izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 26. јануар 2009.

LES YEUX SANS VISAGE (1959) aka Eyes Without A Face


OČI BEZ LICA
****
4


Režija: Georges Franju

Uloge: Pierre Brasseur, Edith Scob, Alida Valli, Francois Guerin,

Scenario: Jean Redon, Pierre Boileau, Thomas Narcejac, Pierre Gascar, Claude Sautet, po romanu Jeana Redona

Direktor fotografije: Eugen Schuefftan

Muzika: Maurice Jarre

Peter Hutchings je u svom eseju, u zborniku posvećenom fenomenu kult filma (Defining Cult Movies) destilovao njihove tri glavne karakteristike: 1) eksces, 2) potencijal za transgresiju, i 3) marginalnost. Francuski film OČI BEZ LICA bez problema zadovoljava sve tri kategorije.

Skrajnut je, pre svega, pripadnošću kinematografiji koja je, u tom trenutku istorije, potpuno zaboravila da je upravo u njoj stvarao otac fantastičnog filma, Georges Melies. Dani nemog filma i gotskog horora, sa vrhuncem u PADU KUĆE AŠER (La Chute de la maison Usher, 1928) Jeana Epsteina, odavno su prošli. Francuski horor izgubio je kontinuitet: Franjuovo remek-delo pojavilo se bez vidljivih predaka ili potomaka, izolovano, samosvojno, sa svim blagodetima i prokletstvima koja uz takvu usamljenost idu. Trebalo je da prođe skoro puna decenija pre pojave sledećeg usamljenog horor žanrovca, Jeana Rollina, koji je takođe sam, tvrdoglavo, bez pratilaca i sledbenika, mahao francuskom zastavom na polju horora tokom sedamdesetih. A onda ponovo, skoro dve decenije tišine i ništavila pre renesanse koju je francuski horor doživeo sa filmom VISOKA NAPETOST (Haute Tension, 2003; u našim bioskopima kao KRVAVA ROMANSA), s tim što je u ovoj inkarnaciji, apartno od dotadašnje (iseckane, sporadične 'tradicije') naglasak stavljen na preterivanje u realističkom kasapljenju i mučenju, sa vrlo malo gotika i fantastike.

Iako ga potpisuje slavni reditelj (najpoznatiji po dokumentarcu o pariskim klanicama, KRV ZVERI /Sangre des bêtes), OČI BEZ LICA jedini je njegov horor, što ga je u rekapitulacijama često dodatno guralo u stranu. U anglocentričnoj teoriji, naslovi iz kinematografija van engleskog govornog područja po pravilu su bili po strani, izostavljeni ili pominjani uzgred, jer ih često ni autori enciklopedija i vodiča nisu gledali. Nedostupnost ovog filma izvan Francuske i zavisnost od piratskih VHS kopija za retke zainteresovane dodatno su ustoličili njegov status "retke zveri". Tim je bizarnije da je ovo jedan od retkih kult horora koji su, zapravo, bili prikazivani u jugoslovenskim bioskopima. Pionir domaće teorije horora, Ranko Munitić, u svojoj FANTASTICI NA EKRANU o ovome filmu piše:

"Stotinu lica Franžijevog filma izmenjuje se pred našim očima uverljivošću čarobnjačke transformacije: triler se pretvara u duboku intimnu dramu, tajanstvena zagonetka prerasta u prizore neočekivanog užasa, groza na svom ledenom vrhuncu odjednom rađa kristalnu iskru poezije bremenitu smirenjem baš koliko je uvertira bila opterećena stravom."

Ispravno je istaknuta slojevitost ovog filma, jer, površno gledano, zaplet može delovati preuzet iz petparačkog romana: doktor, poludeo od bola za svojom ćerkom čije je lice unakaženo u nesreći, uz pomoć saradnice (jeziva Alida Valli, kojoj je ovo, uz kultnu pojavu u SUSPIRIJI, najznačajnija horor uloga) otima mlade devojke u bezuspešnim pokušajima transplantacije njihovih lica na spaljenu kožu kćeri koja luta hodnicima kuće sa belom maskom.

Lajtmotiv ludog hirurga koji otima ljude (najčešće devojke) kako bi skalpelom ispravio sebe ili voljenu osobu, uveden je na velika vrata u horor upravo ovim filmom, ali uprkos brojnim pokušajima nikada više nije bio dosegnut u snazi ekspresije niti u slojevitosti. Pojedini minorni "autori", poput Jessa Franca, opsesivno su se bavili ovom temom u nizu jeftinih i banalnih trilera (serijal o DR ORLOFFU sve do neautorizovanog, bezličnog rimejka OČIJU... pod naslovom FACELESS), posežući samo za jeftinim šokovima, bez trunke poetičnosti ili smisla.

Preterivanje, kao jedan od činilaca kult filma, u OČIMA BEZ LICA ogleda se kroz, za to vreme, neuobičajeno eksplicitnu scenu operacije presađivanja lica (povod za kontroverze i cenzuru, te potragu za "uncut" verzijom, što dodatno potpiruje kult status), ali nju je kontekst dela opravdavao kao čudesni spoj morbidnosti i lepote kroz koji se u punoj meri ogledaju i ljubav i poremećenost oca: i bol žrtava, i bol onog koji ne vidi druge do da ga njima nanosi, pa i, indirektno, bol one čije oči (bez lica) tiho ali izražajno pate iza bele maske (izvanredna uloga Edith Scob, u potpunosti ostvarena pogledima i govorom tela).

Najzad, transgresija o kojoj Hutchings govori odnosi se delom na nekonvencionalnu estetiku filma (sa kliničkim, nestilizovanim scenama operacija), a delom na njegove vrednosne konotacije, budući da se izbegava zamorno moralizatorstvo tadašnjih gotika. OČI BEZ LICA nemaju zlikovca u klasičnom smislu reči i jedan od najvećih dometa sastoji se baš u zamagljivanju granica između žrtava i "zločinaca": u Franjuovoj saosećajnoj vizuri, svi su zapravo žrtve, a potencijal za monstruoznost nije "tamo negde", već vrlo blizu, kraj nas i unutar nas samih, vrlo često potaknut i najčistijim osećanjima, kakva je ljubav. U prikazu ambivalentnih nijansi ljudske psihologije, OČI BEZ LICA nemaju premca, baš kao ni u mračnoj poetičnosti nadrealnih prizora (zahvaljujući vrsnom direktoru fotografije Eugenu Schuefftanu, čoveku koji je snimao Langov METROPOLIS) i atmosferičnoj muzici majstora Maurice Jarrea. Vešto oscilirajući između krajnosti, izbegavajući sve zamke u koje će njegovi imitatori po pravilu upadati, Franju je uspeo da napravi istinski unikatno delo koje na retko efektan način spaja onirički i telesni horor.

Ako nekim čudom nabasate na novi broj niškog PRESSINGA, u njemu možete naći ovaj moj text iz rubrike CULT HORROR.

2 коментара:

Milosh је рекао...

odlična kritika!

Dejan Ognjanovic је рекао...

to si rekao samo zato što je to ISTINA! :)

inače, svakojako blago čami po tim PRESINGIMA, uključujući i neke moje textove (ali ne samo moje!), pa ću u narednim danima obznaniti još poneke od njih, budući da ih mali tiraž i još manja distribucija prilično efikasno skrivaju. a u nekom bliskobudućem trenutku planiram da te kritike objedinim u knjizi posvećenoj CULT HORROR filmovima...