GAME OF WEREWOLVES (Lobos de Arga, 2012)

**(*)  

2+

            LOBOS DE ARGA je španski filmić o vukodlacima: lepo slikan, solidno budžetiran, sa pristojnim maskama, ali previše "bezbedan", previše fin i konvencionalan. 

            Pokušava da oscilira između horora i humora: ne kao parodija (na šta bi engleski naslov mogao asocirati), pa ne ni kao komedija, nego više u duhu – ipak i jačim igračima nedostižnog! – AMERIČKOG VUKODLAKA U LONDONU.

 

 

            U tome uglavnom ne uspeva: likovi su konvencionalni i nezanimljivi, a takve su, uglavnom, i situacije u kojima se nalaze, pa nema baš mnogo prilike za istinski nadahnute a kamoli stvarno duhovite momente.

            Radi se o piscu koji dolazi u babovinu (kuću nasleđenu od pokojne babe), u zabačeno, starinsko špansko selo gde hara izvesni vukodlak. Ili više njih.

            Prvo pola filma provede u pokušajima da spreči vukodlačko prokletstvo, a kad mu to ne uspe, do kraja mu ostaje da se, sa još par kompanjona, bori protiv celog sela pretvorenog u vukodlake.

        Ono što vredi pohvaliti jesu maske vukodlaka, pretežno rađene praktičnim efektima maske i kostimima, sa malo pomaganja CGI-jem. 

      Dizajn nije naročito nadahnut, čak je prilično staromodan, zato što je zasnovan na omažu Univerzalovom WOLF MANu i njegovim španskim derivatima iz 1970-ih (Pol Neši / Jacinto Molina).

            U krupnom planu je to sasvim okej, ali u širim kadrovima pristup men-in-the-suits postaje previše očigledan: em što više izgledaju kao gorile nego kao vukodlaci, 

em što su (čak i kad skaču uz pripomoć nevidljivih žica) previše tromi za vukodlačku neophodnu animalnu brzinu, a odsustvo adekvatne dinamike pokreta nije režijom dovoljno nadoknađeno.

            Sve je tu: i ciganska kletva, i tajna izolovane komune, i porodično (mračno) nasleđe, i urbanoia pred zatucanim seljacima... ali, avaj, nema varnice, i tu ne mislim samo na odsustvo splatera a la Lendis, budući da ovo sve deluje kao malo slobodniji PG-13 film.

Prosto, nema dovoljno duha, i tu ne pomaže naročito ni prisustvo popularnog i dobrog komičara Karlosa Aresesa (The Last Circus). 

Džaba je i on tu kad mu scenario ne daje dovoljno mesa – a da sve bude još mlitavije, sparing partner, odnosno glavni junak, ovde je neverovatno neharizmatični šonja...

Ako ste baš neizlečivi fan filmova o vukodlacima, ovaj se može pogledati: nije užasno loš. Najviše frustrira zbog protraćene šanse da se bolje iskoristi ugođaj tog spooky sela i uopšte da se neke lokalne (španske) specifičnosti bolje izmuzu, kako za horor tako i za humor.

Čak i u smislu parodije, sa današnjom pomodnom pošasti TWILIGHT bulšita sa svetlucavim vampirčićima i goluždravim ćosavim vukodlačićima, španski mačo kontekst je nadasve zahvalan za zezanje na tu temu (kad već nisu imali ništa pametnije na pameti) – ali ni od toga ništa. 

Kao da se išlo na to da film bude okej i mami, i babi, i unucima, i omladini, i horor vikendašima, i žanrovcima, da svako dobije poneki mig, poneki lejm fazon, a niko ništa zaista za pamćenje – ko nekakva španska CRNA ZORICA sa vukodlacima.

No, ako imate vremena za utucavanje, a dosadili su vam CGI nacrtani vukodlaci i želite malo dlakave horor akcije, ovo IGRANJE SA VUKODLACIMA je, eh, gledljivo. 

Pitanje je da li ćemo, i kada, opet imati priliku za gledanje novih vukodlaka pravljenih od gume i dlaka a ne od piksela, rađenim u pristojnim produkcijskim uslovima, pa zato – ko voli, nek ovome pruži šansu. 

Nije mnogo slabije od rimejka WOLF MANA od pre par godina, a u ponečemu je i bolje.

 

PENUMBRA (2011)

***

3+

            Ovaj sjajan horor pogledao sam još pre tri meseca, ali usred neke gužve, i nikako da se nakanim da ga polagano, kako zaslužuje, i opišem ovde. Pošto se bliži kraj godine i lista najboljih novih horora – a PENUMBRA će sigurno biti u njenom vrhu – red je da sad kažem par reči pohvale i preporuke.

            U pitanju je argentinski film na koji sam obratio pažnju zahvaljujući odličnim prikazima najnovijeg horora rediteljskog tima braće Boljano, Here Comes the Devil. Pošto je DEVIL digao puno prašine na letošnjim žanrovskim festivalima i definitivno se istakao kao vrlo obećavajuć horor, smesta sam pohitao da pogledam rane radove ove bratije. Za razliku od Itana i Džoela Koena (i njihovog brata od muške tetke, Larija Koena), ovi ne rade baš sve svoje filmove u timu, nego nekad režiraju zajedno, nekad samo jedan od njih, nekad pišu obojica, nekad pojedinačno – ali najčešće obojica rade sve (tj. i pišu i režiraju).

            Dok čekam da Here Comes the Devil dolija, iskopao sam i pogledao dva njihova ranija. 

Cold Sweat (2009) me nije naročito impresionirao (2+), ali moram reći da je daleko zabavniji nego što neshvatljivo negativni rivjui na netu pišu. Da sam verovao tim imbecilima, tj. da nisam bio tvrdoglav da ovima uprkos tim pljuvačinama dam šansu, propustio bih jedan solidan filmić u kome se vidi borba sa nepostojećim budžetom kao i sa usiljenim, ne baš mnogo ubedljivim scenarijem, pa i problematična idejnost (žrtve diktature pretvaraju se u zombije i počinju da žderu sve živo, a nekadašnji mučitelj ih drži u svom podrumu + povremeno grabi namernike da na njih primenjuje svoju umetnost izazivanja bola i smrti), ali vidi se i energija, posvećenost i umeće da se napravi dobar saspens set-piece (pa makar i usiljen – čitava ta fora sa nitroglicerinom na telu zbog kojega žrtva ne sme da se brzo kreće).

            PENUMBRA mi je znatno bolje legla, pa ću o njemu reći nešto detaljnije.

            Po svemu sudeći, radi se o najsuzdržanijem filmu braće Boljano. Ovde (uglavnom) nema torture, snuffa, klanja i iživljavanja – sve do pred kraj filma, a i tada nije preterano. Više od 2/3 trajanja ovo izgleda kao prilično napet psiho-triler, i tek u finišu odlazi u nesumnjivu horor teritoriju. Svejedno, uživao sam u vožnji sve vreme, od prologa pa do epiloga.

            Zapravo, kao malo koji horor ove godine, PENUMBRA me je zavozala i uvukla u svoju paranoju time što me je zainteresovala za glavni lik i za situaciju, pa sam (o, zar i to još uvek može?!) sa INTERESOVANJEM, involvirano pratio šta biva, interesovao se kuda to sve vodi, zaintrigiran misterijom, i sve vreme bio zabavljen nizom intrigantnih situacija. 

Možda ovo zvuči deja vu, ali moram reći da me 95% modernih horora ostavlja skroz ladnim po pitanju likova, zapleta, situacija i bilo čega, i skoro da sam zaboravio taj slatki osećaj da sa istinskim, dubokim interesom pratim akciju, umesto da mrzovoljno čekam kad će sledeće klanje, ili odjavna špica. PENUMBRA mi je povratila taj stari horror kick, i hvala joj na tome!

            Zaplet je prilično jednostavan – ali na dobar način, isto kao što je, recimo, jednostavan i onaj za SLEEP TIGHT (takođe odličan triler-horor na španskom iz ove godine). Dakle, glavna junakinja je trgovkinja nekretninama koja dolazi u jednu blago-spooky zgradu da sklopi deal oko prilično skupog zakupa za očigledno ruiniran, alanfordovski apartman u raspadanju (sasve bubašvabama itd). Međutim, lik s kojim treba da obavi posao sve nešto odlaže, gnjavi, čeka se njegov šef, u međuvremenu mu naiđe koleginica, a sve to brzo počinje da smrdi. Sve je jasnije da tu nisu čista posla – ali kuda to sve vodi, zašto ti likovi zadržavaju ovu našu u stanu i šta zapravo hoće, to vam neću ovde kvariti.

            Kamerna postavka i sveopšti minimalizam (jedna lokacija, sveden broj likova) čine ovo zgodnim predloškom za pozorišnu predstavu, ali sve je to režirano filmski, vrhunski, tako da ni u ludilu nećete pomisliti na "filmovano pozorište". Ako je verovati rivjuima njihovih prethodnih filmova, čini se da su braća tek u ovome stekla zrelost i postigla pun pogodak. PENUMBRA zrači zrelošću i sigurnošću, to je majstorski napisano, vođeno i režirano, možete da se opustite u rukama dobrih storitelera i da uživate u zabavnoj priči dobro ispričanoj!

           Ono što naročito imponuje ovde nije ni misterija (ko su ti ljudi, da li su uopšte u vezi sa nekretninama, kuda sve to vodi, kakve veze ima pomračenje sunca najavljeno za taj dan…?), ni preokret, ni gimmick – koliko je, barem za mene, izuzetno hrabro postavljen glavni lik. Naime, naša trgovkinja stanovima, iako mlada i zgodna, predstavljena je kao prilično antipatičan lik: samouverena, drčna, otresita, pohlepna, sebična, arogantna, kultur-rasista (Španjolka u Argentini, gde joj je sve drugorazredno i na sve s prezirom, svisoka gleda)…  

A opet, fuck me, ali bila mi je simpatična, i mogao sam u mnogome da je razumem i da navijam za nju, takvu – našli smo se ne samo na planu arogancije, nego još i više hrabrosti da tera svoje usred neprijateljskih okolnosti. Dodatno mi je imponovala hrabrost reditelja da ovde ne stave predvidivu dobricu-plačljivicu-junakinjicu-vrištavicu, nego baš ovakvu jednu otresitu bezobraznicu u središte zbivanja. 

Jes' da je ona u mnogo čemu jedno sebično đubre, al' stvarno mi je bila beskrajno zabavna upravo u situacijama kada je prinuđena da traži pomoć od do-malopre-ismevane napadne komšinice: čitava ta poduža sekvenca u komšinicinom stanu – pokušaj telefoniranja, šta biva s čajem, dolazak "muža" – to je crni humor + saspens za antologiju!

            Mada ovo, u krajnjoj instanci, nije preterano dubok i "ozbiljan" film, mislim da neću preterati ako kažem da ovde na delu ipak vidimo vrlo solidne odjeke Hičkoka i Polanskog u građenju situacija i suptilnom izazivanju nelagode, začudnosti, paranoje a onda i otvorenog saspensa usred te sve zlokobnije zgrade. 

Pomak je u tome što, za razliku od Hiča, pa manje-više i Polanskog, ovde nemamo nevinašce među vukovima (obična osoba u neobičnim okolnostima), nego je naša alijansa sa ovakvom likinjom usložnjena njenim ne baš stelarnim vrlinama. Zapravo, iz mog ugla posmatrano, ovo i jeste paradigmatični paranoični horor (pakao, to su drugi; vidi šta mi uradiše, mama…) ali bojim se da namera reditelja, i kod publike preovlađujući doživljaj ovog niza dešavanja, idu više u pravcu moraliteta o kazni za jednu nevaljalicu…

            U svakom slučaju, braća Boljano su u POMRAČENJU demonstrirala zavidno umeće tretmana prostora (klaustrofobija) i vremena (sve se dešava u manje-više realnom vremenu, u sat-dva tog dana pomračenja sunca), održala su odličnu pokaznu vežbu iz saspensa, pružila mi više prijatnih trenutaka nego 95% horora ove godine, i samo još više podgrejala nestrpljenje da overim i njihov najnoviji i najhvaljeniji Here Comes the Devil!  
               Dok njega čekate, svakako overite PENUMBRU – nećete se pokajati!

DREDD (2012)

**(*)

3-

            DREDD (DR3-D) je solidna zabava za neprobirljive ljubitelje akcije i splatera, ali zaista nikakav Second Coming o kakvom pevaju mnogi gikovi dok internet-narikače kukaju nad zlehudom sudbinom ovog velikog ovogodišnjeg ćorka na bioskopskim blagajnama. Da, jedan (relativno) okej film je propao i izgubio grdne pare, dok su daleko imbecilniji od ovoga vilama i lopatama gomilali kamare dolara – a šteta je tim veća što je DRED finansiran izvan studijskog sistema, pa je kao jedan od najskupljih nezavisnih filmova ikada (mada ne tako skup kao jednako polovični CLOUD ATLAS) svojom propašću malko i zabrinuo ove koji nemaju u startu velike korporacije iza sebe.

            Ali, ako razgrnemo u stranu sva ta finansijska i druga vanfilmska naklapanja, i pogledamo sam film – dobijemo tek jedan prosečan proizvod, po duhu ne mnogo različit od uobičajenih holivudskih produkata za masovnu konzumaciju. Likovi su kartonski at best, zaplet (KOJI zaplet?!) je dozlaboga jednostavan i plitkouman, a duh predloška je i ovde izneveren kao i obično što biva kad Holivud pod svoje uzme neki subverzivan, ironičan, slojevit strip (bez obzira što je ovo zapravo engleska-južnoafrička  produkcija). 

            Plitkoumni gledaoci će pohitati da naglase da je ovaj DREDD "mnogo bolji od onog JUDGE DREDDA, sa Staloneom", kao da je to ne znam kakav uspeh. Da, okej, sasušena i polubuđava pereca stara tri dana jeste "bolja" od spečenog govneta od pre pet dana, ali…to je i dalje ne čini poslasticom, nego samo malo manjim zlom.

            "Eeee, čekaj malo, ali ovaj film je VERAN stripu!" već čujem urlike fanova. "Recimo, ovde Dred NE SKIDA ŠLEM, ne vidimo mu njušku ni u jednom kadru!" Jupi. Ura za vas, ako vas taj detalj čini toliko srećnim, kažem ja. 

            "I ne samo to, nego su napravili film prepun eksplicitnog nasilja! Krv pršti na sve strane, tela se komadaju, ljubitelji rasporenih trbuha imaće svoj pig's heaven u ovome!" Ura. Divno. Imamo obilje scena u kojima, pretežno u slow motionu, meci, granate i šrapneli kidaju kožu i meso a jarko crvena krvca štrca i pljuska i vrluda po vazduhu u usporenom snimku tako da možemo uživati u baletskoj igri svake zasebne kapljice.

            Da li to znači da sve to nasilje ima ikakav impakt? Ha! Nemojmo se zajebavati: ovo je obična MTV-zacija, videospotizacija, fensi-šmensizacija "nasilja" kakva nema blage veze ni sa čim ozbiljnim u svetu filma (a svakako ne sa pravim poetama nasilja kao što su Pekinpo ili Verhoven). Štaviše, nema veze ni sa samim stripom SUDIJA DRED. 

            Naime, kao što to obično biva pri adaptacijama dobrih stripova, tako i ovde: izgubljen je podtekst, izgubljen je duh, izgubljena je subverzija, izgubljena je ironija – ostala je samo prazna ljuštura, isprazna poza, mrdajuće sličice koje više nemaju skoro nikakve veze sa predloškom.

            Izvorni strip je prilično angažovan u svom prikazu fašistoidne države (inspiracija: punk Engleska s kraja 1970-ih i početka 1980-ih) i njene mega-stroge i violentne Mega-Policije. Glavni junak je antiheroj, ili barem dubiozna figura – baš kao i njegovi šukunđedovi kao npr. Hari Kalahan (s tim što je Kalahan bio viđilante, "izuzetak", a u ovoj antiutopiji pajkani-sudije-egzekutori su pravilo!).

            U filmu DREDD, država je okej, želi vam dobro: policija je fina, tu je da služi i zaštiti (izolovani slučajevi korupcije stvar su pojedinaca i rešavaju se očas posla); zlikovci su tipične stripovske karikature, bez ikakve veze sa Sistemom – divljaci i otpadnici koji zaslužuju da budu uništeni; a glavni junak je Good Guy bez mane i straha – ali i bez ikakve ljudskosti koja bi išla uz njegovu pretpostavljenu Dobrotu. Umesto satire ili bar senke društvene svesti, dobijamo tipičnu stripovsku plitkoumnu fetišizaciju fašizma – stilizovani orlovi, uniforme, kacige, oružje, mehanički bezdušno robotizovano ubijanje nepodobnih…

Iako je naš sudija najobičniji čovek u oklopu i pod kacigom, on se kreće i govori kao robot – izbacuje mehaničke pokrete i otrcane oficijelne fraze, od početka do kraja, kao bezličnija i zapletom neopravdano beživotna verzija Robocopa. Potonji, u Verhovenovom remek-delu, zahvaljujući boljem glumcu ispod oklopa i beskrajno pametnijem reditelju iza kamere, ima daleko više ljudskosti i duše; živ je kao lik, dok je Dred ovde samo pozerski džuboks za izbacivanje metaka i one-linera.

            Kao krajnji ustupak tinejdžerskom majndfrejmu kome se ovo obraća, scenario u potpunosti izneverava usamljeničku figuru Sudije Dreda i lepi ga u najotrcaniju od svih pajkanskih formula: Mrzovoljni Usamljenik dobija na "staranje" i obuku Mladog Početnika – isprva gunđa i odbija, vremenom se zbliže, a na kraju su najbolji drugari. Klasika. I ne samo to, nego je ovde Početnik zapravo – početnica: devojčica toliko slatka i zgodna da njeno prisustvo u policiji zaista zateže verovatnoću do pucanja. Istina, to znači da bar nešto lepo imamo da gledamo tokom filma: lepo lišce Olivije Tirlbi (nezaklonjeno kacigom – kao, ona ometa njene ESP moći) i telašce zatežu muška međunožja do pucanja.

            Zaplet: jedna mega-zgrada je centar Mega-Siti proizvodnje najnovije droge koja usporava vreme. Tri odrana leša, bačena na pločnik u znak upozorenja konkurenciji, povod su da Dred i Početnica dođu da izvide stvar. Ali, kad uhapse jednog od igrača koji bi mogao u stanici da propeva, Šefica Na Zlikovci hermetički zamandali zgradu i njenu unutrašnjost pretvori u bojno polje – do istrebljenja dvoje Sudija i Nepoželjnog Svedoka.

            Površni gledaoci u horu pevaju pjesmicu: "Buuu, DRED je pokrao THE RAID! Sve je isto!" Ja kažem: "Koješta!" Pre svega, ova dva filma nastajala su istovremeno. Ali razlike među njima još su krupnije.

            THE RAID ima simpatičnog glavnog junaka. Jeste on jednostavno karakterisan, ali svejedno, on je sasvim okej emotivno sidro za gledaoca da se veže za priču, tj. da ga bude briga za dešavanja. DREDD za protagonistu ima mrtvo puvalo, automata, bezličnog robota.

            Pajkan u THE RAID se kroz spratove, podove, plafone, zidove i stepeništa zgrade izbori zahvaljujući svojoj zadivljujućoj borilačkoj veštini. Sopstvenim rukama, nogama i glavom. Pajkan-sudija DRED se kroz zgradu izbori zahvaljujući svojoj high-tech opremi koja, po glas-komandi, ispaljuje željenu municiju: volja ti sitnu, krupnu, zapaljivu, samo reci, i tvoj Sport-Bili arsenal će u zlikovce ispaliti šta treba, nemaš brige.

            Pajkan u THE RAID trpi ozbiljnu makljažu i pusti dosta svoje krvi – uključujući i posekotinu posred lica. Sudija DRED je doslovno NERANJIV, mada nije jasno kako. Možemo, ali jedva, nekako da progutamo ono njegovo "Dred, pazi, metak!" – kada, u sceni besomučnog (i besmislenog) raketiranja unutrašnjosti zgrade on trči brže od metaka i skače ispod njih dok desetine ne-tako-neranjivih civila biva pokošeno. Gutamo to kao uslovnost akcionog filma, ili, što bi Dimbo Vojnov reko – POSTULAT akcijaša: "Hero never dies."

            Malo teže je prihvatiti ono na šta nas film nije pripremio niti je adekvatno opravdao – naime, pred kraj filma Dredu kroz stomak prođe granata koja u zidu iza njega napravi rupu veličine poveće jabuke. Dred na to izvuče svoj Sport-Bili pribor za prvu pomoć, zavari kožu, i samo sam čekao da kaže: "Don't worry, it's just a flesh wound." Čekaj, a šta je sa crevima unutra? Gde je tu slezina, jetra, bubrezi? Jel to šivenje kože (samo spreda – leđa mu ostanu nezašivena!) dovoljno da zašije i sva ta komplivana crevišta unutra? Nema veze, DRED smesta ustaje i kreće dalje u obračun ko da rupa posred stomaka nije ništa gadnija od ujeda komarca…

            Najvažnije: pajkan u THE RAID ima i ličnu misiju (pored opšte borbe protiv zlikovaca) – da nađe svog zabludelog brata i pokuša da ga vrati među Dobre Momke. To njegovu misiju čini slojevitijom, snažnijom, emocionalno pregnantnijom, a da ne govorim da pruža povod za apsolutno genijalnu zadnju scenu filma (suze mi kreću samo kad pomislim na nju)!

            DRED nema nikakvu posebnu misiju niti motivaciju: on je mašina za apšenje i egzekuciju, i to je sve što radi tokom celog filma – apsi i pogubljujuje nekakvu masu bezličnih, nezanimljivih zlikovaca, a kad na kraju ubije glavnu, on izađe u svitanje zajedno sa Početnicom i evaluira je (predvidivo) pred kapetanom. "Može da prođe." THE END. 

            Taj kilavi kraj ne samo što nema nikakav impakt bilo koje vrste, nego je i krajnje predvidiva kliše rutina već viđena u milion drugih buddy filmića. Tvrdi momak je pokazao svoju meku stranu, a Početnik je dobio njegov "Seal of Approval", i onda: kauboj jaše ljut, pred njim je dalek put…

            THE RAID ima spektakularne akcione, borbene i pucačke deonice – to je madrfaking ludilo od adrenalina i saspensa. DRED ima rutinske, nezanimljive pucačine bez trunke saspensa, a njihova ispraznost i nemaštovitost pometena je pod tepih istkan od tih slow-motion kadrova (u 3-D!) rasprskavanja mesa i šikljanja krvi.

            THE RAID ima mega-slikovite zlikovce, vizuelno i borilački razlučive, individue, upečatljive i zastrašujuće. Borba sa svakim od njih je izazov. DRED ima gomilu bezličnih goonova i jednu jedinu Maticu – MAMU, bivšu kurvu koja je (neverovatno!) od gutanja kurčina postala Mama Na Narkomani i Dileri, Šef šefova proizvodnje droge u gradiću Mega-City One.

            Osim što ima mega-ožiljak posred face i konstantan psihopatski ladan bezizraz na njuški, MAMA, tj. Lena Hedej, je malkice prećerala sa anderstejtmentom i proizvela izrazito nezanimljivu i neverovatno NEPRETEĆU Zlikovku. Nećete verovati koliko lako (i KAKO) joj Dred na kraju priđe, sa koliko muke (nimalo!) je savlada i kako joj doaka. No, taj limp dick od "završnog obračuna" savršena je priprema za limp dick od završne scene, pa se tako, sa cviljenjem a ne sa treskom, okončava i ovaj promašeni DRED.

            Teško je poverovati da je ovako neoriginalan i nemušt scenario, sasvim lišen duha, potpisao Aleks Garland, autor koji, istina, ume da uradi dobru stvar (28 Days Later) ali i da potpiše osrednjost ili bezveznost (Sunshine, Never Let Me Go…). Jedini koji se dobro pokazao je izvrsni direktor fotografije, Entoni Dod Mentl (28 Days Later, Slumdog Millionaire, Antichrist…), a blago natprosečan je i elektro skor. I to je sve. 

            Premalo od filma kojeg prati fama najneshvaćenijeg, najnepravednije propalog u 2012-oj!

            PS: Ujedno podsećam da je strip SUDIJA DRED nedavno dobio reprezentativno srpsko izdanje u vidu luksuznog albuma koji je izdao KOMIKO, pa je stoga pametnije napajati se na izvoru umesto da ga konzumiramo u filtriranoj i zatupljenoj filmskoj verziji! 

Istina, ovako isprazna a šarena, ova filmska verzija može predstavljati savršenu pozadinu novogodišnje zabave – nešto bučno, sa mnogo treperenja, pucanja i svetlucanja, na šta se povremeno može baciti pogled, a opet – koliko god da vam pažnja skrene na druge stvari okolo (hrana, piće, sex, droge, rokenrol…), kad god mu se opet vratite, sve će vam biti jasno - jer nemate ovde šta da propustite!