THE INHABITED ISLAND

THE INHABITED ISLAND

Обитаемый остров, 2008

**(*)

2+

novi ruski SF spektakl!

ako ste po inerciji krenuli da se veselite, samo polagano. ovo nije ni prineti nedavno ovde prikazivanim delima k. lopušanskog.

da, rađen je po romanu braće strugacki, ali to teško da bi se – sem u tragovima- moglo zaključiti iz (ne)dela pred nama, budući da je idejnost dela krajnje simplifikovana, a preovlađujuća ambicija jeste – superspektakl. kažu da je film koštao 40 miliona $ što je za ruse, ako se ne varam, najskuplji film ikada. dobro, sve je to lepo, neka im je nazdravlje, ali… vredi li to zaista gledati? i s kolikim uživanjem?

što se uživanja tiče, ako ste voleli NOĆNU i DNEVNU STRAŽU, onda slobodno zaronite i u ovo, jer radi se o isto tako praznom, jednodimenzionalnom, debilizovano-simplifikovanom, žestoko spotovski našminkanom projektu u kojem nema ni trunke duha, ni čestice autentične emocije, angažmana, mudovitosti, ili ičega zbog čega staromodni ljudi poput mene gledaju filmove – ali zato, kao što rekoh, ima mnogo fensi našminkanih dekora, kompjuterskih efekata, pirotehnike, praznookih modela umesto glumaca, bezočnog ejpovanja akcionih scena iz američkih i azijskih blokbaster uzora (rešenih spotovski i šminkerski, bez imalo visceralnosti ili saspensa i energije – samo slo-mo, bato, kao da je ovo spot za neku 'hard-rock' lejmersku pesmicu sa goth-emo overtonovima) i sa više pozerskih poza u stavovima i izrazima lica 'glumaca' nego u dvočasovnoj antologiji spotova jelene karleuše. ukratko – all style, zero substance. 'film' za generacije odrasle na video igricama i stripovima (u slučaju da su neki od njih i bili dobri, ovo je za one konzumente koji su u njima videli samo šarene 'cool' sličice i ništa više).

detaljnije i ozbiljnije o ovom filmu pisaću na POPBOKSU, ali evo nečega za šta tamo nisam imao prostora.

moju feminističku dušu posebno je zaboleo jedan 'detalj': naime, ženski 'lik' (ajde da tu POJAVU, taj ENTITET blagonaklono nazovem likom) koji pozira u NASTANJENOM OSTRVU je najdebilniji, po žene najuvredljiviji ženski 'lik' koji sam ikada igde video. ako ste mislili da nema gore uloge za ženu nego da igra sisatu glupaču u nekom jeftinom hororčiću ili akcijašu u kome će razdrljena odeća da razotkriva njene draži (if any) – think again! čak i toj vrsti exploatacije žena koja ima šta da pokaže – može to da pokaže; dakle, pokazuje BAR NEKI svoj kvalitet, makar on bio 'samo' telesni.

međutim, u ovom bezveznjačkom 'filmu' imamo curicu koja je samo tupavo levo smetalo – deo nameštaja, koji nije čak ni plot device. za razliku od treš-horor-akcionih diva, ova ovde je straobalno PASIVNA tokom celog filma.

ona radi kao kelnerica u nekom restorančetu; zlatokosi dođe tu, smesta se 'zaljubi' u nju, počne da ćereta i ćurliče uz nju, a ona smesta pada na to očijukanje koje je neverovatno konvencionalno i nenamerno smešno! evo kako izgleda njihov prvi 'razgovor':

ON: Hello..

ONA: What do you need?

ON: ... Maxim..

ONA: Rada

ON: Rada?! I want to eat.

ONA: Oh

ON: Heh… Yes.

ako ona zvuči kao debil, to je zato što tako i izgleda u toj trapavoj sceni.

evo dela kasnijeg njihovog razgovora (pošto se sve dešava na planeti na koju se ovaj nasukao, ovde joj on priča o zemlji, s koje je doleteo):

ON: It's the Earth. It's up there. Pfft… (to se on pufta)

ONA: So where are you from?

ON: I am form the Earth. It's up there.

ONA: Aha, pff… Maxim

ON: Yes I am. Mak…- sim… Maxim!

ONA: Rada. Gaal.

ON: Gaal?!

ONA: Yes I am.

ON: Rada Gaal?

ONA: Ye-es I am!

ON: Gai Gaal?!

ONA: Do you know Gai?

ON: Gai is a worthy man. Is he the husband?

ONA: He is the brother.

i tako to ide ubeskraj, 'ja tarzan a ti džejn, ja maxim, ti rada, ja zemljanin, ti glupa domorotka…'

u ostatku filma, ona ima samo da se glupavo smeška dok muškarci razgovaraju o važnim stvarima, da stoji u pozadini, da im prinosi kafu, čaj, šta li, i da se cereka od radosti kao klinički parateroidni kreten kada se njen batica pojavi na vratima (iako se on samo vraća s posla, a ne sa višegodišnje robije); kad njeni muški odu važnijim poslovima (da oslobađaju planetu od mind-controlling tiranije), ona ostaje da čuva ognjište i da pasivno čuči na krovu i bulji u nebo bez zvezda i u veštačke CGI dekore nemaštovitog ejpovanja METROPOLIS-BLEJD-RANER kulisa.

i, to je to.

lepo za oko, al praaazno do zla boga.

+ završava se sa NASTAVIĆE SE.

A evo i mog rivjua napisanog za POPBOKS:

NASTANJENO OSTRVO - Fjodor Bondarčuk

Ruski Cheeseburger

Producenti zadovoljno trljaju ruke jer ovaj fast-food od filma uspeo je da svojom sintetikom i veštačkim aromama namami više gledalaca nego što je Tarkovski mogao da sanja

Dejan Ognjanović

ocena: 5/10

Originalni naslov: Обитаемый остров

Scenario: Marina i Sergej Djačenko, po romanu Arkadija i Borisa Strugackog

Uloge: Vasilij Stepanov, Pjotr Fjodorov, Julija Snigir, Fjodor Bondarčuk…

Žanr: SF
Trajanje: 116 min
Proizvodnja: Rusija, 2008

U vreme SSSR-a, važio je stereotip: ruska naučna fantastika = misaonost i zapitanost nad čovekom; američki SF = akcija, spektakl i specijalni efekti. Mada je to pojednostavljena slika, u načelu stoji da su klasični ruski SF filmovi spori, kontemplativni, artistički, gotovo avangardni u tretmanu medija (Solaris, Stalker, Pisma mrtvog čoveka, Posetitelj muzeja…), dok su Amerikanci težili da eventualnu idejnost pakuju u spektakl (Blejd Raner, Terminator, Robokap, Svemirski vojnici…).

Međutim, prošli su dani SSSR-a kao i državnih fondova i prostora za pravljenje nekomercijalnih, opskurnih dvoipočasovnih metafizičkih meditacija. Došlo je vreme tržišne privrede, a sa njim i nove generacije gledalaca, odraslih na video-igrama i stoga preokupiranih eksplozijama, "cool" kostimima, ambijentima i monstrumima, a ne kontemplacijama o smislu života.

Njima je namenjen ruski SF film Nastanjeno ostrvo – savršeni primer produkta razrađenog "stila" i gotovo ništavne supstance. Rađen je po istoimenom romanu braće Strugacki iz 1971. godine, ali teško da bi se to moglo zaključiti iz (ne)dela pred nama. Idejnost je krajnje simplifikovana, a sve je podređeno spektaklu.

Scenario nudi klasičnu situaciju, izlizanu u američkom SF-u: stranac dospeva u totalitarno društvo, shvati da to što se tu dešava nije u redu, zaljubi se u lokalnu curu, a domorocima posle niza peripetija donese spas od tiranije. Reditelj naglašava kolonijalističku potku o belom gospodaru koji izbavlja potlačene time što stavlja napumpanog zlatokosog arijevca da pozira u toj ulozi.

Kažem, pozira, zato što je glavni "junak" momak (Vasilij Stepanov) toliko zašećerenog izgleda da se Nastanjeno ostrvo ne preporučuje dijabetičarima. Te plave okice, gladak ten, dosadno pravilne crte lica i zaslepljujuće beli zubi stvoreni su za reklame losiona za sunčanje i pasti za zube, ali glumački zahtevi u smislu kreiranja lika, emocije ili stava daleko prevazilaze sposobnosti ovog manekena.

Tiranski režim prikazan ovde toliko je smešan da tu ni sva raskošna stilizacija ne pomaže: oni se, naime, bave kontrolom umova svojih podanika putem repetitora kojima odašilju talase i nameću šta da (ne) misle. Ako je u originalnom romanu i postajala politička aluzija na tadašnji SSSR, u filmu je to svedeno na otrcani žanrovski kliše. Autori bez trunke ironije ili samosvesti svoje zlikovce smeštaju u pompezne naci-zgrade sa simbolima nalik kukastom krstu i odevaju im vojsku u crne uniforme sa crnim švapskim šlemovima! To kako bi i poslednja baba koja zaluta u bioskop da se ugreje odmah shvatila da su to loši momci. Kome to nije dovoljno, tu su i vođe zlikovaca sa prenaglašenim cerekanjem kao iz crtanih filmova.

Budžet od oko 40 miliona $ čini ovo najskupljim ruskim filmom ikada, ali novac je potrošen isključivo na nemaštovito kopiranje blejdranerovskog megalopolisa i na razmetljive kompjuterske efekte. Po pitanju kopiranja holivudske paradigme, Nastanjeno ostrvo se može uporediti sa nedavnim ruskim blokbasterima Noćna i Dnevna Straža. Oni koji su uživali u njima, voleće i ovo, jer radi se o isto tako praznom, jednodimenzionalnom, neubedljivom, neemotivnom, spotovski našminkanom projektu bez trunke duha, bez autentične emocije, angažmana, ili ičega zbog čega staromodni ljudi još uvek gledaju filmove. Čak i scene "akcije" rešene su spotovski, šminkerski, bez visceralnosti ili saspensa i energije – samo slow motion, kao da je u pitanju spot za neku mlakonjavu "hard-rock" pesmicu.

Drugi deo Nastanjenog ostrva (čiji se nebitni zaplet prekida sa "nastaviće se") izlazi ovih dana. Eto, da je Tarkovski umesto glumaca uzimao manekene, i da je znao šta znači "franšiza", ne bi morao da beži iz Rusije i od muke snima po Evropi, nego bi ga Holivud pozvao – kao Timura Bekmambetova, reditelja Dnevno-noćnih straža - da štancuje celuloidne ekvivalente čizburgera. Njegov proračunatiji kolega, Fjodor Bondarčuk, sigurno će dobro da se proda. Nastanjeno ostrvo je bezukusni produkt za konzumaciju "s nogu", uslovno zanimljiv samo zato što je nastao u moskovskoj podružnici Macdonaldsa.

UGLY SWANS

***

3

UGLY SWANS je radio k. lopušanski, autor mojih omiljenih ruskih postapokaliptičkih SF filmova, POSETITELJ MUZEJA i PISMA MRTVOG ČOVEKA (već prikazanih na ovom blogu), kome je i žanrovski i estetski i po ugođaju sličan.

u oba slučaja radi se o gusto-atmosferičnim, prejebano-dobro uslikanim, pompezno-koreografisanim (u smislu mega-mega scenografije), duboko-zamišljenim, sumorno-nihilističkim i explicitno apokaliptičkim filmovima.

ključna razlika je u tome što je MUZEJ pre svega a mood piece, u kome je zaplet sekundaran građenju atmosfere sveta-đubrišta i Kraja Čoveka, dok LABUDOVI (po braći strugacki) ne da imaju zaplet, nego povremeno kao da pokušavaju da pariraju holivudu svojom dinamikom i saspensom i misterijom i uopšte žanrovskim momentima.

na žalost, ono što prolazi u mood pieceu NE prolazi u plot-based filmu: previše je proizvoljnosti, nedorečenosti i protrčavanja kroz bitne stvari a da uspeva da zaživi bilo gl. junak, bilo SVET u kome se film zbiva.

a SVET je neka bliska budućnost u kojoj tajanstveni događaj –kao u STALKERU, takođe po braći – kreira nekakvu ZONU koju vojska smesta ogradi, a unutar koje se dešavaju svinjarije koje možda imaju neke veze sa vanzemaljcima, iako su oni najmanje bitni, jer je film o ograničenostima ČOVEKA.

i to lepo zvuči kao premisa, jer, ovo je zapravo film u kome DECA osuđuju svet ODRASLIH, i odbijaju ga TOTALNO, sa svim što on nosi. ja imam lični afinitet prema toj tematici, mislim da je to pregnantna tema: uostalom, jedan od 15ak mojih najomiljenijih filmova – BATTLE ROYALE – upravo je o tome: o nesavladivom i nepremostivom jazu generacija, o ratu između dece i odraslih, i o nekrofilno-tanatofilskim uništiteljskim porivima koje ODRASLI kontunuirano, kroz školu i dr. oblike ispiranja mozgova, implantuju u nova pokoljenja. zato i obožavam taj potpuno idealistički i nerealan, dirljivo patetičan, beznadežan kraj BR-a u kome dvoje tinejdžera trče, sami protiv svih, protiv ogavnog sveta odraslih.

e, to je kod fukasakua čisto genijalno prikazano, i greške nema.

avaj, kod lopušanskog ta tema šlajfuje zbog loše dramaturgije, slabih likova i naglašenog propovedništva koje je uvek smrt za odličan film.

dakle, uvod je neoprostivo predug, film počinje sa 3-4 scene koje su apsolutno preduge i u disproporciji sa svojim značajem za bilo zaplet bilo idejnost filma; da se razumemo, jesu intrigantne, stvaraju osećaj misterije, ali a) preduge su, čak i kao takve; i b) misterije ima i u kasnijim scenama, pa su za te svrhe ne previše bitne.

film ne uspeva da nas veže za gl. junaka: pre svega, kasting je slab, taj baja izgleda kao lučki radnik ili washed-up ex-cop koji je sada nekakav sleazy private-eye, a nikako ne izgleda kao (dobar) pisac. ok, možda koa jedan od onih provincijskih nabeđenih piskarala iz nekih skrajnutih domova kulture koji im objavljuju zbirke poezije i autobiografskih kratkih priča od jedva 100 stranica, u tiražu ne većem od stotke… takav pisac, možda.

zatim, ajde i ako poverujemo da je on pisac, film ne uspeva da opravda pitanje: šta će koj moj jedan *pisac* usred strogo pov. un misije koja prati dešavanja u zoni? (to je, slutim, fetiš braće strugacki, pisaca, koji moraju da u svaku expediciju –kao u STALKERU- ubace i nekog - pisca; za njih je biti Pisac očito jedna od najvećih stvari koje neko može biti pa gde god nađu zgodno mesto, oni Pisca posade!). najzad, ajde i ako prihvatim da je taj neobrijani masnokosi akrep nekakav pisac (OK; možda je ruski kaunterpart bukovskog – ne mora baš svaki pisac da izgleda kao žgoljavi proćelavi jevrejski naočarko!), pa i ako prihvatim da je on iz nekog misterioznog razloga strašno bitan za UN misiju u Zoni u kojoj se dešavaju svakakva čuda – ono što ne mogu da prihvatim jeste jedva-skicirani, i maltene usput pomenuti detalj da je on u Zonu došao jer mu je u tamošnjoj školi – ćerka! o njihovom ranijem odnosu (gde je majka?) ne saznamo ništa, njihovog sadašnjeg odnosa – nema, a čak ni to ne potresa mnogo našeg pisca – a onda, prc, na kraju filma se od nas traži da taj (ne)odnos između njih primimo zdravo za gotovo kao KLJUČAN i za zaplet i za temu i ideju filma!

e, pa ne može to tako, konstantine, nisi tu priču počeo da mi pričaš, ne možeš mi sad u 5 do 12 ubacivati te fore i fazone!

javlja mi se da je to sve bolje objašnjeno kod braće S, ali to nije nikakva uteha kad imaš FILM koji više deluje kao proizvoljno izmontiran materijal iz serije od 10 epizoda, pri čemu prvu polovinu filma čine cela 1. i cela 2. epizoda, a onda ono resto čine slabo-povezani fragmenti scena iz preostalih 8 epizoda!

šteta, jer ovde je zaista bilo jakog potencijala, ali se u njegovom uobličavanju u scenario mnogo toga izgubilo.

ostao je film koji izgleda zaprepašćujuće fenomenalno dobro: prizori polu-potopljenih zgrada starinske arhitekture, kišom isprane stare kuće oljuštenih fasada, propale iznutra kao i spolja, stalni kolorit crvene i crne koji je za mene dovoljan da mu dam zvezdicu više samo zato, pa onda odlični kostimi, maske, veoma creepy scene sa decom koja su (pod alien uticajem?) postala pametnija od svojih roditelja, itd. itd. 

dakle, ima itekako dovoljno razloga da se ovo pogleda, ima se u čemu uživati (naročito na vizuelnom planu, koji je prebogat kao i uvek kod lopušanskog), ali krajnji utisak je –na narativnom i idejnom planu - ipak prilično razočaravajuć i polovičan.

CITY OF THIEVES [David Benioff]

GRAD LOPOVA
City of Thieves, David Benioff, Viking, 2008

BY RATKO RADUNOVIĆ

Obzirom da se o presudnim događajima Drugog svjetskog rata skoro svake godine ređaju nove i sve manje, ili više, sofisticaranije studije, onda sigurno nestvarno zvuči poimanje da o opsadi Lenjingrada, u vojnoj istorijskoj literaturi, još uvijek kao reper prednjači knjiga iz 1969. godine, 900 dana američkog novinara Harisona E. Salsberija. Upravo na ovaj naslov Dejvid Beniof ukazuje kada u zahvalnicama na kraju romana njega predstavlja kao svetu knjigu kojoj se totalno prepustio tokom čitavog rada na ovoj jednostavnoj priči o dva potpuno različita momka, iskusnom Kozaku i neiskusnom Jevrejinu, o sanjaru i racionalisti.

Beniof je hvaljeni holivudski scenarista, tvorac značajnih filmskih adaptacija Troy, The Kite Runner25th Hour i – [trenutno radi na adaptaciji Martinovog serijala "Game of Thrones" za HBO TV, i upravo u kinima igra njegov Wolverine] –, kao i manje ubjedljivog scenarija poput skupo prodatog visokobudžetnog bipolarnog promašaja Stay; nakon sedam godina našao je vremena da publikuje dugo najavljivani drugi roman, Grad lopova, sa jednom od najimpozantnijih tema Drugog rata, čini se, najmanje doticanom u književnosti i na filmu još od doba Teodora Plivijea i Serđa Leonea, koga je smrt, na žalost, spriječila da ovaj nezaboravni događaj pretvori u još jedan vizuelni spektakl. Ni Beniof možda, da jednim dijelom nije ruskog porijekla, ne bi imao razloga da prigrli Lenjingrad za premisu novoga romana da njegov djed nije odrastao u tome paklu, tako da je to grozomorno doba Drugog rata vjerovatno i sâm Beniof smatrao za svojevrstan rodbinski legat koji će jednom prilikom, htio-ne htio, morati postati okosnica njegovog budućeg literarnog, ili dramaturškog, magnum opusa.

Slijedom uvrnutih okolnosti dvojica Beniofovih junaka, Lev i Kolja, upadaju u avanturu odakle ipak postoji najveća šansa da izvuku deblji kraj. Naime, njihov zadatak, obzirom da su se ni krivi ni dužni našli u vojnom zatvoru, jeste da za skorašnje vjenčanje ćerke izvjesnog pukovnika, negdje u izgladnjelom, izmrcvarenom stjecištu, lociraju tuce savršeno zdravih jaja (za tortu) – inače im se u suprotom oduzimaju bonovi za hranu, što bi u Lenjingradu, krajem 1943, značilo sigurnu smrt.

Sudeći po žanrovski neopredijeljenim pričama objavljenim u vrlo dobroj zbirci When the Nine Rolls Over, Beniof, kada je stil u pitanju, daleko bolje barata svojom nimalo unikatnom riječju u kratkoj formi negoli u dužoj. Tehnički gledano, Beniof nije zavidan pisac, međutim umije biti prilično umješan kada se radi o iole zanimljivoj premisi, kada ona sama počne da navodi njegovo pisanje. U svakom slučaju, Beniof ne piše komplikovane romane i kada bih trebao birati između 25. sata, njegovog prvog, i Grada lopova, postoji šansa da bih odabrao prvi, moguće je zbog manjeg broja klišea i taktilnije, realističnije melodrame.

I pored toga što se ne radi o rudimentarnoj avanturi, Grad lopova umije da podsjeti na fascinantne Kiplingove doživljaje o Alenu Kvotermejnu, gdje karakterni zaplet ipak najmanje drži glavnu riječ. Bitno je u priču uplesti što više sporednih likova i kratkovječnih pustolovina kako bi se storija završila u obligatornom energičnom finalu na nekom egzotičnom lokalitetu. To, opet, ne znači da u rukama, što se tiče Grada lopova, držimo površnu tehno-jurnjavu Klajva Kaslera o Dark Pitu, mada ni nešto što je, iz perspektive modernog istorijskog vojnog romana, nadasve iskusnije od veoma dobrog Presfildovog istorijata Virtues of War, tek prosječne ali zarazne Harisove storije Pompeii, a da tek ne spominjem generičku fikciju Dejvida L. Robinsa, doajena Istočnog fronta.

Predstaviti simbolično odrastanje sedamnaestogodišnjeg momka kroz niz prijetećih događaja unutar jednog velikog u ozloglašenom Ostraumu već pedesetak godina i te kako iziskuje vještinu, pa i pored neizbježnog, obligatornog déjà vu-a. A kad se autor sretne sa takvim problemom on obično pribjegne patetici, što u ovom slučaju uopšte nije Beniofov kredo. Uprkos tome što vjerovatno neće ostati u pamćenju kao literarno obilježje ove godine [iako kritika očito tvrdi drugačije], nezahtijevni, iskreni i neveliki Grad lopova, naprotiv, posjeduje dovoljno moći da uzornom čitaocu ukrade dovoljno od njegove pažnje.

THE DUNWICH HORROR (2009)

*(*)
2-

eh, evo još jednog tužnog primera skrnavljenja Velikog Starog Lavkrafta kroz još jednu jeftinu (i budžetski, i idejno, i žanrovski, i kako god) kvazi-lavkraftijanu.

to što je kao predložak uzeta jedna od njegovih dužih priča, sa poprilično 'akcije', što je čini filmičnijom (za razliku od njegovih pretežno atmosferičnih i kraćih priča) može, u načelu, predstavljati obećavajući momenat – sve dok ne vidimo:

a) da ovde evidentno nema PARA za realizaciju HPL-ovih pompeznih zamisli,

i b) da je, kao i obično, vernost originalu (i po slovu, a još gore – po duhu) bačena kroz prozor već u prvom minutu, i da ovo i nije baš verna ekranizacija te konkretne priče, koliko povod da se smućkaju u blenderu najotrcaniji HPL fazoni (prethodno debilizovani od strane njegovih imitatora) i da se to predoči neprobirljivom pučanstvu kao, eto, neki kao 'lavkraft'.

glavna navlaka za gledanje ove mućkalice, pored slavnog HPL imena i bombastičnog naslova koji obećava (ali ne isporučuje) THE …HORROR, jesu još 2 žanrovcima poznata imena: pre svega, za mlađe, tu je JEFFREY COMBS, THE re-animator, u ulozi vilbura vejtlija, ljudskijeg sina jog sotota i degen-žene; za one starije, tu je i DEAN STOCKWELL – ezotericima znan iz one starije (i neznatno bolje) verzije THE DUNWICH HORROR (1970), u kojoj je on bio degen-vejtli dok ovde igra dr. henrija armitidža, belog maga (!); novodošloj mlađariji verovatno je najpoznatiji kao psiho-fićfirić iz BLUE VELVETA.

naravno, obojica su ovde samo kako bi unovčili čekove i nekako prebrodili krizu srednjih tj. starih godina u kojima odavno nisu u poziciji da biraju uloge kojim bi prehranili sebe i familje. naravno, imajući u vidu 'budžet', čak ni njih nisu mogli da plate za više nego, recimo, po 2-3 dana snimanja svakog, tako da glavne role ne nose oni (iako bi scenario to zahtevao, kad bi se dosledno pratila HPL priča), nego neki antipatični anonimusi: skeptični doca i armitidžova pomoćnica.

bio bi kompliment njen lik nazvati 'skicom' – ona je, prosto, pomoćnica, i to je to. definisana je preko 2 muškarca: armitidža, kome pripomaže u egzorcizmima (!) i ovog skeptika, čija je bivša ljuba bila, al ga ostavila zato što je skeptik (čitaj: nije bio spreman da veruje u sve te stare bogove, sumerske demone i ostale opštepoznate radove koje samo jedan suvi naučnički hladni sterilni um može da odbije kao realnost)! taj doca je inače unikatno antipatična njuška, kreten koji celu prvu polovinu filma na faci ima debilni veseli skeptični kez (kao, 'ma daaaaj, jog sotot, pričam ti priču!'), ali pred kraj – kako to formula ove vrste likova nameće – on vidi horor, i preko horora (kako to obično biva – na filmu) stekne i veru, i bude preobraćen od skeptika u vernika. u jog sotota.

što se kombsa tiče, on ukupno ima otprilike 4 minuta filmskog vremena, pa ne očekujte da ćete u njemu uživati u svakom kadru: to malo što se vidi, on igra degena na autopilotu, a scenario mu ionako ne pruža ni dijaloge ni situacije od kojih bi ovaj, sve i kad bi hteo, imao šta da napravi. takođe, ne očekujte memorabilno otkrovenje briljantno nadahnutih deformiteta njegovog lika, pomno opisanih u HPL priči: ovde on em pogine krajnje idiotski (upuca ga rođena degen-mama, bez razloga, sasvim antiklimaktički) em se u samo par kratkih kadrova, jedva ovde captureovanih, iz njega pomole neki CGI pipčići i neko zelenkasto svetlo...

...pre nego što neku jeftinu lobanju iz halloween shopa ne preliju želeom – što bi valjda trebalo da predstavlja finalnu fazu gnusne transformacije. ehhh, deco moja, plakaćemo mi još za elaboriranim efektima jednog, recimo, NECRONOMICONA (mislim na omnibus u produkciji b. yuzne)!

dobro, kombs je još navikao na ovaj profil 'filmova', tj. jadnih produkcija po kojima se provlači a ponekad i susreće sa kolegama tipa toni tod, lans henriksen, gunar hansen i slični has-been B-horror stars; ali dina stokvela dugo nisam gledao u nečemu ovako jeftinom, i malo mi je bilo neprijatno zbog čoveka u tim godinama koji mora da igra ovako glupu ulogu: ne samo što je on nekakav egzorcist-beli mag koji običnim egiptaskim ankhom rasteruje sumerske demone (u obliku devojaka sa krilima slepog miša na leđima!), nego ga scenario tera da se pod stare dane glupira pružajući ruke iz kojih izlaze električni (?) ili već tako neki svetlucavi zraci kojima se baca na onostrane entitete [(c) Ghoul Inc.] i samo što ne usklikne 'sive lubanje siloooom!'

zaplet je užasno glup i nema trunke smisla, i u rasplitanje toga uopšte ne želim da se upuštam.

ono što je umereno pohvalno jeste da je sve to dovoljno dinamično, stalno se ide od tačke A ka B pa onda C i sve do D, i u tom mrdanju se lakše zaboravi koliko sve to nema smisla. znači, osim kombsa koji uvek zabavan za gledanje, i dinamike zbivanja, vredi istaći i brojne lokacije (južnjačke plantaže, polupotopljene šume i močvare, univerziteti…) što je uvek lepše oku od budalaština u celosti snimljenih u nečijem podrumu prepravljenom u 2 'sobe' (vidi pod: ONE EYED MONSTER). efekata maske ima malo, i slabi su; viz. efekti su još slabiji, i izazvaće samo prezrivi smeh, a ne kosmičku stravu; jog sotot u close-upu neodoljivo podseća na siromašnog rođaka gigerovog aliena, a viđen u celosti (nabrzinu) - izgleda kao neka gigerova skica koju je neki početnik u školi toma savinija napravio od plastelina.

kulminacija je izrazito glupa, besmislena, konvencionalna, antiklimaktična i nekonsekventna – a kako to u debilnim filmovima ove sorte po pravilu biva, sutradan nakon borbe sa onostranim entitetima, bogovima i demonima, nakon suočenja licem u lice sa gigantskim pičkama posred neba i nakon globalne apokalipse izbegnute u poslednji čas uz pomoć par provrištanih džiberiš-inkantacija, znači dan posle toga naši glavni junaci su razdragani, veseli i bezbrižno ćakulaju o svojim planovima za večeru, bez ijedne sede vlasi u kosama ili neke sete u glasu ili pogledima nakon kosmičkih užasa koje su koliko juče gledali i doživljavali!

da li, uostalom, očekivati ikakvu vrstu ozbiljnosti od filma čiji jedan od glavnih znalaca (olaus wormius, hiljadugodišnji neumrli alhemičar i mag) izgleda kao neki debeli kečer, u prostoriju ulazi levitirajući (!), a okružen je haremom jeftinih kafanskih trbušnih plesačica!? a sačekajte tek da vidite ludog arapina al hazreda – pa to je piška živa, najsmešnije nešto što sam video u poslednje vreme! bolji naziv bi mu bio: zbunjeni i izgubljeni arapin al usrah!

dakle, za razliku od nedavno ovde prikazanog filma CTHULHU koji se bar junački trudio da udahne nešto novo i sveže u HPL kanon, kome je pristupio sa solidnim poštovanjem, i u tome uglavnom omašio, uz nekoliko minornih kvaliteta ipak postignutih, ova travestija zvana THE DUNWICH HORROR je puka mamipara za neprobirljive DVD rentere (u USA) tj. najdokonije horor divxdžije u ostatku sveta i najzaluđenije HPL kultiste.

verujte mi, ako osećate bar trunku poštovanja prema lavkraftu – ovo je čista debilna blasfemija; a ako vas baš zabole za lavkrafta, i očekujete samo malo treš-horor niske zabave, pa… nećete se mnogo ni zabaviti ovim (recimo, čak i treš tipa BEYOND RE-ANIMATOR je ozbiljan treš prema ovome), ali DANIČ nije sasvim negledljiv i u trenucima očaja i nesnosne dosade možda mu možete pružiti šansu.

J. G. BALLARD (1930-2009)

U nedelju ujutro, 23. aprila 2009, umro je J. G. Ballard, jedan od najznačajnijih pisaca 20. veka.

Konzumenti mejnstrim filma su Jamesa Grahama Ballarda mogli da upoznaju preko Spielberga (Carstvo sunca), sledbenici alternative preko Cronenberga (Sudar). Oni koji čitaju, na hrvatskom su mogli naći oba filmovana romana, a na srpskom samo još Potopljeni svet i zbirku priča Četvorodimenzionalni košmar.

Premalo za pisca čije ga mračne vizije budućnosti, kao i krhka veza sa SF-om, stavljaju u rang Orwella, Huxleyja i Burroughsa.

Ovo je ogroman gubitak, ne samo za SF, nego još više, za svetsku književnost.

Na svu sreću, ne može se reći da je otišao u cvetu mladosti niti nezavršena posla, jer ostavio je iza sebe zaista OGROMAN trag, ali ipak...

Za moj groš, umro je najveći od (do juče) živih SF pisaca.

Od ovih što su preostali čak i ne znam ko bi sada bio 'prvi do njega'. Veliki je ponor između Balarda i sledećeg, to sasvim sigurno.
(Sledeći bi verovatno bio Bredberi, iako on već neko vreme ne objavljuje nove stvari.)

U svakom slučaju, mislim da Ballard zaslužuje malo više od jednog golog RIP, pa ću zato ovde izdvojiti neke delove intervjua s njim u kojima se osvrće na SF i svoj rad, a koji bi trebalo da nas podsete koliko je on bio iznad žanra:

"People within the science fiction world never regarded me as one of them in the first place. They saw me as the enemy. I was the one who wanted to subvert everything they believed. I wanted to kill outer space stone dead. I wanted to kill the far future and focus on inner space and the next five minutes. And sci-fiers to this day don't regard me as one of them. I'm some sort of virus who got aboard and penetrated the virtue of science fiction and began to pervert its DNA."

"I was unusual in that I came, unlike most SF enthusiasts, very late to science fiction. I don't suppose I picked up a copy of Galaxy or Astounding or what-have-you until I was about 22 or 23."

"- Which authors impressed you?
BALLARD: A lot of American writers were very good. Bradbury above all I thought he was head and shoulders above everybody else. He had that wider dimension to his writing which the others, however good, didn't really achieve. I liked Sheckley very much - very droll and witty. Pohl, too I liked. Matheson, I liked - very much, actually, because he showed you why SF wasn't about outer space, wasn't about the future. So many of his stories were psychological twist stories. I liked those."
-John Campbell.
BALLARD: I thought he was a baleful influence. He consolidated all the worst tendencies of American SF. He introduced a lot of bogus respectability, all that hard sociology thing. You know: 'I was up at MIT last week, talking about the future of...' something or other, and it all sounded very serious. He allied SF to the applied engineering, social engineering, and so forth, of somewhere like MIT. He gave SF a serious, real dimension which was all wrong because that isn't what SF is about ."

"The Americans collaborated very easily, partly because they all produced this very standardized fiction. It's not all that easy to tell if you're given a paragraph of Pohl that it's not by Sheckley or Matheson or Kuttner. Particularly with all the pseudonyms they used, there are very few writers you can identify stylistically."

"-The Marxist critic of SF, Darko Suvin...
BALLARD: Never heard of him. Go on.
-... suggests that the fall of the British Empire is a 'hidden theme' in your work. What do you say to that?
BALLARD: I'd say that my stuff is about the fall of the American empire, because this is what I was brought up in. I wasn't brought up in a British zone of influence. The area was dominated by Americans, by American cars, by American styles and consumer goods."

Ovaj nekonvencionalni pisac ne zaslužuje konvencionalan nekrolog; sažeto protrčavanje kroz njegovo ratno detinjstvo u Šangaju, sazrevanje u Engleskoj i nabrajanje najznačajnijih knjiga možete naći svuda na netu.

Umesto toga, evo izbora njegovih izjava koji može skicirati dimenzije pisca, mislioca i nevoljnog proroka.

Mislim da smo svi mi možda urođeno perverzni, sposobni za ogromnu surovost, a opet, paradoksalno, naš talenat za perverziju, nasilje i opscenost može biti dobra stvar. Možda ćemo morati da prođemo kroz ovu fazu kako bismo dosegli nešto s druge strane. Greška je suzdržavati se i odbijati da prihvatimo svoju prirodu... Mi živimo u jednom apstrahovanom svetu bez ikakvih vrednosti, u kome umesto da zaostanemo, treba da, kao što je Conrad rekao, sebe uronimo u najdestruktivniji element – i plivamo.

(u knjizi The Imagination on Trial, ur. A. Burns i C. Sugnet)

Zanimaju me nadrealisti u celosti zato što veoma verujem u potrebu imaginacije da preobrazi sve. Inače bismo morali da prihvatimo svet takav kakav smo zatekli, a ne mislim da bi trebalo. Valjalo bi da iznova stvorimo svet.

(intervju za Metaphores, 1983)

Življenje je jedna od najdosadnijih stvari koje možemo raditi. Zaista uzbudljive stvari, najinteresantnija iskustva, dešavaju se u ljudskoj glavi, u onim oblastima koje pokrivaju inteligencija i imaginacija.

(intervju za Penthouse, septembar 1970)

Umesto da tretiramo vreme poput neke vrste uzvišene panorame, voleo bih da ga vidim kao ono što jeste, tj. kao jednu od perspektiva ličnosti i kao elaboraciju koncepata vremenskih zona, dubokog vremena i arheopsihičkog vremena. Voleo bih da vidim više psiholiterarnih ideja, više metabioloških i metahemijskih koncepata, privatnih sistema vremena, sintetičkih psihologija i svemirskog vremena, više od udaljenih, tmurnih polusvetova koje slutimo u slikama šizofrenika, sve u svemu, jednu spekulativnu poeziju i fantaziju nauke.

(intervju za New Worlds, maj 1961)

Časovi anatomije su mi otvorili oči. Mi zasnivamo svoje živote na iluziji integriteta naših tela, ovog „čvrstog mesa“. Mi gradimo mitologije oko ovih poznatih delova mesa i žila. Videti, onda, leš na stolu za obdukciju i početi lično da ga seciraš i na kraju shvatiti da nije ništa ostalo sem nekakve gomile hrskavice i kostiju sa natpisom imena nekog mrtvog doktora – to je bilo izuzetno iskustvo nepostojanja integriteta u mesu, i integriteta duha ovog doktora.

(intervju za Penthouse, septembar 1970)

Srž tradicionalnog romana je formula „evo šta se desilo“. Verujem da je danas nužno pisati na spekulativan način, neku vrstu „istraživačkog romana“ koji bi odgovarao formuli „ovo se sada dešava“ ili „ovo će se desiti“. U poduhvatu ove vrste, autor ne zna unapred šta će stvoriti. On gubi sveznajuću perspektivu...

(intervju za Magazine Litteraire, april 1974)

Ono što je interesantno sada jeste to da vremenski raspon između „buntovnika“, „revolucije“ i potpunog društvenog prihvatanja postaje sve kraći... U budućnosti, imaćete neku radikalnu novu ideju, a već za tri minuta ona će biti potpuno prihvaćena i eno je u vašem supermarketu.

(intervju za Search & Destroy, 1978)

U Potopljenom svetu hteo sam da se zagledam u naše rasno pamćenje, čitavo naše biološko nasledstvo, u činjenicu da smo stari nekoliko stotina miliona godina, stari poput bioloških kraljevstava u našoj kičmi, našem mozgu, našoj ćelijskoj strukturi; sami naši identiteti oslikavaju neiskazivi broj odluka načinjenih radi prilagođavanja promenama u okruženju, odluka koje leže iza nas u prošlosti kao neko ogromno, uglavnom zaboravljeno putovanje. Želeo sam da se vratim tim putem i vidim šta nas je učinilo ovim što jesmo.

(Transatlantic Review, proleće 1971)

Rekao sam već negde da se sva moja proza sastoji od slika. O sebi uvek mislim kao o frustriranom slikaru. Moji romani i priče su, zaista, sve same slike.

(intervju u knjizi The First 20 Years, D. Pringle)

Verujem u moć imaginacije da iznova stvori svet, da oslobodi istinu unutar nas, da odbije noć, da prevaziđe smrt, da lepim učini autostrade, da nas poveže sa pticama, da nam omogući poverenje sumanutih. Verujem u sopstvene opsesije, u lepotu automobilskog sudara, u mir potopljene šume, u uzbuđenja napuštene plaže na praznik, u eleganciju grobalja automobila, u misteriju višespratnih parkirališta, u poeziju napuštenih hotela.

Verujem u napuštene puteve Vejk Ajlenda koji streme ka Pacifiku naših imaginacija...

(What I Believe, Ballard)