izabrana dela

izabrana dela

среда, 19. децембар 2012.

SMAK SVETA - Dragoš Kalajić


Biblioteka S druge strane (Drine)
Nakladni zavod Matice Hrvatske, 1979
376 (+50) str

Evo prigodne literature za SMAK SVETA koji nas (ne) čeka 21. Decembra: prava knjiga da se duhovno i intelektualno pripremite za procese koji će možda dovesti, a možda već jesu doveli do kraja sveta kakav (ne) poznajemo.
O tome koliko je dragocena knjiga u pitanju, govore i sledeće cene.
Na sajtu Knjižara.com možete je dobiti za samo 15 crvenih iljadarki (tačnije, za 14.706 din). To je cena manje-više u rangu, recimo, sa onom na engleskom Amazonu, koji za istu knjigu traži smiješnih 95,5 FUNTI!!!
Možda to zvuči kao mnogo, ali nećete valjda škrtariti na knjizi koja objašnjava (i odlaže) jednu pojavu ranga SMAKA SVETA!?
Ja sam još i dobro prošao, plativši je samo 5 E pre 3 godine u najboljoj knjižari u Srbiji. U svakom slučaju, kao i uvek, Cult of Ghoul nudi retke, novcima neiskazive ezoterične uvide u najređe i najbolje produkte ljudskog uma. Zato, pre nego što iz džepa izvadite 100 funti ili 15 'iljada, evo mog ekskluzivnog osvrta na ovu knjigu, pa procenite sami koliko ona vredi.
Pre kritike knjige, kratka ograda: njen autor, Dragoš Kalajić (1943-2005), kontroverzna je i složena osoba koju ne mogu olako da odredim ma kojom etiketom; njihovo lepljenje prepuštam prostodušnijim čitaocima, koji će se brzopleto zadovoljiti floskulama tipa "tradicionalista", "ideolog srpske (evropske) desnice", "salonski fašista", i sl. Ja imam veliko poštovanje za njegov urednički rad: zaslužan je za prevode nekih KKK (kapitalnih kontroverznih knjiga) i eseja u edicijama i časopisima (tematima) koje je priređivao. Evola, Jinger, Vajninger, Majrink... Ezoterija, skrivena tradicija, okultizam, satanizam...
Takođe, u izvesnom smislu vrednim (ali sa zadrškom – o tome više u nastavku teksta) smatram Kalajićeve knjige iz vintage perioda (1970-te), a pod time pre svega mislim na SMAK SVETA i MAPU (ANTI)UTOPIJA. Njegove aktivnosti, publicističke i druge, iz poznih 1980-ih, i u 1990-im, nisam detaljno ispratio (osim pojedinih napisa u magazinu DUGA), ali utisak mi je da predstavljaju dekadentnu fazu njegove misli i da ga ne treba po njima vrednovati, bar ne primarno.
U svakom slučaju, verujem da je u pitanju dovoljno podsticajan mislilac da njegove pomenute knjige vredi čitati i o idejama u njima iznetim promišljati – bez obaveze da se sa njegovim nazorima i vrednovanjima slažete – a naročito ako vas, kao mene, zanima tema dekadencije u njenom najširem smislu. Moj tekst koji sledi posvećen je isključivo knjizi SMAK SVETA i onome što u njoj piše.
Za razliku od kretenskih naklapanja o kalendaru Maja i globalnoj kataklizmi koju današnji mediji eksploatišu, Kalajić pojam smaka sveta posmatra dublje. "Zašto smak sveta ne bi mogao biti i događaj naše savremenosti, ili čak prošlosti?" pita se on u uvodu. Kako ubrzo pojašnjava, tema njegove knjige zapravo je "smak sveta" oličen u pojmu DEKADENCIJE, što za njega znači – gubitak pretpostavljenog "Centra" tzv. uranskog, odnosno apolonskog (indo-evropskog) čoveka. Dakle, on ne govori o smaku sveta u smislu holivudske pirotehnike i spec. efekata – rušenja, eksplozija, poplava, vulkana, asteroida... On govori o duhovnoj katastrofi Zapadnog čoveka i njegove kulture u opadanju. 
Kako bi to ilustrovao, on uzima određene fenomene sebi savremenog trenutka (1970-te) i određuje se prema njima kao prema znakovima dekadencije, odnosno propasti arhi-muških, apolonskih vrednosti pred najezdom ženskih, htonskih sila.
Otud, recimo, ne čudi da se on naročito žestoko ustremljuje protiv pojave feminizma i "gay power" pokreta – "sadržaji koje možemo definisati kao degenerativne izraze drevnih paradigmi ili arhetipova" (str. 122). On zaključuje da "značajni deo energije 'ženskog oslobođenja' dolazi iz tog razočaranja 'mekanim penisima' modernog čoveka koga su devirilizovali uslovi života u modernoj zapadnoj civilizaciji" (123). I mada ima poprilično lucidnih zapažanja u tom tekstu (a još mnogo više u onome o seksualnoj revoluciji), moram reći da mi malko zabrinjavajuće zvuči tolika briga za muškost – odnosno, ako je nju tako lako poremetiti i s trona svrgnuti, u čemu je njena snaga? Prečesto ovim tekstom provejava paranoidna proza kakvu danas nalazimo u skoro svakom srbskom bedastom izgovoru za novine, kao i u među najogrezlijim i najzadrtijim poklonicima desničarskih, naci-onalističkih i srodnih fundamentolizama, i to je jedan od aspekata koji drastično umanjuju ozbiljnost ove knjige.
Kako ozbiljno shvatiti mislioca koga ovo sekira?
"Ako bi sve žene postale lezbijke a svi muškarci homoseksualci, kao što žele mnogi ideolozi 'Women Power' i 'Gay Power' (KOJI? –prim. Ghoul), ljudska vrsta iščezla bi sa lica planete u roku od jedne generacije" (124).
Slična, tj. još apokaliptičnija sekiracija obuzima ga od pomisli na 'Gay Power'!
"Dakle, za razliku od 'klasičnog' homoseksualizma, koji je uzdisao za nekim egzotičnim ostrvom bekstva i sreće, moderni homoseksualizam, ideologizacijom svojih premisa, teži osvajanju planete i uspostavljanju totalitarne 'pederske vlasti'. U babilonijima moderne kulture one usamljene prognanike, setnih očiju, kao što su bile oči Oscara Wildea, zamenile su bande maloletnih pederasta, opakih pogleda, naoružanih bodežima i žiletima, svirepošću i cinizmom" (135).
Znači, ta gej pošast se još i mogla trpeti dok su ti, sa setnim očima, maštali o tri palme na otoku sreće (!!!), ali kad su se naoružali cinizmom, Vrag je odneo Đavola!
Kalajićev diskurs sadrži sve odlike moralne panike, sa njoj pripadajućim drastičnim falsifikatima elementarnih fakata ("homoseksualizam danas ne stvara značajna umetnička dela", str. 134-5) i sa paranoično-rasističkim i patološki-ksenofobnim delirijumima kakve obično nalazimo uz ovaj DDD (debilni desničarski diskurs). Kalajić nam mrtav ozbiljan, bez trunke distance, kao goli fakat, citira nekakve tabloide u kojima tamo neki opskurni likovi pričaju o gej lobiju i njegovoj moći da žari i pali (str. 137), a sa očitim zgražanjem kazuje da se na predizbornim aktivnostima gradonačelnik San Franciska hvalio da je učestvovao u gej manifestacijama! Pa to je strašno! Zar gradonačelnik da simbolično povede gej paradu?! Kuda ide ovaj svet! (Kao da gej građani nisu njegovi građani...)
Na svako rušenje granica Kalajić gleda sa užasom, a naročito na feminizaciju muškaraca i maskulinizaciju žena (str. 126), u bilo kom smislu i obliku! Takođe, on se u potpunosti slaže sa Catonovim rečima "Kada žene budu postale jednake muškarcima, odmah će postati superiorne" (str. 126). O, užasa! O, smaka sveta! O, muškosti!
Kalajićev snažan ideologizovani slant onemogućava ga da zaista pronikne u fenomene radikalno drugačije estetike i ideologije, pa ih on, nenamerno (?), nesvesno (?) falsifikuje, sa očiglednim nerazumevanjem. Stoga je apsurdna tvrdnja NSPM-a, preneta na Vidovdanu: "Kada god se Kalajić latio da se kritički bavi modernim kulturnim fenomenima, ili osvetljavanjem savremenih političkih procesa koristeći saznanja mahom preuzeta od značajnih evropskih mislilaca sa kojom naša javnost za vreme komunističke diktature nije imala prilike da se upozna, rezultati su bili pozitivni, a ponekad i vrlo kvalitetni." Dubiozna tvrdnja, blago rečeno!
Evo jednog kontraprimera za ovo što naši vrli desničari tvrde. Na str. 14 Kalajić nam piše o popularnoj igri iz 1960-ih zvanoj "Burn the Bum!", u kojoj su dokoni amerikanski maloletnici iz obesti polivali benzinom i naživo spaljivali beskućnike. A onda kaže: "No već krajem šezedesetih godina ta okrutna igra dobija svoju umetničku glorifikaciju u delu The Wilds (sic) Boys Williama Burroughsa (PS: moram uzgred da primetim da Kalajić, inače vrsno obrazovan u Evropi, pomalo kuburi sa engleskim. To nije greh po sebi, dapače; ali jeste malko problematičan u kontekstu nekoga ko se toliko posvetio izučavanju i kritikovanju Amerike: njen bi jezik morao bolje poznavati, e ne bi li skroz pronikao u AMERIČKO ZLO! – prim. Ghoul), koji tehnikom cut-up i vizionarskim mesijanizmom pripoveda o 'divljim dečacima', mladim, svirepim pederastima čija pobuna ruši 'belu civilizaciju', primenjujujući gerilsku tehniku 'bandi benzina' (14)."
I onda nam još citira odlomak iz romana u kome divlji dečaci spaljuju NE BESKUĆNIKE NEGO GRAĐANE, BURŽOAZIJU, dakle oličenja istog tog poretka koga se Barouz gnuša još i više od Kalajića. Ovako drastično nerazumevanje poente tog romana (i Barouza uopšte) zaista je jeziv primer ideološke zaslepljenosti, naročito od mislioca tog ranga. Povrh toga, neoprostiva je ta olaka kvalifikacija da taj roman predstavlja apologiju i glorifikaciju dokonog sadizma tamo nekih besciljnih američkih zgubidana! Da je ove reči napisao i objavio na engleskom, umesto na malom, nikom znanom srpskom, Kalajić je sasvim opravdano mogao da bude tužen, i grdne pare da mu se s pravom uzmu zbog ove gnusne klevete (Barouz je 1979. bio itekako živ i živahan). 
Samo stranicu dalje, Kalajić ladno identifikuje nasumične spree killere, poput Čarlsa Vitmena (to je onaj ludi snajperista što je sa tornja u Texasu skidao slučajne prolaznike), sa poznatom izjavom Andrea Bretona, da bi savršeni nadrealistički čin bio "izaći na ulicu s revolverom, i pucati nasumce po gomili" (15). On nam, takođe, potpuno lakoverno (neko dobronamerniji kazao bi – NAIVNO!) prenosi nagvaždanja o snuff filmovima kao realnost. Kako ozbiljno uzimati mislioca koji se obaveštava u tabloidima, i njihove rekla-kazala koještarije ladno, bez odmaka, plasira kao fakte? Podsećam: snuff je sve do početka 21. veka bio urbana legenda za koju niko nikada nije našao pravi dokaz. Ali Kalajić zna, on nam opisuje (na str. 15), gde se i kako ti filmovi prikazuju, pa i koliko koštaju ulaznice (200 $)!
Kao i većina desničara, Kalajić je tragično lišen smisla za humor, a kamoli za ironiju, pa tako čitaocu mirne duše plasira SCUM MANIFESTO kao autentični program stvarne organizacije koja bi htela da ide okolo i kastrira muškarce.
A tek da vidite šta Kalajić ima da nam kaže o rokenrolu! Pa tim redovima se on ukazuje kao duhovni otac svih onih piskarala što su, decenijama kasnije, po novinama lupetala o slušanju ploča unazad i nalaženju "satanskih poruka"! On tvrdi da tu muziku "najviše i najozbiljnije slušaju deca mlađa od dvanaest godina" (288)! Mrtav ozbiljan, kao ne znam kakav fakat ili argument bilo čega, on navodi izjavu nekog bolida sa BBC-a, da je jedini logični izlaz filozofije Alisa Kupera da izvrši samoubistvo pred hiljadama obožavalaca. 
Tiradu o destruktivnom dejstvu atonalne muzike on poentira citirajući nekog frikšou profesora koji sumnja da su Bitlsi sami pravili svoju muziku, jer je to, po njemu, suviše precizno i tačno napravljeno, sa proračunatim dejstvom: "To takođe znači da se poruka teksta rock pesme duboko utiskuje u podsvest slušalaca. Oni čak mogu biti i nesvesni toga. (Hello, profesore! Pa ako se urezuje u PODSVEST, onda fucking naravno da će toga biti NESVESNI! – prim. Ghoul) Ipak, sve što čuju slaže se u trezorima pamćenja i biće aktivirano odgovarajućim stimulansima kad za to dođe vreme (291)."
Holly Molly, pa taj r'n'r stvara legije SPAVAČA, programiranih da, na tajni znak, otpočnu SMAK SVETA!!!
Ali, pratiocima ovog bloga, odnosno ljubiteljima fantastike i horora, biće naročito zabavno da čuju šta Kalajić ima da iskalajiše na temu NAUČNE FANTASTIKE i HORRORA kao dva simptoma propasti Zapadne civilizacije!
E, o tome u idućem delu!

---NASTAVIĆE SE, ako ne bude Apokalipse---

3 коментара:

matoji је рекао...

Uz THE CULT OF GHOUL do kraja sveta!
Pozdrav sa Rtnja!

Dejan Ognjanovic је рекао...

Rtanj Dobre Nade!
Šalji slike otud!

matoji је рекао...

Ovo za Rtanj sam samo pokušao da se našalim na račun sveopšte fame o Rtnju kao poslednjem utočištu pred smak sveta (http://www.gizmodo.com.au/2012/12/the-only-place-on-earth-where-you-will-be-safe-from-the-apocalypse/). Na Rtnju sam bio pre tri meseca, kada sam uspeo da se uzverem do razrušene kapele porodice Minh. Legenda o ovoj familiji, o kojoj si pisao na blogu, stigla je i do Australije (vidi link). U svakom slučaju, na Rtanj vredi otići, ali ne po ružnom vremenu i tokom apokalipse, već treba sačekati bolje vreme (ako ga dočekamo).