ZEITGEIST (2007)

 **(*) 

 3- 

Podsticajan, ali metodološki prilično sumnjiv 'dokumentarac' o tome kako Amerika i njeni vladari iz senke rade na stvaranju svetske vlade i porobljavanju celog sveta ('globalizacija').
Prvi deo (od tri) je potpuno irelevantan: skoro pola sata se navode sličnosti hrišćanskih dogmi sa mitovima i religijama mnogo starijim, kako bi se pokazalo da to što nam se prodaje kao jedina prava vera zapravo potiče iz mitova i legendi i verovanja grdnih nekih starijih naroda. Dobro, ok, zar to nije poznato svakom iole pismenom čoveku, ili Amerikancima treba reći i da Deda Mraz nije stvaran (šta god o tome tvrdila 666 Coca Cola Company)? Dakle, prvih pola sata sam proveo misleći 'Tell me something I don't know!'
Kasnije se to malo razigra sa stvarima koje en generale znam, ali čije mi sve pojedinosti nisu bile poznate, od 9-11 pa do bankarske zaleđine cele priče i sa ekonomskim aspektom kojim se nikad nisam bavio.

Teorije su, kao što rekoh, podsticajne, zabrinjavajuće i vredne daljeg istraživanja, ali moj osnovni problem ovde je – način prezentacije, koji je i sam sumnjiv! Čuju se izjave, a ne kaže se ko ih izgovara, kad i u kom kontekstu, koriste se rečenice ili DELOVI REČENICA izvan konteksta, vide se snimci za koje ne piše uvek šta i gde i kada prikazuju, gledalac se BOMBARDUJE faktima, tj. gomilom 'podataka' koji se ne mogu ni apsorbovati a već ih zatrpavaju novi, pri čemu se vrlo često ne navode izvori niti se detaljnije elaborira kako se došlo do određenog zaključka i da li je to jedini put da se do njega dođe...
Dakle, antiglobalista u meni je bio zadovoljan, jer film kao da potvrđuje moje najcrnje slutnje; ali skeptik u meni NIJE bio zadovoljan, jer me nisu impresionirali 'fakti' ovako kako su ovde prezentirani. Ne znam čak ni od strane koga: KO mi priča ovu priču, i s kojom agendom?

Ipak, umereno preporučujem za gledanje, ali sa budnim, kritičkim umom.
Postaće vam jasniji neki PATERNI u istoriji i dešavanjima bliskim i nama. Iako se ništa vezano za Balkan ne pominje izričito, VRSTA politike o kojoj se govori mogla bi se ilustrovati nizom primera i iz naše lokalne recentne istorije... scary!

Mada, i po formi i po sadržini bojim se da je ova tvorevina samo prauzor za domaću (sort of), još problematičniju 'dokumentarnu' tiradu zvanu TEŽINA LANACA...

POISON BERRY IN MY BRAIN (2015)

 ***(*) 

 3+ 

            Ovaj odličan film pogledao sam još pre 4 meseca, na FEST-u, i nikako da se nakanim da sročim par reči o njemu. Evo tih reči, najzad!

POISON BERRY IN MY BRAIN je predivan, presladak, neopisivo zabavan film o – zaljubljivanju!

Ne, nisu me oteli badi-snečeri, ove redove zaista ispisujem ja, dr Ghoul (sumnjivcima nudim ličnu kartu na uvid!); uostalom, ovaj rivju ispisuje isti autor istog OVOG prikaza za istu onu francusku AMELIJU PULEN!

Dakle, u čemu je štos? Otkud uopšte jedna romantična komedija može zaslužiti Ghoulovu prelaznu ocenu, a kamoli pak specijalni tretman na ovom blogu i čak Pečat Preporuke? Pa, lako – ako je napisana tako proniciljivo i dobro (zasnovana na mangi, ali to, samo po sebi, ništa ne znači, ako se ne adaptira kako valja), ako ima ovako spektakularno dobro pogođen kast koji vrca šarmom, ljupkošću i zabavnošću, i ako je režirana tako neopisivo dobro da čarape same odleću sa stopala pred divotalnom nepogrešivošću te majstorske inscenacije bez ijednog pogrešnog koraka tokom dvočasovnog trajanja!

Konkretno, cela fora je u zauzetom uglu iz kojeg se sve prikazuje. Realistički gledano, kao što ja to uvek ponekad kažem, tj. citiram stihove pjesnika, „priča o ljubavi obično ugnjavi“! Međutoa – ako se nađe zaista SVEŽ ugao, čak i ta otrcana „boy meets girl“ priča može biti zabavna. I eto, ovde je baš to slučaj! Tačnije, ovde je „girl meets boy“, ali to mu je to.

ZALJUBLJIVANJE – IZNUTRA!

Kako?

Zamislite da je um zaljubljivačice (simpatične 30-godišnje cure koja, kako to kod Azijatkinja često biva, uopšte ne izgleda toliko staro!) zapravo konferencijska soba u kojoj se petoro likova (aspekata njene ličnosti) međusobno raspravlja, glasa i nadglasava oko svakog njenog postupka i odluke u vezi s tim da li da se javi dečku (bebi-fejs umjetniku) koji je se slabo i seća, šta da mu kaže, kako da mu kaže, da li da uradi ovo ili ono, da li da rizikuje i ispadne glupa ili da igra na sigurno, ćuti i pusti ga da ode, da li da bude nametljiva, da li da mu se smesta baci u krevet, itd.

Tih petoro su: ozbiljno-racionalni šef tima, optimistično-energični mladić, pesimistično-(pre)oprezna žena na pragu srednjih godina, napaljeno-entuzijastična tinejdžerka i suzdržano-predani zapisničar.

Zamislite da su ti „likovi“ („otrovne bobice“ u njenom umu!) zapravo neverovatno zabavni, da sve vreme preglumljavaju, ali na onaj neodoljiv japanski način, konzistentno stilizovan, i pun duha – i da su njihovo ponašanje, i replike, zaista sveži i DUH-oviti i živahni i –ponavljam se, ali zaista ZABAVNI. Zabavnost ovog filma je toliko zabavna da se to koliko zabave možete imati tokom njega teško može dovoljno zabavno naglasiti (i ponoviti)!

Da mi je neko kazao da ću ovoliko snažno i duboko da se unesem u film u kojem je glavni saspens u tome DAL ĆE DA SE UZMU rekao bih mu/joj da još nisam postao baba pred pornićem! Međutim, nakon ovog filma, ili jesam postao ta baba, ili sam se opet zaljubio (uprkos svemu!), ili je ovo stvarno izuzetak, krajnje redak primer filma koji se bavi temom koja me naročito ne zanima (bar ne na filmu) ali je, ovde, u datom slučaju, unikatno, to obrađeno toliko –ehm, zabavno, da se tu nema šta dodati ni oduzeti, to je TO!

Mislim, jbt, ovaj baja režira te „oće kaki – neće kaki“, „should I stay or should I go“ scene sa dinamikom i smislom za saspens ravnim režiji najboljih akcionih scena, ili pak onih „dal’ da seckam plavu il’ crvenu žičku na bombi“ momenata iz najnapetijih trilera!

Uostalom, ako me baš vučete za jezik, nemam ja ništa protiv ljubavi i zaljubljivanja kao teme – ni na filmu ni u životu – samo što se ta tematika uglavnom obrađuje na neke patetične, otužne, otrcane, dosadne, milion puta varirane, meni nezanimljive načine. Ovde je to sve učinjeno beskrajno (da!) zabavno!

I baš zato što je to tako, neću da vam kvarim uživanje bilo kakvom daljom pričom: ovo nije moja uobičajena kritika, pa ni rivju u punom smislu, nego samo elaborirana PREPORUKA! Neću ništa da spojlujem, niti da analiziram, još manje da filozofiram: ono što ova lepotica ima da vam ponudi zaslužujete sami da otkrijete. Samo ću reći nekoliko stvari:

1) film je neverovatno ZABAVAN!

2) likovi/glumci su neviđeno šarmantni i prijemčivi!

3) situacije su koliko prozaične toliko i životne, proživljene, i biće svakome dobro poznate iz iskustva, a opet, date su iz dovoljno svežeg ugla da to ne bude deža vi;

4) samo zato što je ovo, u suštini, rom-kom, nemojte misliti da je (kako to s tim žanrom obično, a naročito u USA, biva) predvidiv! Ili zaslađen! Mislite da je ovo neka japanska boza? Da ovde sve ide glatko i slatko uz samo minorne nesporazume, čisto da se dešava neka priča? Ne bih da spojlujem, ali kazaću samo da ni hepi-end nije ovde baš sine qua non! Ozbiljne stvari su u igri, i mada film može da deluje lagano, on nikako nije trivijalan!

Japan je ovo, zemlja velikih filmova! I baš ovo je, suprajzingli, jedan od njih!

Ni po čemu ovo ne bi trebalo da bude poseban film: radio ga nekakav pretežno televizijski reditelj koji je pre 10 godina čak napravio jedan zaboravljiv, neupečatljiv (**) hororčić, PRAY (2005); tema je ta koja je (prepričano zaista zvuči „Pih, koga je briga!“); bazirano na mangi (opet ti stripovi!); nema nikakav hajp, nigde, na Imdb-u ima samo dve kritike, čak i ja sam ga na FEST-u pogledao skoro slučajno... 

A opet, eto, zato imate mene, da vam povremeno otkrijem i ponešto ispod radara, ponešto što drugde ne biste saznali ili, ako negde i vidite u ponudi, ne biste pogledali jer na prvi pogled ne deluje kao bogzna šta...

Što se mene tiče, ovo je jedan od filmova godine, daleko najprijatnije gledalačko iskustvo u bioskopu u ovoj godini i garantovano mesto u top-10 a možda i top-5 za ono viđeno u 2016. Gulov pečat se podrazumeva. Šta još čekate? U međuvremenu se pojavio i na netu, pa skidajte, gledajte, sami ili sa svojom izabranicom/izabranikom, dejtom, ili nasamo.

P.S.: Ova fora sa konf. salom u nečijem umu može vam zvučati poznato ako gledate crtane filmove. To je zato što je primenjena u Pixarovom dugometražnom crtiću INSIDE OUT (2015). Ali ne, nisu Japanci pokrali Amere: pre će biti obrnuto, jer manga sa ovom forom (na kojoj je film baziran) izlazi od 2009. godine!

I ne samo to, nego je japanski film beskrajno zabavniji, duhovitiji, originalniji, ljupkiji i bolji od Pixarovog. Pogledao sam prvih 20-ak minuta INSIDE OUT, ali me je smorila ta prezaslađena, otužna šećerlema pa sam ugasio i obrisao. Verujte mi, POISON BERRY IN MY BRAIN je vrsta „ljubavnog“ filma koji bi morao da legne svakom pravom, posvećenom i ukusom obdarenom čitaocu ovog bloga.

STRANGER THINGS (TV, 2016)

 **(*) 

 3- 

            U svetu postoji jedno carstvo; u njemu caruje drugarstvo. U njemu je sve lepo. U njemu je sve nežno. U njemu se. Sve. Raduje.

            U njemu se jasno zna ko su Dobri a ko Loši momci. U njemu su monstrumi prolazna intruzija u inače fino uređenom i manje-više benevolentnom univerzumu. U njemu se sve već zna, nema većih iznenađenja, ljubav i prijateljstvo pobeđuju sve prepreke. U njemu se deca susretnu sa grozomornim čudovištem iz druge dimenzije ali ih to ne pretvori u mentalne i telesne ruine, u vekovne psiho-bogalje zauvek oštećene susretom sa radikalnom Drugošću.

           Ne, u ovom carstvu deca u jednom času gledaju kako ljudi grozno umiru oko njih, kako bogohulno nepojmljive monstruoznosti haraju okolo, stežu ih za gušu i dišu im svoje crnilo u facu, a već u sledećem času probude se zdrava, čila i vesela i prirodnog spoljašnjeg izgleda, igraju se Dandžnz en' Dregonz i pitaju se: „Šta li danas ima na televiziji?“

            Pa, evo šta ima: mini-serija od 8 epizoda pod banalno prozaično ništavnim naslovom STRANGER THINGS o kojoj danas svi govore (uglavnom u najvećim superlativima). Ne mož' čovek na miru ni otići na Fejsbuk a da ga ne zatrpaju panegirici o najvećem događaju u istoriji civilizacije još od pojave filma GOONIES tamo negde u 1980-im.

           Ljudi (neki), deca (većina), i svi oni infantilni ni-tamo-ni-ovamo vole te simplifikovane mekane i mlake PG i PG-13 pričice kakve su im u 1980-im servirali Stiven King i njegove armije klonova (Kunc, Mekemon, Hautala) i Stiven Spilberg i njegove legije sledbenika (Dante, Kolambas, Darabont). Zašto? Zato!

Braća Daferi (reditelji ove serije): dva nova Stivena?

Rekoh već gore. Dva Stivena su ljudi koji su izumeli i plasirali lepo upakovan horor za one koji ne vole horor (TM; (c) by Ghoul), odnosno za publiku koja misli da voli horor a zapravo želi iznad svega avanturu, fantaziju, romansu, akciju, SF... feel-good emocije, šegu i šalu... voli čudovišta koja grupica udruženih klinaca k'o od šale sredi u akciji dok se, opcionalno, armije specijalaca, policajaca i ludih (is there any other kind?) naučnika nemoćno vrzmaju okolo... 

...ukratko, koja voli da se razgali i razonodi žvakom za mozak i bozom za dušu, da utuca malo svog slobodnog vremena „opuštajući se“ od inače napornog života (škola! pos'o-kuća-žena-deca-pos'o!) i gledajući nešto neopterećujuće, nemračno, nestravično, i po stanje stvari (status quo) neupitno.

STRANGER THINGS je omaž takvoj vrsti entertejmenta i njegovim hijerofantima. To je serija koja vam prodaje nostalgiju (ako ste stariji, pa pamtite 1980-e i konzumaciju dvojice Steva i njihovih surogata još iz onih dana), i to čini neskriveno, čak s ponosom servirajući svoju derivativnost, počev od beslovesno uopštenog naslova (IT!) pa preko fonta kojim je on ispisan (identičan onome iz naslova Kingovih pejperbek cigletina iz zlatnih dana) pa čak i podelom na poglavlja (chapters) a ne na epizode.

Zaplet je, otprilike, dobijen mućkanjem Kingove POTPALJIVAČICE (samo bez vatre) i Kunčevih (pardon, Kuncovih) POSMATRAČA (Watchers; samo bez kučeta), uz parčiće pokupljene iz maltene svakog (pretežno PG-13) hororčića, SF-a i avanture iz '80-ih (od E.T.-a i POLTERGAJSTA pa naniže do MONSTER SQUADA itd.), kao i uz obilje vizuelnih aluzija na horor filmove iz tog perioda koje uglavnom nemaju nikakvu narativno-konotativnu funkciju nego su tu samo kao „migovi“ – ne avioni, nego ono „wink-wink, see what I did there?“, muvanje u rebra, tebra, gola prazna asocijacija da se gledalac oseti pametnijim nego što jeste kad može da uzvikne „Hej, pa ovo je isto kao...X!“

Liči na nešto, stalno, a izdaje se kao „original series“!

I to bez obzira što su ove aluzije prilično neubedljive – recimo: klinci kojima je potrebna roditeljska dozvola da ih puste da gledaju R-rated film u svojoj sobi drže poster ZLIH MRTVACA? Ma nemoj! 

I još, u seriji koja se dešava 1983. godine, kada je opšti konsenzus bio da je Karpenterov STVOR /uzgred, ubio ga na blagajni upravo ovde-obožavano-omažirani Spilburger!/ totalni promašaj, flop, budalaština, govno – upravo grupica balavaca koji se igraju nekakvim RPG-ovima i idolizuju Tolkina je ta koja održava plamičak ljubavi prema mnogo kasnije masovno prepoznatom masterpisu! Prc! To bih možda i progutao sa nekom sasvim drugačije karakterisanom i motivisanom grupicom klinaca, ali ne i od ovih generičkih konzumenata ovde.

Ko pada na te jeftine fore može na netu da nađe članke koji iscrpno nabrajaju sve citate i aluzije, pa eto, možete da ih iskoristite kao rezultate na kraju nekog časopisa za enigmatiku, da vidite koje rebuse, koje ukrštenice i osmosmerke niste (do kraja) rešili. I bićete isto toliko pametniji na kraju te balade kao i da ste rešavali EUREKU (ili šta li već danas postoji u tom stilu).

Rekoh već – žvaka za mozak. TV Slagalica... Ali NE Slagalica strave. Ne, ovo je strogo PG-13 koji možete da gledate opušteno sa svojom kevom i babom koje su 1980-ih možda takođe gutale Kinga, Kunca, Bunca i kompaniju i verovale da ljubav pobeđuje. A u to žele da veruju i danas. Barem dok gledaju televiziju.

Dakle, imamo tri klinca: 1. iritantni bucko, 2. rasna manjina (ovde: crnče), 3. normalno-simpatični, nezvanični vođa. Pritom bucko ovde i nije naročito debeo, što kompenzuje time što ima odvratnu tršavu kosu, odbojnu njušku i što vrfka jer mu fale prednji zubi. Čovječe, ja razumem da je ovo tipski lik (kliše) čija je funkcija pored ostalog da potcrta koliko je naš normalni vođa cool, ali fuck, da li je ovaj baš morao da bude OVOLIKO iritantan? Manjina se, srećom, ne ističe mnogo iznad svoje token funkcije, a vođa je samo umereno simpatičan budući da su mu iz nekog razloga na glavu metnuli jednu od najčudnijih frizura koje sam ikada video na nekom dečaku (i, ne, ne sećam se da je iko u 1980-im nosio ovakvu emo kosicu)!

Zatim, imamo grupicu nekakvih tinejdžera koja je najodvratnija – i telesno i karakterno – gomila degena koju sam video na jednom mestu još PETKA 13. III, a što je najgore, neki od njih, tj. većina, bi u ovom narativu trebalo da nam budu simpatični, čak da budu junaci/kinje, da za njih navijamo... 

Holy shit! Navijao sam samo da odnegde uleti Džejson i pokolje ih, saseče i isprobada mačetom i vilama i harpunom! Pa, jebote, gde iskopaše onu ispijenu žgoljavu nikakvu curicu sa duboko upitnim izborom ljubavnih partnera da nam bude junakinja?

Gde nađoše njenog kockastoglavog odbojnog dečka, pa mu još metnuše onu kockastu frizuru pride (a onda još na kraju, neubedljivo, od njega načiniše dobrog momka!)? Ko im uvali onog antipatično-otužnog emo lika sa podočnjacima? Zar se Netflix toliko stisnuo za pare da nisu mogli da nađu neke mlade osobe koje ne izgledaju kao da su izvađene iz podruma, ili sa otpada, ili da im je neko tiganjem oblikovao lubanje???

Džejsone, gde si kad si nam najpotrebniji?

Onda, tu su i uporni pajkan koji sam samcit razrešava stvari (kršeći pritom pravila i upadajući čak dvaput na prajvat properti), tužna majka koja svih 8 epizoda provede s istovetnim izrazom lica i bojom glasa (sirota Vinona Rajder ionako nije neka glumica, ali ovaj njen lik redefiniše ono što naš narod zove „one note performance“!)...

...a tu su, neizbežno, i nekakvi zli naučnici i njihovi gunovi (goons, not goonies) koji su svi odreda toliko tragikomično nesposobni da izađu nakraj sa 3-4 balavca da mi je nejasno kako su pre toga uopšte uspeli da otvore međudimenzionalni portal i dovedu ovde jednog od sirotijih i nemaštovitijih Ktuluovih dalekih rođaka (naravno, antropomorfnih, ako ne računamo rascvetalu DEEP RISING glavu).

Na svu sreću, imamo tu i jednu devojčicu – da, devojčicu, mada vrlo kratko ošišanu pa je površnim gledanjem plakata i slika iz serije možete lako pomešati s dečakom. Možda čak pomislite da je Haris Pućurica najzad zasluženo otišao u USA da mu ne buđa talenat u Srbiji po kojekakvim RIFTOVIMA – ali ne! Nije ovo Denis Murić, ali neka veza između šišanja skoro do glave i odlične dečje glume mora da postoji!

Kažem, na sreću, jer radi se o najboljem detetu-glumcu koje videh ove godine – i smesta mogu da potpišem da će ova Millie Bobby Brown visoko da se vine jer je u pitanju prvorazredna glumica, apsolutno najviši rang, čisto savršenstvo, prva liga, deset plus, nema dalje. Istina, ona je toliko dobra da maltene smeta ovoj seriji jer previše štrči, zasenjuje sve ostalo u njoj, a naročito ostale klince – tršavi vrskavac i crnja šmiraju i levo i desno a dobri dečko je tek korektan ali neupečatljiv u svojoj goodie two shoes ulozi.

Kad se pored njih pojave Mili, Bobi i Braun, ova tri klovna se više uopšte ne vide na ekranu, nema ih, total eclipse, ćao đaci, nestali su k'o Beban iz PORODIČNOG BLAGA! Mili ih jede ko malu decu! I jednom kad se bude slegla prašina i euforija oko ove serije, i kad bude s pravom zaboravljena, pamtiće se bar kao fusnota, kao mesto gde je Mili prvi put u punoj snazi zasijala i pokazala sve bogatstvo svog talenta (mada je bila već viđana ovde-onde u nekim serijicama i šta ti ja znam).

Ovako prirodna gluma, neafektirana, živa, upečatljiva i, što je najvažnije – neosetna! – holy millie, ovako konzistentan bol, izmučenost, aura iscrpljenosti i crnila kroz koje je prošla i kojima tako živo, nepatetično zrači, pa jbt, to je prosto u srce da te dirne samo kad je vidiš, ne treba ništa ni da kaže, ni violine da zasviraju, samo nju metni pred kameru i gotovo, sve je jasno, sve je rečeno, sve je tu.

Zaplet je, rekoh već, recikliran, i mrzi me da se bakćem njime; reći ću samo da je to sve spakovano prilično pitko i plitko, gledljivo je, dovoljno intrigantno (a opet predvidivo i nemaštovito) da možete bezbolno overiti tih 8 epizoda (8, a ne 13, ili daleko bilo – 20!). Ipak, zlikovci su mogli biti zliji i sposobniji (da bi više bili preteći), a i njihova motivacija je mogla biti bar malko jača od klišea "Because we can!" To naročito važi za glavnog docu koji se izdaje za tatka na curicu, iako nije jasno da li to stvarno jeste, i ako jeste, zašto svom (?) detetu radi to što radi. 

Plus, veza između telekineze, mentalnih iskustava sa senzornom deprivacijom i otvaranjem vrata drugih dimenzija je nepostojeća, ovde krajnje proizvoljno predočena, a o jednom jedinom čudovištu koje u toj obrnutoj slici našeg sveta (kao pod vodom, samo bez vode) obitava i radi ko zna šta, i želi u našem svetu ko zna šta - da i ne govorim. Juz jur imedžinejšn! Ili gledajte dogodine drugu sezonu, već najavljenu, pa nađite odgovore na sve rupe koje su ovde navodno namerno ostavljene.

Ko nema pametnija posla u životu može ovo da izmaratoniše odjednom, u jednoj noći ili danu, ali nivo uzbudljivosti, saspensa, misterije i intrige je meni bio prilično nizak, pa sam je odgledao tokom nekoliko dana, jednu ili dve epizode odjednom max. Cijenim da će mlađariji koja nije izgustirala toliko materijala ove vrste sve ovo biti svežije i uzbudljivije nego što zapravo u svojoj derivativnosti jeste.

A duša gde je onda? Eh, nema mnogo toga ovde; ovo je surogat a ne THE REAL THING:

Režija je korektna, ima tu nešto blage jeze, malo tihe strave, ali ne očekujte baš HOROR seriju, jer njene referentne tačke se ipak nalaze tamo gde su kuće od čokolade a prozori od marmelade...

VAMPIRSKE PRIČE Gorana Skrobonje (promocija, AUDIO)

  

Na nedavno održanom Art-Anima festivalu fantastične književnosti učestvovao sam u promociji zbirke priča Gorana Skrobonje.

Moj kritički osvrt na tu knjigu možete pročitati OVDE, a sada vam – zahvaljujući Vladi Nevidljivom (iz Svemirskog broda) – nudim da skinete i poslušate audio zapis te promocije.

Njen domaćin bio je Mladen Milosavljević, ali ako poslušate ovo videćete (čućete!) da sam, zapravo, često i ja preuzimao ulogu gosta-domaćina kad bi Mladen zašlajfovao ('oće to tako kad čovek posle celodnevnog posla dođe da vodi tribinu)!

Razgovor je bio opušten, razdragan, ali i ozbiljan, i u njemu je Skrobonja otkrio brojne zanimljive stvari vezane za svoje pisanje, za odnos prema hororu, za uzore, za serijal knjiga (sabrana dela?) započet ovom vampirskom, itd.

Poslušajte, nećete se pokajati.

Audio fajl veličine oko 50 MB imate okačen na Mediafire, samo kliknite OVDE.

 

A ako vam ni ovo nije bilo dosta što se tiče audio-horora, evo i jedne vesti: u subotu 30. jula, od 10-12h prepodne, na radiju Studija B, u okviru emisije posvećene FANTASTICI, govoriću i ja, pa eto, ko je budan tako rano, može i to poslušati.