izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 09. фебруар 2009.

BIOLOGIJA KAO SUDBINA U POSTHUMANOM SVETU MIŠELA UELBEKA


(c) Dejan Ognjanović

(OVAJ ESEJ OBJAVLJEN JE U ČASOPISU 'GRADINAbr. 20, 2007.)

Pišući o Uelbekovom romanu Elementarne čestice u Njujorkeru, Džulijan Barns je kazao: "Ovo je roman koji se upušta u lov na krupnu divljač, dok se ostali zadovoljavaju pucanjem na zečeve."
  I zaista, Uelbek čoveka posmatra u vrtlogu sila mnogo većih od skučene perspektive većine današnjih prozaista: istorija i biologija, genetika i futurologija, evolucija u prošlosti i dalekoj budućnosti, utopija i distopija - neki su od parametara u slici čovečanstva koje Uelbek prikazuje... Posežući za motivima kao što su mogućnost vanzemaljskih rasa, utopističke zajednice 'Novoljudi', genetski inženjering kao metod obezbeđenja besmrtnosti, apokalipsa i postapokaliptični svet, čovek i natčovek, i njima sličnim, on je sebe postepeno i gotovo neprimetno doveo u blizinu naučne fantastike. Ipak, njegova proza jasno pokazuje da naučna fantastika u svojoj suštini ipak nije futurologija: ona se ne bavi budućnošću, već razobličavanjem sadašnjosti kroz fikciju (prozu). Otud neki kritičari idu tako daleko da čak ustvrde kako je Uelbek prvi francuski romanopisac posle Balzaka kome je pošlo za rukom da uhvati društvenu realnost savremenog života. Drugi se boje da već živimo u distopiji koju on opisuje, i da čak ni njegovi fantastični koncepti nisu tako neostvarivi, imajući u vidu evidentne tendencije u današnjoj nauci i opštem svetonazoru despiritualizovane, materijalističke civilizacije koja ka njihovom ostvarenju kao da zaista vodi.
  Uelbekova prva knjiga, H.F. Lavkraft: Protiv sveta, protiv života (1991) zapravo je poduži esej posvećen radu velikog američkog pisca fanastike i horora, ali je Uelbek u svom predgovoru naziva svojim prvim romanom. Napisana sa velikom strašću ali i dubokim razumevanjem ovog književnog i životnog autsajdera, ona već i svojim naslovom sugeriše nepristajanje na ovaj svet, koje s Lavkraftom Uelbek deli:
Malo je ljudskih bića –piše on o Lavkraftu- ikada bilo do srži prožeto ubeđenjem o apsolutnoj besciljnosti ljudskih težnji. Svemir nije ništa drugo do nasumični raspored elementarnih čestica. Prolazna slika na putu ka haosu. Koja će se okončati onim neizbežnim: nestankom ljudske rase. Druge rase će se pojaviti, i nestati za njima. Nebesa su hladna i prazna, prošarana putanjama slabašnog svetla polu-mrtvih zvezda. Koje će, takođe, nestati. Sve nestaje. A ljudske radnje su isto tako nasumične i besciljne kao i kretanje elementarnih čestica. Dobro, zlo, smrtnost, fina osećanja? Čista 'viktorijanska izmišljotina'. Postoji samo egoizam. Čist, nerazvodnjen i zasenjujuć. (Michel Houellebecq, H.P. Lovecraft: Against the World, Against Life, San Francisco, Believer Books, 2005, p. 32 (sve navode iz ove knjige, neobjavljene na srpskom, preveo D.O.)
Lavkraft se, u tom 'romanu', pokazuje kao jednako zahvalan glasnogovornik Uelbekovih nazora kakvi će, kasnije, biti i protagonisti svih ostalih njegovih proznih dela. Pored bliskosti nazora (uključujući i neke 'politički nekorektne', kao što je zaziranje od tuđinskih, nezapadnjačkih kultura i rasa), Uelbek je od Lavkrafta naučio bar još jednu veliku lekciju: "korišćenje naučničkog vokabulara može proizvesti enormni stimulans za poetičku imaginaciju. Sadržaj koji je istovremeno precizan, gust u detaljima i bogat teoretskom zaleđinom, kao onaj u enciklopediji, može proizvesti deliričan i ekstatičan učinak." (ibid, p. 74.) Lavkraft je rasturio ljušturu konvencionalne naracije sistematskom upotrebom naučnih termina i koncepata u svojim fantastičnim i stravičnim pričama, i time utro put drugim poetama klinički-naučne, mračno-apokaliptične proze, kakvi su Vilijem Barouz i DŽ. G. Balard, koji zapravo predstavljaju most ka Uelbeku, i nužnu pozadinu za razumevanje njegovog stila i pristupa odabranoj tematici.
  Slično Lavkraftu i Barouzu, za Uelbeka je biologija, takođe – sudbina. Sa opsesivnom posvećenošću on se iznova i iznova vraća analizi ljudske životinje, neprestano podsećajući na usud zacrtan već u našim 'elementarnim česticama', u ćelijama smrtnih tela još uvek, i zauvek, gonjenih životinjskim porivima:
Praktično sva životinjska društva funkcionišu po jednom sistemu dominacije koji je povezan sa relativnom snagom njegovih članova. Ovaj sistem se karakteriše striktnom hijerarhijom: najjači mužjak u grupi se zove životinja alfa, iza ovoga dolazi drugi po snazi, životinja beta, i tako dalje sve do životinje koja je najniža po rangu hijerarhije, i koja se zove životinja omega. […] Bruno se nalazio u manje pogodnom položaju. Grubost i dominacija, veoma rasprostranjene u životinjskim društvima, praćene su već kod šimpanze (Pan trogolodytes) činom bezrazložne surovosti koji je uperen protiv najslabije životinje. Ova tendencija dostiže svoj vrhunac u primitivnim ljudskim društvima, a u razvijenijim društvima kod deteta i mlađeg adolescenta. (Mišel Uelbek, Elementarne čestice, Plato, Beograd, 1999., str.58-59.)
  Elementarne čestice govore o dva brata: Brunu, seksom opsednutom profesoru književnosti, i Mišelu, genetičaru čije će otkriće, na kraju romana, omogućiti kloniranje ljudi i nastanak nove rase umnogome oslobođene najvećih opterećenja čovečanstva: porodičnih trauma, seksualnosti i smrtnosti. Najveći deo romana posvećen je kliničkom, i gotovo ciničnom posmatranju dvojice junaka. Oni su poput laboratorijskih miševa u lavirintu požuda i opsesija, i neprestano se sudaraju sa ograničenjima ukorenjenim u pomenuta tri ograničenja. Trauma porodice i rane mladosti ogleda se u napuštenosti od strane majke (koja se pridružila hipi komuni), odrastanju uz baku, i kasnije, u internatu gde mučenje starijih dečaka ostavlja neizbrisive ožiljke; Bruno je njima opsednut i u zrelom dobu, načinjen nesigurnim, povučenim. Seksualnost je, u tom kontekstu, jedini (potencijalni) spas: "Svet je bio spor i hladan. Postojala je međutim jedna vrela stvar, ono što žene imaju među nogama; a ta stvar mu je bila nedostupna." (ibid, str. 79.) Česta uskraćenost tog jedinog azila od neprijateljskog sveta izvor je brojnih frustracija za Uelbekove junake, simbolički predstavljajući nedostižnost 'izgubljenog raja', odnosno njegovu prolaznost u retkim slučajevima kada on bude dosegnut, budući da se sve romanse Uelbekovih junaka po pravilu završavaju ili smrću voljene, ili njenim odlaskom (zarad mlađeg muškarca, karijere, i tome slično).
Smrt kao fundamentalno ograničenje javlja se u nekoliko obličja: kao otimačica voljenih osoba (kroz rak, kroz nesrećne slučajeve, kroz nasumične terorističke napade…), i kao senka koja lebdi nad samim junakom, u obličju starosti. Malo je koji autor do sada sa tolikom posvećenošću, proživljenošću i ubedljivošću kao Uelbek opisao melanholiju srednjeg doba, svest o nastupajućoj starosti i gašenju životne sile i nostalgiju za mladošću kao jedinim pozitivnim kvalitetom ljudskog života. Ovaj neminovni trenutak u svakom životu on opisuje surovo iskreno i bez trunke ulepšavanja i poetizacije. Iznova i iznova Uelbekovi junaci posmatraju mlade žene sa ambivalentnim udivljenjem: s jedne strane, one su nosioci azila koji pruža jedini mogući spas od gnusnog sveta; s druge, sasvim razumljiva biološka sklonost tih devojaka mlađim, snažnijim, zgodnijim muškarcima dovodi sredovečne protagoniste do sumanutih napada ljubomore i tirada protiv 'sebičnosti' mladih.
Danijel I, junak Mogućnosti ostrva, u jednom trenutku priznaje: "…tokom čitavog svog života, zanimao sam se samo za svoj kurac, i ni za šta drugo, sada je moj kurac bio mrtav, a ja sam ga pratio u njegovom posmrtnom padu, i dobio sam ono što sam zaslužio…" (Mišel Uelbek, Mogućnost ostrva, Plato, Beograd, 2006., str. 270.) Zlobni kritičari su ovakve deonice otpisivali kao patetično-autobiografske momente; ali, iako oni jesu i to, oni zapravo govore mnogo više: baš zato što su ti trenuci pro-življeni, a onda pro-mišljeni, i stavljeni u kontekst opštih tendencija jednog doba, oni se pretvaraju u osudu čitave kapitalističke 'kulture mladosti' (eng. 'youth culture') u kojoj su svekolika reklamna, filmska, muzička, pa i erotska industrija posvećeni isključivo idolatriji mladosti. To je kultura u kojoj je pornografija zamenila erotiku, SM klubovi i seksualni turizam su tu da nadomeste osećaje uzbuđenja i egzotike iščilele iz postojećih veza, a svaki osećaj smislenosti društvenog života i sopstvenog rada iščezao je davno, zajedno sa bajkama o 'duhovnim vrednostima' u koje više niko ne veruje. Ostao je samo život posvećen sebičnoj potrazi za telesnim zadovoljstvom kao jedinoj zamislivoj sreći.
Moderni čovek, kakvog Uelbek minuciozno opisuje, otuđen je ne samo od svog rada već i od čitavog društva u čijem okviru živi:
Postavljen izvan privredno-industrijskog kompleksa, ne bih bio u stanju da obezbedim ni sopstveno preživljavanje: ne bih znao kako da se hranim, da se oblačim, da se zaštitim od nepogoda; moja lična tehnička znanja i sposobnosti su itekako inferiorniji od neandertalca. Zavistan totalno od društva koje me okružuje, ja sam mu sa svoje strane skoro bez ikakve koristi; sve što znam da radim jeste da proizvodim sumnjive komentare o zastarelim kulturnim predmetima. (Mišel Uelbek, Elementarne čestice, ibid, str. 260.)
O 'bogu' i veri u 'više vrednosti', ili barem 'dušu' - nema ni govora:
Ne samo da nikada nisam pristao ni uz jedno religijsko verovanje, nego nisam nikada o tome ni razmišljao. Za mene su stvari bile onakve kako su izgledale: čovek je životinjska vrsta, nastala od drugih životinjskih vrsta zamršenim i mučnim procesom evolucije; sastavljen je od mase organa, a posle smrti se ti organi raspadaju, pretvaraju se u jednostavnije molekule; neće preostati nijedan trag moždane aktivnosti, ni mišljenja, niti bilo čega drugog što bi se moglo pripisati nekom duhu ili duši. Moj ateizam je bio tako stamen, toliko isključiv, da ovakve teme nisam nikada ni uspeo da shvatim ozbiljno. (Mišel Uelbek, Mogućnost ostrva, ibid, str. 199-200.)
Čak ni umetnost, taj 'poslednji azil', bar od XIX veka naovamo, više ne pruža utehu: današnji umetnik izjednačen je sa zabavljačem. Nije nimalo slučajno što je protagonista Uelbekovog do sada najambicioznijeg romana, Mogućnosti ostrva, po zanimanju komičar, i to veoma uspešan. Uelbek se cinično podsmeva ne samo svojoj publici, i uopšte popularnosti koju je stekao romanima koji, naizgled, šibaju u lice svoje čitaoce, već i sopstvenoj društvenoj ulozi i smislu umetničkog delovanja, kada kaže:
Kao i revolucionar, komičar je prihvatao surovost sveta i odgovarao na nju dodatnom surovošću. Njegova akci­ja ne menja svet, ali ga čini prihvatljivim time što preobraža­va nasilje - neophodno za svaku vrstu reakcionarne akcije – u smeh, a usput zarađuje i dosta kinte. Jednom rečju, kao i svi la­krdijaši od postanka sveta naovamo, ja sam bio neka vrsta ko­laboracioniste. Oslobađao sam svet bolne i beskorisne revolu­cije - jer je koren sveg zla biološki i nezavisan od bilo kakvog zamislivog društvenog preobražaja; utvrđivao sam jasnoću, branio akciju, iskorenjivao nadu; imao sam čist račun. (ibid, str. 124)
U kontekstu tako postavljene distopije koju već živimo, ni religija ni umetnost više nisu u stanju da ponude večiti život: besmrtnost, ako je uopšte moguća, dolazi od nauke i tehnologije. Jedino one, čini se, mogu da pokušaju da se uhvate u koštac sa 'biološkim korenom zla'. Tako, površno gledano, njegova apologija tehnologije, s kraja Mogućnosti ostrva, može zazvučati kao logični nastavak naučnofantastičnih napisa Artura Klarka i drugih tehno-optimista SF žanra, koji su verovali u neumitni napredak nauke i poboljšanje ljudskog života zahvaljujući njoj:
Danas više ništa nije ostalo od knji­ževnih i umetničkih tvorevina na koje je čovečanstvo bilo tako ponosno; teme iz kojih su rođene izgubile su svaku svaki smisao, njihova emotivna moć je nestala. Ništa nije ostalo ni od filozofskih i teoloških sistema za koje su se ljudi toliko bo­rili, ponekad i umirali, a još češće ubijali; ništa od svega toga nije budilo kod novoljudi ni najmanji odjek, mi smo u tome videli samo despotsko buncanje ograničenih, konfuznih duhova, nesposobnih da stvore i najmanji tačan, ili prosto koristan koncept. Čovekove tehnološke tvorevine su, naprotiv, još uvek mogle da pobude poštovanje: u toj oblasti, čovek je dao najbolje od sebe, izrazio je svoju duboku prirodu, u njoj je od početka dostigao operativno savršenstvo kome novoljudi nisu imali ništa značajno da dodaju. (ibid, str. 349.)
Ali, da li ove reči zaista predstavljaju nedvosmislenu apologiju nauke i tehnike kakva se mogla naći u SF romanima i pričama iz pedesetih i šezdesetih godina XX veka, kada su velika otkrića, bar načas, dovela do buma u 'prozi o nauci' (što je najbukvalniji prevod sintagme science fiction)? U Uelbekovom romanu, te reči izgovara dvadeset i četvrti po redu klon Danijela I, komičara. Njegov klon nije nimalo komičan; zapravo, jedva bi se moglo reći da poseduje bilo kakvu vrstu prepoznatljivog života izvan pukog vegetiranja kroz večnost.
Sve je to nestalo, kao i serija zadataka; mi, uistinu, više nemamo neki određeni cilj; radosti ljudskog bića su nam nedokučive, a njegove nesreće nas ne dotiču. Naše noći ne prožima strah, a ni ekstaza; pa ipak, živimo, idemo kroz život, bez radosti i misterije, i čini nam se da vreme brzo prolazi. (ibid, str. 9.)
  Zatomivši seksualni nagon, naučnici koji su omogućili besmrtnost putem kloniranja zapravo su prigušili korene same ljudskosti, pretvorivši život 'novoljudi' u stanje besciljne letargije. Bez seksa, nema ni potrebe za umetnošću ili bilo kakvom transcendencijom (čime se Uelbek približava idejama Kamile Palje iznetim u Seksualnim personama i drugde, prema kojima je koren svekolike umetnosti baš u dionizijskom, seksualnom, biološkom, iracionalnom…). To zapaža i Slavoj Žižek kada kaže: "Kraj seksualnosti u mnogo hvaljenom 'posthumanom' samo-klonirajućem entitetu čija se pojava uskoro očekuje, simultano će označiti kraj onoga što se tradicionalno označava kao jedinstveno ljudska duhovna transcendencija." (Slavoj Zizek, 'No Sex, Please, We're Post-human!', < http://lacan.com/nosex.htm > prevod sa eng. D.O.) Ili, drugim rečima, kada se ukine bazična dihotomija našeg postojanja, ostaje samo jalovi monizam aseksualne, bez-strasne, besciljne jedinke izolovane u mikro-svetu svoje tvrđave izvan čijih zidina tumaraju degenerisani mutanti postapokaliptičnog sveta (zbrisanog tom istom bajnom tehnologijom), među kojima još uvek neumitno vladaju surovi biološki zakoni darvinističkog opstanka, sa alfa mužjacima koji siluju ženke i nemilosrdno ubijaju stare i nemoćne (te stoga neproduktivne) članove zajednice.
  Između te dve polarnosti obitava Danijel 24: animalni zakon jačeg, s jedne strane, i ataraksija lišena mudrosti. To je nirvana bez spokoja, jer sadrži sećanje na raniju egzistenciju. Podljudi i nadljudi, jednako nepoželjni, jednako odbojni kao opcije. A opet, na ovako oslikanom pejsažu i u svetlu ovih opcija, javlja se pitanje: da li uopšte postoji srednji put? Ima li humanost budućnosti? I ako je ima, da li je zaslužuje? Ili se možda treba prisetiti one Ničeove maksime: "Ono što pada treba još i odgurnuti"? Da li je čovečanstvo, pita se ovaj pisac, ovakvo kakvo je danas, dobra odskočna daska ka natčoveku – ili bar ka čoveku? Ako je suština bitka današnjeg čoveka zadovoljena sebičnim, neemotivnim utaženjem polnog nagona – ako je taj novočovek, kao Uelbekov Danijel, sveden na svoj polni ud, kakva će biti njegova besmrtnost, i čemu će služiti? Uelbek kao da odgovara na to pitanje kada kaže: "…njihov genetski kod će biti sačuvan i umreće u nadi u beskonačan nastavak te iste egzistencije posvećene užicima. To je bio smisao istorijskog kretanja, to je bio njegov dugoročni pravac, koji se neće ograničiti samo na Zapad, Zapad će ga samo raskrčiti, utrti put, kao što je to i činio od kraja srednjeg veka." (Mišel Uelbek, Mogućnost ostrva, ibid, str. 322.)
Osvrćući se, kroz usta jednog od likova Elementarnih čestica, na svog velikog prethodnika, Oldouza Hakslija, Uelbek mu u zaslugu priznaje da je "prvi među piscima, uključujući i pisce naučne fantastike, shvatio da će posle fizike doći red na biologiju da (od)igra pokretačku ulogu." (Mišel Uelbek, Elementarne čestice, ibid, str. 204.) I zaista, Uelbekova 'fantastika' nema skoro nikakve veze sa pojednostavljenim poimanjem ovog žanra, koje ga izjednačava sa petparačkim avanturističkim romanima u svemiru ili sa pričama o invazijama 'malih zelenih'; ali zato itekako ima veze sa strujom angažovanih (pre svega engleskih) autora koji su se naučnim diskursom, i fantastičnim izumima i alternativnim društvima, koristili kako bi prozborili o sasvim aktuelnom trenutku svog doba, i to je struja koja kreće već od Meri Šeli i njenog Frankenštajna, pa preko svih 'modernih Prometeja' H.DŽ. Velsa i Oldouza Hakslija vodi do DŽ.G. Balarda, i dalje.
Njegova smelost u tumačenju tradiciji ogleda se u njegovom odnosu prema Vrlom novom svetu:
Dobro znam (…) da se Hakslijev svet obično opisuje kao nekakav totalitarni košmar, da ima pokušaja da se ova knjiga prikaže kao neka oštra osuda; to je čista i jednostavna hipokrizija. Po svim pitanjima – genetska kontrola, seksualna sloboda, borba protiv starenja, civilizacija dokolice, Hrabri novi svet je za nas raj, to je upravo i tačno onaj svet koji pokušavamo, do sada bez uspeha, da dostignemo. (ibid, str. 203-204.)
Uelbek, naime, prepoznaje da se nekadašnja distopija danas pretvorila u – utopiju, u oličenje naših čežnji, u ideal. U pitanju je kopernikanski obrt, i Uelbekovo delo ga nadasve ubedljivo ilustruje, to je jedna je od ključnih zaloga njegove vrednosti: skinuvši masku sa hipokrizije čovečanstva, on ogoljava njegove ideale i pokazuje ih u pravom svetlu. Bogovi su mrtvi u svojim crkvama; umetnost je mrtva u svojim muzejima; 'društvena životinja' je umrtvljena poslom koji mrzi i društvom s kojim najradije ne bi ništa da ima. Kapitalizam se, kao i kod već pomenute Kamile Palje, vidi kao sistem najpribližniji prirodnom stanju čoveka, budući zasnovan na zakonu jačeg, na sebičnosti i na koristoljublju kao primarnim motivima. To su bazične sile svekolikog živog sveta, pa i životinjske vrste kojoj pripadamo; sve drugo je utopija. Pesimizam Uelbekovog dela izražen je, stoga, ne toliko kroz prikaz nemogućnosti utopije, koliko kroz denunciranje onoga što zaista čini utopiju za današnje zapadno (i ne samo zapadno) društvo – a to je Vrli novi svet čiji smo prag već prekoračili.
Nekadašnja anti-utopija vrlo brzo je postala – utopija. Naši nekadašnji košmari preobraženi su u mokre snove. Prigrlili smo ono čega smo se nekad bojali.
Pre samo nekoliko generacija Veliki Brat je bio ime baba-roge, otelotvorenje strahova o gubitku individualnosti i o totalnoj (državnoj) kontroli naših mizernih egzistencija. U današnjem svetu orvelovski SF-horor je ostvaren na mnogo suptilniji način: totalitarizam ima glatko, nežno lice demokratije i ljudskih prava, liberalnih vrednosti, društva punog 'mogućnosti' – omogućenog, pored ostalog, 'pametnim bombama' i 'humanim ratovima'. Veliki Brat nema potrebu da kontroliše bilo koga, jer njegovi podanici mu se samovoljno predaju (prodaju): oni rade za njega. Pretvoreni u konzumente, u produžetke svojih polnih organa, u sebična stvorenja gladna beskrajne gratifikacije, večitog užitka, oni u gubitku individualnosti više ne vide pakao, već izbavljenje, raj. Veliki Brat je danas ime jednog od najpopularnijih TV programa, u kome ljudi koji nemaju sopstveni život voajerski posmatraju prazninu tuđih ne-egzistencija.
Veliki Brat je već u našim domovima. On je hit.
Mi svoju utopiju već živimo, jer bolju i ne zaslužujemo.
Mišel Uelbek je možda jedan od poslednjih pisaca koji su pokušali da se ozbiljno prisete nekadašnjih (idealističkih? naivnih? nerealnih?) priželjkivanja utopije. Nove generacije, koje on posmatra, sve teže će moći da razumeju o čemu taj 'matorac' uopšte govori. One su već prigrlile 'princip realnosti' vrlog novog sveta. "Kada ljubavi nema, ništa ne može biti sveto." (Mišel Uelbek, Platforma, Clio, Beograd, 2002, str. 101.) Ljubav, svetost, utopija, novi čovek… daleki su odjeci iz neke daleke prošlosti, iz nekog sasvim drugog sveta od onog u kome živimo. Uelbek vešto locira tačno onu tačku u kojoj se poslednji ideali gase i na kojoj se, pomalo melanholično, rezignirano, prihvataju novi ideali, oličeni u goloj biologiji i golom sebičnom užitku kao jedinom obećanju sreće:
Izvori stalnog zadovoljstva, uvek na raspolaganju – zato postoje polni organi. Bog, koji je stvorio našu nesreću, koji nas je učinio smrtnima, taštima i okrutnima, predvideo je, isto tako, ovu vrstu slabe kompenzacije. Kad ne bi bilo, s vremena na vreme, malo seksa, u čemu bi se sastojao život? (ibid, str. 182.)
Ako u ovim redovima ima i nešto gorčine, ona je tu samo zbog autorovog prisećanja da se život, nekada, sastojao od još nečega. Kada zaboravimo to 'više', bićemo srećni i presrećni sa onim što imamo.
I u tome je sve lukavstvo Velikog Brata.

4 коментара:

MogWai је рекао...

Odlican dobar tekst, citao sam ga i prije ali eto, vredi ponavljati, posebno sada... Ja inace volim lik i djelo MH, pa ako te interesuje "dostupan" je film L'enlèvement de Michel Houellebecq - vrjedi pogledati, ima par izuzetno zabavnih scena - posebno jedna u kojoj se spominje HPL, a MH je jako harizmaticna licnost.

Dejan Ognjanovic је рекао...

heh, uelbek je sve samo ne harizmatičan, a u ovom filmu se još namerno igra s time. ipak, OTMICA mi nije bila skoro nimalo zabavna a i HPL je pominje krajnje uzgred.

MogWai је рекао...

:)

Man from Valley је рекао...

Ovo ja propovedam godinama, samo eto nisam slavan kao Ulebek, pa me ljudi ne prate, tvituju i uvazavaju ostalim snobovskim radnjama, za koje i ne marim mnogo, jer sve je to besciljno, sem ako ne moze da se malKo profitira.

Kada covek bude shvatio da svet nije antropocentrican i da je Homo sapiens (prejak epitet) samo jedna grana na drvetu besciljne evolucije, tada ga odavno nece biti.

Mizantropija (sebicnost) je odrzala, njojzi hvala.