Međunarodni Festival Nezavisnog Filma u San Francisku

 U okviru akcije "Slavna prošlost mrtva nije" kačim svoj izveštaj sa Šestog Međunarodnog Festivala Nezavisnog Filma u San Francisku, održanog februara 2004. Odabrane naslove gledao sam na licu mesta, koristeći tadašnji boravak u obližnjem Berkliju, a društvo mi je pravila moja neuporediva domaćica, Stefani.

Možda će nekoga zanimati Ghoulov osvrt na tada sveže, a manje izvikane naslove od kojih su vam poneki možda i promakli čak do sada, punih 7 godina kasnije.

            Ovaj izveštaj je objavljen u novosadskom DNEVNIKU proleća 2004. Za ovo blogopredstavljanije pored naslova sam samo dodao svoje zvezdičaste ocene, kojih naravno u novinskom izdanju nije bilo.

            Na blogu, inače, već možete naći moj drugi izveštaj, sa onog velikog festivala: Ekskluzivni Izveštaj sa 47. Međunarodnog Filmskog Festivala u San Francisku.

DUH NEZAVISNOSTI

U San Francisku je od 5. do 15. februara održan 6. Međunarodni Festival Nezavisnog Filma, od milošte nazvan Indie-Fest. Iako u senci velikog i prestižnog filmskog festivala, koji se u istom gradu dešava sredinom aprila, Indie-Fest je za kratko vreme uspeo da se izbori za svoje mesto pod zubatim februarskim suncem. Ovaj događaj se pretežno finansira od prodatih karata, sa zanemarljivim učešćem sponzora. Odsustvo glamura, međutim, ne smeta publici koja u tome vidi jedan od pokazatelja da se osnivač i glavni selektor Džef Ros (Jeff Ross) nije ''prodao''. Još važniji dokaz toga jeste izbor filmova u kome se najbolje očitava duh nezavisnog filma.

            Uglavnom lišena pretencioznosti, selekcija naslova na šestom po redu Indie-Festu usredsređena je na autore koji se, širom sveta, u jednakoj meri odupiru konvencionalnom holivudskom receptu kao i napadno hermetičnom artizmu. Za razliku od, recimo, beogradskog Festivala Autorskog Filma ''Pogled u svet'', Indie-Fest nije namenjen poklonicima iransko-uzbekistanskog pristupa filmu kao oruđu za sociološko-psihološke ''analize'' ljudskih prava, položaja žena ili banalno-običnih ljudi unutar ovog ili onog režima, niti angažovanih ''vapaja'' kroz sterilno dokumentaristički anti-filmski jezik. Takođe je upadljivo odsustvo feminističkih porno-traktata koji su, za srpske selektore, sinonim "subverzivnosti". Festival u San Francisku je prilika za istinsko filmofilsko uživanje u delima koja na originalan način baštine narativnu disciplinu žanrovskog ili underground filma u spoju sa osobenom, ''pomerenom'' vizijom autora. Istorija filma je već odavno pokazala da su najveći autori (Hičkok, Ford, Kurosava, Kronenberg…) svoja najbolja dela ostvarili upravo prilagođavajući popularne žanrovske konvencije svojim osobenim nazorima.

            To je pristup koji nalazimo kod najupečatljivijih naslova Indie-Festa, i njih ćemo posebno istaći:

            GOZU (Kravlja glava), Takashi Miike (2003, Japan) **** (4-)

            Jedan od novijih radova kultnog autora čiji se filmovi (Audition, Dead or Alive, Visitor Q…) odlikuju neočekivanim preokretima i poigravanjima sa žanrovima. U pitanju je spoj crnohumorne jakuza-komedije sa bizarnim likovima i nadrealnim dešavanjima dostojnim Linčovog Tvin Piksa. Gozu svakako spada u bolje Miikeove radove, ali sa dužinom od dva sata i previše vrludanja kroz nasumično-otkačene epizode, ovo je samo za one koji su već inicirani u njegov kult. Strpljenje se isplati, jer nakon razvučene sredine Gozu kulminira unikatno miikeovskom eksplozijom neodoljive perverzije.

            9 SOULS (Devet duša), Toshiaki Toyoda (2003, Japan) **(*)  3-

            Ovo bi bio sasvim solidan FEST-ovski film, kad bi selektori FESTA uopšte bili svesni da japanski film postoji, i da je to trenutno najsvežija i najdinamičnija kinematografiju na svetu. Grupa od devet zatvorenika beži iz zatvora, putuje u starinskom crvenom kombiju i doživljava brojne bizarno-komično-krvave avanture na putu čiji je cilj zakopano blago. U žanrovskoj neopredeljenosti (road-trip akciono-komična drama) leži razlog polovičnog utiska koji film ostavlja: neujednačen i nedovoljno koherentan, umesto centralnog lika ili teme film se rasplinjava u epizodama koje jesu zabavne, ali nisu uvek dovoljno dramaturški opravdane. Srećom, režiser ima oko za upečatljive prizore – od metafizičkog početka (vožnja iznad Tokija dok zgrade jedna po jedna nestaju, i dok ceo grad ne postane siva gomila ruševina) do skoro-miikeovskog vizuelnog humora (uspaljeni begunci prve minute slobode koriste silujući ovce na koje nalete kombijem)!

            HAUTE TENSION (Visoka napetost), Alexandre Aja (2003, Francuska) ****(*)  5-

            Zapanjujuće kvalitetan film predstavlja apoteozu slasher-horrora dovedenog do, reklo bi se, krajnjih granica. Napetost počinje od prve sekunde filma, i ne posustaje do samog kraja. Ovo je već samo po sebi veliko postignuće. Režiser majstorski izvlači maksimum iz jednostavne premise: devojka odlazi kod koleginice na selo. Već prve noći psihopata im upadne u kuću, pobije porodicu, a koleginicu otme. Glavna junakinja, neprimećena, kreće u poteru za ubicom u nameri da spase drugaricu. Aža uzima evropske majstore horora (Dario Argento, Michele Soavi) kao odskočnu dasku u svom pristupu, a sjajnim preokretom u poslednjoj četvrtini svom nadahnutom filmu podaruje osobenu  ezoterično-transcendentnu notu.  

            THE LAST HORROR MOVIE (Poslednji horor film), Julian Richards (2003, UK)  **  2

            Još jedan pokušaj intelektualizovanog horora, nažalost sa znatno manjim uspehom od prethodnog. Harizmatični psihopata ide Londonom, ubija ljude i snima to kamerom. Njegova ispovest i direktno obraćanje gledaocu suviše eksplicitno pokušavaju da prozbore o saučešću publike sa prizorima nasilja koji im se serviraju u medijima. Snimljen na videu, film deluje prilično autentično (ali i banalno-ružno); međutim, belgijski film sa istovetnom temom Čovek ujeo psa (viđen u našim bioskopima u ranim '90-im), još pre deset godina  je sve ovo uradio mnogo bolje i u pogledu koncepta, i glume, režije, vizuelnog bogatstva, konotativnih potencijala, pa čak i crnog humora i šoka.

            ARAGAMI, Ryuhei Kitamura (2003, Japan)  ***  3-

            Još jedan novi autor, koji je kultni status zaradio već prvim svojim filmom (Versus, 2000), bio je i lično prisutan na Festivalu, i predstavio "Duel Projekat". Radi se o opkladi između dvojice režisera o tome ko će napraviti bolji niskobudžetni film krajnje svedenog koncepta: samo dva glumca, jedna lokacija, i dvoboj do istrebljenja kao tema. Kitamurin Aragami je demon borbe, njegov suparnik je zalutali samuraj, a lokacija izolovani hram. Visokokinetička akcija (po kojoj je Kitamura već poznat) omeđena je verbalnim duelima dvojice boraca i protkana suptilnim referencama na neuništivost duha agresije u čoveku. Nadahnuto stilizovan i nenametljivo filozofski, Aragami je nadasve uspeo eksperiment.

            2LDK, Yukihiko Tsutsumi (2003, Japan)  ***  3

            Na audiciji za film Yakuza Wives izbor je spao na dve mlade glumice, koje su uz to i cimerke. Naslov se odnosi na apartman sa dve spavaće sobe, a to je i poprište drugog dela "Duel projekta". Devojke se prvo učtivo smeškaju (dok u sebi proklinju onu drugu), onda se koškaju oko sitnica ("Ko je koristio moj šampon? Ko je popio moj sok iz frižidera?"…), ali ubrzo počinje bitka na život i smrt, u kojoj se ne biraju sredstva: kiselina iz kupatila, motorna testera (za zeleniš u stanu), samurajski mačevi (sa zida), poklopac WC šolje, elektrošokovi u kadi, i još bezbroj drugih metoda.
Ovo je spoj Tom i Džeri crnohumornog nasilja sa vrlo oštrom satirom i dramom. Po ozbiljnoj tematici obrađenoj kroz groteskne situacije, podseća na spoj Miikea i Alexa de la Iglesije (recimo, Visitor Q sreće Grešnu zajednicu).

            REVENGER’S TRAGEDY (Tragedija osvetnika), Alex Cox (2002, UK)  ***  3-

            Još jedan teško opisiv film: baziran na jakobinskoj drami Tomasa Midltona, najnovije ostvarenje režisera kultnih naslova Repo Man i Sid and Nancy, u stvari je (post)modernizovana tragedija smeštena u (post)apokaliptični pank milje anarhične Engleske. Koristeći nenametljive SF-horor-komedijske momente Tragedija uspeva da na satiričan način oslika Englesku Tonija Blera na znatno upečatljiviji način od soc-realističkih smor-drama Majka Lija i njemu sličnih. Poput nekog niskobudžetnog Grinaveja sa buntovničkim stavom, Koks ubedljivo pokazuje da pank nije (sasvim) mrtav.

            A mrtav nije ni duh istinski nezavisnog, mladalačkog, otkačenog, buntovničkog i inovativnog filma: prikazani naslovi, nekonvencionalni domaćini i njihovo opušteno predstavljanje gostiju festivala te razgovori s publikom, kao i same reakcije gledalaca na (bukvalno) rasprodatim projekcijama pokazuju da je ovo festival koji ima budućnost. Barem u San Francisku. Za to vreme, u Srbiji će sinonim za autorski i nezavisni film (barem sudeći po selektorima dva naša najveća međunarodna filmska festivala) i dalje biti prizori žena u crnim feredžama, beskrajni zamišljeni pogledi u daljinu, i pustinja, pustinja, pustinja…

Dejan Ognjanović

MONTY PYTHON: ALMOST THE TRUTH - THE LAWYER'S CUT (2009)

****

4

            ovo sam gledo pre skoro godinu dana, ali tek sad, kad sam usred pravljenja godišnje liste najboljih dokumentaraca, reših da napišem par rečenica i o ovoj izvanrednoj seriji.

            6 epizoda u ukupno trajanju od skoro 6 sati: "The Not-So-Interesting Beginnings," "The Much Funnier Second Episode," "And Now, The Sordid Personal Bits," "The Ultimate Holy Grail Episode", "Lust for Glory," (on Life of Brian), i "Finally! The Last Episode (Ever) (For Now...)". 6 sati jeste poprilično vremena, ali zaista vredi izdvajanja i truda za sve koji su poštovaoci ove grupe – i vrhunskog humora uopšte. 

unutar ovog materijala nalazi se sve što bi (ne)normalan čovek mogo da poželi da sazna o tome kako su pajtoni počeli, gde su se i kako našli, kako je nastala najsmešnija+najpametnija tv serija ikada, šta je bilo sa filmovima, zašto su se raspali i gde su danas (preživeli)... 

sva četvorica živih (teri džons, majkl pelin, džon kliz, erik ajdl + teri gilijam kao animacijska zaleđina) prisutni su da iz današnje perspektive kažu šta se ima reći o svemu, od početaka do današnjih dana (ali bez kulina bana ili gnjavaže; uostalom, za to oni i nisu sposobni), dok je pokojni grejem čepmen (umro 1989) prisutan kroz arhivske snimke intervjua sa njim. 

nažalost, ova petorka nije se okupila čak ni za ovaj dokumentarac, ni u jednom trenu ih ne vidimo sve zajedno u istoj sobi ili kadru, nego svako govori svoje nasamo. šteta, jer lepo bi bilo videti i čuti ih kako spuštaju jedni drugima i u lajv fidbeku a ne samo u one-way modusu.

sve to je u seriji prikazano baš kako bi se od njih jedino i smelo očekivati: duhovito, otkačeno, otvoreno, cinično, samokritično i međusobno-zajebantski + savršeno dokumentovano starim fotkama, arhivskim insertima i sl. posebno za pohvalu: nema zaobilaženja 'pipavih' tema i problema, nego se otvoreno i bez uvijanja priča i o ego tripovima, i o (čepmenovim) alko-gej problemima, i o haosu na snimanju HOLY GRAILA itsl. 

uz sve to, uspeva da bude i smešno (ne samo kroz inserte iz serije i filmova, nego i kroz njihove sadašnje komentare, priče i anegdote) a povrh svega i vanredno dirljivo, ponajviše u duhovito-otkačenim eulogijama pokojnom čepmenu... ovo je, zaista, spomenik toj trupi, koji ona sebi podiže za života. 

            kvalitet donekle remeti gostovanje kojekavih 'komičarskih' drugopozivaca i jadnika koji nisu ni prismrdeti pajtonima (ne zaslužuju ni da ih imenujem, a za neke egotistične morone dosad nisam ni čuo!), a koji ovde kenjaju o tome koliko su ovi đeniji na njih, kao, uticali.  

ta minutaža sa njihovim trabunjanjem mogla se i pametnije upotrebiti, ili prosto skratiti. osim toga, za moj ukus ima previše bavljenja ajdlom i njegovim muziciranjem a nedovoljno pelinovim dokumetarcima i džonsovim non-pajtonovskim filmovima. 

            ipak, ovo ima moj nepodeljeni seal of approval i pravi je primer potpune, zaokružene i raznovrsne, polivalentne slike o jednom složenom fenomenu, jer pajtoni to jesu.

Ghoul's artwork: MONSTERS!

             u okviru akcije 'crtana autobiografija' predstavljam moje crteže kojekakvih monstruma – pretežno rađene hemijskom olovkom, na poleđinama listova od kalendara, pa čak i na papiru iz sveske, i gotovo isključivo radi ubijanja vremena na časovima u gimnaziji 'stevan sremac' – 4/5 ovoga rađeno je 1992. godine. nekolicina kasnijih je sa faxa.

            većina ovoga su moji proto-lavkraftovski monstrumi: one explicitno HPL-ovske predstaviću zasebno.

            pretežno su rađeni 'iz glave': rejk je iz barkerovog UTKANOG SVETA, a onaj ghoul dole je inspirisan košmarnim snom u kome sam ponovo sreo lešinu jednog velikog psa pregaženog autom kojeg sam video tokom jedne od vožnji biciklom kojima sam se odavao u to vreme...

            copyright za sve ovo dole je (c) Ghoul Inc, Ltd.

Žanr u novoj GRADINI

  GRADINA 38-39 IZAŠLA IZ ŠTAMPE – a u najnovijem broju nekoliko stvari koje bi pratioce Cult of Ghoula mogle zanimati.

Pre svega, tu je temat o žanrovskoj književnosti koji čine izlaganja sa KNjIŽEVNE KOLONIJE SIĆEVO 2009 – pri čemu je ovo 'žanrovska' bilo shvaćeno gotovo potpuno kao 'fantastična', budući da su i učesnici i teme govorancija pretežno vezani za SF i horor. Izlagači nisu teoretičari, pa ne očekujte tu vrstu ozbiljnosti u izlaganjima, ali jesu praktičari, pa je svakako vredno videti kako NJIMA izgleda rad u žanru. Izrazita kratkoća izlaganja – par stranica u proseku (10 izlaganja na 20ak stranica) – takođe ukazuje da ne treba očekivati otkrovenja. Ipak, svako koga ova oblast zanima svakako bi trebalo da baci pogled na to šta se pričalo u Sićevu leta 2009-og ere vulgaris.

Evo šta sadrži taj temat:

Žanrovska književnost (okrugli sto)...69

Goran Stanković:  (Neformalizovane) teme...70

Goran Skrobonja: Slipstrim književnost...72

Oto Oltvanji: Mešavina žanrova...74

Pavle Zelić: Usponi i padovi žanra...76

Ilija Bakić: Žanr: pogodbena kategorija...79

Stevan Bošnjak: Žanrovski paradoks...82

Ranko Risojević: Bibliotekarska klasifikacija žanra...85

Meri Ilić: Žanr i cenzura...87

Nenad Šaponja: Odnos marketinga i žanr.književnosti...88

Srđan Savić: I Turci provališe ravnje...92

Pored toga, u ovom broju mogu se naći i auto-čestitanja na jubileju (110 godina od 1. broja pra-GRADINE); Portret kritičara: Dejan Dabić (osnivač FILAŽA, itd.); nekoliko prikaza Skrobonjinog fanta-naslova iz pera fanta-kolega: Pavle Zelić 'Puste želje' i Ilija Bakić 'U multiverzumskim zamkama' (O knjizi Gorana Skrobonje Čovek koji je ubio Teslu)...

A ako ni to nije dovoljno, ljubiteljima pesmimistično nihilistične mračnjačke grobne poezije preporučujem i separat o Paulu Celanu:

PAUL CELAN: FUGA SMRTI

Paul Celan Fuga smrti i druge pesme...45 (Preveo Zvonimir Kostić Palanski)

Karin Maršal Alegorija za neizrecivi bol...59

Dobrivoje Jevtić Paul  Celan - mail  art...61

            Očigledno je, dakle, da se radi o jednom vanredno zanimljivom broju, pa poitajte da ga prisebite na vreme. U Beogradu: Stubovi Kulture, Aleksandar Belić i verovatno još ponegde – ili zovite redakciju i probajte da naručite direktno, na 018 536 200.

GRAPHIC SEXUAL HORROR (2009)

 ***   

 3 

= ovaj film, kao i ovaj post o njemu, ne preporučuju se mlađima od 18 godina, osetljivima, gadljivima, bogobojažljivima i njima sličnima =

 

            GRAPHIC SEXUAL HORROR je pompezan naslov, možda maaalkice presenzacionalistički, ali svojom extremnošću taman može da privuče one kojima je namenjen, a da istovremeno odbije neopredeljene i krotke koji bi se ovako nečim po difoltu zgrozili.

            u pitanju je dokumentarac posvećen pay-per-view sajtu INSEX na kome se pretplatnicima nude lajv-videla u kojima se volonterke vezuju, bese, dave, rastežu, gnjave, šamaraju, seckaju, bičuju, umaču u akvarijume s pijavicama, stiskaju u kaveze, gde im se utrljava ljuta paprika u vagine, gde se bese u štalama i vezuju za stubove na snežnim poljanama – i sve u tom smislu što vole mladi.

            to je sve inscenirano kao da je na delu pravo mučenje – odnosno, strogo gledano, nema tu baš mnogo glume – ljuta paprika u vulvi + crvenilo su pravi a ne mejkap efekat, što važi i za do bola rastegnute i izobličene pomodrele sise, ožiljke itd itd. naravno, i suze su prave.

            ideja je da to bude prljavo, a ne fensi i pozerski, maximalno uverljivo reenaktovanje toga kako bi izgledali home video nekih BTK serijskih ubica i njima sličnih psihopata (naročito ako bi ovi imali malo više mašte, para i mogućnosti da to rade u nekom prostranijem i sređenijem ambijentu od svog podruma ili šupe).

            logično pitanje br 1: ko to radi, i zašto?

            pa, ima onih koji se pale da to rade sebi i drugima. a ima i onih koji to vole da gledaju, i na to da drkaju u bezbednosti i samoći svog doma. pokretač ovog sajta se primio na SM kada ga je bebisiterka kad je imao 8-9 godina vezivala lisicama a on na to doživeo svoj prvi orgazam; a preporodio se kad je u tokiju (kao regrut za vijetnam) otkrio čitavu 'kulturu' vezivanja i teatralne japanske torture. 

onda je sredinom 1990ih iskoristio blagodeti nove tehnologije (internet), i rešio da od svoje privatne opsesije malko i zaradi – u čemu je i uspeo. mega-uspeh njegovog plati-pa-klati sajta doneo je prilično para i njemu samome a i njegovim 'glumicama' ili modelima ili žrtvama, kako već da ih nazovemo. 

uspeh rađa uspeh, gde su pare tu su i zgodne žene, i ubrzo je mogao sebi da priušti ne tamo neke kalašture i dronfulje sa železničke stanice, nego vrlo privlačne mlade žene. ove su pak privlačile još više onih sa parama za bacanje, i eto svima radosti – sve dok homeland security nije počeo da ih pritiska svojim 'veliki brat' štihovima (vršeći pritisak na banke preko kojih im idu plaćanja i sl)…

            logično pitanje br 2: dobro, i neko zapravo uživa u ovome?

            tako izgleda. istina, autori ovog filma razgovore su vodili isključivo sa gazdom sajta, njegovim 'zvezdama' i ponekim retkim juzerom koji je govorio anonimno. gazda se na jednom mestu uzgredno pozvao na bodrijara i tako neke palamude, ali nije elaborirao: ako očekujete da vam ovaj SM biznismen propagira neku desadovsku filozofiju prilagođenu 21. veku (a potonja je ionako besmrtna) – tough luck. ako ima neki mozak, zadržao ga je za sebe. (kasniji intervjui ga otkrivaju kao tipičnog srpskog šefa: 'ako nećeš da mi pušiš u privatno, neću da ti platim ono što si inače već zaradila!')

            još gore važi za njegove fufice očito skromnih intelektualnih i verbalnih potencijala: ako želite insajt o tome šta one osećaju, šta doživljavaju, dal je to nirvana, transcendencija, ili what the fuck – od njih ništa u tom pravcu nećete dobiti sem nekih prozaičnih, skromnih rečenica. isto tako i juzeri. (da se ne lažemo: primarna klijentela za ovo su closet-serial-killers, odnosno oni koji maštaju o ovakvim mučenjima ali nemaju smelosti ili imaju neki rudiment mozga da ih sami ne realizuju)

            šteta je što autori nisu razgovarali i sa nekim pametnijim od ovih likova, jer postoji čitava 'filozofija' oko ovoga koja promišlja telesne modifikacije, androide, SM, trans-sex, trans-gender, post-gender i ostale moderne fore.

no, oni skloni intelektualizaciji ove tematike upućuju se na Ghoul's seal of approval annointed knjižicu TORTURE GARDEN, VOL. 2 (dobar je i prvi, kao slikovnica, ali drugi ima beskrajno cerebralnije i podsticajnije textualne, a i raznovrsnije vizuelne momente). Contents include: David Cronenberg, Hermann Nitsch, Chapman Brothers, Orlan, Stelarc, Ron Athey, Della Grace, Nick Knight, Alex Binnie, plus alien abduction, sex in space, medical fetishism, robot art, mutation in fashion, self-made freaks, the cybernetic body and S/M art…

            moja umereno-suzdržana ocena – trojka – za ovaj dokumentarac potiče otud što, za moj groš, reditelji ne idu dovoljno duboko u tematiku, i sem solidnog prikaza tvoraca i zvezda ovog konkretnog sajta ne nude širu kontextualizaciju i exploraciju tema potaknutih svim tim – recimo, muzička scena koja ide uz tu ikonografiju i tematiku (EBM, industrial itsl); ilustracije, slike i stripovi; horor filmovi (SAW se ovde čak i ne pominje, kao ni čitav 'torture porn', iako gazda na sajt priznaje da je, svojevremeno, hitao da gleda ZADNJU KUĆU LEVO i TEXAŠKI MASAKR odmah čim su izašli, u drajv-inu), i sl. 

            ipak, inspirativna tematika je pokrenuta i –unutar svojih samonametnutih granica- solidno pokrivena, a talking-heads su u zadovoljavajućoj protivteži sa torturing-heads (snimci INSEX performans sesija i drugih relevantnih vizuelnih materijala).

            ako to iz ovdašnjih slika nije dovoljno jasno, sadržaj je prilično explicitan: iako nema sexa, pošto je ovde mučenje surogat toga, genitalije i ostalo je slikano 'na izvolte' (mada, bez porno-insistiranja na krupnim planovima) – znači, nema laži, nema prevare: koga zanima SM, to je to, biopro.