Intervju i najava promocije ZAVODNIKA u Negotinu

            Kao što čitaoci ovog bloga dobro znaju, ja u Negotin volim da odem, a hvala Azatotu imam i kod koga! Možete u arhivi bloga pronaći izveštaje sa ranijih promocija FILAŽA, predavanja o Lavkraftu, kao i putopise iz slikovito-gotske okoline (Rajačke pimnice, Vratnjanske kapije, Blederijski vodopad, razna groblja i ruševine...). Imam tamo i prijatelje i poštovaoce i čitaoce... pa je, zbog toga, bilo samo pitanje dana kada ću i pred tom publikom predstaviti svoj najnoviji horor roman, ZAVODNIK.

            Odgovor je jednostavan: u Negotinu sam u ponedeljak 23. juna, u 19 h, u Narodnoj biblioteci. Dođite da popričamo o stravi i užasu zasnovanim na folkloru (ali i hororičnoj stvarnosti) Istočne Srbije. Ako do sada niste nabavili ovaj roman – ovo vam je idealna prilika.

Učestvuju:
dr Dejan Ognjanović, autor
Milorad Grbović
Saša Skalušević

Ostali detalji o ovom dešavanju nalaze se na plakatu:

            Inače, pre dva meseca dao sam intervju net magazinu BUM (Bulevar Umetnosti). Sad vidim da im se na sajtu više ne nalazi arhiva sa ranijim brojevima, pa tako ni ovaj intervju više nije vidljiv. Tu štetu ću smesta ispraviti! Evo tog razgovora u celosti. Pitanja je postavljala Aleksandra Lalić a odgovarao Dejan Ognjanović.

Da krenemo sa intervjuom od najaktuelnijeg, kada očekuješ da tvoj novi roman izađe iz štampe? Reci nam nešto o njemu. Da li je on stilski nastavak Naživo ili je drugačiji?  

Moj drugi roman, pod naslovom ZAVODNIK, trebalo bi da izađe do kraja marta ove godine. Nije nastavak ni u kom smislu reči, ni direktan ni indirektan. ZAVODNIK je veoma različit od NAŽIVOG: mada ga nisam zamislio kao totalni antipod, on to po mnogo čemu jeste. Evo kako: NAŽIVO se bavi hororom sadašnjeg i blisko prošlog; ZAVODNIK se bavi uplivom nešto dalje prošlosti na sadašnjost. NAŽIVO je smešten u urbano okruženje i bavi se urbanom tematikom; ZAVODNIK se dešava na selu i bavi se ruralnom tematikom. NAŽIVO je smešten u vrlo precizan vremenski period (avgust 1995); ZAVODNIK se dešava u nepreciziranoj sadašnjosti koja je donekle vanvremena. NAŽIVO je roman pun mučnih scena, neprijatnih i grozomornih prizora i pornografskih deonica; ZAVODNIK nema takvih eksplicitnosti, pisan je takvim jezikom da može da uđe u lektiru za osnovnu školu (iako su između redova prisutni nimalo naivni nagoveštaji...). NAŽIVO se bavi okultnim i ezoteričnim; ZAVODNIK se bavi folklornim, sujevernim, mističnim... NAŽIVO preispituje modernu horor prozu i njene veze sa drugim savremenim medijima (film); ZAVODNIK se vraća praiskonskim korenima horora (bajka, legenda, mit, folklor, narodna religija).

S druge strane, ZAVODNIK je sličan NAŽIVOM, pored ostalog, po tome što ima pomalo otuđenog i ekscentričnog junaka (mada, ne toliko kao u NAŽIVOM); pisan je u prvom licu, sa svim što uz to ide; bavi se pitanjima nacionalnog i ličnog identiteta, tradicije, prošlosti/sadašnjosti, itsl. Najzad, sličan je mom prvencu i po tome što ne prati nikakav trenutno postojeći trend u srpskom žanrovskom pisanju i što dolazi iz off-a, bez podrške bilo kakvih klanova, grupa ili moćnih izdavača i njihovog marketinga.

            Roman ću objaviti sam, jer mi nijedan drugi izdavač nije ponudio povoljnije uslove od onih koje mi nudi Ghoul Press.

Šta ti u svojim romanima vidiš kao iskorak u odnosu na srpske književne prethodnike, a šta u odnosu na dosadašnju svetsku horor tradiciju?

            Iako sam ja po vokaciji i pisac i kritičar, mislim da nije na meni da tumačim da li u mojoj prozi postoji neki iskorak i u čemu se on sastoji. Uostalom, pisac je po prirodi stvari u najnezgodnijoj poziciji da sudi o sopstvenom delu. Zbog toga, reći ću samo ovo: kad me već pitate o prethodnicima i svetskoj tradiciji, ZAVODNIKA vidim kao duboko ličnu i intimnu transformaciju uticaja pisaca kao što su Henri Džejms, M. R. Džejms, Artur Maken i Momčilo Nastasijević sa filmskim senkama Đorđa Kadijevića, Pupija Avatija i Agustina Viljaronge.

Smatraš li da je akademska javnost odveć puritanska i hermetična da prizna vrednost autorima horora kao i svima onima koji su prst u oko opštoj hipokriziji, kao što su bili npr. bitnici? Da li će se Barouz ikada učiti u školi?

            Iako prema žanru kod nas još uvek postoji izvesno podozrenje, ne mislim da postoji neki snažno izražen otpor toj vrsti pisanja – ili barem ja na njega do sada nisam nailazio. Moji eseji o hororu nagrađivani su na književnim konkursima, moji teoretski radovi na tu temu objavljivani su godinama unazad, i objavljuju se i dalje, bez problema, u prestižnim akademskim časopisima (Književna istorija, Philologia Mediana itd). Takođe, nisam zbog tematike imao teškoće da prijavim i odbranim svoj magistarski rad (o gotskim motivima kod Poa) kao i doktorski rad (o poetici horora). Za kvalitetne radove na ove teme svakako ima mesta, a to što ih nema više verovatno nije zbog protivljenja "akademske javnosti" nego zbog nedostatka dobrih radova: oni koji se nađu u ponudi su ili previše fanovski, ili nedovoljno stručni i upućeni, ili – u najboljem slučaju – hororom se bave samo marginalno, kao ilustracijom neke vanestetske problematike (sociologija, antropologija, rodne i kvir studije...).

            Što se tiče bitnika, oni mekši i masama prihvatljiviji, kao što su Keruak i Ginzberg, obrađuju se u programima redovnih studija anglistike (to pouzdano znam, i kao student a kasnije i kao predavač na tom departmanu u Nišu). Barouz je malo "nezgodniji" zbog eksplicitnog jezika i tabu-tematike (pornografija, homoseksualnost, narkomanija...) ali pretpostavljam da je i on deo izbornih kurseva na poznijim godinama studija, ili na master programima, barem sa nezaobilaznim romanom Goli ručak.

A zašto je onda Dejan Ognjanović prvi doktor nauka koji je doktorirao na temu horora? I zašto nema više naučnika koji su posvećeni toj tematici u Srbiji?

            OK, činjenica je da je horor tokom čitavog "socijalističkog" perioda bio ili ignorisan kao neozbiljan, trivijalan, ili je bio tretiran kao potencijalno štetan "uvoz" iz trulog kapitalizma koji nema šta da traži među našim stvaraocima – ili teoretičarima. To je očigledno u domaćim književnim i filmskim studijama, leksikonima, istorijama književnosti i filma – gde su horor dela bila ili potpuno zaobilažena, ili, ako su negde i pomenuta, otpisivana su kao manje vredna. Izuzetak se pravio samo za najveće među najvećima, one koji se baš nikako nisu mogli izbeći (u književnosti: E. A. Po, Meri Šeli, Henri Džejms...; na filmu: Hičkok, Polanski, Kjubrik...) ali čak i tada se nije govorilo o hororu, nego se pribegavalo eufemizmima: "fantastika", "priče tajanstva i mašte", "saspens", "natprirodni triler" itsl. Naprosto, već i sam termin "horor", odnosno "strava i užas", ovde je posmatran kao stigma. Generacije i generacije su odrasle sa takvim nazorima. Zato je trebalo da stignu novi, mlađi teoretičari koji nisu zadojeni takvim predrasudama, i da počnu novim očima da posmatraju (i re-evaluiraju) tradiciju horora. Brže su reagovali filmski kritičari i teoretičari (Ranko Munitić, Bogdan Tirnanić, Nebojša Pajkić...), dok je proučavaocima književnosti trebalo mnogo duže da prihvate mogućnost vrhunske vrednosti u delima strave i užasa.

Usavršavao si se na kalifornijskom univerzitetu Berkli, kaži nam u čemu su razlike, a u čemu sličnosti u pristupu izučavanja i recepcije horor žanra u SAD i Srbiji?

            Najveća razlika je u tome što se na Berkliju kao najnormalnija stvar nalaze, pored ostalog, i kursevi o gotskoj književnosti i horor filmu dok ih kod nas, za sada, nema. Ipak, sa modernizacijom nastave, sa uvođenjem izbornih kurseva i novih master programa otvorena su vrata i za takve kurseve – samo što je za sada malo onih koji bi ih uopšte držali, ili mogli da drže. Nadam se da ću vrlo uskoro biti u prilici da nešto preduzmem na tom planu, samo ukoliko se vratim na fakultet. Pošto horor u našoj akademiji nema dovoljnu recepciju da bi se govorilo o nekakvim tendencijama, ne mogu ni da pravim paralele između "tamo" i "ovde", odnosno između nečega i – (skoro) ničega.

Kako bi svojim poznanicima iz inostranstva koji su, takođe, ljubitelji horora opisao horor žanr u srpskoj kulturi? Na koje autore bi ih uputio?

            Kao prvo, ovdašnji horor bi morao za njih da ostane na nivou tuđeg opisa i prepričavanja, jer strani čitalac koji bi poželeo da nešto naše pročita, naprosto ne bi imao gde da to pronađe u prevodu na engleski. Žanrovsko pisanje kod nas uglavnom je osuđeno na geto, čak i unutar sopstvenog jezika. Zbog manjeg kruga čitalaca kojima se obraćaju, autori od tog pisanja ne mogu da žive ni u Srbiji, a kamoli da se upuštaju u skupocen i rizičan, slabo izgledan posao da prevode svoja dela na engleski i nadaju se inostranom objavljivanju. Nažalost, najveću šansu da budu prevedeni na engleski imaju upravo plitki, popularni romani sa tematikom alternativne i para-istorije sa elementima fantastike, iza kojih kod nas stoje velike izdavačke kuće.

Šta je to u horor žanru što toliko estetski uzbuđuje?

            Teško je da se složenost ovog žanra, čijoj poetici sam posvetio više stotina stranica svog doktorata, svede na jednu, ma koliko pojednostavljenu definiciju ili objašnjenje svih njegovih paradoksa. Različite ljude uzbuđuju različite stvari, a horor je dovoljno bogat i složen da im može pružiti širok raspon uzbuđenja – od tihe jeze i neodređene slutnje pa do strave, groze i užasa. Većina u njemu traži zabavu i utehu, jer u poređenju sa fiktivnim užasima i preteranim košmarima žanra sopstvena nevesela ali prozaična stvarnost odjednom izgleda prihvatljivija. Drugi, ređi, u njemu vide potentan način da se, umesto bežanja od stvarnosti, sa njom suoče, da se zagledaju u mrak u sebi i oko sebe, sa nagoveštajima istina koje nisu prijatne...

Zašto si odabrao da studiraš i usavršavaš se na katedri za Engleski jezik i književnost? Da su ti one godine, a ova pamet da li bi krenuo istim putem ili bi izabrao nešto drugo za sticanje obrazovanje i zašto?

            U vreme kada sam odlučivao na koji ću fakultet, anglistika je od opcija meni dostupnih u Nišu bila najpribližnija onome što me je zanimalo. Zapravo, da danas opet imam 18-19 godina, a da nemam mogućnost da pređem u Beograd, verovatno bih opet izabrao isto. Da sam 1992., kada je kriza u zemlji dobijala zamah, mogao da sebi priuštim studiranje u Beogradu, možda bih upisao Svetsku književnost, ili okušao sreću na FDU, ali... sada je uzaludno maštati o takvim stvarima. Uglavnom, ne kajem se; studije anglistike pripremile su me sasvim solidno za ovo čime se bavim, i otvorile mi neka značajna vrata – uključujući tu i već pominjani Berkli.

Koji odsek na FDU?

            Eh, ko zna? Dramaturgija ili režija...

Smatraš li da bi tvoj akademski put bio lakši da si manje talasao i da si se fokusirao npr. na priznate autore poput Šekspira, Šoa, Bajrona i sl. umesto što si se borio za horor?

            Ne. Moja borba za horor nema mnogo veze sa horor-sudbinom koja me je zadesila na niškom univerzitetu. Bilo bi, možda, lepo i romantično da mogu reći kako sam postao žrtva borbe za akademsko prihvatanje horor žanra, ali istina je daleko banalnija i tipično srpska: ostao sam bez posla zato što sam povredio sujetu jedne nesrećne, neostvarene žene opsednute time da uvek i svuda dominira i da preti autoritetom koji nije zasnovan na stvarnim postignućima (radovima, knjigama...) nego na goloj poziciji onoga ko te drži u šaci kao mentor i predmetni profesor pa očekuje da poslušno i bespogovorno igraš na svaku melodiju koju izvoli zasvirati. Meni je bilo preče da sačuvam kičmu nego posao – i, eto, nije mi došao glave horor žanr, već horor srpskog visokog obrazovanja.

Kako stati na put „hororu srpskog visokog obrazovanja“?

            Horor srpskog visokog obrazovanja deo je horora Srbije danas: njene posrnule kulture i obrazovanja, njene posrnule ekonomije, posrnulog čitavog bića – deo obezvređenosti kulturnog i umetničkog nasleđa, i posledica je odliva mozgova kao i negativne selekcije sporovođene prethodnih decenija. Rezultati svega toga su dalekosežni i pogubni. Tome stati na put znači načiniti promene toliko radikalne i suštastvene da su one, u ovim mračnim vremenima, praktično nezamislive sa kadrovima koje imamo, sa vlasti koja je takva kakva je... Danas se traži poslušnost (partijska disciplina, pre svega) a ne mišljenje svojom glavom, jednoumlje je na ceni a ne autsajderi, slobodni umovi, ne pluralizam... Vladajuća stranka promoviše kao vrhovnu vrednost to što odluke donosi jednoglasno – bez uzdržanih, bez glasova protiv... i to je strašno. To je horor.

Koja su bila tvoja očekivanja od bloga kada si počeo da ga pišeš i da li te je iznenadio uspeh koji je The Cult of Ghoul postigao?

            Nisam imao naročita očekivanja niti planove sa blogom The Cult of Ghoul, osim što sam osećao da mi je potrebno onlajn mesto gde će moje prisustvo biti značajnije i ozbiljnije nego što su to forumi. Drugim rečima, forum mi je, kao forma, postao tesan i nepraktičan, a pokušaj pokretanja sopstvenog sajta neslavno je propao jer je bio preskup, a za te novce od angažovanih kvazi-majstora nisam dobio ni blizu onome što smo dogovorili. Blog je bio nužno zlo i rezervni plan, ali eto – pet godina kasnije on je izrastao u itekako relevantno mesto gde čitaoci i gledaoci ekscentričnog ukusa mogu da pronađu vrstu kritika, intervjua, putopisa, eseja i uopšte pristupa kritičkom promišljanju kakve drugde na netu teško mogu naći. Fidbek koji dobijam od čitalaca bloga puno mi je značio u ovih pet godina, tim pre što se postojanje The Cult of Ghoul bloga maltene poklopilo sa periodom moje nezaposlenosti i skrajnutosti. Dok sam bio institucionalno odbačen i maltene nevidljiv, puno mi je značila pozitivna energija koju sam dobijao od svojih čitalaca. Taj fidbek me je osnažio i u ideji da svoj naredni roman, ZAVODNIK, objavim kao samizdat, bez posredovanja drugih izdavača.

Ostavimo sada horor malo po strani. Kada prođe vreme koji filmovi nastali nakon 2000. će po tvom mišljenju ostati u istoriji filma kao ono vredno i zašto?

REQUIEM FOR A DREAM, MULHOLLAND DRIVE, AVALON, IRREVERSIBLE, OLDBOY, SYMPATHY FOR MR VENGEANCE, MEMORIES OF A MURDER, HAPPINESS, CHILDREN OF MEN, DAMNATION, CALIFORNIA DREAMIN', APOCALYPTO, VALHALLA RISING, THE TEMPTATION OF ST. TONY, CONFESSIONS, INCENDIES, ANTICHRIST, A TOUCH OF SIN, GRAVITY… Bojim se da nema ni prostora ni smisla obrazlagati svaki od ovih naslova, ali zainteresovani će na mom blogu pronaći prikaze većine njih.

Koji autori su po tvom mišljenju ono vredno u istoriji srpskog filma, a koji u istoriji srpske književnosti? Treba li menjati lektiru? Na koji način bi ti apdejtovao listu?

            U filmu, na nivou opusa, Kadijević, Marković, Šijan, Radivojević... Što se tiče novije srpske književnosti, moram priznati da je ne pratim jer me čak i sinopsisi izvikanih i nagrađivanih romana uglavnom nesnosno ugnjave i odbiju me od same želje da ih uzmem u ruke, a onda kada to učinim, i prelistam ih u nekoj knjižari, ono što vidim samo me učvrsti u uverenju da tu svoju šolju čaja neću naći. Što se tiče lektire – nemam ni iskustvo ni pretenzije da se bavim osnovnim obrazovanjem i onim što deca čitaju u osnovnoj školi. Što se tiče visokog obrazovanja, kada/ako budem ponovo na fakultetu, kreiraću lektiru na kursevima na kojima budem predavao.

Gde pozicioniraš Đorđa Kadijevića u toj istoriji?

            Đorđe Kadijević je, istovremeno, klasik i autsajder, i ja ga poštujem i kao jedno i kao drugo – i zbog ostvarenih vrhunskih rezultata, i zbog toga što je uglavnom ostao po strani od domaćeg filmskog mejnstrima i zakulisnih prljavština koje idu uz njega. Mislim da je on kao malo ko uspeo da postigne balans između visoke intelektualnosti i upečatljive osećajnosti, i da stvori unikatan, apartan opus, nesličan ijednom drugom u našoj kinematografiji. Zbog toga, i zbog mnogih drugih razloga, počeo sam da radim na knjizi KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU u kojoj ću svojim opservacijama i analizama njegovog opusa pridružiti njegova detaljna svedočanstva i uvek prosvetljujuće uvide koji pokrivaju najznačajnija kulturna dešavanja i misaone tokove druge polovine 20. veka.

A našeg najnagrađivanijeg reditelja Emira Kusturicu?

            Priznajem izvesnu vrednost za Sećaš li se Doli Bel i za Oca na službenom putu, ali sve posle toga je dekadencija i cirkus. Ima ko to voli i ima ko je to u određenom trenutku smatrao da treba podržati, finansijama i nagradama, ali to nema veze sa umetničkom vrednošću.

Ima li nade za posrnulu srpsku produkciju? Koje autore vidiš kao nadu da se na ovim prostorima napravi nešto lepo i vredno?

            Bojim se da nema nade. Bioskopi su pred izumiranjem, novi autori su idejno i stilski znatno inferiorniji od starijih generacija, i uprkos veštačkom proizvođenju fame oko tzv. "Novog srpskog filma" ja vidim samo niz manje ili više talentovanih pojedinaca koji se batrgaju kako znaju i umeju u ovoj nepostojećoj, neorganizovanoj državi u kojoj je kultura večito poslednja rupa na svirali. Neki, zbog toga, pokušavaju da se dopadnu inostranim fondovima proizvodeći udvorničke, auto-šovinističke "filmove", a drugi se okreću komercijalnom žanrovskom filmu koji možda mogu da prodaju u inostranstvu, budući da sopstvenu državu odavno više ne interesuju. Od mlađih autora koji se junački drže u ovoj neveseloj slici i koji se za sada nisu prodali ili propali, a imaju već profilisan opus, istakao bih jedino Mladena Đorđevića.

Koje delo srpske književnosti smatraš zahvalnim da se ekranizuje i da bude dobar horor film?

            Pekićevo BESNILO. Novele "Ostaci" i "Fobija" Marka Piševa. Novele "Sveti rat" i "Supernova" Gorana Skrobonje...

I za kraj jedno pitanje: imaš li košmare i plašiš li se mraka?

            Nažalost, nemam košmare (tj. imam ih jezivo retko) a, na sreću, ne bojim se mraka, osim onog ljudskog, suviše ljudskog koje iz njega može da izroni. 

* * *

NOVI HORORI (2014) – 2. deo

            Prođe već skoro pola ove godine, a stanje u horor filmu je i dalje prilično jadno. Vrlo su retki horori vredni da se njima detaljno bavim, i to je razlog što nema baš mnogo prikaza najnovijih. Prosto, nisu vredni truda: ne inspirišu me, ne ljute me, ne oduševljavaju me... Podsećam na prvi masovni osvrt na novije horore iz ove i prošle godine, OVDE. 

Zato sam ono što sam gledao poslednjih meseci rešio da prikažem samo ukratko, u formi vodiča. Radi preglednosti, podelio sam tu masu u tri celine: 3) IZBEGAVAJ KAO ŠUGU!; 2) PIH! MEDIOKRITETIZAM! a oni najmanje loši su u kategoriji nazvanoj

MOŽE SE POGLEDATI

PATRICK

USA, 13

**(*)         3-

Vrlo fin, divno rekreirani old-school 1980s horor flik, odlično senovito uslikan, dobro glumljen, prilično zabavan na pulpy-classy način visoke B produkcije kakav se odavno ne viđa. Poseban plus: skor Pina Donađija. Pravi pravcati blast from the past (samo delimično pokvaren CGI efektima). 

Istina, za Patrika su mogli da nađu i nekog glumca koji malo manje izgleda kao sladunjavi maneken a više kao zlokobni motherfucker koji iako paralizovan i kvazi-komiran telekinezom tamani neke ljude. Takođe, njegove telekinetičke moći mogle su biti i maštovitije, spektakularnije upotrebljene. No, šta je tu je: ovo je sasvim gledljivo.

The Borderlands

UK, 14

**(*)      3-

Jedan od podnošljivijih novih FFF-a: kao i većina, i on ima zabavnu premisu, ovde u duhu M. R. Džejmsa – o jednoj zlokobnoj prastaroj engleskoj crkvi u kojoj nekakvih đavola ima. 

Kao i većina FFF-a, ni ovaj nema zaokruženu priču, nema ni najmanjeg nagoveštaja o pravoj prirodi misterije, nego se to sve pomete pod tepih u razočaravajućem WTF kraju. 

Ali, dok se do njega dođe, ipak ima tu solidno jezivih momenata, naročito za gotičare sa fetišom za stare crkve.

Wolf Creek 2

AUS, 14

**(*)      3-

Ovaj nastavak se i ne pretvara da se dešava u stvarnom svetu, kao prvi, uprkos rutinskom natpisu na početku da je "inspirisan" stvarnim događajima. Aha. Ali zato pet minuta kasnije odlazi na teritoriju Ptice Trkačice, i odatle ne mrda do kraja. Psiho-ubica vršlja australijskom divljinom i tamani sve živo ne trudeći se da prikrije tragove: ubija policajce (inače, big NO-NO svakom pametnom ubici, jer čak i hronične lenčuge i mrzitelji svog posla ima da se iskreno potrude da uhvate nekog ko im sredi kolege!)... 

...pali im automobile i survava se hladnjačama u jaruge (tako da se dim vidi kilometrima okolo – ali BOLI NJEGA!), gazi nevoljnike mega-kamiončinom, pohara krdo kengura, eto tako, kad mu se već našlo na putu, itd. Sad je psiho glavni junak, sve ostalo je topovsko meso koje mu se izlaže na pokretnoj traci, zapleta u nekom ozbiljnom smislu reči i nema, a kraj je bezveznjikav, ali opet... može ovde da se nađe solidne horor razbibrige za jednokratno ubijanje vremena na letnjoj vrućini.

MR. JONES

USA, 14

**(*)       2+

Još jedan FFF koji počne odlično, ali nema snage da svoju zabavnu premisu zaokruži kao normalan film. Srce mi plače zbog ovoga, jer oduvek sam naročito voleo horor priče i filmove o poluludim umetnicima koji nazru nešto više od običnih smrtnika, i onda njihove slike, pisanija ili, kao u ovom slučaju, jezovite skulpture – dovode do izmenjene percepcije posmatrača, i otvaraju neke Dveri... Znači, prvih 40-ak minuta je odlično. A onda – film degeneriše toliko radikalno u pravcu WTF delirijuma da ja tako nešto nisam video u would-be komercijalnom filmu, jer druga polovina POTPUNO napusti bilo kakvu naraciju i pretvori se u nekakav cut-up LSD abre-ubre trip bez ikakvog smisla. Da li tako izgleda Onaj Svet? Da li tako izgleda Trip? Možda: ali to je svakako daleko zanimljivije doživeti nego pasivno gledati u toj alijenirajućoj antifilmskoj završnici.

WER

USA, 14

**(*)        3-

            Prilično zabavan film o vukodlacima, sa elementima FFF-a: formalno to nije, ali u scenama u kojima ne rabi snimke video kamera, CCTV-a i slično, primenjuje zamorni "dokumentaristički" shaky cam i zapravo kvari neke dobro zamišljene i realizovane set-pisove time što ih čini praktično trepni-i-propusti negledljivim/neshvatljivim u toj brzini. 

Počinje kvazirealistično, i izmišlja rupu na saksiji time što nam crta kao novitet neke detalje o likantropiji o kojima sam čitao u POLITIKINOM ZABAVNIKU još pre 30-ak godina, ali onda ubrzo napusti "realizam" kad njegov "likantrop" skače s petog sprata na asfalt, nepovređen, a meci mu ne mogu ništa itd. a pred kraj to sve prelazi u stripično preterivanje, naročito kad se (zbog još jednog zaraženog likantropijom) pretvori u WER VS. WER! 

Sve u svemu, likovi su vrlo slabi, a kasting još gori (ima ovde bar dva "glumca" koji nanose fizički bol mom očnom živcu!), involvement je mlak, ali ipak ima to neku dinamiku i relativno retko viđen pristup vukodlačkom mitu, pa se može pogledati (iako je povezivanje vukodlaka sa Transilvancima, odnosno Rumunima, so 1940s)!

---U idućem nastavku: PIH! MEDIOKRITETIZAM! 

BELLE ÉPOQUE (aka Poslednji valcer u Sarajevu, 1992-2007)

(*)

1-

pogledah pre nekoliko godina na niškim 'filmskim susretima' BEL EPOK. sort of. auh! pa ono je NESNOSNO arhaična i negledljiva tvorevina! a šta si pa očekivo, upitaće neko s pravom. pa, očekivo sam jedva-podnošljiv arhaičan i uninvolving kvazi-film. mislio sam da će nešto što ima muda da se nazove BEL EPOK da barem pruži neku raskoš, eye candy, production values koji su nam danas, kao, nedostižni. patka!

taj 'kabare' izgleda kao neka jadna školska predstava, i isto toliko je 'erotično-lascivan'!   da i ne pominjem UŽASNU 'muziku' arsena dedića koga zbog ovoga treba streljati (nakon što ga čopor divljih svinja brutalno siluje). ljudi su izlazili sa projekcije left & right, i to najčešće tokom tih 'muzičkih tačaka' koje - oh, tako avangardno - služe da dodatno objasne kolorit i značenje i teme i ideje filma!

možda su me ovi južni korejci razmazili, ali meni je SVAKI njihov film - bel epok! njima čak i neke umjetnički sasvim jadne tvorevine, poput recimo GHOST THEATRE, izgledaju FASCINANTNO. naš BEL EPOK izgleda kao malkice raskošniji američki made for TV film iz ranih 70ih. jebote, ova papazjanija je uslikana nekom banalnom, jadnom, nekoloritnom fotografijom koja, da se ublaži još za 2 nijanse, i ispašće jebena SEPIJA!

davor janjić igra glavnog junaka koji je nešto između mrtvog puvala i klinički retardiranog kretena. a on je još kao pionir bosanske kinematografije! sad su mi mnoge stvari o toj 'kinematografiji' jasnije! mislim, 2,5 sata ove nesuvislosti je zaista previše! počeo sam da se meškoljim na NESNOSNO neudobnim sedištima na niškoj letnjoj pozornici već posle pola sata; oko sat vremena u filmu - kad još uvek nije bilo diferencirano KO je taj gl. junak uopšte (u smislu, what makes him tick) rekoh sebi: I'm outta here; ali iz pukog mazohizma reših da ostanem još pola sata. kad ni posle sat i po 'filma' ovo nije deliverovalo NI NA KOM NIVOU ('ideje' su smešne; vizuelnost je jadna i sirotinjska, sve u srednjim i krupnim planovima; 'bal' izgleda kao neki vatrogasni bal u prćilovačkom domu kulture; erot'ke ni za lek, par jedva otkrivenih sisića u mraku, sa nevidljivim licem vlasnice, na 3 sekunde, i to je sve; i stoga, kad u 90om minutu shvatih da ove idiotarije ima još SAT VREMENA do kraha, ja rekoh: SCREW YOU, GUYS, I'M GOING HOME!

zaboravih da pomenem da je saučesnik na scenariju bio NEBOJŠA PAJKIĆ, poznatiji kao suprug isidore bjelice i nekadašnji 'žanrovac'. eh, ubi sunt etc.?

a da ne ispadne da sam skroz negativan prema filmu koji mi je u nepovrat odneo 90 minuta života ne pruživši mi NIŠTA zauzvrat (hej, najuzbudljiviji deo filma je bio kada je odjednom, niotkuda, iznad naših glava prozviždao mega putnički avion u uber-niskom letu, teško da je bio više od 100-ak metara iznad naših glava! kako su samo ljudi oživeli, kako se začuo žamor… ostatak filma publika je više TRPELA nego što je gledala; potpuno mrtvosana, hladno je primala i pokušaje humora, i erotike, i muzike, i angažmana, i 'poruke'… nisam znao da KRCATA pozornica, bar 4000 duša, može da bude TOLIKO nema, toliko HLADNA… a tko bi im pak zamjerio?) – dakle, da navedem JEDNU polu-pozitivnu stvar vezanu za ovaj film: radmila živković bambić je ODLIČNA kao kurveštija. istina, u njenom slučaju to baš i nije neka glumačka TRANSFORMACIJA… ali svejedno, moram priznati da sam u jednom trenu bio zadivljen njenom SVETSKOM pojavom i harizmom, i pomislio kako bi bilo sjajno videti je, recimo, u nekom bertolučijevom filmu!

           
lažu novine (jer to im je poso): "Uprkos tome što je film snimljen pre sedamnaest godina, publika ga je prihvatila kao da je "od juče", a i sam reditelj Nikola Stojanović rekao je da "niko ne primećuje da je film zastareo"." ja kažem – KOJEŠTA! ovo je zastarelo na svakom pojmljivom nivou, od zamisli do realizacije, relikt nevredan čak ni muzejske prašine… i mog daljeg bavljenja njime.

ZAVODNIK naživo, u Nišu i drugde: gde smo bili, gde idemo?

            Moj novi roman strave imaće, najzad, i promociju u Nišu – i to baš na petak 13-ti! Slučajnost? Ko zna – znaće, ko ne zna – doći će!

Mesto: Narodna biblioteka "Stevan Sremac", Niš.

Vreme: petak 13. jun, 18h

Učestvuju: dr Dejan Milutinović, profesor srpske i svetske književnosti sa Filozofskog fakulteta u Nišu, i autor, dr Dejan Ognjanović.

Biće to prva i najbolja prilika za Nišlije i sve koji se tako osećaju da nabave ovu knjigu po najpovoljnijoj ceni, direktno od autora, s potpisom i uz čašicu razgovora.

Ko želi i može, neka pogleda i moje gostovanje na Niškoj Televiziji u petak u 16.30h.

A evo i kratkog, slikovitog osvrta na prethodne promocije ZAVODNIKA, održane sredinom maja.

Nažalost, desile su se u senci katastrofalnih poplava koje su pogodile zapadnu i centralnu Srbiju i donele jednu sasvim prizemnu, mutnu i muljevitu, bedastu i blatnu vrstu horora...

Dok sam putovao u Kragujevac, 14. maja, prošao sam kroz neka od mesta koja će se samo par dana kasnije naći u vestima, po zlu, kao što su Paraćin i Ćuprija. U to vreme nebo je bilo tmurno ali kiša još nije bila počela. Paradoksalno, i narodnoj "mudrosti" nasuprot, kiša je krenula tek na 15-ak minuta pre ulaska u Kragujevac! I to ozbiljna kišurina, sipeća, bez prestanka – a to je potrajalo narednih nekoliko dana.

U Kragujevcu me je prvo dočekao Danko Kamčevski, koji je kasnije i govorio sa mnom na promociji, a posle nje sam sa Dankom, drugom Vojom i još nekom ekipom što starih što novih znanaca zaseo u jednu finu kafanicu... Dakle, druženje je bilo na nivou, kao i sama promocija – iako je, da li zbog pljuska ili zašto, prisutno bilo samo 15-ak posetilaca. Istina, bili su veoma zainteresovani i na razgovor spremni. Znači, nema lutanja: nije tu bilo mase, ali došao je ko je trebalo da dođe.

U Beogradu sam ZAVODNIKA predstavio u okviru Festivala fantastične književnosti "Art-Anima" 16. maja. Bio je to petak veče – ja sam iz kuće mog domaćina izašao još popodne, i mada sam neizbežno bio svestan "potopa" na ulicama velegrada, u to vreme još niko od nas nije ni slutio da je, u to vreme, već krenulo ozbiljno sranje u Obrenovcu i drugde. Zapravo, tek uveče, pred promociju, čule su se neke priče, glasine, ali još se nisu znale prave razmere dešavanja.

Na toj promociji gost-domaćin je bio Marko Šelić – Marčelo, a publika je bila zapanjujuće brojna ako se ima u vidu užasno loše vreme i lokacija koja nije baš u samom centru grada. Bilo je, dakle, sigurno nekih 40-ak ljudi, a razgovor je i ovoga puta bio na nivou, i praćen nekolicinom pitanja iz publike, kao i zainteresovanim kupcima knjige.

After-party se desio u privatnosti jedne kafe-knjižare u centru, a opet dovoljno skrovite, otvorene samo za odabrane. Jedan dragi prijatelj slavio je rođendan + to što je nedavno postao otac, pa je omanja ali vesela družina posedela i nazdravila s njim tu do oko 03h ujutro.

Tek u subotu je postalo jasno kakva katasrofa se dešava oko nas, i zbog nje je i festival prekinut naredne večeri, tako da nisam ni održao najavljeno predavanje o poetici Stivena Kinga. To je ostalo za neku drugu, bolju i prikladniju priliku.

Bilo je izvesne nedoumice da li da uopšte putujem na planiranu i ranije najavljenu promociju u Novi Sad: na kraju su prelomili organizatori, koji rekoše da dođem, pa tako i učinih. U taj grad kao i uvek naročito rado odlazim.

Bila je to, moram reći, najbolja od svih promocija ZAVODNIKA do sada (mada, nijanse su u pitanju, da se neko ne uvredi!). Ambijent kluba "Crna ovca", sa svojim alter-aranžmanom i klijentelom dotakao me je u žicu, a fidbek od odlične, mlade i otvorene, radoznale publike bio je kao nijedan do sada po intenzitetu – hell, postavili su mi skoro deset pitanja za vreme i posle glavnog razgovora sa mojim sagovornikom, Rastkom Perišićem!

Nije mi to bila najbrojnija promocija do sada – došlo je nekih tridesetak omladinaca – ali čini mi se da je bila najfokusiranija, maltene 95-100% njih sa tačnom idejom gde se došlo i zbog čega/koga.

Uostalom, ne verujte mi na reč – pogledajte i sami. Organizatori su snimili celu promociju, ili barem njen najveći deo, i to možete pogledati u ovim zapisima. Video kvalitet nije baš najbajniji, ali zato zvuk služi svrsi i dobro prenosi šta treba.

Razgovor je bio prilično širok, ticao se ne samo ZAVODNIKA nego i NAŽIVOG, i horor filmova, i bloga, i raznih drugih zabavnih stvari, pa zato, eto, ko voli – nek izvoli!

            Inače, i ovog puta je after-party bio sjajan – u jednom finom kafiću do duboko u noć zasedeo sam i lepo se proveo u društvu Milenka Bodirogića ("Orfelin"), Ivice Stevanovića i Vuka Markovića ("Komiko")...

            

Što se tiče promocija u predstojećem periodu, stvari stoje ovako: 23. juna sam u NEGOTINU (Narodna biblioteka) a 25. juna ponovo u BEOGRADU, ali ovog puta u prestonici neće biti u pitanju klasična promocija nego nešto – specijalno. Više detalja o ovim događajima, uskoro.

            U julu mesecu biću na Grosmanu (Slovenija) i, možda, nadam se, u Banjaluci (Republika Srpska), a za septembar postoji šansa za Podgoricu (Crna Gora). Ono što je izvesnije za septembar – ako je išta u Srbiji – to su Vršac i Kruševac, a postoje još neka mesta koja se interesuju – ali, o tom potom.

            Uostalom, od tiraža mi je ostalo manje od 200 primeraka, i pitanje je da li će on potrajati do jeseni...

FALSIFIKATOR - Goran Marković (2013)

*(*)

2-

            Dugo sam odlagao gledanje ovog filma jer, uz sve moje višestruko dokumentovano poštovanje za rane i srednje radove Gorana Markovića, o onome što je radio u poslednjih dvadesetak godina nemam baš jako mišljenje, a trejler, inicijalne kritike i usmeni osvrti kolega nisu mi FALSIFIKATORA učinili naročito poželjnim za hitno gledanje. Jednom kad sam napokon došao i do celog filma, brauzovanje kroz njega samo je potvrdilo moje bojazni i spustilo ga još niže na listi mojih gledalačkih prioriteta. Ipak, ovih dana, u jeku afera falsifikovanih diploma i lažiranih "naučnih" radova među srpskom politikantskom "elitom", naterao sam se da pogledam FALSIFIKATORA i proverim nema li tu, ipak, nešto vredno, proročansko, što ga čini aktuelnim...

            

          Jer, kao što znate, grobar od predsednika nam je pod stare dane na sumnjiv način stekao fakultetsku diplomu i još pride postao "master" iako ni on sam ne zna na kojoj tačno grupi;

...premijer nam je diplomirani SVEEEE – ekspert za sva pitanja, naročito ona NAJGLUPLJA, od naučnih radova do spasavanja dece iz smetova i iz naručja njihovih neodgovornih roditelja;

...a novopečeni ministar policije je, kako izgleda, u sramotno ispraznu gomilu zbrda-zdola napabirčenog teksta koja nema blage veze sa proklamovanom tezom rada niti sa elementarnim osnovama toga kako jedan naučni rad izgleda i šta treba da sadrži, uključio i brojne, nedavno razotkrivene plagijate. A kako i da ne plagira i laže, kad je to, po svemu sudeći, činio i čini i njegov MENTOR, Mića-Megatrend?

          Ne kaže se džabe da riba smrdi od glave – a sa ovakvim glavonjama na najodgovornijim pozicijama, Srbija smrdi do neba! Da ne ulazim sada u "sitne ribe" i rasprostranjenost njihovog smrada, tj. lažiranih, plagiranih, prepisanih, krivotvorenih zvanja i diploma. Da vidimo, bolje, šta nam (univerzalno?) Marković o kaže na tu temu.

            Njegove premise nisu tako loše: u načelu, on namerava da se bavi dezavuisanjem jednog sistema (Titovog) koji je bio zasnovan na lažima i prevarama. Avaj, to danas jeste pomalo kao bičevanje mrtvog konja (TM), ali Marković ima fiks ideju na taj period – a i bezbednije je kritikovati falsifikatore od pre 40-50 godina, nego ove današnje, zar ne? No, čak i ako zanemarimo to sakrivanje iza davnoprošlog perioda, FALSIFIKATOR ima ozbiljne probleme.

            Glavni je taj što ne uspeva da ponovi magiju ranijih, najuspelijih Markovićevih filmova, kao što su VARIOLA VERA i VEĆ VIĐENO, u kojima je ovaj reditelj umeo da eksplicitnu društvenu kritiku plasira na zanimljiv, svež, originalan, efektan način, kroz ubedljive storije i profilisane likove, kroz dramaturški čvrsto zasnovane i ispripovedane storije kakve se vole i pamte čak i nezavisno od satiričke dimenzije (koju možete, ali i ne morate primetiti, jer osim nje imate snažnu DRAMU, TRILER, HOROR, itd. da vam zaokupljaju pažnju).

            Nažalost, FALSIFIKATOR je gotovo u potpunosti lišen bilo čega od pomenutog: naprosto, kritikovati SFRJ u vreme dok je ona još postojala (iako, posle Titove smrti), i kritikovati je danas, kad je odavno pokojna, nije isto (suprajz)! A osim te dimenzije društvene kritike, FALSIFIKATOR nema bogzna šta drugo da ponudi: ni priču, ni likove, ni scene ili barem replike za pamćenje. To je, naprosto, jedan mlak, zaboravljiv film kojem nedostaje jasna dramska struktura, a vala i konzistentna intonacija (upravo ono što je, u ranijim, dobrim Markovićevim filmovima, pružao žanr).

            Bilo bi dobro da se Marković opredelio za jedan dominantan žanr – npr. crna komedija, kao SABIRNI CENTAR – pa da onda oko nje gradi svoju priču. Avaj, ako je to uopšte bila namera, ovaj film je jezivo, dosadno neduhovit, a u par navrata čak i patetičan u jalovim pokušajima da bude smešan (npr. kad Branka Katić padne u nesvest prilikom posete tržišnog inspektora njenoj poplavljenoj radnji). Uzgred, to je samo još jedna protraćena, ničemu neslužeća scena koja je (u kontekstu nedavnih poplava) mogla da bude proročka, ALI NIJE! 

Naravno, ja ne krivim reditelja što nije vidovit, nego što nije duhovit (a znamo da je, u mlađim godinama, to umeo da bude!), a još više zato što mu je dramaturgija u stilu "one damn thing after another", bez jasnog kohezivnog tkiva bilo u vidu zapleta, drame, konflikta ili barem žanra/tona. Ova scena, kao i još neke druge (npr. nepotrebo žestoko umlaćivanje jedne žene od strane muža joj), zapravo čini da FALSIFIKATOR deluje kao jedan od onih jadnih "filmova" nastalih montiranjem materijala iz nečega što je zapravo rađeno kao TV serija: kao tamo, tako i ovde, imate scene i likove koji dolaze niotkuda, ne zna se čemu služe, dođu i odu, eto, tek tako, i tek jednom kad/ako pogledate širu priču, tj. seriju, znaćete ko su uopšte ti ljudi i čemu, dođavola, služe, kakve veze imaju s ovom pričom. Samo što, u slučaju FALSIFIKATORA, bojim se da ne postoji neki opširniji materijal za TV seriju: to nam je što nam je, i hvala Azatotu na tome, jer i ovo je previše.

            Fabula radnje je napadno neubedljiva čak i za nešto ovoliko transparentno angažovano i "alegorično": glavni lik, kojega igra Tika Stanić, naprosto je zamišljen kao toliki idiot i krembil da je nemoguće prihvatiti ga čak i kao karikaturu zaluđenog, zabludelog dobrog građanina u jednom lažnom i lažljivog sistemu. Njegova motivacija za falsifikovanje oko 1.500 diploma (!!!) je usiljena (on bi, kao, samo da pomogne ljudima koji to "zaslužuju"), a njegovo ponašanje u konkretnim situacijama je toliko moronsko da može da izazove samo frustraciju i bes gledaoca. Umesto vajkanja, zamišljenosti i meditacije tipa: "C, c, c... al' smo bili naivni i glupi, baš ko ovaj lik, a evo kako nam to sad Marković genijalno razotkriva i ogoljava!" daleko verovatnija rekacija gledaoca na posmatranje priključenija u koja zapadne Tika jeste nešto kao: "Pa idi, ubij se, bekane, kad si hrkljuš!"

            U VARIOLI je bolest bila sjajna metafora, a bolnica odličan mikrokosmos za analizu bolesnog društva; u VEĆ VIĐENOM je šizofrenija bila sjajna metafora a Jugoslavija početkom 1970-ih odličan ambijent za priču o spirali zla koja se, u odličnom prologu i epilogu, ubedljivo udvaja i reflektuje na sadašnjost. U FALSIFIKATORU je metafora o lažnim diplomama kao temelju jednog društva zasnovanog na laži dobra kao premisa, ali način na koji je to otelotvoreno, opredmećeno, inscenirano, kako je dramaturški rešeno – naprosto je jalov, neupečatljiv, isprazan, usiljen i bez prave poente.

            Deonica koja zauzima oko pola filma, a koja se dešava u zatvoru, naročito je neubedljiva. Možda je ta ćelija trebalo da prikaže Jugoslaviju kao "tamnicu naroda" – jer tu imamo jednog Bosanskog Srbina, Kretena koji je falsifikovao diplome i druge dokumente misleći da radi Pravu Stvar (to je naš glavni junak; uzgred, jedan njegov sin zove se Slobodan Milošević, ali nejasno je da li je to trebalo da bude nekakva pošalica, da nosi neko značenje, ili je tu tek eto tako), jednog Srpskog Psihopatu (psiho-ubica: Dragan Petrović, koji isto to igra u epilogu VEĆ VIĐENOG, kao odrasli Bobika; ovde se kroz njegov lik produžava Markovićeva autošovinististička "poetika"), 

jednog ustašu (doslovno!) koji leži bajbok umesto svog brata, teroriste koji je zapravo bacio bombu, da bi ga zaštitio (prikazan kao simpatičan, nedužni klinac, mladi idealista, nimalo zadojen ideologijom koja mu je baticu bacila na bombaški put; yeah, right!); 

Muslimanskog Fundamentola koji je tu zaglavio zbog nošenja zabranjene čipkaste musli-kapice (igra ga, solidno, Sergej Trifunović, ali ovog puta mu nije dato dovoljno materijala za gradnju memorabilne epizode kakvu je imao u TURNEJI gde je oživeo Srpskog Ratnog Zlikovca po ugledu na Arkana), Komunjaru starog kova koji je, kako izgleda, sa Golog otoka došao mentalno retardiran.  

I njihovu "dramu" imamo da gledamo više od pola filma. Avaj, njihova interakcija je toliko iritirajuće nenadahnuta i neubedljiva (a naročito ponašanje BBBB ustaše, onog koji je Bacio Bombu u Beogradski Bioskop; tačnije, njegovog bratića, ali svejedno, ne bi se ni taj tako bratski družio sa Srbima, nikad, ni u ludilu) da je to da čovek poželi samom sebi da iščupa preostatke kose od muke!    

Valjda Marković nije hteo da se zamera ex-Yu prostoru (a naročito ne Hrvatima; oni su u doba SFRJ bili koproducenti njegovih najboljih filmova, a i ovde su se pojavili s parama) pa je tu ćeliju prikazao kao jednu prilično složnu i mirnu zajednicu, u kojoj najkrupnije varnice dolaze spolja, od strane uvek-na-teror—i-represiju-spremne narodne milicije, a za to vreme u ćeliji, dok se pajkani s pendrecima ne umešaju, vlada idila. 

Istina, pred kraj i taj kotao načas proključa – šta mislite, zahvaljujući kome? Hej, pa gledali ste TURNEJU! Naravno, zahvaljujući poremećenom ubilačkom manijaku, Srbinu. A ko je žrtva? Hej – pa zna se ko je dežurna žrtva! Musliman, ko drugi? Njega Ludi Srbin i Mladi i Besni Ustaša dobro izbubetaju u jednoj sceni, a ovaj se i ne brani, uzda se u Al'laha.

Finalna dosetka i pančlajn – u kojem sam Tito neuverljivo-groteskno gine 1972. da bi ga potom zamenio dvojnik, dakle još jedan lažnjak – ostaje na nivou vica, ali bez pravog odjeka: prikladno mlitavo vezana mašnica na ionako mlitavo postavljen i realizovan film. Njega dodatno potkopava i zaista jezivo loša gluma i još jezivija naracija momka koji igra Tikinog sina. 

To kako taj amater recitatorski beživotno čita napisani tekst koji ima da deklamuje, kako guta slogove, kako skoro tremaroški protrčava kroz te reči bez trunke duše i ubedljivosti, finalni je ekser u kovčegu ovog zaista slabog filma. Da i ne ulazim sad u usiljeno-bezvezno nakalemljenu metaforu cirkusa i hipnotizerstva kojom se ovo sve okončava. Već sam i previše rekao.

Ukratko, umesto da umetnički predvidi, prorokuje, prokaže... pa da ga ovih dana gledamo kao Film Koji Narodu Potkazuje Stvarnost, FALSIFIKATOR je jezivo passe u svakom zamislivom smislu, i tematski, i stilski: tek u kontrastu sa nivoima laži, korupcije i falsifikata u Srbiji DANAS, tek na pozadini ovih najnovijih afera, i njihovih razmera, i implikacija njihovih demagogija i laži i opsena, pokazuje se koliko je ovaj film zapravo bezub i irelevantan, maltene naivan-glup poput svog protagoniste. Ali ne, poput njega, zato što uprkos svemu veruje u DOBROTU, nego, avaj, zato što je suviše kalkulisan, neiskren, lažan. Ovaj film o falsifikatoru i sam je jedna vrsta falsifikata...