Strava i užas u Dubočkoj pećini

 

Nedavno sam gostovao u Kučevu, gde sam sa Mladenom Milosavljevićem razgovarao o stranoj i domaćoj horor književnosti (klikni da vidiš i čuješ tu priču). Ljubaznošću domaćina-organizatora iz Narodne biblioteke, iskoristio sam taj povod da posetim i jedno slikovito, mračno, slatko-zlokobno mesto.

Čitaoci mog romana PROKLETIJE znaju da jezoviti brdskoplaninski predeli, a naročito pećine, igraju vanredno važnu ulogu u mom zapletu. Stoga je ovo bila odlična prilika za mene da overim još jednu prelepu, pompeznu pećinu – ovog puta u Srbiji (moj foto izveštaj iz bugarske pećine Magura, koja me je poprilično nadahnula za PROKLETIJE, videti OVDE!).

Zbog postojeće logičke veze bila je to idealna prilika i za foto-sesiju s mojim novim romanom na lokaciji koja kao da potiče sa njegove korice – i iz njegove druge polovine…

Dan je bio sunčan, prijatno-jesenji, a pristup pećini ukrašen prelepim kasnooktobarskim šumarcima i golim stenama, te skromnim, nenametljivim ukrasima (drvene stepenice, mostići i sl) koji olakšavaju pristup a da istovremeno time ne narušavaju ugođaj (skoro) netaknute prirode.

Veoma mi se dopada što nema okolo lampi, bandera, prodavnica, kioska, klupa i ograda na svakom ćošku, i drugih podsetnika na čovekovo prisustvo.

Barem, nema ih previše, nego taman toliko da budu prikladno patuljasti u kontrastu sa straobalno divljom prirodom.

Mukla tišina i samotnost mesta… Zamiruće dnevno svetlo nadomak predvečerja… Pozlaćeno lišće… Polugolo drveće… Žubor potoka u blizini…

Ogromna zjapeća vrata pećine… Njena polumračna, zamamna unutrašnjost prebogata pećinskim nakitom…

Uljezi, načas privirili u njen mrak, jedva nešto malo preko praga (jer pećina je veoma razgranata i duboka, ali njen veći deo nije namenjen slučajnim, neobučenim posetiocima – ima tu i jama, i bunara i ponora neistraženih i, možda, bolje prepuštenih mraku…

Možda u njoj i nema nešto malik onome u PROKLETIJAMA, ali… ko zna? Ko može da bude siguran?

Bila je to za maštu vrlo podsticajna poseta, a ja ću ovde prestati sa pećinskom poetikom – koga to zanima, može da čita u mom romanu.

Pustiću da govore zaista fenomenalne fotke koje sam načinio svojim telefonom. (Uzgred, bio je prisutan i profi foto aparat sa nama, ali njegove fotke se nisu proslavile, i ne mogu ni da priđu ovima s mog fona.)

tragovi pećinskog čoveka

the horror... the horror...