izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 22. јануар 2009.

WHISTLE AND I'LL COME TO YOU


***

(3-)

M.R. James je izrazito nefilmičan pisac, i sve dosadašnje adaptacije njegovih dela koje sam video samo potvrđuju tu tezu: on je sav u suptilnim nagoveštajima i minuciozno građenoj atmosferi i internalizovanom užasu i stravi – a film kao medij zahteva slike, konkretne prikaze, i neminovno banalizuje jamesove duhove koji funkcionišu na papiru.

WHISTLE je školski primer toga: taj izgužvani čaršav na kraju, i ta pocepana krpa koju nosi vetar na morskome plavom žalu gde ćarlija vjetrić mio zlokobnu krpu ja sam snio itd itd – to je smešno, a ne strašno, there's no two ways about it!
Filmska verzija ove sjajne priče sastoji se iz dve vrste scena: 1) prozaične, čak preterano humoristične, u kojima gl. junak, ali i mnogi oko njega bukvalno mumlaju i trtljaju kao neki degeni (profa je valjda kao neki rasejani profesor jednom nogom u senilnosti? tako barem deluje - što je bezveze, u svim filmskim adaptacijama ove priče, iako je kod Džejmsa on mlad, na početku svojih tridesetih) i obavljaju nesnosno prozaične radnje – tako da ubeskraj imamo da gledamo tog dekicu kako jede i jede i jede, kako namešta krevet, kako se šeta po plaži, itsl. 

i 2) kao jezive, u kojima se 'nešto' manifestuje na poziv pištaljke (koju deda izvadi bukvalno iz načetog groba, očisti malo od zemlje, i smesta krene da duva! e, moj profesore! pa to li je higijenski? iz groba pa u usta?!!!) – a manifestacije su, kao što već rekoh, suva krpa na dnu plaže, i čaršav pomeran strunama.
Ponavljam, priča je odlična, ali na filmu to deluje smešno i nestrašno.

Od adaptacija M. R. Džejmsa pogledao sam još i NUMBER 13 (simpatičan gl. junak i dobre lokacije, ali takođe efekat značajno narušen banalizacijom teme) i THE LOST HEARTS (simpatično pedofilske note o dirty old manu koji se obraduje svom 12-godišnjem nećaku čije bi srculence da proždere na Noć veštica da bi bio večito mlad i glup – ali, izuzev tih vrlo ovozemaljskih creepy momenata, ono natprirodno je inscenirano prilično nenadahnuto; npr. neko je trebalo da klepi po lubanji klinca koji igra 'duha' da se ne ceri kao kreten dok treba da izgleda 'jezivo').

Inače, obe ove vrhunske priče možete čitati na srpskom, u Orfelinovom izdanju koje sam ja priredio a četiri priče i preveo.
Da podvučem: ovo su kratki i intrigantni filmići najvredniji zbog snimanja na nekim autentičnim, starinskim i starostavnim lokacijama kojekakvih opatija, zamkova, kućerina, bilioteka, crkava i sl. i to je uvek lepo videti; avaj, scenario, režija i gluma jedva služe svrsi, ništa više od toga – puke ILUSTRACIJE tih sjajnih priča, umesto njihovog punog i učinkovitog PRENOŠENJA I OVAPLOĆENJA u filmskom medijumu.
Vredi to gledanja samo ako se ne primate suviše na preterane pohvale (kojima internet obiluje) i ako ne očekujete previše od ovih TV filmova.
Moram reći da u poređenju s ovima, Kadijevićevi i Plešini TV filmovi deluju znatno filmičnije i estetski ispunjenije – da i ne govorim o žanrovskim efektima koji su, naročito kod Kadije, izvanredno postignuti. Strava, jeza i zlokobnost njegovog ŠTIĆENIKA je zapravo prilično bliska sugestivnosti Džejmsovih najboljih priča, i dobar je pokazatelj da se TA VRSTA STRAVE u dovoljno pametnim i talentovanim rukama MOŽE preneti na film; avaj, ono što je Kadija hteo i umeo, Englezi uglavnom nisu.



Jedini PRAVI (bioskopski) film po Džejmsu ostaje NIGHT OF THE DEMON –  prema priči „Čaranje runama“ („Casting the Runes“). To je izvanredno ostvarenje kome čak ni banalizacija sa tim demonom na kraju nije uspela da mnogo naudi (vidi moj FAUSTOVSKI EKRAN za detaljnu analizu tog remek dela).


2 коментара:

Shozo Hirono је рекао...

A gdi je ona lepa rasprava sa sajta ???[img]http://smilies.sofrayt.com/fsc/sad.gif[/img]

Dejan Ognjanovic је рекао...

tamo gde i sajt, znaš i sam.
u bezdanu.