izabrana dela

izabrana dela

петак, 01. април 2011.

ČOVJEK KOGA TREBA UBITI (1979)


***
3


Režija:
Veljko Bulajić


Produkcija:
Jadran film; Croatia Film; Studio Film, Titograd; 1979

Trajanje:
105' (kolor)

Scenario:
Veljko Bulajić, Stevan Bulajić, Ratko Đurović, Bruno di Đeronimo (Bruno di Geronimo)

Direktor fotografije:
Ernest Gregl, Branko Ivatović

Muzika:
Jože Privšek
Šminka:
Halid Redžebašić, Marija Valković, Renato Francola, Ernest Gregl, Kolin Artur (Colin Arthur)

Scenografija
Veljko Despotović

Uloge
Zvonimir Črnko
Vladimir Popović
Ranko Kovačević
Dušica Žegarac
Tanja Bošković
Mate Ergović
Charles Millot
Ivica Pajer
Tanasije Uzunović

ZAPLET: Ruski car Petar III ubijen je zahvaljujući uroti kraljice Katarine i Crkve. Pakao ne može da dozvoli takav poremećaj ravnoteže snaga. S kraja 18. veka, u borbi za vlast između Pakla i Crkve, poprište postaje naizgled beznačajna Crna Gora, a pion u paklenim igrama je Farfa, ubogi đavo (učitelj paklonauke) koga zbog sličnosti sa upravo svrgnutim ruskim carem Vrhovni Sotona šalje u crnogorske planine da se prikazuje kao slavjanski imperator, zaštitnik Crnogoraca, u inkognito-izgnanstvu. 
On brzo dobija poverenje lakovernih brđana uz pomoć svojih natprirodnih isceliteljskih moći, ali kako vreme odmiče, oseti iskrenu simpatiju prema pokorenom narodu (donekle i zahvaljujući romansi sa nabujalom seljankom u tumačenju Tanje Bošković). 
Donedavno smušeni Farfa ispravlja kičmu i odbija da se pokori turskim izaslanicima i Pravoslavnoj Crkvi jednako kao i svojim nalogodavcima iz Pakla, i čini po svojoj savesti a ne po njihovim komandama, na dobrobit naroda. To ga čini disidentom koga, kao što i naslov kaže, treba ubiti. Crnogorski vlastodršci, uz podršku najvišeg sveštenstva i uz pomoć đavolskih poslanika iz Pakla, svako iz svojih interesa, stavljaju britvu u ruke koje će ovom bundžiji zapečatiti sudbinu... 

KRITIKA: Inspiracija za zaplet ovog filma jedinstveni je slučaj prevare u našoj istoriji, a možda i kod drugih naroda, da je neki čovek došao u jednu zemlju, proglasio sebe carem, pa je, kao takav, stao na čelo naroda, a da se ne zna ni ko je ni odakle je. Upravo to se dogodilo u Crnoj Gori 1767. godine. To samo pokazuje da su u balkanskim brdima prisutni potencijali za varijetete horora nezamislive igde drugde.  
Zapravo, da sâm Njegoš nije tragao po državnim arhivima mletačke države i zatim, na osnovu tih saznanja, sačinio svoju dramu u stihu 'Lažni car Šćepan Mali', teško da bi neko danas poverovao da je tako nešto moguće: da niotkuda u planinsku zabit dođe neznanac, predstavi se prostodušnom narodu kao izgnani ruski car, a ovi ga prigrle kao svog i daju mu presto. 
Crnogorci su isprva posumnjali u izjave lažnog cara, ali većina plemenskih starešina i narod nikako nisu hteli da poveruju u izveštaj ruskog diplomate. Naime, znalo se da je Petar III ubijen po nalogu Katarine II, ali oni su verovali, kako im je stranac rekao, da je nekim čudom izbegao smrt… 
U zasluge mu se pripisuje izvesna modernizacija države: suzbijao je zavade među plemenima, strogo kažnjavao krvnu osvetu, formirao prvi stalni sud, gradio puteve, popisivao stanovništvo i imovinu, pa čak i poveo Crnogorce u jednu uspešnu bitku protiv Turaka. 
Pošto velikim silama nije odgovaralo jačanje vlasti u Crnoj Gori, skadarski paša Bušatlija poslao je jednog zarobljenika da se lažno predstavi kao begunac od Turaka, i iskoristi istu onu lakovernost koja je Šćepana dovela na presto: Šćepan ga je prihvatio kao svog slugu, a ovaj ga je, prvom zgodnom prilikom, zaklao na spavanju. Sve u svemu, tipična priča sa brdovitog Balkana.
Netipično je, međutim, ono što je od nje u filmskoj verziji urađeno. Crnogorci su sigurno očekivali 'vernu' istorijsku rekonstrukciju 'stvarnih' događaja, uprkos činjenici da autentičnih i pouzdanih dokumenata o Šćepanu nema, a naročito ih nema iz crnogorskih izvora, jer ''dokumenata slabo se kod nas nalazi, jerbo po nedostatku hartije često puta i listovi svetijeh knjiga za fišeke su se upotrebljavali.'' (P.P. Njegoš, 'Predgovor', u: Njegoš, Lažni car Šćepan Mali, dostupan i na internetu, na sajtu 'Projekat Rastko') 
 
Ono što niko nije očekivao jeste film u kome se predanje o ovoj ličnosti i događajima vezanim za njega obilato filuju elementima fantastike i horora, što je dodatno rasrdilo čistunce.
Bulajić u ČOVEKU KOGA TREBA UBITI priziva sile Pakla radi političke alegorije, slično Aleksandru Petroviću u MAJSTORU I MARGARITI (1972) ali, na svu sreću, rezultat je znatno vrednije ostvarenje. ČOVEK... je istinski kuriozitet u kinematografiji bivše Jugoslavije. 
 
Strogo gledano, radi se o crnogorsko-hrvatskoj koprodukciji koja u užegle okvire tadašnje jugoslovenske soc-realističke kinematografije unosi zapadnjačku stilizaciju i dramaturgiju, kao i brojne eksploatacijske i žanrovske elemente dotad neviđene u domaćem filmu. U pitanju je politička alegorija znatno suptilnijih implikacija i većih estetskih dometa od Petrovićeve nemajstorske MARGARITE. 
            Film je kuriozitet pre svega zbog svojih vrlo razrađenih prizora Pakla, od kojih su neki dostojni vizija Gistava Dorea: proklete duše zatočene su gole, u kavezima, na vatri, obmotane zmijama, a Đavoli ih neprestano bičuju, nabadaju i siluju.  
Nadahnuta scenografija Veljka Despotovića izvlači maksimum iz srednjeg budžeta i oživljava jednu od najupečatljivijih vizija Pakla u celokupnoj istoriji pokretnih slika. 
Pakao je mračno podzemlje sačinjeno od tamnica i kaveza, sa izolovanim odeljcima za specijalne vrste mučenja specijalnom aparaturom, a đavoli su pretežno prikazani u ljudskom obliku, sa roščićima na čelu. 
 
Vredi istaći ćelavu đavolicu čije krupne grudi štrče iz proreza na fetišističkom kostimu od crne kože. Utegnuta kao neka sadomazohistička maitresse, ona energično bičuje popove u mantijama dok okreću težak točak za podizanje lifta, i grlato viče: ''Vuci! Vucite, crnomantijaši! Niste na zemlji! Vuci!'' 
U središtu Pakla caruje 'Vrhovni Sotona' (Šarl Milot, zapravo Milotić), na pompeznom prestolu okruženom kipovima demonskih idola, u potpuno crnoj dvorani na čijem podu je iscrtana mapa sveta kao stalni podsetnik dnevnih aktivnosti. 
Sotona je muškarac jakih crta lica, naglašene vilice i visokog čela, sa šiljatim ušima i krupnih, izuvijanih roščića (za razliku od glatkih, kakve imaju ostali đavoli). Odeven je u crnu odoru visoke podignute kragne, slično Drakuli u Bedemovoj verziji (Dracula, 1978), a njegovi prsti sa dugim kandžama bez problema na globusu pronalaze Crnu Goru...
            ČOVEK KOGA TREBA UBITI ističe se, pored maštovito dizajniranog Pakla i slobodnih scena golotinje, i svojim militantnim antiklerikalizmom, čije su razmere retko viđene i u svetskim okvirima, i mogu se meriti sa Raselovim DEMONIMA (The Devils, 1973), sa kojim, pored žestoke kritike Crkve, deli i neke idejne preokupacije kao i sklonost lascivnim ekscesima.  
Crkva je prikazana kao zlo još veće od Pakla, budući da svoje podmukle namere krije iza šećernih preliva 'dobrih namera', mešajući se sve vreme u politiku i državne udare, koristeći doušnike i druge postupke koji se obično povezuju sa strategijom Pakla. Vladika Crne Gore prikazan je kao nemoćni, nesposobni starac, a njegovi poslušnici su špijuni i manipulanti koji će, na kraju, organizovati ubistvo neposlušnog vladara.
Farfa je tek ubogi đavo koji se, kao i Urben Grandije u DEMONIMA, našao između čekića svetovne vlasti i nakovnja crkvene oligarhije. 
Svetovna vlast kod Bulajića simbolički je prikazana Paklom - birokratizovanom tamnicom, jedva kompetentnom da održi svoje postojanje, što se vidi već u prvoj sceni u Paklu, gde niži službenik revnosno u debele knjige zavodi pristigli izveštaj, usput tražeći od glasnika da od 'onih dole' zatraži da pošalju više uglja. 

---ovo je odlomak iz teksta o ovom filmu, preuzet iz knjige
U BRDIMA, HORORI; Srpski film strave
by Dejan Ognjanović
(NKC, Niš, 2007)
više o ovom filmu, i drugim srpskim hororima, čitajte u knjizi.


inače, zna se ko je ovde za pirateriju zadužen: ČOVJEK KOGA TREBA UBITI može se skinuti sa linkova kod Sina Abraxasovog.

9 коментара:

Mitar је рекао...

Obzirom na to kojim si filmovima do sada dodjeljivao tu ocjenu, mislim da je 3 za ovaj film premala ocjena. Ja ispod 4+ ne bih ni razmisljao...

Dejan Ognjanovic је рекао...

eh, da je ceo film na nivou scena iz kojih su fotke u ovom textu gore... :( avaj, nije.

Zoon је рекао...

Iz ovog teksta mogu samo da zaključim da autor nije ni čitao Njegoševo djelo, a nije upoznat ni sa istorijom Crne Gore, sem osnovnog.

Posebno se u Njegoševom Šćepanu (gdje se Šćepan skoro uopšte ne pojavljuje!) vidi da narod nije toliko blesav koliko se čini, a šta bi značilo savremenoj Srbiji kada bi shvatila koju je ulogu Šćepan odigrao da i ne pričamo.

BTW, on nije bio nikakav reformator, jer su vlast držali guvernaduri Radonjići. Oni su prava svetovna vlast sve do 1918. godine.

Naravno, da je prvih 15 minuta filma nešto spektakularno nema spora, ali Bulajić nije neki revolucionar time što je napao popove u sred komunističke Jugoslavije.

Dejan Ognjanovic је рекао...

kao i obično, zoon ne diskutuje sa onim što u textu lepo piše, nego sa nekim sopstvenim fantazmama i projekcijama i učitavanjima. mnogo bi korisnije bilo kad bi kazao šta je konkretno netačno rečeno u gornjem textu.
što se tiče popova, nigde nije ni rečeno niti implicirano da je EVIDENTNI antiklerikalizam u ovom filmu 'revolucionaran': konstantovana je ČINJENICA očita svakome ko gleda film, i dovedena je u vezu sa ostalim temama u filmu, i po tome srodnim filmovima.

Zoon је рекао...

''Inspiracija za zaplet ovog filma jedinstveni je slučaj prevare u našoj istoriji, a možda i kod drugih naroda, da je neki čovek došao u jednu zemlju, proglasio sebe carem, pa je, kao takav, stao na čelo naroda, a da se ne zna ni ko je ni odakle je. Upravo to se dogodilo u Crnoj Gori 1767. godine. To samo pokazuje da su u balkanskim brdima prisutni potencijali za varijetete horora nezamislive igde drugde....da niotkuda u planinsku zabit dođe neznanac, predstavi se prostodušnom narodu kao izgnani ruski car, a ovi ga prigrle kao svog i daju mu presto ''

i tako dalje... ovo ne odgovara ni istorijskim činjenicama ni Njegošu, to se uopšte nije desilo

Kao što rekoh, guvernaduri Radonjići su vladali Crnom Gorom, a izmišljenog Šćepana su koristili kao monetu u međunarodnim odnosima, on nikad nije vladao Crnom Gorom. Autor to ovlaš spominje a bolje da uopšte ne spominje kad se ne razumije.

Autor nije čitao Njegoša, čije djelo uopšte nije religiozno, štaviše đavolskije je od ovog osrednjeg domaćeg filma, pa i istorijske činjenice govore da je sam Njegoš rijetko oblačio svešteničku odoru, tek toliko da ispozira na par slika.

S druge strane, Bulajić je u neku ruku išao u prilog popovima, budući da su Šćepana optuživali da je od đavola što i jeste bio...

ash је рекао...

Ovaj film mi je sa nekim svojim scenama ostao u podvsesti kada sam ga kao dete gledao u neke sitne sate početkom 80-ih. I skoro sam se setio tog filma ali nisam imao pojma ni kako se zove, niti tematike, a nisam čak ni znao da je domaći film...

Eto danas ga odgledah nakon 30 godina, i mogu reći da je za ono vreme bio čista avangarda. Uživao sam. Razne scene kidaju i danas. Da nije bilo ovog sajta ne bih mogao da ga lociram i povežem sa nejasnim sećanjem. Thanks!

Dejan Ognjanovic је рекао...

to nam je posao ovde: otkrivamo nepoznato, hvalimo skrajnuto, neizvikano, slabo znano, širimo ezoteriju i okultizam, itd.

octopustrash је рекао...

Problem leži i u tome što su i "fantazmi" i "projekcije" pogrešni:
1)Tvrdnja da "narod nije toliko blesav koliko se čini" netačna je upravo ako uzmemo u obzir Njegoševu dramu. Naime, narod Šćepana vraća na vlast uprkos jasnom saznanju da on nije ruski car (razotkriva ga zvanični ruski delegat Dolgopolov), što rezultira proterivanjem delegata i zaoštravanjem odnosa sa Rusijom, pa je to primer ekstremne blesavosti! "Budale su ljudi od starine, budale će ostati dovijeka" slikovito kaže iguman Mrkojević!

2)Tvrdnja da su "guvernaduri Radonjići vladali Crnom Gorom,a izmišljenog Šćepana su koristili kao monetu u međunarodnim odnosima, on nikad nije vladao Crnom Gorom" takodje je pogrešna. "Nijesu glavari Crne Gore preko Šćepana vladali Crnom Gorom, nego je Šćepan pomoću njih osvojio vlast i bio apsolutni gospodar", pa su čak "glavari sa strahom poštovali i slušali Šćepana", veli istoričar Gligor Stanojević u svojoj studiji o "Šćepanu Malom".

Vlado Knez је рекао...

I sad ispade da smo mi crnoGorci satansko pljeme? 😞 Je li tako DR Ghoule? 😈