NAŽIVO INTERVJU

Dejan Ognjanović, autor romana NAŽIVO i još nekolicine knjiga za koje ste možda čuli ali ste ih malo gde videli, exkluzivno za CULT OF GHOUL dao je opširan intervju povodom izlaska 2. izdanja svog kultnog romana.

Evo 1. dela tog razgovora.

COG: gospodine ognjanoviću, kao što znate, ovaj blog bez uvijanja i bez dlaka na jeziku, razumljivim i jasnim jezikom i bez drka-drka-đon kvazi-učenih 'diskursa' govori o horor fenomenima. u duhu te direktnosti i konkretnosti počeo bih ovaj razgovor jednim možda malo neprijatnim pitanjem...

DO: oho, sviđa mi se ovaj početak! da odmah pređemo na stvar. dakle – pucajte!

COG: odlično. prva stvar koja mi je zapala za oko povodom 2. izdanja vašeg romana NAŽIVO jeste da ga izdajete sami – u nekoj vrsti samizdata, ako se ne varam? nije li to neka vrsta koraka unazad za vas, ako se ima na umu da iza sebe imate već šest knjiga, objavljenih kod nekih sasvim uglednih izdavača kao što su clio, beli put, nkc, mali nemo, niška prosveta itd. nije neobično da mladi autori započnu karijeru tako što svoje prve knjige objave o svom trošku, ali ne biva baš često da neko sa CV-jem poput vašeg, u ovoj fazi karijere, pređe u vode samizdata. kako je i zašto do toga došlo?

DO: hahaha, sjajno pitanje. u pravu ste. prethodne svoje knjige objavljivao sam kod izdavača sa određenim renomeom. neki od njih su propali u međuvremenu (niška prosveta), neki su tek na svojim počecima (zaječarska biblioteka), ali ima tu, kao što ste naveli i izdavača visoke srednje kategorije (nkc, mali nemo), pa i onih koji se mogu nazvati velikim (clio i beli put). ja sam im svima zahvalan na pruženim prilikama, ali... kako da kažem?... recimo da je tu profita za mene bilo malo ili nimalo, a da sam to malo promocije pa maltene i distribucije koju su te knjige imale morao da izborim sam, ili uz skromnu pomoć izdavača, a zahvaljujući daru koji moji zauvek bezimeni oponenti (nameless assholes) nazivaju 'samopromocijom'. da je zavisilo samo i jedino od mojih izdavača, bez ikakvih mojih intruzija u PR, te knjige bi imale bar duplo manje prikaza u štampi i na netu nego što su ih dobile, i za njih bi znao još daleko manji broj ljudi od ionako skromne cifre koja je za njih čula, ako ih već nije naživo videla, do sada.

COG: čekajte, niste li malo nepravedni prema, recimo, NEKRONOMIKONU i NOVIM KADROVIMA, čiji izdavači su ih ipak plasirali u svim većima knjižarama u srbiji?

DO: možda, malo. ali pogledajte ovako: NOVI KADROVI – knjiga eseja koje sam priredio s kolegom ivanom velisavljevićem, za clio – knjiga za koju sam tada verovao, a donekle mislim i sada, da jeste od velike važnosti za srpsku kulturu i filmsku misao – doživela je do sada ukupno jednu jedinu promociju, i to u nišu, u organizaciji nkc-a i dejana dabića, koji je i jedan od učesnika u toj knjizi. clio nije uradio ništa u tom pogledu – 'promociju' na sajmu knjiga ne računam, jer tu nije bilo ni priče, ni diskusije, ni promocije, već samo okupljanja autora došavših da uzmu svoje primerke i da kažu ponešto ponekom od medija koji su tu svratili. clio je, takođe, potkresao krila toj knjizi nalepivši joj nenormalno visoku cenu, protivno volji mene, ivana i ostalih saradnika, čime ju je učinio teško dostupnom upravo našoj ciljnoj grupi – mladim ljudima i studentima filma i kulture. džaba je ta knjiga u svakoj knjižari u srbiji, kad joj je cena oko 2000 din. džaba smo krečili.

            NEKRONOMIKON, koji sam priredio za beli put (odnosno njegovu subdiviziju 'everest medija'), prošao je nešto srećnije po pitanju plasmana, ali ni približno onoliko koliko bi jedna takva knjiga dobila da je promovisana glasnije i pametnije. ona, recimo, nije imala nijednu promociju, nigde, od dana izlaska. prvi tiraž od 2000 primeraka već je na izmaku, ako nije već i prodat, a pošto sam raskrstio sa tim izdavačem, nemam nikakav uvid u to da li će doštampavati nov tiraž. u principu on to ne bi smeo bez mene, kao priređivača, ali znajući njegovu piratsku prošlost (?) i snagu moralnih načela, ne bi me to čudilo. uostalom, uprkos mom neprestanom insistiranju, ja nikada nisam dobio niti potpisao ugovor s tim izdavačem. on nema papir na osnovu koga izdaje tu knjigu sa mojim imenom, ja nemam papir na osnovu koga mogu da ga tužim za povredu usmenog dogovora, i sve se svodi na to da velika riba jede malu, ili tako nešto. u svakom slučaju, ta knjiga se prodala na osnovu word of mouth 'marketinga' i sveprisutnosti, nesumnjivih kvaliteta sadržaja i opreme, a ne zato što je neko ozbiljno radio na njenoj promociji i prodaji.

            dakle, to iskustvo, upravo opisano, još je i najpozitivnije moje do sada. šta onda da vam pričam o onim drugim? ne znam. možda sam ja nezahvalnik: možda treba da se zadovoljim time da mi knjige budu dostupne u ukupno dve ili tri knjižare u zemlji, i da za svoj mukotrpan rad budem plaćen u naturi, tj. u primercima knjiga (10% ili max. 20% tiraža)? da ja jurim kritičare i organizujem promocije? pa hej, čekaj, ako ću već ja da radim sve to, zašto bih onda to radio pod 'firmom' nekog drugog (gde neko drugi prima platu da to obavlja) – pri čemu još moram da prihvatam i razne druge kompromise oko opreme knjiga, dizajna, brzine ili sporosti distribucije itsl?

            biću još konkretniji: za pomenutih 6 knjiga koje imam iza sebe – 4 kao kompletan autor, 2 kao priređivač – ja sam ukupno, sve zajedno, dobio manje od 100.000 din. za većinu njih dobio sam 'honorar' u vidu primeraka knjiga: ponešto sitno od toga se i prodalo, ali uglavnom je otišlo kao poklon prijateljima i kolegama. ispada da sam u proseku za svaku od svojih knjiga dobio po 15.000 din. pa molim vas, za te pare neki 'kolumnisti' ili pisci textova za neke od šarenijih i masnopapirnijih mesečnika neće da uopšte sednu da napišu 5 šlajfni nečega, a ja treba da pišem čitave knjige? i još da budem srećan? e pa, malo morgen!  

možda sam se malo umorio da, sa ovim sedim vlasima na svojoj lubanji, nekome drugome dajem 90% svog dela, a ja da se zadovoljavam sa 10%. i da pritom, često, još moram da dobar deo tiraža kasnije otkupljujem od izdavača da ne bi čamio u njegovom magacinu, pošto njega ne zanima ili ne ume da to reklamira i proda, pa se onda ja na kraju time bavim jer mi se na glavu popnu ljudi koji žele da kupe moju knjigu a ne znaju gde ili kako, a na njihove pozive ili mejlove izdavaču niko ne odgovara.

COG: potpuno vas razumem – evo, slušam vas, i sve ovo proživljavam plastično kao da se meni lično desilo. uostalom, iskustvo koje opisujete tipično je za bilo koga u srbiji ko objavljuje u tom, uslovno rečeno, 'srednjem' delu izdavaštva. ali – šta je sa onima na vrhu? evo, recimo, u poslednje vreme laguna je pronašla zlatne koke u domaćim piscima fantastike i horora. reklo bi se da oni vide i nešto parica za svoje mega-promovisane knjige a ne samo jalovu slavu i honorare za kikiriki?

DO: u pravu ste. ali to je kružok u koji nije lako ući a, u mom konkretnom slučaju, nisam baš siguran da bih to i želeo.

COG: eh, sad! 'kiselo grožđe'! ko ne bi voleo da gostuje u pinkovom jutarnjem programu, da 'blic žena' piše o njemu, da mu se knjige prodaju u tržnim centrima, da ih potpisuje zajedno sa, šta ja znam, eto momo kapor je umro, ali tako nekom veličinom tog ranga, da mu izdavač namešta gostovanja i nagrade? ko to ne bi voleo, recite?

DO: ja.

COG: eh, šio mi ga đura! svi hoće pare i slavu na tanjiru, nemojte mi reći...

DO (prekida ga): stvar je u tome da sam ja malo 'bandoglav', što bi se u mom kraju reklo, a malo sam i gadljiv na CENU te slave. ja sam, da budem skroz iskren, jedna razmažena osoba čiji je moto 'my way or the highway'.

COG: sudeći po tome kako ste ostali bez posla, izgleda da ste trenutno na highwayu.

DO: hehe, nisam rekao da je moj put gladak. ali lepo ste rekli – 'trenutno'. trenutno sam tu gde jesam jer nisam hteo da jedem govna. mislim, na poslu, na faxu, sa tom neiživljenom profesorkom čiji sam asistent 10 godina bio. pomenutih 6 knjiga napisao sam i priredio i objavio u pauzama između pokušaja da napišem magistarski koji bi bio njoj po volji, kao mentoru. i tada su mi neki nudili 'pragmatične' savete kako da izgladim stvar sa njom, kao što mi i danas nude 'pragmatične' savete kako da se prodam toj – kako rekoste, močvari? laguni?  

ali budimo realni – sve i da nisam gadljiv na rulju, na knjige u merkatoru, na pink i b92, na jutarnji program i plaćeni prilog u tv dnevniku – sve i da pretpostavimo da sam spreman da progutam razna neka govanca na putu slave i bogatstva (!), ostaje činjenica da to što ja pišem, i čitav moj etitjud ne samo prema pisanju nego i prema životu (što je kod mene isto) nije zasnovano na kalkulisanju te vrste, a na kraju krajeva, i nije podobno za omasovljenje i upripodobljenje za rulju koja prati bestseler liste i knjige kupuje na benzinskim pumpama i u dragstorima.

COG: čekajte, pa malopre rekoste da nećete da budete 'prisutni' u samo 2-3 knjižare, a sad vam smeta što se knjige prodaju na tim masovno dostupnim mestima?

DO: ma, ne smeta mi. ta vrsta 'literature' za plažu, za čitanje u busu ili vozu, za ubijanje vremena, ona i treba da se prodaje tamo gde sam rekao. sadržina je prilagođena rulji, a produkt joj je učinjen dostupnim na onim mestima na koja ona – rulja – obično zalazi, a to najčešće uopšte nisu knjižare u pravom smislu reči. stvar je samo u tome što ja sebe ne vidim u toj priči.

COG: vi, izgleda, mislite da ste novi crnjanski.

DO: eh, siroma crnjanski, danas se sigurno okreće u grobu. ne, ne živim ja u iluziji da je ovo što ja pišem neka 'bem li ga kolika umetnost i vrednost. moji uzori su ljudi koji su pisali i pišu maximalno iskreno i bez kalkulisanja u okviru prezrenog žanra, ne nadajući se bilo čemu sem da svoju viziju što poštenije i direktnije prenesu na papir. ljudi kao što su e. a. po, h. f. lavkraft, v. barouz, r. ajkman, t. ligoti... naravno, uopšte ne mislim da sam ja bilo gde blizu njihovog talenta i ranga, ali govorim o svojim aspiracijama a ne o postignućima.  

moja strategija, što se tiče proznog dela mog rada, jednostavna je: da činim najbolje što umem i mogu, najdirektnije, bez kompromisa, bez povlađivanja trendovima, publici, kritici, bilo kome. I'll do it MY WAY. i srećniji sam da prodam nekoliko stotina svojih knjiga znajući da su završile u rukama to malo zaista pametnih i pismenih ljudi preostalih u ovoj zemlji, nego li da plod mojih fantazija, misli, vizija, košmara, završava u rukama hiljada i hiljada ljudi koje bih, iskreno, uglavnom prezirao. jer, nemojmo da se lažemo: ne postoje u ovoj ojađenoj zemlji hiljade i hiljade bistrih ljudi izgrađenog ukusa. postoji nekoliko stotina, možda negde oko hiljadu sve u svemu, a ova ostala rulja što guta smeće sa TV-a, iz tržnih centara, sa trafika, što prati trendove, što čita 'knjige o kojima svi pričaju', što pada na jeftine marketinške trikove i na oreole nameštenih nagrada i naručenih kritika – pa, živo me zabole kurac za njih.

COG: lepo rečeno. dobro. da li to znači da ćete nadalje svoje knjige objavljivati samo u 'sam svoj majstor' produkciji?

DO: ne. odnosno, videću. zavisi, od slučaja do slučaja. ali najviše zavisi od toga kako će da prođe ovaj experiment. ako uspem da prebacim 'pozitivnu nulu' i čak nešto i zaradim u celom enterprajzu, ako se ne smorim ovim ili onim, ako mi se usladi (samo)izdavaštvo, možda 'ghoul-press' preraste i u nešto veće i ozbiljnije.

COG: baš sam to hteo da vas pitam: da li taj vaš 'ghoul-press' bio posvećen samo vašim delima, ili...?

DO: ili! u ovoj fazi je nezahvalno davati bilo kakva obećanja ili prognoze, ali ajde da za trenutak, za promenu, budem optimista i pretpostavim da se NAŽIVO 2.0 proda u dovoljnom broju da to nagovesti da imam za koga da radim ovo što radim, odnosno – da to nije šačica ljudi nego da ih ima barem 300 u ovoj zemlji i njenoj srpski-razumevajućoj okolini. ako se to desi, tj. ako prodam knjigu dovoljno uspešno i brzo, i ako se upustim u ove akcije ozbiljnije i dublje, 'ghoul-press' svakako ne bi bio ograničen samo na moja dela, već i na sve ono što može da ponese moj 'seal of approval' a što ja mogu da platim.

COG: pošteno! nego, dosta smo govorili o biznisu, parama, prodaji – ajmo sad malo o umetnosti, estetici, smislu života i ostalome. 

DO: zašto da ne? ipak, that's what the whole thing is all about! ali pošto smo verovatno već smorili ljude gornjom pričom, da ostavimo najavljenu žvaku za nastavak?

COG: wow, kakav klifhenger! prekidamo kad je najzanimljivije! OK, onda ćemo u 2. delu razgovora da se pozabavimo romanom NAŽIVO koji je i povod svega ovoga. jedva čekam!

DO: i ja.

- nastaviće se...-

A NIGHTMARE ON ELM STREET (2010)

**     

2

od svih novijih promašenih rimejkova ovaj je najpromašeniji jer je najveća diskrepancija između uzora i nove verzije. mislim, jedna je stvar kad se rimejkuje PETAK 13 npr. koji ni u originalu nije bogzna šta, a sasvim druga kad kreneš da preradiš jedan skoro savršen film čiji su originalni stil, narativna ekonomija, duh i duhovitost, imaginacija, šarm, podtext uklopljeni i usklađeni magijom koja se retko viđa i inače, ne samo u hororu, i koju ni sam krejven više nikad nije ponovio.

imbecili koji su ovo radili nisu shvatili ama baš ništa u originalu, ili ih nije bilo briga: dovoljna im je bila određena proračunata masa rulje koja će za ovo ionako da kupi kartu, ili iznajmi dvd, samo na konto tog naslova i šarenog pakovanja. totalno odsustvo poštovanja prema kvalitetima originala (ili urođeno slepilo za njih?) čine ovu travestiju tim bolniju za gledanje:  

tamo gde je bila jedna od najsimpatičnijih i najdivnijih heroina modernog horora – došla je nekakva neupečatljiva, bleda, nikakva curica koju sad da sretnem na ulici – ne bih je prepoznao.

umesto njenog šarmantnog dobroćudnog ali malo šeprtljastog would-be dečka (džoni dep) – sad je nekakav negledljivo-antipatični tugaljivi emo sa pletenom kapicom usred leta čiji je jedini talenat, izgleda, da podigne svoje obrve skroz do temena u obliku obrnutog latiničnog V;

umesto demona iz košmara koji je nekada davno bio čovek – imamo stvora koji je čas patetična žrtva društva, čas gnusni pedofil, čas bau-bau čudovište, ali koji ni kao lik ni kao pojava (ikonografski) nije definisan i uz sav trud taj baja ne doseže ni do kolena kreaciji roberta englunda;

tamo gde smo ranije imali jednu ingeniozno strukturisanu i ispričanu priču koja glatko klizi, i zapetljava se, i postaje sve zabavnija i jezivija prema kraju: školski primer dobro zamišljene i veštog pripovedanja horora – sad nalazimo papazjaniju u kojoj se ne zna ni ko je glavni lik, ni koja je glavna tema, ni kuda to sve vodi, ni zašto ni krošto ni za čije babe zdravlje: skače se s lika na lik, a predugački flešbekovi samo škode filmu i strukturalno i tematski-idejno unose nepotrebne i nesvrsishodne komplikacije, a niđe veze, saspensa ili brige za bilo kog od tih manekena;

proživljen, upečatljivi i skoro dirljiv aspekt nerazumevanja između dece i roditelja, jaz između generacija, grehovi otaca bačeni na njinu decu i sve to što je krejven pregenijalno utkao u original kao tematsku srž, dosledno sprovedenu kroz čitav film, ovde je prisutno samo kao bleda senka u jednoj i po nebitnoj sceni;

umesto strave i jeze proizvedene efektnom režijom kao u malo kojem horor filmu, ovde imamo jeftine šok-skokove (BAM!!!) i idiotsku, veštačku sumornost proizvedenu filterima, mutnijim osvetljenjem, likovima koji su sve vreme natmureni, duboko zamišljeni i stalno jebeno ŠAPUĆU onim grlenim glasom za trejlere. veštiji i suptilniji filmmejker kao što je krejven stravu je vrlo uspešno izazivao u svom vrlo koloritnom, 1980s vedro uslikanom filmu, u scenama usred dana, pod vedrim i sunčanim nebom i nisu mu trebali munje i gromovi, sitna kiša što rominja, tmurno nebo, filteri i mutljage da proizvede atmosferu stalne i neizbežne pretnje.

šuplja, isprazna natmurenost pojačana je navodno 'ooooozbiljnim' podtextom kroz unekoliko pojačane implikacije fredijeve pedofilije, ali umesto da u zaplet unesu dozu svakodnevnog užasa iz vesti i novina, načinom na koji su one tretirane (kao gimmick s kojim se sve vreme poigrava: da li jeste ili nije, da li je bio kriv ili je bio nevin?) učinjene fejkerskim i da nije tužno skoro smešnim. odi da ti čika fredi da bonu. mda.

krejven nas je sa svojim likovima upoznao na jedan vedar i opušten način, vidimo ih kako se šale, kako se vole, kako se druže (i koškaju) – pre nego što krene krvopljus, koji kada se desi – gledaoca je actually briga za sudbu tih likova, i njihova pogibija ima impakt. sem toga, genijalan kasting nadopunjuje ono što ekonomično sazdan scenario nije hteo niti mu je trebalo da produbljuje, i svi ti likovi funkcionišu jer ih neki simpatični mladi momci i devojke igraju sa ubeđenjem i šarmom, sa pravom emocijom. pa jebote bog, samo scena u kojoj nensi shvati da ju je otac-pajkan upotrebio kao mamac da navata roda (nakon tinine pogibije) dirljivija je i 'teža' od svih 90 ili kolko već minuta ove nategnute isprazne neubedljive kvazihoror dramurdetine.

ovaj rimejk, međutim, nije loš samo u poređenju sa jednim od najboljih horora ikada snimljenih – loš je i upoređen sa nekim umereno finim rimejcima kao npr. jednog drugog krejvenovog čeda, THE HILLS HAVE EYES, koji uz sve mane ipak može da se pohvali potpisom ozbiljnog (kad hoće) filmmejkera. ova blasfemija je loša prosto zato što je to jedna neopisvo tugaljiva uninvolving smaračina koja je kilava i tupava na svakom zamislivom planu svog postojanja, i sem boljih efekata maske od svog niskobudžetnog uzora nema ama baš ničim da se pohvali. da paradox bude još veći, originalni set-pisovi od štapa i kanapa (npr. latex 'zid' kroz koji izlazi fredijeva faca) još uvek izgledaju bolje od cgi crteža, a živahna krejvenova režija izvlači maximum iz logistički zajebanih mehaničkih efekata (npr. ubistvo na plafonu još uvek je bolje i žešće kod krejvena nego kod ovog ovde parama i ničim drugim obdarenog odradeka).

iako je nominalno ostavljen prostor za nastavak, ovo je toliko jadno otaljano i mrtvosano da čak ni retardirana američka publika to nije progutala u masama koje su se očekivale, pa se zdušno nadam da će blasfemija ovim abortusom da se okonča, i da se fredijeve kosti nadalje ne diraju bez prave potrebe.

FOUR LIONS (2010)

Four Lions (2010) 
Christopher Morris 

****

Chris Morris je sjajan autor, sa kojim sam se prvi put upoznao gledajući njegov kratki film My Wrongs 8245-8249 and 117, sa Paddy Considinom u vodećoj ulozi. Međutim, i pre uspešnog debija, Morris je bio jedan od kreatora kultne serije Brass Eye, gde je na satiričan način secirao modernu Britaniju, fokusirajući se pre svega na njenu aristokratiju i establišment, uz učešće gomile slavnih ostrvskih ličnosti.

Four Lions je nastavak upravo tog orvelovskog puta, o apsurdnosti modernog čovečanstva, sagledanog ovog puta kroz religijski fundamentalizam i ekstremizam.

U epicentru zbivanja je mala grupica Muslimana, koji slobodno vreme provode snimajući preteće video poruke upućene globalistima, prozapadnjačkim lobistima i belosvetskim nevernicima. Uz konstantno pozivanja na svetu knjigu i džihad, oni glume odmetnute mudžahedine na putu ka konačnom spasenju i odlasku u raj mučeničkom stazom. Sve ovo naravno izgleda kao kad mali Perica organizuje tajnu službu. Veću grupu idiota i mediokriteta teško da je zabeležila novija kinematografija, sa izuzetkom animiranog serijala Monkey Dust, recimo.

Ni regrutovanja novih kadrova nije mnogo visprenije. Uz pozivanje na jeftine ideologije, zla skupina apsorbuje napaljene klince, puneći im glavu pričama o večnom spasenju. Ono što kreće kao zabava, pretvara se u satiričnu realnost, u kojoj nas autor upozorava da ni britanske službe nisu naročito efeksanije, jer verovatno i ne mogu da naslute koji muslimanski pokreti predstavljaju pravu opasnost, a koji su samo paravan za puko regrutovanje vernika.

Nivo apsurdnosti koji nam Morris servira je na trenutke depresivan, tako da i svako moguće saznanje o surovoj realnosti je nepojmljivo i zamagljeno. Four Lions izgleda kao kvalitetan skup povezanih skečeva sa destruktivnom matricom uvijen u crnohumorno okruženje. Na momente, a usled svoje temeljitosti i razvučenosti, film može delovati dosadno i naporno, ali uložena gradacija je vredna gledanja, jer je sam finale impresivan i efektan, tako da ruši mogučnost etiketiranja Morrisovog ostvarenja kao još jedne prosečne i neubedljive britanske komedije.

Umerena preporuka za ljubitelje britanskih crnih komedija, i još jedan plus za Chris Morrisa.

NAŽIVO – Drugo izdanje, korica

na slici je korica za drugo izdanje mog romana prvenca koje početkom iduće nedelje izlazi iz štampe.

zašto ponovo? zato što ste vi to tražili!

evo par osnovnih podataka:

- izdavač: GHOUL PRESS

- tiraž: 300

- br. strana: 260

- format: 20 x 12,5 (identičan I izdanju)

- autor prednje i zadnje korice: nikola vitković

ovo je remixovana, donekle izmenjena verzija romana, a sem njega u knjizi postoje još neki dodaci. 

o sadržaju detaljnije – uskoro.  

evo i zadnje korice: klikni na sliku da vidiš detaljnije i veće.

DILAN DOG SUPER BOOKS

            kad nešto nazovete SUPER book, onda bi vam bolje bilo da sadržaj toga bude u najmanju ruku blago natprosečan, ako ne baš doslovno 'super', inače, neko bi mogo da se požali da je reklama lagala.

            dakle, evo osvrta na nekoliko DILAN DOG  SUPERBOOKova koje sam dobio kao promo-materijal od uvek ljubaznog i šarmantnog urednika veselog četvrtka. to me ipak, kao i obično, neće sprečiti da popu kažem pop, a dogu – dog!

            ne osvrćem se na sve redom, nego samo na one koje mi je drug direktor odabrao sluteći da će mi se dopasti. da vidimo koliko je taj njegov izbor meni legao. kraj naslova, autora crteža i scenarija nalaze se moje numeričke ocene – za epizodu u celosti, za scenario, i za crtež. pretpostavljam da i vrapci, ili barem gavrani, znaju formu ovih superbukova: prvonavedena epizoda je feature (98 str.) a ove ostale su kratke, za popunjavanje prostora do stalne sume od 130 strana.

Broj: 1

PRIČE O NEOBIČNOM LUDILU 

(3)

Originalan naziv: Cronache di straordinaria follia

Scenario: Claudio Chiaverotti (3-)

Crtež: Andrea Venturi (3-)

ovde je pojedinačno drveće bolje od šume gledane ucelo: fragmentaran scenario sačinjen je od izdvojenih set-pisova u kojima nekakvo ludilo zahvate nesrećnike niotkuda, normalnost se rastače i ustupa mesto njihovim najgorim strahovima, koji im obično i doakaju na krvave načine. prvi set-pis je daleko najoriginalniji i najbolji, baš onako egzistencijalistički – o čoveku koji izlazi na ulicu ali odjednom svi ljudi koje sreće govore u 'salati od reči', odnosno ispaljuju nizove nepovezanih bulažnjenja – npr. komšinica umesto da kaže: "šta to lupetaš, budalo?" – izgovori: "okean tavan keks". sjajan primer apsurda koji od groteske lako zađe u horor, što krasi najbolje dilan epizode. kasniji strahovi nisu tako nadahnuti, ali pružaju povoda za solidno-zabavne situacije.

crtež je osrednji a rasplet, kao i obično, zbrzan i neubedljiv.

SLIKE (1)

Originalan naziv: Immagini

Scenario: Giancarlo Berardi (1+)

Crtež: Carlo Ambrosini (2+)

dilan dog sreće kena parkera (!) preko nekakve slike koja prikazuje indijanca... ovaj susret je toliko usiljen i besmislen da nemam reči, a najviše razočarava ambrosini: njegov crtež inače volim, ali ovo ovde baš deluje otaljano i ni približno njegovim master-workovima iz ranijih epizoda.

Broj: 2

DILAN DOG PREDSTAVLJA: GRUČO 

(3)

Naslov originala: Dylan Dog presenta Groucho (II)

ZA KIM ZVONA ZVONE (3)

Originalan naziv: Per chi suona il campanello

Scenario: Claudio Chiaverotti (3-)

Crtež: Luigi Piccatto (3+)

gruča angažuju da istera duhove iz jedne kuće – usledi niz mega-apsurdnih peripetija i non-sequitur situacija izrazito nadrealne prirode, da bi se sve rasplelo THE OTHERS twistom koji u retrospektu nema nimalo smisla – ali koga je briga? prema gručovim epizodama sam blaži jer su one ionako manje ambiciozne i ako ima dovoljno dobrih viceva, gegova i dinamike, puna kapa. ovde ih ima dovoljno.

LJUBAVNA PRIČA (2+)

Originalan naziv: Love Story

Scenario: Pasquale Ruju (2+)

Crtež: Luigi Piccatto (3+)

ovo je cinično zacrnjena ali prosto nedovoljno zabavna gručoizacija filma WAR OF THE ROSES – muž i žena ratuju a njihova teen koktizerka proizvodi par škakljivo-pedofilnih fazona sa gručom. ipak, nedovoljno.

VITEZ (NE)SREĆE (3)

Originalan naziv: Il cavaliere di sventura

Scenario: Paola Barbato (3)

Crtež: Luigi Piccatto (3+)

serija baxuzluka zadesi gruča koji ima kratko vreme da skine nevolju s vrata, a usput sreće brojne stare face iz serijala – doktora hixa, tamu, safaru, mačora iz njujorka, dr. kilexa, h.dž. velsa itd. možda sam zbog njih, tj. nostalgije, malo blaži prema ovome, iako su obilata, glomazna velsova trućanja o tačkama konvergencije totalno nesvarljiva smaračina.

KAD JAGANCI ZAPEVAJU (3)

Originalan naziv: Sotto il vestito troppo

Scenario: Tito Faraci (3)

Crtež: Luigi Piccatto (3+)

jedna slika stoji ukrivo, pa je u dilanovom svetu sve naopačke: drakula dolazi kod gruča da ga oslobi službenika iz katastra koji mu se ukazuju u zamku; vlasnik uklete kuće preslišava duha koji kasni; dženkins je inspektor umesto bloka, a gručo umesto serijskog ubice ima da uhvati – serijsku ljubavnicu. nije to loše, a ima i bizarna bravura kada se u istom kadru nađe 'psovka' iz srpskog prevoda GAŠE ("tijamjkubžju!") i demon koji izgleda baš po minjolinski nacrtani helboj.

Broj: 6

IZGUBLJENI SVET 

(2+)

Originalan naziv: Il mondo perduto

Scenario: Luigi Mignacco (2+)

Crtež: Giuseppe Montanari e Ernesto Grassani (2)

montanari i grasani su se specijalizovali da zakenjavaju epizode sa masovnim ubicama koje kreću da streljaju mase na buljuke vatrenim oružjem (EMET, TUNEL STRAVE i sl.), pa tako i ovde, u još jednoj nemaštovitoj i crtački unazađenoj pričici o manijaku kome se pričinjavaju monstrumi od običnih građana. detinjasti karikirani mediji i vojska, neubedljiva patetika i nešto malo recikliranja GOLKONDE na početku...

BILA JE MRTVA (3+)

Originalan naziv: Era morta

Scenario: Tiziano Sclavi (4-)

Crtež: Angelo Stano (4-)

sudar titana – sklavija i stana – proizvodi jednu malu ali ljutu noir bombonicu, sa više detektivskih nego horor momenata, ali otrovni dijalozi i replike (naročito između majke i ćerke) su sasvim u skladu sa čendlerovskim, a i inače, noarom. fin twist.

PUTEVI BOJA (2+)

Originalan naziv: Le vie dei colori

Scenario: Claudio Baglioni (2-)

Crtež: Claudio Villa (5-)

džaba ste krečili! jeste da je epizoda (delimično) ofarbana, pretežno u primarne boje (pa je tako bliža mikijevom zabavniku nego li nekom ozbiljnom kolor stripu), ali je scenario nekakva patetično zamorna poezija, a pesme sam oduvek mrzeo u DD-u. odlična prevoditeljica dala je svoj maximum, ali to još uvek zvuči nakardno, usiljeno i nepoetično (tj. zvuči kao amatersko stihoklepanje kakvo se može naći na pojedinim forumima za početnike). možda je bolje na italijanskom? ali je zato viljin crtež vrhunski, kao i uvek, te on donekle nadoknađuje opšti utisak. ima ovde na desetine kadrova koji bi se mogli uveličati i koristiti kao posteri.

Broj: 9

STRAH OD ŽIVOTA 

(3+)

Originalan naziv: Paura di vivere

Scenario: Claudio Chiaverotti (3)

Crtež: Ugolino Cossu (3+)

kafkijanski užasi oduvek su bili deo dilanovog sveta, ali ovde je to najexplicitnije: njegov klijent izgleda kao kafka, zove se franc krod (!), i ima problema sa ženama, šefom, ljudima uopšte a svojim ocem naročito. potonji se povremeno pretvara u ogavno čudovište s pipcima – što je zahvaljujući pristojnom crtaču vizuelni kvantni skok u odnosu na slične jalove pokušaje M&G-a u gornjoj epizodi. ima tu sasvim solidnog vizuelnog nadahnuća za otelovljenje kafkijanske klaustrofobije i užasa u pojedinim kadrovima i celim sub-epizodama.

ZAGONETKA OSTRVA D’YD (2+)

Originalan naziv: Il mistero dell’Isola d’Yd

Scenario: Tiziano Sclavi (2)

Crtež: Enea Riboldi (4+)

ovaj spoj rebusa i video-igrice meni nije bio naročito zanimljiva glavolomka, a donekle ga vadi odličan crtež.

ZLOČINI IZ LJUBAVI (2)

Originalan naziv: Delitti d’amore

Scenario: Tiziano Sclavi (2)

Crtež: Bruno Brindisi (3)

solidno nacrtana i mestimično zabavna u dijalozima i mikro-fazonima, ali ipak neubedljiva i isprazna epizoda, sa zaista jadnim raspletom.

Broj: 10

POSLEDNJA MUTACIJA 

(4-)

Originalan naziv: L'ultima mutazione

Scenario: Claudio Chiaverotti (3+)

Crtež: Giampiero Casertano (5-)

zapetljancija od zapleta koji dilana odvede čak u san francisko (bez veće potrebe), dok se u londonu odvija frik-šou sa nekim vrlo vrlo lepo nacrtanim mutantima, telesnim deformacijama, sluzi i svim kronenbergijanama koje horor film (i strip) čine dražim. kasertanov crtež sam oduvek naročito voleo, i on i ovde uspeva da svedeno i bez mnogo senčenja materijalizuje nabore mlohavog bubuljičavog deformisanog mesa. pošto je meni u vizuelnim medijima slika uvek važnija od priče, ovo od mene ima više no prelaznu ocenu, iako je zaplet – pih.

KOŠMARI ISTRAŽIVAČA KOŠMARA (4)

Originalan naziv: L’incubo dell’Indagatore

Scenario: Tiziano Sclavi (3+)

Crtež: Claudio Villa (5)

ok, ovo je gimmick 'epizoda' a ne pravi zaplet – fora je u tome da su kadrovi koje crta genijalni vilja zasnovani na njegovim koricama ranijih epizoda dilana, ali uklopljeni tako da, kao, pričaju neku (delirično-nadrealno nelinearnu) priču. ipak, to je više nego puki povod za recikliranje i nostalgično prisećanje nekadašnjih korica – finalni twist je tipičan sklavijevski, i opravdava ovu epizodicu.

EPILOG (3+)

Originalan naziv: Epilogo

Scenario: Tiziano Sclavi (3)

Crtež: Corrado Roi (4+)

ovo je dodatni završetak epizode SEDAM PROKLETIH DUŠA (čini mi se da veseljaci to još nisu objavili – čito sam hrvatsku verziju). nije baš da je toj priči trebao ovaj kraj, ali kad je već tu – neka ga. roi ga je lepo nacrtao a sklavi metnuo svoju prepoznatljivu suicidalnu melanholiju.

da sumiram: ove epizode su uglavnom manje ili više iznad proseka, i skoro sve zaslužuju pažnju dilanofila.