Ekko (2007) Anders Morgenthaler 3.5/5
Da su Morgenthalerovi filmovi skriveno blago oko kojeg se treba pomučiti poznata je činjenica. Teško se pronalaze na tržištu dostupnih piratskih kopija i nedovoljno su transparentni. Ekko je bio dostupan, jedva, ali prevoda nigde.
Ono što na prvi mah upada i vidokrug izgladnelih filmofila je respkeltabilan glumački lajnap. I svaki pojedinac je ovde maximalno izgarao u okviru scenarija. Posebno se to odnosi na moćnog Kima Bodniju, čije oslikavanje kompusivnog i indiscipliniranog policajca rastrojene psihe je brutalno verno i iskreno.
Sam film je vizuelno magičan uz harmonično konsekventan soundtrack i prelepe lendskejpove i zelenila unutrašnjosti Danske. Morgenthaler se donekle koristi tradicionalnom skandinavskom dogmatskom dramatizacijom i u značajnoj meri odstupa od brutalnog verizma svog animiranog prethodnika Princess. Samo na momente, u jednoj jedinoj sceni podseća nas autor na njegov krajnje slobodan pristup tumačenju svesti dečije psihe i njihovih međusobnih odnosa. To je previše malo za ukus onih koji su voleli melodramatičnog Princeze. Ekko nadoknađuje nedostatke zlokobnom atmosferom na početku, čija gradicija i klimaks su predvidivo uobličeni i isporučeni.
Ipak, Morgenthaler nam na kraju ostavlja da sami tumačimo sudbine junaka; ne nameće direktnu moralnu poruku, a između redova ostavlja dovoljno praznina koje svaki posmatrač nezavisno i subjektivno može transkriptovati.
Ono što na prvi mah upada i vidokrug izgladnelih filmofila je respkeltabilan glumački lajnap. I svaki pojedinac je ovde maximalno izgarao u okviru scenarija. Posebno se to odnosi na moćnog Kima Bodniju, čije oslikavanje kompusivnog i indiscipliniranog policajca rastrojene psihe je brutalno verno i iskreno.
Sam film je vizuelno magičan uz harmonično konsekventan soundtrack i prelepe lendskejpove i zelenila unutrašnjosti Danske. Morgenthaler se donekle koristi tradicionalnom skandinavskom dogmatskom dramatizacijom i u značajnoj meri odstupa od brutalnog verizma svog animiranog prethodnika Princess. Samo na momente, u jednoj jedinoj sceni podseća nas autor na njegov krajnje slobodan pristup tumačenju svesti dečije psihe i njihovih međusobnih odnosa. To je previše malo za ukus onih koji su voleli melodramatičnog Princeze. Ekko nadoknađuje nedostatke zlokobnom atmosferom na početku, čija gradicija i klimaks su predvidivo uobličeni i isporučeni.
Ipak, Morgenthaler nam na kraju ostavlja da sami tumačimo sudbine junaka; ne nameće direktnu moralnu poruku, a između redova ostavlja dovoljno praznina koje svaki posmatrač nezavisno i subjektivno može transkriptovati.
Нема коментара:
Постави коментар