****(*)
5-
Reprizirao sam ovo kako bih se uverio, tj. potvrdio svoj prvobitni
utisak – da se radi o jednom od najboljih filmova snimljenih u ovom (za sada) jadnom
milenijumu. APOCALYPTO je više nego odličan: možda je Mel Gibson batshit insane,
ali je definitivno veliki režiser, a ovo je mejdžor film.
Priča je osvežavajuće svedena, čak rudimentarna (pa stoga ikonička,
arhetipska, a opet živa i ubedljiva, slikovita), odlično ispripovedana kroz
moćne, genijalno nadahnute slike, sa minimumom bla-bla dijaloga.
Potonji su, i
u svojoj svedenosti, zapravo bliski junačkoj poeziji i imaju ugođaj
koncentrisane mudrosti legende ili stare epske književnosti, npr. kao dijalozi
u Gilgamešu
(digresija: dajem Ilijadu i Odiseju zajedno za jednog Gilgameša – to nedostižno, i s Grcima
neuporedivo, klasično remek-delo prvoga reda u poređenju s kojim je Homer
običan slepac…).
Zapravo, čitava konstrukcija APOCALYPTO-a efektno oživljava mit, tako da to sve uspeva da bude
istovremeno i arhetipsko i konkretno, i životno i veće od života, i slikovito i
ikonično (tj. sa sugestijom nečeg višeg iza pojavnog, slikovnog).
Jedini koji
je uradio nešto slično ovome u skorije vreme – ali sa većom dozom stilizacije i
apstrakcije, a javlja mi se i sa malko više "muda za bubrege" – jeste
Refnov vikinški epik, VALHALLA
RISING.
Ta dva filma retki su primeri nadasve uspelog oživljavanja jednog sasvim drugačijeg ambijenta i epohe –
jednog sveta koji je današnjem gledaocu skoro sasvim tuđinski. Ovaj kvalitet ne mogu dovoljno da naglasim, jer 99%
drugih sličnih pokušaja opterećeno je do bljuvanja savremenim poimanjima
moralnosti, romanse i uopšte konvencijama naše (tj. holivudske) kulture,
...tako
da je sasvim nebitno da li gledamo Ahila ili Leonidu, gladijatore, Indijance
ili Eskime – kad nam ih Holivud inscenira, jedina razlika je u kostimima i šminki, ali kad zagrebemo ispod
njih, smesta nalazimo jedne te iste Holivuđane, jedne te iste zaplete, iste
karaktere, iste probleme, iste dijaloge, iste gestove, iste grimase…
Otud gromoglasniji aplauz zaslužuje Gibson, uz sve ostalo, i za to
što je bio mudovit u svojoj rešenosti da za glumce uzme ljude čije fizionomije
jasno svedoče o poreklu od južnoameričkih naroda o kojima govori – umesto da uzme Breda
Pita ili nekog mlađeg trenutno popularnog lepuškastog mišićavca i namaže ga bronzom da mu
glumi Indiosa.
Takođe, aplauz i zato što se sve govori na njihovom jeziku – umesto da ti Indiosi i Maje spikaju Ingliš, kako u Holivudu inače biva. Kasting je savršen, odreda, bez
ijedne omaške: te njuške su prepoznatljive čim se vide – instant živi i
transparentni, kako u priči ovog tipa i treba.
Uživao sam u svakoj sekundi filma, u svakoj slici, u svakom detalju,
u hrabrosti i originalnosti brojnih prizora. APOCALYPTO je čist visceralni
doživljaj, radost pokretnih slika, skoro larpurlartistički, sa sekundarnom "ideologijom"
i porukama – njegova najveća vrednost je, za mene, pre svega u vrhunskoj
izvedbi onoga što bi svako umetničko delo trebalo da ima kao svoj PRIMARNI
zadatak:
da čitaoca/gledaoca prenese, na određeno vreme, u jedan pažljivo i
ubedljivo stvoreni svet i da ga zainteresuje da prati likove i događaje veće od
života, a opet relevantne za njegov sopstveni.
Mislim da je Gibson kao malo ko uspeo da uhvati te primarne, bazične
emocije i situacije u kojima se one ispoljavaju a ikonografska svežina
odabranog miljea (pretkolumbovska Amerika) značajan je plus u svemu tome, jer
ovaj svet, ove ljude i ovaj deo istorije malo je filmova taklo, a nijedan (meni
znan) ovako upečatljivo.
Da i ne govorim da imam fetiš na Maje i Asteke od rane mladosti, a
naročito otkad sam pročitao remek-delo Kalosa Fuentesa, TERRA NOSTRA, koje
ovom prilikom najvrelije preporučujem svakom radoznalom, smelom, avanturističkom čitaocu ovih
redova.
Taj genijalni roman, uz milion drugih razloga da ga se pomno čita, sadrži i
najdetaljniju i najpompezniju scenu masovnog žrtvovanja na vrhu piramide, jednu od
najfascinantnijih (i na mene najuticajnijih) scena u bilo kom romanu
koji sam ikada čitao. Dakle, imamo dugačku, explicitnu, majstorski opisanu scenu
žrtvovanja nekoliko HILJADA zarobljenika na vrhu jedne od onih MOĆNIH
piramida, i potoke krvi koji se slivaju niz specijalne 'oluke', tj. useke u
stepenicama piramide, i brda od iščupanih srdaca... mljac! it doesn't
get better than that!
To je nešto što mi se davno urezalo u mozak, i što je tek Gibson, sada, bar donekle dotakao u svojim unikatnim splatter momentima. Istinu govoreći, tu vrstu žrtvovanja obavljali su ASTECI (kako to Fuentes ispravno pokazuje), a ne MAJE (kojima se Gibson ovde bavi) - ali ovo je toliko dobar film da nemam srca da mu ovako nešto zameram, tim pre što ga ne vidim kao ISTORIJSKI film koji vapi za minucioznom autentičnošću i rekonstrukcijom epohe per se, već pre kao MITSKI, tj. koji koristi jedan konkretni (?) ambijent kako bi ispričao univerzalnu priču. Slično važi i za već pomenutu VALHALU.
To je nešto što mi se davno urezalo u mozak, i što je tek Gibson, sada, bar donekle dotakao u svojim unikatnim splatter momentima. Istinu govoreći, tu vrstu žrtvovanja obavljali su ASTECI (kako to Fuentes ispravno pokazuje), a ne MAJE (kojima se Gibson ovde bavi) - ali ovo je toliko dobar film da nemam srca da mu ovako nešto zameram, tim pre što ga ne vidim kao ISTORIJSKI film koji vapi za minucioznom autentičnošću i rekonstrukcijom epohe per se, već pre kao MITSKI, tj. koji koristi jedan konkretni (?) ambijent kako bi ispričao univerzalnu priču. Slično važi i za već pomenutu VALHALU.
Da: šlag na ovu tortu su horor
momenti koji su zaista perfektni i bolji od velike većine svega što sam u
hororu video u skorije vreme: ne mislim samo na mnogobrojne krvolipteće scene i uopšte na
grozote (mada je ona jama, tj. masovna grobnica sa obezglavljenim i polutrulim
lešinama STOTINA žrtava stvarno fascinantan prizor!)
već i na odličan foreshadowing
sa onim izbeglicama koje najavljuju zlo što nastupa, na san u kome Jaguarovu Šapu
pohodi STRAH (u vidu izbeglice koji drži sopstveno tek izvađeno srce iz
rasporenih grudi),
i naročito na ono genijalno-zlokobno zaraženo detence koje ratnicima
ladno sipa crna i apokaliptična proročanstva! Kasting tog deteta, njegova
gluma, režija te scene, i reči koje ono izgovara vrhunac su slatke jeze i
strave kakvim nikakvi GRUDGE rimejci i slična boranija ne mogu ni da priđu.
Drugim rečima, nestrpljiv sam da čujem šta će Gibson sledeće da
režira, a potajno se nadam da se poduhvati nekog punokrvnog, neuvijenog horora.
On je dovoljno blesav da uradi tako nešto, a po onome što je pokazao do sada, a
naročito u SPLATTER-ISUSU i u HORRORKALIPTU, od njega bismo mogli da očekujemo
moćno svežu, zločestu i revolucionarnu filmčinu koja bi ga definitivno
ustoličila kao Majstora Horora!
