PUPPET MASTER: THE LITTLEST REICH (2018)

*(*)

2-

Ako verujete rivjuima na vodećim horor sajtovima na engleskom, ovo je vrlo vredan horor sa ludačkim krvavim scenama koji se obavezno mora pogledati, a kao ima i neki podtekst o rasizmu, homo- i ostalim fobijama i netrpeljivostima koje svakim danom sve više rastu u Trampovoj Americi. Pih, kažem ja.

Bez obzira što je scenario pisao isti baja koji je sročio THE BONE TOMAHAWK (po meni precenjeni 3- filmić na koji su svi otkidali pre par godina!), a što se ovde vrlo retko, najviše na samom početku, može naslutiti, i što je koncept na nivou salvete mogao zvučati obećavajuće, ono što smo dobili je JEZIVO neuko, nezainteresovano, mehanički, maltene robotski (ne)režiran film!

Ja stvarno ne pamtim kad sam poslednji put do kraja odgledao nešto ovoliko ravno, školski, bez trunke nadahnuća kamerom zabeleženo – neću reći „režirano“ jer, kažem, ovo kao da je neki algoritam slikao i montirao; ili možda neki šuster, ili kineski turista savatan na ulici kojem su dali kameru u ruke i rekli „snimaj!“

Plus, ne palite se na hajp o preteranim scenama splatera: jeste, prosipaju se tu neka creva i odsecaju glave, ALI, kao prvo, efekti maske su jeftini i slabunjavi. Džaba što su praktični (plastični) a ne CGI, kad su srednje-žalosni.

Kao drugo, sa pomenutom anti-režijom koja jedva da ikada, u svojim najmanje lošim momentima, doseže nivoe smoreno-senilnog Šopole (aka Zdravko Šotra), ne očekujte set-pisove u ozbiljnom smislu reči.

Ima tu pokušaja neukusa na nivou Trome, ali jedina baš dobra fora u tom smislu je kada leteća lutka elisom odseče glavu liku koji piša, pa mu glava upadne u wc šolju i telo mu nastavlja s pišanjem, po sopstvenoj glavi.

Ima i scena u kojoj se lutka trudnoj crnkinji zavuče sleđa, prođe kroz stomak i iz njega izvuče fetus, ali je to podriveno (sic) osrednjim efektima a naročito nepokretnom lutka-bebicom i uopšte loše slikanom i režiranom scenom.

Da, znam da ima onih koji će reći: „Wow, pa to je genijalno! Moram to da gledam!“ Ali ja bih vam savetovao da radije potražite te scene na jućubu ili tako negde, isečene, ako vam je baš do toga, nego da trpite sat i po ovog amaterski napravljenog sranja samo zbog tih 10-20 sekundi.

Što se drugih motiva za gledanje tiče: Udo Kir se pojavi samo u prvih pet minuta pa iščezne, 

a Barbara Krampton u nešto većoj „ulozi“, mada ne glavnoj, već je smorila sa svojim pojavljivanjem u svakom drugom jevtinom hororčiću u zadnjih par godina, uvek sa istom frizurom ili perikom (i baš me briga što je igrala i u prvom delu ove neshvatljivo popularne serije; ovde je skroz bleda i neupečatljiva).

Ko to voli, tu je i Majkl Pare koji deluje skroz braindead, na auto-pilotu, sa potpuno fletlajn kazivanjem tih ionako glupih dijaloga koji su mu dati: znači, odrađivanje za sve pare, tj. za svih 100 dolara koje mora da su mu platili za ovaj produženi kameo (a ne vredi ni toliko).

O podtekstu, o lažnoj „kontroverzi“ navodne političke nekorektnosti (lutke dele naci-ideologiju i ubijaju nacistima nepoželjne: jevreje, gejeve, cigane, crnce itd) ili bilo čemu sličnom, OVDE, u ovom neuko otaljanom trešu – zaista ne bih. Zaobići!

PS: A zašto sam uopšte gledo ovo gomno, pa još do kraha? Pa, pre svega zbog tog precenjenog scenariste i reditelja, S. Krejg Zalera (radio i meni takođe neuzbudljivu, ravnu GUŽVU U BLOKU 99), zatim zbog fame o grdnom splateru, i najzad, do kraja izdržah jer sam ga gledo u društvu, pa sam se s drugarom zabavljao secirajući sve te budalaštine naživo.

Na kraju balade, valja reći da je ovo film u poređenju s kojim Tromin POULTRYGEIST izgleda kao Hičkokove PTICE!

DOSTOJNO JEST

Tačno na današnji dan, pre pet godina, umro mi je otac. Tumor na mozgu. Operisan, ali u bolnici je stekao neku zarazu, valjda klostridiju, onda je ispalo da ima tromb i da zbog njega ne sme na rehabilitaciju, a bio polu-oduzet posle operacije... Dve nedelje nakon operacije pustili su ga kući, tako neizlečenog i nepokretnog, da se familija stara o njemu. Činili smo šta smo mogli, ali... tri meseca kasnije je umro. Obdukcija je pokazala da je tumor bio zahvatio i druge delove tela...

Zašto ovo pričam?

Zato što čudnim sticajem okolnosti baš na današnji dan mogu da obznanim jedno knjiško izdanje koje se tiče svih onih mnogobrojnih koje naš zdravstveni sistem gleda što pre da liferuje na „kućno lečenje“, tj. da se muče i umru daleko od njih. Citiraću priređivača knjige Dostojno jest u kojoj se nalazi i moj prilog (o tome malo niže u tekstu). Vladimir Manigoda kaže:

„Ljudi umiru od kancera u Beogradu na svakih sat vremena. Mnogo strašnija jeste činjenica da u trenucima kada im je lekarska nega najpotrebnija, u našem sistemu zdravstva, ona izostaje. Tri sata pred njenu smrt sam čuo za organizaciju BELhospice ali je za nju već bilo kasno da se bilo šta učini i ona se ugasila na najužasniji način. Tada sam rekao sebi da ću jednoga dana, kada budem u mogućnosti, učiniti sve da za tu organizaciju, kada već našu državu to jako malo dotiče, čuje što veći broj ljudi i da se stvori svest o ovom najvećem nepoznatom problemu u Srbiji (činjenici da nakon utvrđivanja terminalni statusa, obolele puštaju na kućno lečenje).

Prošlo je od tada više od četiri godine i sada sam pomislio da je trenutak i da mogu ovako nešto da učinim. Uredili smo zbornik Dostojno jest, najboljih uradaka naših blizu sedamdeset autora, kojima ću dok me pamet služi biti zahvalan na ovom gestu a od čije će prodaje celokupan prihod biti doniran pomenutoj organizaciji. Takođe je i dirljiv gest naših saradnika No kachi štamparije i Europapir Dunav koji su donirali potreban materijal za izradu prvih 1000 primeraka knjige.

Dostojno jest je humanitarna knjiga koju je Kontrast izdavaštvo priredilo u saradnji sa organizacijom BELhospice (belhospice.org). Celokupan prihod od prodaje knjige će biti doniran ovoj organizaciji, čime smo želeli da podignemo svest naših sugrađana o najvećem nepoznatom problemu u Srbiji kojim se BELhospice bavi – činjenici da se nakon utvrđivanja terminalnog statusa pacijenata isti puštaju na kućno lečenje u trenutku kada im je lekarska nega najpotrebnija. BELhospice pokušava da na volonterskom principu pomogne ovim pacijentima i izbori se za rešavanje ovog dramatičnog zdravstvenog pitanja."

U knjizi se nalazi proza i poezija sledećih autora (zamastio sam one poznate po žanrovskoj prozi relevantnoj za čitaoce ovog bloga).

Moj prilog je priča „Smrt je zarazna bolest“.

Sadržaj:

Dejan Aleksić / 7 Jelena Anđelovska / 8 Vladimir Arsenijević / 10 Ljubica Arsić / 15 Dragan Babić / 29 Daniel Kovač / 62 Ognjenka Lakićević / 63 Jelena Lengold / 66 Bojan Marjanović / 78 Anja Marković / 80 Milena Marković / 81 Igor Marojević / 83 Vladan Matijević / 88 Petar Matović / 97 Milica Milosavljević / 106 Boris Mladenović / 107 Dragana Mladenović / 109 Dušan Nedeljković / 110 Željko Obrenović / 116 Dejan Ognjanović / 119 Oto Oltvanji / 127 Zlatko Paković / 141 Goran Petrović / 147 Marko Pogačar / 150 Sara Radojković / 151 Viktor Radonjić / 152 Ana Ristović / 153 Branko Rosić / 155 Bojan Samson / 158 Maša Seničić / 161 Goran Skrobonja / 167 Maja Solar / 186 Srđan Srdić / 188 Slavoljub Stanković / 191 Vidosav Stevanović / 193 Dejan Stojiljković / 195 Vladimir Stojnić / 197 Marko Šelić / 200 Aleksandar Šurbatović / 209 Srđan Tešin / 213 Ivan Tokin / 217 Marko Tomaš / 221 Jasmina Topić / 223 Vitomirka Trebovac / 225 Milan Trpković / 227 Darko Tuševljaković / 232 Bojan Vasić / 239 Marko Vidojković / 240 Vladislava Vojnović / 247 Staša Vukadinović / 255 Vule Žurić / 257

Godina izdanja

2018

Broj strana

264

ISBN

978-86-6036-011-5

Format

14cm x 20cm

Povez

Broš.

Pismo

Latinica

Priredio: Vladimir Manigoda

Cena: 699.00 RSD

Kupite knjigu – pomozite jednom plemenitom cilju!

Preko ovog linka odmah:

http://kontrastizdavastvo.rs/proizvod/dostojno-jest/

Od srede u svim većim knjižarama!

Ono što bih zamolio svakoga ko pročita ove redove jeste da učine sve što je u njihovoj moći da se za ovu knjigu ali još bitnije, za ovu organizaciju čuje što dalje jer je ovo nešto što se tiče svih nas. Ako ništa drugo barem jedno obično deljenje ove objave bi pomoglo.

Hvala!

THE PREDATOR (2018)

**(*)

3-

            Za razliku od horora, gde se nikad ne zna zasigurno da li će glavni junak/inja da dočeka odjavnu špicu, u akcionom filmu se zna: hoće. Dobro, znam da ima poneki izuzetak od ovog pravila koji se uči napamet (uglavnom iz 1970-ih), ali u principu – u akcionom filmu Junak pobeđuje, uprkos nadmoćnom neprijatelju, bio on ovo- ili onozemaljski.

            I kao što je u hororu jedan od glavnih problema – odnosno postignuća (kad se uradi kako valja) – suspenzija neverice, odnosno da osetimo snažnu emociju (strah, jeza, užas, šok…) izazvanu nečim za šta znamo (?) da ne postoji (vampiri, duhovi, vukodlaci, zombiji…), tako je u akcionom filmu jedan od glavnih problema – suspenzija vere u heroja.  

Odnosno, da nas reditelj makar u određenim momentima navede da posumnjamo u ono što znamo (da će baja da preživi i uspe u poduhvatu, da će pobediti zlikovce itd itd), i da u sebi, ili glasno, u trenucima najvećeg saspensa, uskliknemo: „U jebem ti, iz ovog nema šanse da se izvuče!“ Ili barem: „Auh, kako li će od ovoga da se spase!?“

Veliki reditelji akcije, u svojim najboljim filmovima, uspevaju da izazovu ovaj sine qua non efekat: Spilburger, Kamerun, Mektiranin, Ferhofen, fon Fritkin, Đorđe Miler... da ne prizivam stare majstore a la Hitch Cock (koji je glavni krivac što u hororu više ne smemo da verujemo u nepobedivost glavnog junaka/inje)... svi oni su uspevali da Opasnost prikažu dovoljno opasnom i živom i prisutnom da čak i najverziraniji gledalac bude naveden da, protivno znanju i instinktu, u datoj situaciji kaže: „E, sad si gotov, junače!“

Jedno od većih postignuća Mektirnanićevog PREDATORA (1987) bilo je u tome što je uspeo da nađe dovoljno zajebanog protivnika pred kojim bi čak i nepobediva grdosija i volovska polutka u naponu napumpane snage, Švajceniger, morao da ustukne. Istina, morao je da ode u daleki svemir da bi našao nekoga, ili nešto, što bi moglo da nalupa par šamara našem rmpaliji, ali nema veze: kad vidite genijalnu kreaciju Stena Vinstona (čiji se doprinos uspehu ovog filma, i svih nastavaka, ne sme zaobići!), sa svim njegovim haj tek ekstraterestrijalnim džidža-midžama – pa još u genijalno osmišljenim i režiranim set-pisovima – ne možete a da ne pomislite: „E, pa, Švajci, što si tepô – tepô si; al' sad će ova gnusoba da te i'cepa ko pile dzivku.“

A kad, na kraju makljaže i blatne masaže, Švajci doaka alienu – imamo onu lepu orgazmičnu katarzu kakvu samo najlepši i najbolji akcijaši donose. I odahnemo, smejući se: „Ma znao sam ja da će Švajci da ga utepa, nema bre sile...“ Al' nismo tako pričali samo 15-20 minuta ranije! Tad je bilo – vuna, Kićo! 

Moj glavni problem sa ovim PREDATOROM (koji ima THE u naslovu) je isti kao i sa 99% današnje „akcije“: to niti pokušava, niti uspeva da izazove suspenziju vere u heroja. Ili ono što bih jednostavnije nazvao „the 'vuna, Kićo' efekat“.

Glavni junak je baja sa neizbrisivim samouverenim kezom na faci (prećeralo se sa šmiranjem!), predstavljen od početka kao zajebana vojničina – rođena žena ga opiše, otprilike, rečima: „govno kao muž i otac ali zato opak vojnik!“ On je okružen grupicom karikaturalnih spadala u natjecanju za najbolji one-liner (a pošto je Šejn Blek i piso i režiro, možete se kladiti da neki od njih i nisu loši) a zatim i za najbolju smrt...

Povrh svega, tu oko nogu mu se vrzma i njegov sinčić od kojih 10ak godinica, a ako nešto znamo iz akcionih filmova to je da tu deca (za razliku od horora!) ne ginu, osim eventualno u prvih 15-ak minuta, u prologu, kao okidač da naš Junak krene u krvožednu osvetu Zlikovcima. Drugim rečima, ako gledate akcijaš, a dete je u 20. minutu filma još živo – (SPOJLER!) stavite slobodno sve što imate na to da će živo dočekati i sam kraj.

Dakle, long story short, ovaj PREDATOR ni u jednom trenutku ne postiže ugođaj da je na delu CLEAR AND PRESENT DANGER, da je naš vrli tatko ili njegov potomak (ili ženče, u pozadini, gde joj je i mesto u ovom žanru) u stvarnoj opasnosti. Delom je tomu tako zbog koncepcije likova, delom zbog koncepcije akcionih scena, koje su prilično nemaštovite i lišene twistova i gradacija, a delom zbog opšteg „opušteno, lako ćemo, sve je ovo samo zajebancija“ ugođaja koji film nosi. 

Da, jedva skicirani epizodisti će ginuti, na krvave i slikovite načine, na naše zadovoljstvo i radost, ali nema nijedne scene u kojoj, makar i na pet sekundi, pomislite: „Aha, štaćeš kućeš sad, Mile?!“

Zaplet je budalast, jer je zasnovan na premisi da je neki dobri predator (!) oteo zajebano oružje svoje rase i pobegao čak na Zemlju da ga pokloni našincima, kako bi se branili od njegove rase (ZAŠTO?!), mada ga ovi liberalni nazori ne sprečavaju da brutalno pokolje nekoliko desetina Zemljana pre nego što dođe THE predator.

E, sad, lepo je što su scenaristi (BlekenDeker) ubacili Tatka na Predatori, visine preko tri metra; u nekom boljem i pametnijem filmu ovaj Monstrum bi izazivao pomenuti „the 'vuna, Kićo' efekat“ – a gledajući trejler sigurno ste to pomislili i vi. Ali, avaj, ovo nije taj film. Mislim, taj, s tim efektom. 

THE predator je – neću reći protraćen, to bi bilo prestrogo – ali nisu ga, da prostite, izmuzli dovoljno, ma, ni blizu. Eh, šta bi s ovakvim jednim čudom radili gorepominjani velikani... A šta s njim radi naš Bleki... Nebo i zemlja, deco.

Ali OK, ovo i jeste pre svega za decu pravljeno, pa verujem da će namlatiti dovoljno para svojim infantilnim, lepršavim, laganim, plitkim dodirom i nekonsekventnim pucnjavama i eksplozijama, podrivanjima temeljnih zakona fizike i fiziologije i sveukupnim podilaženjem onima koji su odrasli na pucačkim i srodnim video-igricama kao temeljnim merilima stvarnog i mogućeg.

A kad već pomenuh podrivanje temeljnih zakona fizike i fiziologije: naravno da svi mi možemo (i moramo!) da zažmurimo na jedno oko na brdo toga, naročito u akcijašima, čak i kod najvećih. Ili kod relativno velikih. Recimo, u drugom PREDATORU (koji smatram vrlo dobrim nastavkom koji je u ponekim aspektima još bolji od originala, ali samo na parče ali ne i ucelo gledano – pa je u tom smislu, ali i u pogledu hipertrofije nasilja i cinizma i mračnohororičnih nazora uporediv sa takođe vrlo mi dragim ROBOCOP 2) strašno me je nerviralo ono pred kraj, kad Deni Glover padne niz neki šaht ili tako nešto u onoj ruševini, pa se, nakon što je padao par desetina metara, laktovima dočeka na ivice šahta i tako zadrži. Alo, bato: ta brzina plus to ubrzanje jednako – slomljene ako ne i otkinute obe ruke!

U ovom THE predatoru naš glavni junak pada naglavačke desetine metara a noga mu je nekakvom sajlom zakačena za otkinuti komad metala – a onda se taj metal zgodno zakači za neku granu drveta, i ovaj visne u vazduhu tako, iznad tla. Spasen. Nema veze što bi svakom živinčetu u toj situaciji noga bila glatko otkinuta (ta visina plus ta brzina plus to ubrzanje...). Ali ovo pominjem uzgred; u nekom boljem filmu ne bismo to ni registrovali, ili upamtili.

  Veći je greh to što film ne kapitalizuje od svojih dodataka, a pre svega od THE predatora, koji ima premalo vremena na ekranu, a to malo što je tu nije mnogo strašniji i opasniji i pogubniji od, recimo, Rawhead Rexa! Samo s daleko boljim efektima. (Ali veliki mu je minus što se ne popiša ni na jednog popa, kao Rex!)

Zatim, nije loše ni što su predatorskoj ikonografiji dodali nekakve dred-bulove, predo-Džekije, koji bi trebalo da su kao neki lovački psi – mada ih film prikazuje previše trome i glupe za te svrhe. Ili za bilo kakve druge svrhe, jer ništa memorabilno se s njima ne uradi. Mnogo reže, slabo ujedaju.

Došli su preko pola svemira da bi – šta? Njuškali se malo s nekim ženskama, i družili, dobroćudno, ili ginuli olako i prebrzo, a da za sve to vreme nemamo NIJEDNU ozbiljno napetu i uzbudljivu madrfaking scenu koja bi opravdala što su ih uopšte uvodili. Imamo okej, poludupastih, podnošljivih – ali zaista odličnih i zajebanih, nema.

I zašto onda tri minus? Pa zato što ta ocena znači upravo „Poludupasti, osrednji ali gledljivi, okej-ali-ništa-spektakularno“ film. Ili legendarnom frazom doktora Kunca, „nije ništa epohalno, ali se svakako može pogledati“.

Dakle, predatori su prosto, po prirodi stvari, tako zabavne i lepe kreacije da ih je – baš kao i aliene, kad smo kod toga – uvek lepo gledati na delu. Maske su nikad bolje, kretanje predatora nikad fluidnije – nije to više tromi puf-pant man-in-the-suit, odnosno povremeno i jeste, ali je taj 'suit' do danas postao laganiji, nema više sto pedeset kila kao nekad, pa to čudovište sad najzad može da ozbiljno potrči, okrene se, skoči i izvodi egzibicije a la Nađa Komaneči mnogo gipkije nego ikada.

Splater-šteta koju predatori načine na ljudskom mesu je takođe odlična (maaalko prebrza za moj ukus – blink'n'miss prilagođen dečici odrasloj na igricama), a ritam filma je solidan, nema praznog hoda, akcija kreće skoro odmah i nema većih prekida... Mada, THE predator bi bio nešto bolji da je potrajao još jedno 20 minuta više, jer sa svojih 100' (od toga 10' ide na odjavnu špicu, znači samo sat i po akcije) fali mu epski, pompezni ugođaj kojem je bio prilično blizu.

Ovako kako je, to je solidna, prosečna bioskopska zabava koja drži vodu dok traje, ali teško da će biti po ne znam čemu upamćena u godinama i decenijama koje dolaze, sem po te dve fusnote - THE predator i THE pred-dogs – koje je ubacila, a onda samo poludupasto upotrebila. No, nezahtevna publika skromnih prohteva i uopšte svi oni koji ovome priđu sa smanjenim očekivanjima imaće svoju okej dozu okej popcorn zabave. Nastavak ovoga je gotovo siguran, a kad ga bude, sigurno ću i njega overiti (ako poživim).

PS: Koliko se pričalo o dosnimavanjima i grdnom menjanju kraja, bojao sam se da će se videti neki šavovi, rupe i uopšte tragovi nečega što je menjano u hodu – ali moram reći da, osim gorepomenutih i njima srodnih rupa, koje su tu od samog starta, tj. u samoj premisi, nisam primetio neku naročitu štetu od „naknadne pameti“ u finalu.

TERRIFIED (Aterrados, 2017)

**(*)

3-

Ako pogledate rivjue ovog argentinskog horora koji ovog leta pohodi festivale, pomislićete da se radi o filmu za useravanje u gaće od kojeg će vam kosa osedeti, krv se zalediti, živci se pokidati a ostatak života pretvoriti u neprekidni košmar iz kojeg nema buđenja! Eh, kamo sreće!

Naravno da ovde nema ništa ni blizu tome - mada, nešto malo više strave od proseka ima, pa mu zato vredi pokloniti pažnju. Početak je odličan (čudni zvuci čuju se u kućama u jednom komšiluku), prva horor scena (u kupatilu) je skoro genijalna, 

a nimalo joj ne škodi što imam fetiš na tela koja lebde i bivaju kasapljena u vazduhu dok ih bacaka i prevrće nevidljiva sila kao Abdula Alhazreda pre nekih 13 vekova – ili Tinu, na početku remek-dela A NIGHTMARE ON ELM STREET.

Nažalost, to je najmemorabilnije u celom ovom filmu, koji sve do kraha više nema ništa toliko pompezno lepo i jezivo da (po)kaže, 

...već se raspline u dva-tri narativna rukavca, sa nekakvim jadnim sub-KONJURING/INSIDIOUS istražiteljima, mambo-džambo „naučnicima“ čije je ponašanje vrhunski imbecilno.

Em dođu da traže nepoznatu silu, ali šta će da rade jednom kad je nađu – o tome nemaju ni najblažeg pojma, a kamoli plana; em im je strategija na nivou retardiranih tinejdžera u šumi: ajde da se lepo podelimo, pa svako da ide u po jednu kuću u ovom ukletom komšiluku, da istražujemo čudnu buku! Srećom, suviše su matori za sexanje nakon deljenja, ali ipak, COME ON!

Pritom, ja nemam ništa protiv neodređenosti, dvosmislenosti i tako toga, ne tražim da mi se crta šta se i zašto zbilo, ali FUCK, ovde nemamo ni čiča-gliša skicu o tome šta je ta sila, zašto se javlja baš tu, baš tako (zašto baš kao goli ćelavi muškarac? tim pre što se implicira da to nije ništa ljudsko, pa čak ni duh mrtvog čoveka), zašto samo tim ljudima, samo u toj ulici, i šta uopšte hoće, tj. zašto ubija.  

Čak i da se pametno išlo s tim da nekakva sila ili entitet kreće IZ ČISTA MIRA ubija ljude, i to je moglo biti potentno i osvežavajuće: kad ispadne da nema nikakav indijanski ili ne znam čiji burial ground ispod kuće, ili leš neke neotkrivene žrtve, neki kostur koji vapije za pravdom s one strane groba itsl. gotska sranja – ali ovde je bilo više lenjosti nego pameti da se s tim NEŠTO uradi...

Involvement sa likovima ne postoji, krajnje su antipatični i površno skicirani, uglavnom deluju sirasto, a to važi čak i za familiju kojoj sinčić strada pa se onda vrati natruo iz groba. Njegova pogibija je samo po dvestoti put viđeni gimik preslikan iz prve FINALNE DESTINACIJE, sa autobusom koji niotkuda, brzinom od 360km na sat, projuri uličicom i zbriše ga s asfalta; 

taj otrcani trik i gimik služi umesto pravog emocionalnog impakta, a njega, naravno, nema ni kasnije kad se mali vrati, mutav, grobo-retardiran i smrdljivo-letargičan. I ubrzo zaboravljen tu, odnosno u nekakvom zamrzivaču.

Ali, reditelja ne zanima ni dramski potencijal te situacije, ni likovi i njihova osećanja, pa čak ni filozofsko-metafizička pitanja o zagrobnom životu i paralelnim dimenzijama: on bi samo da niže džamp skerove i gimike jedan na drugi. Ne ide mu to sasvim loše, ali ipak je u krajnjem saldu plitko.

Zbog toga, iako ovo, na svu sreću, nije rađeno kao FFF, ima isti krajni ugođaj nekonsekventnosti: a bunch of stuff happened to some people because fuck you, that’s why! I završi se nekakvim isforsiranim BANG!-om, ali ne u smislu da je završna scena neko gaćeuseravanje za sve antologije, nego samo jedna metalna stolica bačena direktno u kameru. BAM! Prc.

Nije ovo negledljivo, ima tu solidnih scena jeze i strave i sve prožima bolešnjikava atmosfera. Možete mu dati šansu ako ste očajni i pregladneli, ali ne primajte se na hajp i priđite mu sa smanjenim očekivanjima. 

Imate ga na jutjubu „u celini i celosti“, a titlove sam ja sam sebi morao praviti, gugl translejtom, sa italijanskih: nisu savršeni, mašinski su, ali završavaju posao, dovoljno su jasni za gledanje a ja nemam vremena da ih popravljam (ako je neko dokon, nek izvoli!), pa zato, ko želi da se proveseli, evo, Ghoul časti!

Javite posle da li ste si ukakili kilote od strave i užasa. 
Eto, imali smo u ovoj godini već jedan TERRIFIER, sad smo dobili TERRIFIED, šta je sledeće - TERRIFYING? TERRIFIC?