THE MOTH DIARIES (2011)

**(*)    

2+

            Ovaj fin ženski gothic (režija: Meri Haron) apdejtuje Le Fanuovu Karmilu iz ženskog ugla – dakle, napušta muško eksploatisanje golicavog lezbo-erotizma i golotinje, i vraća se suptilnosti i drami izvornika, s tim što su ovi, nažalost, ipak razvodnjeni i zaglupljeni inferiornom perspektivom romančića tamo neke ženice koji je poslužio kao bukvalni predložak (uložak). Ta knjiga – sudeći po scenariju – jedva da je nešto mnogo više od malo zrelije verzije Twilighta sa nevinim devojčicama koje koketiraju sa lezbijstvom.  

I kao i većina novih horora, i ovaj lepo počinje. On obećava neko vreme, sa svojim solidnim likovima i odnosima, da će ići na neka zanimljiva mesta sa tim ljubavnim trouglom između tri učenice jedne škole za curice, pri čemu je remeteća treća zapravo duh/reinkarnacija/vampir/whatnot devojke davno stradale u istoj toj školi. 

Nažalost, razvoj situacije je predvidivo prepisan iz Drakule: uprkos svim intervencijama, naša smeđokosa ne uspeva da spasi sve bleđu, sve beskrvniju plavu drugaricu od ispijanja novodošle vampiruše, pa ova – baš kao Lusi u Drakuli – na kraju skvikne (mada, ne vrati se kao undead)!

Rasplet je toliko uvredljivo linearno banalno infantilan, kao da je preuzet iz nekog serijala za osnovce - ako bi i oni danas progutali taj klimaks! - a onda se sve lepo okonča time što naša heroina mehanički prevaziđe traumu vezanu za momenat kada je kao mlađa zatekla svog oca sa prerezanim venama. 

Iznenađujuće čedan i staromodan, za ovu tematiku i ovo doba, THE MOTH DIARIES jedno vreme obećava intrigantnu dramu, ali to već oko sredine filma splasne i jedva se nekako odvuče prema ravnom, emotivno šupljem kraju. 

Konotativno se to sve zadovoljava tek sa nešto malo meta-žanrovskih, eksplicitnih, i ne preterano dubokih opažanja o gotiku i horor klasicima o kojima curicama kurs drži zgodni, ali u krajnjoj instanci zapletu nebitni profesor. I u emotivnom i u idejnom smislu ovo je, u krajnjem saldu, namenjeno početnicima, nezrelima.

Sve je tu: i menstruacija, i drugarice (dobre i loše), i preganjanje sa strogim nastavnicama, i ljubomora, i ambivalentan odnos prema krvi/vampirizmu, i Elektrin kompleks, i ljubav prema zgodnom profesoru, i female empowerment – sve su to elementi s kojima svaka tinejdžerka može da se identifikuje. 

 

Nije to sasvim nezanimljivo i negledljivo – a naročito za devojčice mlađe od 15 godina koje još nisu otkrile dečake i njihove igračke, nego svoj tek-napupeli erotizam usmeravaju prema ocu, očinskim (nastavničkim) figurama i – drugaricama. 

Tek poslednja scena nagoveštava napuštanje te faze i prelazak na (implicitnu, neminovnu) sledeću.