izabrana dela

izabrana dela

недеља, 27. март 2016.

NAJBOLJI HOROR DOKUMENTARCI 2015


            Evo kratkih osvrta na neke dokumentarce koje sam gledao tokom prošle godine a vredni su pažnje, pa ako su vam promakli – svakako ih overite! Sticajem okolnosti, skoro svi se bave hororom, bilo direktno, bilo indirektno (užasi života, jezive lokacije, stanja, događaji itd).


THE LOOK OF SILENCE
USA, 14
*** 
3+

Ovo je nastavak remek-dela THE ACT OF KILLING (klikni i podseti se mog rivjua!): isti autor, ista tema, novi sagovornici i novi uvidi u dubine užasa za koje je ljudska stoka sposobna. Jedan od novih momenata, netaknutih u prošlom filmu, jeste i ispijanje krvi i jedenje mesa žrtava od strane pojedinaca koji i ovde ladno i bez trunke blama govore o svojim nepočinstvima. Malo veća pažnja posvećuje se priči iz ugla žrtava. Ovo nije ni vizuelno tako snažno a nema ni snagu spektakularnog udara koji nosi ACT... ali je svakako više nego vredan appendix tom masterpisu.


IM KELLER
AUS, 14
**** 
4

Izuzetan dokumentarac Ulriha Zajdla o tome šta naizgled normalni, obični, dosadni, malograđanski Austrijanci kriju u svojim podrumima: nacistička znamenja i naci druženja, bolesno uverljive lutke bebe, sado-mazo pomoćna sredstva, monstruozne kolekcije lovačkih trofeja dovučenih iz celog sveta itd.
Sve je uslikano sa hladnom distancom, skoro kjubrikovski ledeno, i sa istom takvom simetrijom i kompozicijom kadra te kvalitetom fotografije koji ovo čine vrhunskim bioskopskim filmom (što, inače, sa dokumentarcima, ne biva baš često). Isto tako kjubrikovski je i skoro-mizantropski tretman ljudskih aktera kao da su bube, i kamere kao da je lupa ili mikroskop.
Ne, ovo nije "talking heads" reportaža nego vrhunski osmišljen, uslikan, montiran i predstavljen movie. Istina, pitanje je da li je i koliko toga ovde inscenirano ili prilagođeno od strane reditelja, ali javlja mi se da nije mnogo.
Upozorenje: sadrži vrlo eksplicitne prizore SM rastezanja muda itsl. mučenja koji će muške gledaoce sigurno navesti da, u najmanjem, spontano prekrste noge i ustuknu!


Antarctica: A Year on Ice
NZ, 13
*** 
3

Čovek reši da provede godinu dana u naučnoj bazi na Južnom polu, u komšiluku Planina ludila. Ima ovde fascinantnih prizora te ledene pustare, i prelepe i zastrašujuće; a ima i uvida u psihologiju ljudi koji su tamo silom prilika i čisto svojevoljno rešili da budu radije nego u tzv. „civilizaciji“. Film nije tako prodoran i autorski kao Hercogov ENCOUNTERS AT THE END OF THE WORLD (****) ali svakako vredi pažnje svakome koga privlači ambijent Lavkraftovog masterpisa (ovde ipak slikovitiji i vedriji, s većim naglaskom na polarnoj svetlosti i sličnim šarenim lažama nego na albino pingvinima i slutnjama praistorijskih gradova ispod leda...).


Dark Star: HR Gigers Welt
GER, 14
****(*)
5-

Autori ovog filma bili su u prilici da provedu više vremena uz nedavno preminulog švajcarskog nekro-genija, tik pred njegovo nesrećno zaginuće, i da tako steknu privilegovani uvid u život i rad ovog tajanstvenog povučenjaka. Iako se ne može reći da se on ne znam koliko ogolio pred njima, barem ne svesno, ipak će svaki poštovalac ovog umetnika morati da oseti drhtaje strahopoštovanja tokom celog trajanja filma dok posmatra svet ovog velikog čoveka iznutra: njegova kuća, njegova bibilioteka, njegove skice, crteži, slike... modeli... skulpture... bašta sa horor-luna-parkom... Pokazuje se da, ma koliko blizu prineo kameru jednom geniju ovih razmera, tajna ipak ostaje; ne može se ogoliti, ali joj se može barem težiti, kroz nagoveštaje.
Zaista retko intiman, na momente čak i dirljiv uvid u jedan paralelni SVET – svet nepatvorenog genija najcrnjeg horora. I još je ovaj prikazan faktualno, nenametljivo, bez komentara: gledaj i divi se / zgražavaj se, ili šta god. Ali, to je TO.


THE NIGHTMARE
USA, 15
*** 
3

Od reditelja nešto boljeg horor-dokumentarca ROOM 237 (o sumanutim teorijama o Kjubrikovom masterpisu THE SHINING) dolazi ovaj, pažnje vredan, posvećen fenomenu tzv. „noćnih užasa“ (night terrors), iliti „paralize sna“ (sleep paralysis), lucidnih košmara koji umeju da svoje žrtve bace do ivice ludila jer deluju toliko stvarno da pacijenta dovode u stanje doslovne nepomičnosti i bespomoćnosti koje se, mentalno, prenosi i mnogo dalje u tzv. budno stanje (recidivi košmara u budnosti, nesigurnost da li sanjaš ili si budan itsl). Nažalost, uprkos povremeno efektnim, hororičnim rekonstrukcijama tih košmara, prečesto se to ipak svodi na nekritičko beleženje tvrdnji nekih nepouzdanih ljudi koje nisu adekvatno kontekstualizovane i relativizovane rečima stručnjaka.


Leviathan: The Story Of Hellraiser and Hellbound (2015)
UK, 15
***(*) 
3+

            Obavezno za sve fanove Helrejzera. Vidi detaljniji rivju OVDE.


Fear Itself
UK, 15
**(*)
3-

“Fear Itself is a personal journey through fear and cinema that asks whether horror movies know us better than we know ourselves.”
Letargičnim, uspavljujućim glasom neka curica u fletlajnu neprekidno blebeće neke svoje impresije i filozofijade o hororu, dok u pozadini idu odlični inserti iz horor filmova. Moram priznati da sam čak dvaput zaspao pokušavajući da ovo odgledam do kraja, i ne mogu da potpišem koja je tačno teza ove đevojke i šta je htela reći u svom ramblingu, ali inserti su zaista odlični, i nisu samo opšta mesta iz najizvikanijih klasika nego ima i prijatnih iznenađenja iz manje znanih bisera. Osim što je odličan kao lek za nesanicu, ovaj rad ima i extra upotrebnu vrednost: ako mu utišate ton, može da bude savršeni bekgraund za neko predavanje o hororu, ili za muzički nastup, performans itsl. A može poslužiti i kao podsetnik na neke od najsvetlijih trenutaka u hororu na filmu.
A ako vam ni ovo nije izlečilo nesanicu, pokušajte sa najnovijim nedelom ove ženice, pod rečitim naslovom Paint Drying (2016), u kojem se “radi” upravo o tome: 10 hours of paint drying on a wall.


Why Horror?
CAN, 14
**(*)
3-

Solidan dokumentarac u kojem jedan horor fan u svojim tridesetim traži odgovor na pitanje: „U čemu je večna fascinacija horora?“ Naročito na filmu; minorna su pominjanja književnosti (predvidivo! ko još danas nešto čita?) i stripa, nešto malo igrica, mnogo više TV-a. U toj potrazi kratkim saundbajtovima i pojavama pokušavaju da mu pomognu mnoga istaknuta imena: John Carpenter, George A. Romero, Steve Niles, Don Coscarelli, Barbara Crampton... Tu je i bivši urednik Fangorije, Chris Alexander, kao i moji šefovi i urednici iz Rue Morgue magazina: Dave Alexander i Rodrigo Gudino.
Naravno, svet izvan Severne Amerike i Engleske mnogo slabije je zastupljen, ali čuju se nešto malo i Alexandre Aja, Álex de la Iglesia, Takashi Shimizu i Kazuo Umezu (poznati japanski horror-mangaš).
I sve je to lepo i krasno čuti, ako vam ne smeta napadno subjektivni momenat, odnosno stalna vizura ovog konkretnog fana, kao i njegov prilično plitkouman i idejno sumnjiv zaključak. Njegov odgovor na naslovno pitanje glasi: „Sometimes we have to play in shadows to appreciate what's good in life – and that's 'Why horror'.“
Ali - What's good in life?
The open steppe, fleet horse, falcons at your wrist, and the wind in your hair?
Crushing your enemies? Seeing them driven before you? Hearing the lamentations of their women?
NE!

Žena i deca. A horor služi za privremeni eskapizam u „senke“ jednom bezveznjaku-konzumentu kojem svi ti horor bedževi i posteri i DVD-i i majice pružaju neku vrstu identiteta i egzotične razbibrige, kako bi se nakon toga veselije igrao sa svojim klincem pod maskom Godzile. No, uprkos mediokritetskom zaključku, putovanje ka njemu (kroz razgovore s nekim od intervjuisanih) je bolje od krajnje destinacije.



Нема коментара: