SVE, SADA? utoliko se PISMA… mogu posmatrati kao neka vrsta neformalnog nastavka THE WAR GAME-a petera watkinsa: jednako je mračan i beskompromisan, bez lažne nade i ulepšavanja, maltene dokumentaristički.

međutim, usred te čamotinje nalazi se i nekoliko totalno zabezeknjujućih prizora za koje mi nikako nije jasno kako su nastali. ne znam da li je moguće da rusi, usred 1986-te godine, još uvek čuvaju netaknute totalno razrušene gradove iz II sv. rata, ili su pompezne i mega-uverljive ruševine napravljene (u studiju?) samo za film, ali šta god da je odgovor, ovde naravno nema CGI-ja, a nema ni matte paintinga koliko moje izvežbano oko može da primeti – ti pejsaži zaista postoje i deluju jezivo ubedljivo – i ogromno! isto važi za već pomenuti set polu-potopljene biblioteke: to je apsolutno ogromna prostorija, skoro hangar, visoka bar 3-4 sprata, potopljena prljavom vodom do kolena-pojasa, sa bukvalno HILJADAMA raskupusanih, ovlaženih, pocepanih knjiga…

ima neke zlokobne grandioznosti u tim slikama, i u tome lopušanski čak i nadmašuje tarkovskog koji je ipak više slikao prirodu, i koji je čak i u ruševinama nalazio lepotu. iako i kod lopušanskog povremeno taj krš poprimi neku vrstu estetske vrednosti, to je ipak jedan mnogo više deprimirajuć, ružan krš.

a što je najlepše, lopušanski će samo par godina kasnije, nadmašiti i samog sebe, u svom najboljem filmu koji sam mu ja video, i mom omiljenom ruskom uopšte, pod naslovom POSETITELJ MUZEJA: PISMA su 'samo' skica za pompeznost POSETITELJA, u kome nalazimo potpuno razulareni pesimizam i nihilizam, mrtvilo i crnilo LeonidAndrejevljevskih razmera, sa nekim umu nepojmljivo elabrorianim set-pisovima ruševina i krša i đubrišta koje se, bukvalno, prostire od horizonta do horizonta… u poređenju sa MUZEJOM, PISMA su suzdržanija, čak i vremenski kraća, i mestimično mi je zafalio taj raspon koji lopušanski ume tako dobro da uhvati, zafalilo mi je više minutaže kako psihološkog tako i ambijentalnog čemera (iako je film, kakav sada jeste, ispod sat i po, svakako svarljiviji za 'normalnog' gledaoca).

a kad sam kod set-pisova, prizori uništenja su zaista fascinantni: delom je korišćen stock-footage (što iz II sv. rata, što sa nuklearnih proba kasnije), ali u par navrata ima, rekao bih, good old-fashion maketa čitavih gradova i luka koji se dižu u vazduh pirotehnikom kakvu samo rusi umeju da naprave, i to je, braćo i sestre, da se NAJEŽIŠ koliko dobro i ubedljivo izgleda. ukratko, na sasvim drugom kraju spektra od neuverljivih, debilnih, američkih CGI 'katastrofa' poput onih kojima se okončava ovde nedavno prikazani KNOWING. rusi znaju znanje, bar što se uništenja tiče. oni su prošli kroz njega. za amere je to još uvek samo video igrica i strip estetika.

idejno, PISMA MRTVOG ČOVEKA nisu bogzna šta: prilično jednodimenzionalni moralitet i znak upozorenja iz vremena kada je nuklearni holokaust bio nešto bliži stvarnosti nego danas, ali njegova briga i način na koji je ispoljava barem su iskreni i duboki, i lopušanski uopšte ne pokušava da nas 'zabavi' senzacionalizmom ili otrcanom romansom ili jeftinim fazonima poput pomenutog KNOWINGA i uopšte holivudskih filmova na temu globalnog uništenja.

taj kraj, sa decom, deluje kao prilično usiljena naznaka hepi-enda: GDE će tačno ta klinčurija da ode, i šta će da jedu i gde će da zanoće i kako će da opstanu u ozračenom, sjebanom svetu u kome više ni travka ne raste niti sunce sija – to nam lopušanski ne kazuje. ali dobro, valjda u tom trenu nije još imao snage za totalni nihilizam koji će nesputano da se razbaškari tokom 2,5 sata POSETITELJA MUZEJA.

 

ipak, PISMA MRTVOG ČOVEKA su dobar mračan tmuran opominjući i prijatno melanholičan film o čemeru ljudskog stanja/sranja.

upozoreni ste.

UNDER THE BLOSSOMING CHERRY TREES

*** 

3+

ovaj art film se ponegde vodi i kao horor, ali u pitanju je ipak 'samo' jedan od boljih (i lepših) japanskih primera drame koja se približava hororu svojom bizarnošću, morbidnošću, implicitno-explicitnim sadizmom te simbolikom koja bukvalno shvaćena može zaličiti na supernaturalizam (iako to zapravo nije). ovo poslednje naglašavam jer videh da neki moroni na netu ovo svrstavaju u 'ghost story'. nema ovde duhova. 'samo' ljudske strasti.

u suštini, ovo je jedan od najdirektnijih, najogoljenijih filmskih prikaza ženskog makijavelizma u upravljanju mašinom zvanom 'muškarac' putem jednostavne poluge u narodu poznate kao 'kurac'.

politički korektni metrosexualci i feministkinje možda će videti mizoginiju u načinu na koji je gl. junakinja prikazana, dok će se oni malo manje skloni etiketama možda zadovoljiti dijagnozom da se u ovom filmu (kako to često u japanskoj kinematografiji biva) – vekovna podređenost žena u tom strogo militarističkom i muškocentričnom društvu pokušava da negira kroz demonizovanje žene kroz potenciranje njenih sposobnosti manipulacije i inherentne joj (?) morbidarije i sadizma koji pokuljaju na najmanji povod, ili bez povoda.

ukratko o zapletu pre nego što ovo pojasnim: gl. junak je brdsko-planinski razbojnik, inače neviđena copina i sirovina (odlično ga igra Tomisaburo Wakayama, odnosno sam 'Ogami Itto' iz kultnog serijala LONE WOLF AND THE CUB). u napadu na jednu grupicu naivčina koja bez zaštite cunja planinama on sretne najlepšu ženu koju je ikada video (Shima Iwashita, iz-van-red-na!) i reši da je povede u svoju kolibu. ona smesta prepozna njegovu opčinjenost, i počne da je iskorišćava: traži od njega da je nosi na leđima (kao, ne može svojim nežnim stopalima da gazi tim 'stazama' bez staza, uzbrdo).

čim stignu njegovom domu, iz te straćare proviri 6-7 neuglednih, prljavih ženica – njegov harem. ona odmah traži dokaz ljubavi – da ih sve pobije, što on i učini (offscreen i/ili bez krvavih excesa); ostavi samo jednu hromu da ovoj gradskoj dami bude služavka… ukratko, ona potpuno hipnotiše našu copinu, a 'najjači čovek među tim brdima' postaje papučić u vlasti njenih hirova koje oseća da mora da ispunjava kako je ne bi izgubio… vremenom, ti hirovi uključuju i 'nabavljanje' ljudskih glava kojima se ona zabavlja u improvizovanom pozorištu u kući…

muškarac je, dakle – sirovi uspaljeni neandertalac, grub, ali ipak sposoban da oseti lepotu i njome se očara (do kriminalnog zaglupljenja); on je, dakle, otvoren, iskren, po principu 'što na um to na drum', nesposoban za lukavstva, pritvornosti, pretvaranja, glumu. potonje su ženske 'vrline', koje se extrapoliraju kroz sledeći niz dihotomija:

MUŠKARAC: ŽENA:

-divljina (priroda) -grad (kultura)

-otvorenost -pritvornost

-istina -laž

-razbarušenost (čupavost) -uglađenost (češalj, šminka, veo)

-lov, pljačka, borba (rat) -gluma, pozorište, pesma (umetnost)

-racionalni zločin (korist) -iracionalni zločin (sadizam)

-požuda (brzi sex) -'ljubav' (tj. sigurnost, veza)

naravno, stvari nisu baš tako crno-bele; uostalom, ima i drugih žena u filmu, i one nisu ni približno takve makijavelistice. oni koji bi hteli da reditelja (Masahiro Shinoda) oslobode optužbi za mizoginiju mogli bi reći da on ženski demonizam prikazuje kao socijalno uslovljen, kao nužnost opstanka žene u takvom okruženju: ili će biti 'žena zla' (što bi reko PERO DEFFORMERO) ili će 'leš njen ležati kraj reke' (kao one bezlične članice planinskog 'harema').

neki će čak posegnuti za biografskom interpretacijom, i skrenuti pažnju na činjenicu da je shinoda za ulogu 'žene zle' uzeo – svoju sopstvenu suprugu s kojom se venčao nekoliko godina ranije, i koju je trpao u sve svoje filmove (a slutim da ju je trpao i van filmova). po logici tih optimista, ne bi valjda neko ko ima mizogine nazore ulogu 'negativke' (fox-lady) dao svojoj ženi? ali, to ništa ne dokazuje. neko može biti svestan potencijalne opasnosti lepe žene, i baviti se tim pitanjem na umetnički način, a da i sam bude oženjen možda baš takvom ženom. uostalom, neprijatelje treba držati još bliže od prijatelja, a gde ćete bliže od bračne ložnice?

enivej, nisam sklon socio-istorijskom tumačenju, ni inače, a ni konkretno ovde: iako su ti faktori prisutni, i važni za zaplet, ne vidim ih kao presudne za idejno jezgro filma, koje se bavi arhetipovima, i namerno je većim delom smešteno u divljinu, u praiskonsku prirodu u kojoj se ogoljava prava priroda i muškarca i žene. zato se film dešava 'ispod rascvetalih trešanja': zato je uobičajeni prizor lepote i nevinosti ovde prožet demonizmom i ludilom. i žena i muškarac ovde su 'ogoljeni', svedeni na svoje bazične karakteristike, a uplivi sociusa su sekundarni i ne menjaju bitnije na stvari.

filozofija na stranu, ovo je odličnoizgledajući, sjajno odglumljeni i zabavno-zapleteni film, sa neodoljivo nekrofilnim makabrističkim touchevima (te njene igre sa odsečenim glavama! priceless!) i sa zabavno postavljenim i raspletenim bojnim poljem sexova (tj. polova). sve je to odlično, ali nenametljivo, režirano, za misli podsticajno, atmosferično, ubedljivo i do samog kraja nepredvidivo.

ukratko, UNDER THE BLOSSOMING CHERRY TREES je jedan manji klasik japanskog filma iz vremena kada su ovakvi (pa i mnogo bolji) filmovi toj naciji bili kao 'dobar dan' (tj. konićiva)!

SHRILL CRIES OF THE SUMMER

**
2+

a evo još jednog srednje-šugavog japanca.

za razliku od TAMAMIJA, koji je još i imao neki početni pedigre (kazuo umezz, po čijoj prozi je rađen, slovi za klasika, a reditelj ima 2 solidna filma u CV-ju), ovo nije obećavalo još u startu. zasnovano je na nekakvom čudu koje moj mozak nije mogao sasvim ni da pojmi (not that I cared), ali koliko shvatih, to je nešto između rudimentarne video igrice i grafičke novele i choose your adventure pričice – u svakom slučaju, neki debilni produkt za zamlaćivanje sve debilnije japanske omladine koji je sada 'in'. a sve to u režiji čoveka koji nam je dao jedva-gledljivi TOMIE i neke od njenih negledljivih nastavaka.

srećom, ovde je bar bilo nešto malo budžeta za kostime, scenografiju, efekte i snimanje – rekao bih- na filmskoj traci: u svakom slučaju, koliko god priča bila rudimentarna i –u krajnjem saldu- bezvezna, bar sve to lepo izgleda. ako već treba da 100' zurim u nešto, makar to bilo i glupo, neka bar lepo izgleda.

ne znam da li da se bavim 'zapletom' ovoga, imajući u vidu poreklo. ajde, ukratko: gl. junak je emmo mongoloid (dakle, emmongolid!) koji je čak i za standarde tih žutaća neverovatno iritantan (ima nehumano izvijene obrve koje nema šanse da su prave! ono možda priliči loli montez ili marleni ditrih, ali da dečak ima one polukrugove preko čela…? wtf?!). emo se s familijom doseli u neku japansku zabit, gde ga smeste u školu u koju idu samo curice. umeto 'pevac u kokošarniku' situacije – ono što usledi je zapravo 'inugami meets wickerman' situacija: ispadne da u selu vlada kult nekakvih starih demona kojima svake godine prinesu poneku ljudsku žrtvu (obično od onih koji tu njuškaju gde ne treba), a da su među glavnim 'sveštenicama' u tom kultu – 2 najslađe curice s kojima ovaj emmongoloid počne da se druži. neka nebitna njuškala stradaju (offscreen), smešni pajkan dođe da istražuje ovu zaista 'nedokučivu' misteriju, bez ikakvog smisla se otkrije da je jedna od žrtava bila mrtva znatno pre nego što je naš emo sreo (eto, tako, čisto da se malo zamuti bućkuriš, mada nema smisla), a najsmešniej deonice počnu onda kada ove 2 male fufe krenu da napastvuju našeg ema. umesto da tim popišuljama podeli po 2-3 šljage, on počne da cvili kao curica (tata i mama su, how conveniently, otišli negde i ostavili ga home alone) i da zapomaže pred njinim pokušajima da prodru unutra. jedna bejzbol palica kasnije stvari se nekako ipak privedu krahu koji je sasvim bezvezan – jedan od onih japanskih what the fuck krajeva koji će možda imati malo više smisla ako se nateram da pogledam nastavak (isti reditelj, isti gl. glumci), ali pošto mi je ovo bilo JEDVA gledljivo, nisam baš siguran da ću da po'itam i vidim koje su to rupe u zapletu našli da zakrpe u nastavku.

iako je sve to prilično bezvezno, ipak je ispripovedano prilično pitko, bez većih tupljavina i smaranja, ove mlade japanke su lepe za oko (mada ne otkrivaju ništa od skrivenijih draži), a pred kraj ima i malo splattera a la japanese kao nagrada za najstrpljivije.

SHRILL CRIES OF THE SUMMER stvarno nije bogzna šta i ladno se može i preskočiti, ali koga je počela da drma kriza u nedostatku boljih japanskih horočića, recimo da može da pruži neki polovični fix, dok se ne pojavi nešto bolje.

TAMAMI: THE BABY'S CURSE

*(*)

2-

posle dužeg vremena pade mi šaka jedan novi japanski 'horor'.

ehh, ova slavna nacija već više godina unazad zabušava na horor polju, i može se reći da još od NOROI-ja (2005) i NIGHTMARE DETECTIVE-a (2007) nismo videli ništa natprosečno iz zemlje izlazećeg horor sunca. istina, do naših obala tek treba da doplutaju cukamotov nastavak i miikeova horor-komedija iz 2007 (!) ali čak i sa njima, japanska knjiga je spala na 2 slova: M(iike) i T(sukamoto).

sve ovo ostalo je sitna boranija, pa tako i YÛDAI YAMAGUCHI, predmet današnje autopsije. on za sobom ima 2 filmića vredna gledanja (ali ne baš nekih memorabilnih ejakulacija – u pitanju su mlake trojke), i to: BATTLEFIELD BASEBALL i MEATBALL MACHINE. avaj, TAMAMI: THE BABY'S CURSE je znatno slabiji u odnosu na njih.

pre svega, film je previše JEFTIN, a ambicije scenarija traže daleko bolje efekte maske i CGI-ja nego što su ovde prikazani. ovo bi trebalo da ima budžetski i vizuelni raspon jednog SWEENEY TODD-a, a zapravo po svemu pripada kategoriji nečeg poput, recimo, FEAST 3. čak i nevezano za scene sa efektima, film je uslikan vrlo jadno, izgleda još jeftinije nego što jeste, a i zvuk je rudimentaran, sa lica mesta, bez jače obrade, što sve smrdi po amaterštini.

zatim, film je PREDUG: ni predvidivije priče, ni više vremena da se ona zaplete i rasplete: sa svojih 105 minuta ovo čudo traje bar sat vremena previše! kao 45-minutna epizoda u omnibusu, ili kao stand-alone filmić tog trajanja, ovo bi bilo sasvim svarljivo – ali preko 100' ovog smaranja je na ivici nepodnošljivosti.

problematičan je odnos prema passe tematici i stilizaciji: u suštini, ovo je užasno zastareo film, ali snimljen kao da je to nešto sveže. to je kao kad bi neko danas uzeo da rimejkuje neki gotski film r. cormana ili m. bave, ali sa manjim budgetom nego što su i originali imali, sa neizmenjenim scenarijem, i sa video kamerom. drugim rečima, ovaj zaplet vapi za nekom vrstom stilizacije koja bi nekako osmislila njegove olujne noći, munje i gromove, puste kuće, lude naučnike, demonske bebe, mahnite mame, vrle djeve koje beeeskrajno spooooro hoooodaju duuuuugiiiiiiiiiiiim hooooooodniiiiiiiciiiiimaaaaaaa dok nose trokrake svećnjake. malo ko danas to ume da uradi: tim burton je jedan od retkih koji umeju da te retro-fore učine modernoizgledajućim i, čak, zabavnim.

jamaguči nas samo muči, ali ima još mnogo toga da nauči.

njegov film je i tematski i stilski i po ritmu suviše nekoherentan, passe, bez pravog razloga za postojanje, bez dovoljno zabavnosti (gore scene su male, kratke i ništa spektakularno – jedna otkinuta glava, jedna odsečena ruka…), bez dinamike, bez duha, bez artikulisanog stava prema materijalu.

da li je ovo trebalo da bude scary & gory horror, ili komedija-parodija? kako god, film pada u oba slučaja: previše je dosadan i uninvolving (slaba gluma, otrcane situacije, predvidivi 'šokovi') za stravu, previše malokrvan i neoriginalan za 'šokove', a smešan je uglavnom kroz svoju jeftinoću (loše animirane scene u kojima beba skače hodnicima od poda do tavanice kao u nekom crtiću čaka džonsa, ili jadno neubedljive CGI scene požara i uništenja velelepne zgrade na kraju).

ukratko, slab film sa vrlo malo toga za pod zub, samo za najočajnije kompletiste japanskog horora.

KLASIČNI HOROR PISCI NA FILMU

Najavljujem novu SERIJU PREDAVANJA koja ću održati, sa opštom temom: KLASIČNI HOROR PISCI NA FILMU.

Biće to tri zasebna predavanja koja povezuje zajednička tema – ekranizacije dela poznatih horor pisaca. Zamišljena su kao popularna, opuštena, ali istovremeno ozbiljna promišljanja problematike prenošenja pisane strave u filmski medijum, sa svim kvalitetima i zamkama koje osobenosti datih pisaca sa sobom nose.

Mesto je DOM OMLADINE, BEOGRAD, tokom maja i juna 2009. a konkretni datumi su dole, kod svake od tema.

1. HAUARD F. LAVKRAFT

(09.05.2009.)

Svojim pričama i kratkim romanima H.F. Lavkraft je uneo niz novih tema, kao i svež pristup i senzibilitet u horor prozu XX veka. Na žalost, igrani filmovi zasnovani na njegovim delima nisu uspevali da prenesu srž njegove kosmičke strave i po pravilu su završavali promašajima ili osrednjim delima. Koje su to odlike Lavkraftovog pisanja koje su ga učinile "tvrdim orahom" za filmadžije? Da li je on po sebi neprikladan za filmski medij, ili mu samo treba prići na određen način? Koji su to naslovi koji su prišli najbliže filmovanju Lavkraftovskog užasa? Može li se očekivati zaista dobar horor po Lavkraftovim delima?

To su neka od pitanja kojima se bavi ovo predavanje, koje je ilustrovano insertima iz uspešnih i manje uspešnih filmova po Lavkraftu (THE DUNWICH HORROR, HAUNTED PALACE, RE-ANIMATOR, FROM BEYOND, DAGON, THE CALL OF CTHULHU...).

2. STIVEN KING

(23.05.2009.)

Najpopularniji pisac strave u XX veku postao je odomaćen čak i među onima koji horor ne vole. Nizom od više desetina popularnih romana on je vremenom postao i jedan od najčešće ekranizovanih horor pisaca tako da je ostalo vrlo malo njegovih romana koji još uvek nisu dobili svoju filmsku verziju. Koja je tajna njegovog tolikog uspeha, i zbog čega se taj tajni sastojak tako često gubio u filmskim adaptacijama njegovih romana i priča? Zbog čega nije baš svaka ekranizacija njegovih bestselera postala – blokbaster? Koje su najbolje filmske adaptacije Stivena Kinga, i zbog čega? U čemu su problemi sa onim manje uspešnim? U čemu je razlika između TV adaptacija (u obliku serija) i bioskopskih filmova?

To su neka od pitanja kojima se bavi ovo predavanje, koje je ilustrovano insertima iz uspešnih i manje uspešnih filmova po Kingu (CARRIE, THE SHINING, CHRISTINE, PET SEMATARY, NEEDFUL THINGS, GREEN MILE, STAND BY ME...).

3. KLAJV BARKER

(13.06.2009.)

Svojom plodnom imaginacijom, a naročito u svojim ranijim radovima, Klajv Barker se nametnuo kao mlada nada i "budućnost horor žanra" (po Stivenu Kingu). Iako je ta budućnost danas donekle relativizovana, nesporni su svežina i osobeni senzibilitet koje je Barker doneo horor prozi pred kraj XX veka. Razmatranje njegovih ekranizacija je utoliko specifično što je neke od najistaknutijih sam Barker režirao. Da li to po sebi znači siguran uspeh, ili postoje zamke na putu od štampanog do filmskog medija koje ni sam autor ne može da prevaziđe? Po čemu je film bio prikladniji, a po čemu nezgodniji za specifičnosti Barkerove senzualne i žestoke horor proze? Kako su se sa njegovim delima snalazili drugi reditelji?

To su neka od pitanja kojima se bavi ovo predavanje, koje je ilustrovano insertima iz uspešnih i manje uspešnih filmova po Barkeru (RAWHEAD REX, HELLRAISER, NIGHTBREED, LORD OF ILLUSIONS, MIDNIGHT MEAT TRAIN...).