INTRUDERS (2012)

**(*)    

3-

           

Deca u opasnosti + babaroga ispod kreveta / kroz prozor / u plakaru + dečje igre + tajne iz prošlosti + porodične muke i nevolje + Klajv Oven + reditelj zombi-akcione drame 28 WEEKS LATER… Pa, rezultat svega toga mora biti odličan horor, ne? Hm, ne baš. 

Lepo to počinje, sa natprirodnim entitetom koji upada kroz prozor dečakove sobe: arhetipski bauk koji te hvata na spavanju, univerzalni strah (odnosno, ofucani kliše u /post/stivenkingovskom "hororu"). 

Avaj, prilično brzo postane jasno da ta babaroga neće napraviti nikakvu štetu, ama ni ogrebati a kamoli ubiti, i da joj je jedina funkcija da povremeno napravi neki BU!

Nema za horor ništa gore od "monstruma" koji mnogo laju, a nimalo ne ujedaju. Nažalost, scene "strave" suviše su repetitivne, i sve manje zanimljive kako storija odmiče, jer jasno je da niko ovde neće da strada. Ulozi su, bukvalno, mali.

I ne samo što neće fizički da strada, nego nemamo osećaj ni da je nešto drugo naročito bitno u igri – a vrlo loš rasplet nam daje za pravo u tom osećaju, jer potencijalno potentnu storiju svodi na krajnje prozaični twist od sorte koju je narod mrzeo još u doba kada je za time posezala En Redklif.

Ako hoćete zaista zastrašujuću CGI prikazu pod kukuljicom, sličnu ovom intruderu, bolje ponovo gledajte remek-delo THE FRIGHTENERS, jedan od najneshvaćenijih, neopravdano oklevetanih i nezasluženo skrajnutih filmova novijih vremena. 

On se čak i ne izdaje za horor, iako su njegove hororične scene stravičnije, napetije, žešće i više uznemirujuće od 95% bilo čega što se reklamiralo kao horor u poslednjih 15-ak godina, pa time i od ove boze. 

INTRUDERS je fino režirana, dobro glumljena, ali tek mestimično zanimljiva, i u suštini jalova, završnim twistom i potpuno kilavim (anti)klimaksom devalvirana horor-dramica bez jačih potencijala trajanja (tj. pamćenja). Gledljivo, ali nebitno.