40 dana bez Sagite!

   

Početkom maja napustio sam forum Znak sagite, na kojem sam bio aktivan od samih njegovih početaka, odnosno, priključio sam mu se kad je bio oko mesec dana star, novembra 2002. Do maja 2016. tamo sam ostavio 33.141 post. Bio sam čak i banovan otuda, pre 6 godina, i to je potrajalo više od jedne godine (ako se dobro sećam). Kako i zašto je do toga došlo, piše OVDE.

Uspomena sa foruma iz ONIH dana...

            Krajem 2011. godine (ili tako nešto?) vratio sam se tamo pošto je psiho-Boban shvatio koliko mu je to glupo bilo i ukinuo mi ban, ali nikad više nisam učestvovao s onim žarom i posvećenošću kao pre toga; diskutovanje sam sveo na minimum, i uglavnom kačio linkove ka ovom blogu ili ka drugim vestima iz zemlje i sveta koje sam želeo da podelim, uz poneku reakciju na sve mnogobrojnija neznalačka lupetanja kojekakvih budala koje su se tamo namnožile po principu „Kad mačke nema, miševi kolo vode.“ Miševi, i pacovi. Paralelno sa najezdom sitnih glodara, dešavao se suprotan proces: oni pametni i stručni, koji nešto zapravo znaju o tome o čemu govore – sve masovnije su napuštali taj brod koji tone u kaljugu sveopšte osrednjosti, neznanja i, još gore, polu-znanja kojekakvih amatera i kvazi-fanova. Evo slike i prilike kako je u poslednje vreme izgledao taj forum iz mog ugla:

Sagita danas.

Posle više meseci vladavine glupaka i trolova psiho-Boban i njegova bulumenta mediokriteta su mi dozlogrdili toliko da je na kraju došlo do toga da sam morao u lice da mu saopštim ono što niko drugi ne sme – koliko je amatersko, bedno i ŠTETNO to što u poslednje vreme radi u svojim pokušajima da se bavi „izdavaštvom“, odnosno ružnim, kičastim, zbrzanim i zbrljeknutim samizdatima.

Sav napredak u ljudskoj civilizaciji počiva na osobama kao što sam ja.

I ovog puta –kao i prilikom prošlog banovanja- psiho-Bobana je zabolela ISTINA. Onomad je to bilo podsećanje na to kakve je sve kvalitetne ljude oterao svojim činjenjem i nečinjenjem dok je krivicu svaljivao na mene što sam, možda, oterao 5-6 budaletina kojima nisam dao da prosipaju svoje polusvarene ili nesvarene gluposti kao navodne činjenice i sudove. Ovog puta brknuo sam mu u oko ISTINOM vezanom za to koliko je prevaziđeno i LOŠE to što on danas pokušava da radi – bilo da je to koketiranje sa Dimitrijem Vojnovim, za kojega je pogrešno verovao da će mu omogućiti prodor u mejnstrim sa onim nedokuvanim romančetom SLOBODANIDA,

"Video sam budućnost horora, njeno ime je Lejla Samarai" - Boban King

bilo da je to objavljivanje kojekakvih trećerazrednih frikšou-kripšou piskarala i pacijenata (Lejla Samarai, Neverovatni Miki, Slobodan Škerović i slične kreature),

Na slici: Bobanov autor, Neverovatni Miki i njegov hit - Labudoliki paunovi moraju umreti

bilo da je to amaterizam zvani „časopis“ ZNAK SAGITE (poslednja 4-5 broja), bilo da je izdavanje pilićarski zabrljanih, nevešto „posrbljenih“ hrvatskih prevoda, kao što je uradio sa Lavkraftovim KADATOM...

Bobanovo pilićarenje

Evo čime sam ga pogodio – ovo je ceo topik. Sada je na DEPONIJI pa ga normalan posetilac ne može videti.

 

Ghoul's TELL IT LIKE IT IS
i Bobanovo metenje pod tepih

Iako u ovom topiku nema nikakvog vređanja i psovanja, nema pominjanja majki i sestara, pretnji nasiljem i ostalih stvari koje psiho-Boban bez problema dopušta na svom forumu (doslovno: po njegovoj meri) – smesta je ovo moje bacio na DEPONIJU.

I ne samo to: pohisterisao je kao Vučić kad mu neko u lice sruči neprijatnu ISTINU. Pohisterisao je tačno kako sam znao da hoće, jer njegov psiho-profil je zapravo vrlo jednostavan i proziran i predvidiv, baš kao i Vučićev. Razlika je samo u tome što je Vučić barem postigao nešto u životu, popeo se na tron o kojem je sanjao, a psiho-Boban i dalje može samo da sanja da će ga primetiti i uvažiti neko izvan incestuoznog geta zvanog Znak sagite ili pak „Lazar Komarčić“.

Anonimni komentator sa Sagite.

Bila je to reakcija koju sam i očekivao – i tražio. Jeste. Muka mi je bilo više od tog foruma (tj. onoga u šta je danas pretvoren), a još više od moje nesposobnosti da se od njega sasvim odvojim. Zato sam rešio da nateram Bobana da me banuje i tako preseče moje muke. I on je to, manje-više, i uradio.

Da se ne bih ponavljao, citiram tekst komentara koji ovde na blogu ostavih 4. maja:

Ponovo sam oteran sa foruma 'Znak sagite'. Ovog puta nisam formalno banovan, nego sam oteran na kvarno, u tipičnom ljigavom maniru gazde, Bobana Kneževića. Formalno, mogu i dalje tamo da pišem. Suštinski, moje dalje postovanje je učinjeno besmislenim i nepotrebnim, budući da mi ovaj upada u profil i briše mi avatar i link ka blogu, briše mi postove i cele topike bez ikakvog racionalnog razloga (postove - zato što sam skrenuo pažnju narodu da su te njegove 'knjige' zapravo neprofesionalni samizdati bez ikakve distribucije; topike - zato što budala ima neke iracionalne predrasude prema mom prijatelju i saradniku, Dorijanu), uvodi mi nekakva ograničenja postova, preti mi brisanjem ili falsifikovanjem linkova ka mom blogu itd. U takvom kontekstu ja tu nemam šta više da tražim. Možda je ovaj očekivao da se s njim ubeđujem, pravdam, dokazujem... ili da ga molim, preklinjem... Šta god: nijedno se neće desiti. Nego, gledam bre sad nešto: pa ja sam bio Bobanovan pre TAČNO 6 godina, skoro u dan! Prethodni ZS ban bio je 8. maja! Izgleda da šizo-Boban u isto doba godine dobija svoje napade!

Moj poslednji post na forumu ZS: 
Boban ga je bacio na DEPONIJU tako da normalni posetioci ne mogu ni da ga vide.

            Kad ga je prošla histerija sa brisanjem avatara i linka ka mom blogu (i kad sam ih ja vratio nazad), sa brisanjem mojih topika, besmislenim bacanjem na deponiju i drugih budalaština, Đavo je odneo šalu. A sa šalom i Ghoula. Više nije bilo ni najmanjeg razloga da učestvujem na mestu kojim vlada takav psiho. Ako već moram (?) da trpim ludaka koji mi vodi zemlju, ne moram barem da trpim ludaka na nekakvom dekadentnom forumu!

Nesuđeni (nedokuvani) hit

            Povodom mog napuštanja foruma, psiho-Boban nije propustio priliku da ponovi svoju staru laž, koju je i ranije plasirao nekoliko puta – da mi je, nakon što me je pre 6 godina banovao, „poseta opala do neprepoznatljivosti“.

Bobanove laži.

Protiv laži tog psiho-lažova stoje FAKTI. Evo grafikona posete blogu u vreme mog prvog banovanja, maja 2010. godine:

Istina glasi:
za Gulov blog Sagita nema nikakav impakt-faktor!

Bilo je i drugih koji su, kao eho, ponavljali psiho-Bobanove laži i budalaštine. Recimo, Pacijent (Abraxas), koji je „hrabro“ kako samo on to ume jedva dočekao da se ja sklonim pa da – tek onda kad me više tu nije bilo, tek onda kad sam rekao da više neću učestvovati u tom blatištu – krenuo da sistematski (iako ničim izazvan; ničim, osim svojom sopstvenom dijagnozom) izliva grdne kofe svojih psiho-fekalija po meni. Kome nije gadno, o tome može da čita u zasebnoj „vesti“ – OVDE.

Sagita: POVRATAK NORMALNOSTI!

Među Pacijentovim „tezama“, izrečenim sa autoritetom stručnjaka-pivopije ispred dragstora (samo što Pacijent ne izlazi iz svoje sobice nigde, pa ni do dragstora; uostalom, odakle mu pare za pivo?) bila je i ta da će poseta mom blogu značajno da padne kad Boban ukine linkove ma meni, odnosno kad ja prestanem da ih tamo postujem kako sam do tad činio. Hej, pa taj Pacijent, budući da nema nikakav život (niti je za njega sposoban, sa svim lekovima koje mora da pije) živi za klikove i lajkove, za posete, statistike, krivulje... dakle, bar on bi trebalo da se u to razume, zar ne?

Videćemo koliko se razume, malo niže.

Sve expert do experta

            Ali samo još jedan vic, kad sam već kod pacijenata. Naime,  neizbežno je bilo da se oglasi i Glupača zbog koje sam nedavno uveo kontrolu komentara, da mi ne bi zapljuskivala blog svojim frustracijama i simptomima. U pitanju je jedna anonimna nesrećnica (mislim, znam joj ime. Dragana Matović. Ali ko ga još zna izvan kibersveta, i zašto bi ga znao? Niko i ni zbog čega, eto!) s kojom sam se često sukobio na Sagiti, i ne samo ja nego svi misleći stvorovi koji su tamo još pretekli, pa čak i neki nemisleći. Ona je, prirodno, odmah otišla je da se izjada na blogu Pacijenta, gde je prolila i sledeće svoje „misli“:

„Takodje mislim da gula ne bi bilo da nije bilo foruma Znak Sagite i njegovog admina, tako da su potpuno degutantni potezi u kojima gul blati i pljuje po radu osobe i foruma zbog kojih se o njegovom blogu i romanima culo mnogo vise i dalje nego sto bi se inace culo.

Uverena sam da ce poseta gulovom blogu da opadne nakon sto je sa foruma oteran, a uverena sam i da ce probati da se vrati samo da bi povratio broj poseta.“

Evo, pogledajte to ucelo. Kliknite kod ponosnog nosioca brojnih psihijatrijskih dijagnoza: vama je to samo jedan klik, ali njemu će to mnogo značiti: OVDE!

Eto, videli ste laži psiho-Bobana, videli ste „stručne“ prognoze i prorokovanja i predviđanja i gatanja Pacijenta i Glupače; našli su se ovi, pravi Trio Fantastikus. Odnosno, Zavera budala. Jer, ne reče li neko: „Po neprijateljima njegovim prepoznaćeš Ga!“

Ali, ima li bar trunka istine u njihovim ukazanjima i proročanstvima o tome da će „poseta gulovom blogu da opadne nakon sto je sa foruma oteran“?

            Za razliku od ovih pacijenata, ja ne pričam napamet niti u prazno.

            Evo, procenite sami da li se na ovom grafikonu koji prikazuje posetu mom blogu u poslednja tri meseca dana vidi bilo kakav pad posete u odnosu na 4. maj, otkad linkove za blog više ne kačim na Sagitu:

Ako ovde vidite neki pad u poseti,
obratite se najbližem oftamologu ili psihijatru

            Ako koza laže, ne laže rog!

            Onaj rog na koji sve vas, pacijente i lažove, Ghoul natakne!

PS: Problemi sa komentarima.

            Kao što ste verovatno primetili, od pre oko mesec dana prestao je da funkcioniše blog-dodatak koji u gornjem desnom uglu daje privju najnovijih komentara na blogu.

 

            Nemam pojma kako i zašto se to desilo, niti kako da to rešim.

            Ako neko od čitalaca ima predlog, ideju, bilo šta, rado ću to čuti.

            Komentari su jedan od aspekata ovog bloga do kojeg mi je veoma stalo, i koji me veoma veseli. Fun fact: za 7,5 godina koliko ovaj blog postoji (!) ovde je okačeno tačno 5.480 komentara! Jeste, bato: pet i po iljada!

            Ovaj dodatak (iliti widget) je koristan i lep i pregledan način da posetilac može da vidi gde se šta novo recentno komentarisalo, a to ne moraju nužno da budu najnoviji postovi: često je to jedan od načina da se vaskrsne neka tema, da se kroz komentar stavi neka dopuna, nova vest vezana za to itsl. Zbog toga je vrlo važno da on postoji i da fercera – što trenutno ne čini.

            Koliko mogu da vidim na drugim blogovima koji su takođe na Guglovom Bloggeru, i tamo je isti problem, odnosno – „Recent comments“ widget ne radi. Pretpostavljam da se radi o nekakvom globalnom bagu ili pičvajsu. Guglanje me nije dovelo ni do kakvih saznanja o tome šta se i zašto dešava. Jedino što znam jeste da ono što je do juče (tj. do pre 30-ak dana) radilo, sada više ne radi.

            Dakle, ako to uopšte treba crtati, ovo slučenije nema nikakve veze sa recentnim dešavanjima kada sam, zbog spamovanja jedne Glupače koja me proganja sa nekih drugih mesta, bio prinuđen da uvedem odobravanje komentara kako se ne bih akao sa idiotkinjom i njenim simptomima. Niti ima veze sa Pacijentom (Abraxasom) koji je ovde ostavljao, pa brisao neke svoje komentare, a povom najnovijeg naleta psiho-nestabilnosti i privatnih frustracija u njegovom ionako krhkom stanju.

            Ponavljam: ako neko ima ideju, predlog, način, metod, foru, fazon kojim se može osposobiti widget „Recent comments“ – kazujte smesta!

Truba! Uvek pronicljiv, uvek posred srede!

PPS: Blog THE CULT OF GHOUL ide dalje. Dokle? Dok god imam za koga i zbog koga.

Uprkos psiho-Bobanu i njegovim podmetačinama, lažima i bo-banovanjima...

Sagita: napokon mesto za kvalitetne diskusije!

Uprkos Pacijentu, koji mi je u više navrata pretio fizičkim nasiljem...

Pacijent u svom izvornom pakovanju (sugar free)

Uprkos besramnim lažima koje plasiraju kojekakvi pakosni anonimusi:

Dragi Zosko šalje pozdrave od ustaške emigracije
i razotkriva istinu o Gulovom FB zidu!

Uprkos Glupači, koja mi je pretila da će mi hakerski oboriti blog (ovde pod jednim od svojih nickova, ali po svemu drugom prepoznatljivo ona):

Priznaj! Za koga radiš? Ko te navađa? Ko tobom manipuliše?
Zašto si protiv mene, ovako uspešne i pametne?
Nebitno: sjebaću te, i sjebaću te jako!

UPDATE:
Kako bi pokazala da se "samo šalila" sa ovim navedenim pretnjama, G. je poslala sugestiju (odnosno link) za rešenje problema s komentarima, i kako izgleda, za sada, to funkcioniše. Nadajmo se da ovo nije bilo neko njeno hakersko kukavičje jaje uvaljeno na ovaj dobroćudni, lakoverni blog gde se promoviše vera u dobrotu i humanost i čovekoljublje... Videćemo da li će nešto iz tog jajeta da se izlegne u narednim danima. 
Dakle, hvala njoj na ovoj sugestiji, a hvala još više svima onima koji stalno komentarišu, pitaju i fidbekuju, sa vidžetom ili bez njega!
THE CULT lives!
Nek puknu dušmani!

Ako pacijentima i glupacima ovaj blog toliko smeta – veći razlog za njegovo postojanje mi i ne treba (mada ih, naravno, imam još)!

 SPS: Inače, za sve one naivčine koje još veruju da je Boban nekakav simpatičan barbarogenije, pomalo sirov i "direktan" ali zapravo dobar i pravdoljubiv i pouzdan, neko kome se može verovati, evo vam samo još ova crtica. Dakle, formalno me nije banovao. Ali ne samo što je jedva dočekao da se moj glas nesaglasja ukloni sa Sagite, nego je i učinio sve da se tamo nikad ne vrati! Elem, psiho Boban je promenio moju log-šifru tako da sad ne mogu čak ni padnem u iskušenje da se logujem i nešto postujem. Eto dokle ide STRAH od "Zlog Ghoula"! I dokle ide ljigavost psiho-Bobana...

Ma ne, nije Ghoul banovan, samo sam mu promenio šifru
da ne može da se loguje! Bwahahahaaa!

UPDATE: A sada sam i formalno banovan sa Sagite. Po drugi put u istoriji... Psiho-Boban je izgubio nerve... Za koji dan će se pokajati... Tvrdiće da nije istina... Itd.

A možda će njegova psihoza da eskalira, pa počne da briše topike o mojim knjigama? Sa njim je sve moguće. Ako mu toliko smeta moj blog, koliko li mu tek smetaju moje knjige!

Zapravo, najbolje bi bilo, ako već krene s tim, da OBRIŠE SVE MOJE POSTOVE I SVE TOPIKE KOJE SAM JA POKRENUO.

Evo, napravite mali mentalni experiment i zamislite kako bi izgledao taj forum bez svih topika koje sam pokrenuo na njemu... A, kako vam se TO sviđa?

10 CLOVERFIELD LANE (2016)

 ** 

 2+ 

Ovo je tokom 4/5 svog trajanja zapravo sasvim OK triler otmice: ženica se nađe u atomskom skloništu nekog debelog sumnjivca (Džon Gudmen, dobar kao preteći tip) koji tvrdi da se neko neimenovano čudo – opšta zaraza, apokalipsa, šta li – desilo nakon što joj se ovaj nabio u kola i zanesvestio je, i da je sad u njihovom zajedničkom interesu da tu čame ispod zemlje i čekaju, ko zna koliko, da sranje prođe. Srećom, on ima zalihe – celog života spremao se za ovo...

Ona, naravno, sumnja u njegovu priču, i ostatak filma se sastoji u njenim pokušajima da pobegne. Ona bi napolje, on joj ne da (ako otvori vrata, prodreće zaraza iz spoljašnjeg sveta), nastaju igre mačke i miša, naročito kad se tu pojavi još jedan (nešto mlađi i mršaviji) mačak, pomoćnik debeljka, koji mu skroz veruje, dok ženica ne počne i kod ovoga da seje seme sumnje...

I tako, kažem, 4/5 filma gledamo njihovo nadmudrivanje, koje samo po sebi nije sasvim nezanimljivo, a na samom kraju, u zadnjih 15-ak minuta „otkrijemo“ suprajz tvist, odnosno razlog zašto se u naslovu potencira adresa koju niko u filmu uopšte i ne izgovori, a teško i da je to stvarno adresa ove farme u zabiti ispod koje se sve dešava!

A onda (SPOJLER!) vidimo da „adresa“ nije slučajna, kao što nije slučajno što je i ovo producirao J. J. ABRAMS, i da je ovo u stvari nekakav bezveznjački polunastavak iliti side-story ionako tupavog SF horor FFF-a Cloverfield (baci pogled na rivju!), pa stoga dobijemo nešto smandrljane, zbrzane „monster“ akcije koja je toliko prećerana sa ženskinim superherojisanjem da te kaskadersko-pirotehničke egzibicije u minut do 12 ubijaju i poslednji tračak kvazirealizma iz dotadašnje „studije karaktera“ i „psiho“-triler-horora.

Sve je to nalepljeno kao sise na proverbijalno pile, ali narod danas voli da bude „iznenađen“, čak i onda kad im se to radi ovako mehanički i besmisleno, i šta sad tu možemo mi, dinosaurusi iz doba jure, navikli na zaokružene i smislene priče. WOW, DUDE, DIDN'T SEE THAT COMING! Film o globalnoj vanzemaljskoj pošasti koji se 4/5 trajanja dešava u rupi duboko pod zemljom gde jedno ženče ima da se preganja s debelim psihom, a o vanzemaljcima ni pomena!

U idejnom pogledu je kretenski što film, na kraju, zapravo daje za pravo ludaku: uvek je glupo kad psiho ispadne u pravu (osim ako to, nekako, nije svesna poenta filma, kao npr. u Romerovoj NOĆI ŽIVIH MRTVACA --- što ovde nije slučaj), a ovaj ovde jeste, jer ovaj HADERSFILD nam pokazuje da su frikovi što kopaju tunele i atomska skloništa ispod svojih farmi i natrpavaju ih konzervama zapravo tračak zdravog razuma i evolutivni predvodnici, oni koji će da iznova nasele Zemlju kad mi, glupani sa površine, budemo istrebljeni od strane čudovišta iz svemira.

Pored toga, feminista u meni bi imao šta da kaže i o muškošovinističkoj fetišizaciji još jedne ženice u beloj majici sa bratelama, o eksploataciji maštarija da se jedna takva drži kao robinja Izaura u svom sopstvenom podrumu i uopšte o muškom gejzu kojem je inače simpatična meri Elizabet Vinsted ovde sve vreme podvrgnuta (a što nije anulirano ni kada na kraju ona postane nova Ripli, iako se ne skida u gaćice).

U dramaturško-strukturalnom pogledu, debilno je praviti film koji u zadnjih 15 minuta tako dramatično menja žanr za 180 stepeni i maltene baca u kantu ono što je prethodilo: na pola filma to još i može da ima smisla, ako se izvede s veštinom i duhom (kao u FROM DUSK TILL DAWN), ali pred sam samcit kraj? Čemu, zašto? Samo zbog tog jeftinog suprajz efekta? „Aha, OVO niste očekivali!“ GOTCHA, BABE!

Šta je sledeće? Luckasta romantična komedija o radnicima neke TV stanice iz 1970-ih u kojoj 5 minuta pred kraj otkrijemo da je sve to zapravo bio prikvel ZORE MRTVACA?

Arty SF drama o čoveku koji pluta svemirom u svojoj kapsuli i meditira nad smislom univerzuma i izgubljenom draganom, što se u zadnjih 15 minuta ispostavi kao spin-off ALIENA?

Gorkoslatka crnohumorna drama o mladom bračnom paru koji živi u Bramford zgradi (gde se dešava Rozmarina beba) koji samo usput, u liftu, jednom susretnu Rozmari?

DRAKULA ispričan iz ugla seljaka u transilvanijskoj krčmi koji Džonatana Harkera odvraćaju od puta u zamak, pre nego što se vrate svojim uobičajenim sitnim seljačkim razmiricama i ogovaranjima?

Dosadni krimi triler za koji tek na kraju otkrijemo da ima neke usiljene veze sa Lament konfiguracijom i Pinhedom? (Hej, čekaj, ovo smo već videli, nekoliko puta, u „nastavcima“ HELLRAISERA!)

I možete se ovako igrati, u ovom stilu, i zamišljati slične spin-offove – i biće vam zabavnije nego gledanje ovog KLOVERFILDOVOG zbogomka.

BITE (2015)

 **  

 2- 

Ovo je reklamirano kao „Second cumming“ body horrora: pričalo se o ljudima koji su povraćali i padali u nesvest na festivalima, net rivjuima se širio hajp o navodno velikom šoku, transgresiji, trla baba lan...

Na kraju smo dobili, predvidivo, samo još jedan poludupasti (at best), odnosno negledljivo-dosadni (uglavnom) cheesy flick koji je neuverljiv, kilav i nedomišljen na svim nivoima.

Psihološki je bedast: „razvoj“ te likinje koja se zarazi ujedom nekakve „bube“ na svom „girls gone wild“ letovanju pred udadbu praktično i ne postoji. Ona se naprosto osami u svojoj sobi, i tu smrdi i truli, ne radeći ništa danima; pritom je nejasno i šta jede, tako mutirana.

Odnos sa njenim ženikom je budalaština: ova karikatura šovinističke svinje / maminog sina je suviše lako ostavi na miru, a o ponašanju njegove karikaturalno nadrkane keve da i ne govorim! Kao ni o njenoj offscreen, nejasnoj, šućmurastoj sudbini.

Sociološki je BITE kretenski i lenj: nesuđena svekrva joj živi u istoj zgradi(!); idejno je retrogardan: „Čim odeš van Amerike, odmah pokupiš neku gadnu zarazu!“ a sve se na kraju svodi na bedasti moralitet („No sex before marriage! OR ELSE!“).

Povrh svega navedenog, što sam manje-više očekivao, film me je neprijatno iznenadio time što pada i onde gde se činilo da se rivjuima može verovati – na efektima maske. Ne verujte svemu što pišu ti idioti po netu – ovde NE POSTOJE efekti maske u onom smislu na koji su nas 1980-te i početak 1990-ih navikli! Od devojčine transformacije imamo samo to da su toj Bosanki (da, u gl. ulozi pozira nekakva Elma Begović) namazali facu garom i katranom, stavili joj jeftina sočiva pretekla iz nekog C-level vampirskog hororčića (LOST BOYS 3?) i to je otprilike sve.

Lateksa ni za lek (skupo to?): nema telesnih modifikacija, nema bubrenja i cepanja kože, nema plikova i mehurova, ni traga od sluzi i gnoja koji cure iz mesa, ništa od delova tela koji otpadaju (ah, da: ima jedno skidanje nokta, besramno prepisano iz MUVE), a tek me ne vucite za jezik glede to malo patetičnih žrtava! Njih samo preliju želatinom ili tako nekim katranom, i to je sve.

Na kraju joj izraste – naravno, kompjuterski nacrtani – rep-pipak-žalac, ali ni s tim ne bude ništa zabavno. Krvi vrlo malo. A onda i neverovatno imbecilan kraj: u stan obložen ljigama, čaurama, raspadnutim žrtvama dolaze ljudi u belim skafandrima (kao što i priliči poprištu moguće opasne zaraze), ALI, zajedno sa njima, po tom istom mestu zločina, vrzmaju se pajkani sa lampicama koji nemaju čak ni rukavice, ni maske preko noseva, nego se šetkaju po toj sluzi i krvi i nečisti kao da su zalutali iz nekog srpskog filma – ali u kontrastu sa ovima hermetički zaptivenim u skafandre to njihovo goloruko bauljanje se pretvara u savršenu paradigmu toga koliko je nepažljiv, nepromišljen, trapav, nenamerno smešan i duboko glup ovaj film.

A ako vam ni ovo nije dovoljan dokaz, ček da vidite poslednju scenu, koja je kao neki izrazito glup vic: to bi bio nepriličan način da se završi ozbiljna drama, a la MUVA; ali, to je sasvim prikladan način da se lupi finalni pečat na ovaj komad fekalije i da se tako spere u kanalizaciju.

Ako hoćete film sličnog naslova i zapleta (bube bodu i ujedaju s gadnim rezultatima po ljudska telesa), ali da barem ima mnogo kreatura i praktičnih efekata i sluzi i krvi – pogledajte (inače dosadnjikavo-bezvezni) STUNG (2015).

A ako hoćete film istog naslova, i još besmislenijeg zapleta, ali sa neodoljivim šarmom B-exploatacije i sa apsolutno genijalnim, groznim, spektakularnim „body horror“ efektima maske by Screaming Mad George, 

onda je daleko pametnije da pogledate/reprizirate moj omiljeni guilty pleasure, THE BITE (1989), u kojem se uzgred nešto malo pojavljuje čak i Savina Geršak! 

Ehhh, TO su bili dani badi horora i vizionarskih, nadahnutih, nezaboravnih efekata i kreatura, a ne ovo današnje smandrljano nagaravljeno smeće!

Engleska priča o duhovima

  

U okviru Festivala fantastične književnosti „Art-Anima“ u utorak, 31. maja 2016. održao sam predavanje pod naslovom „Engleske priče o duhovima - od Le Fanua preko M.R. Džejmsa do Ejkmana“.

Za one koji nisu mogli tada da dođu, a želeli su, i uopšte za sve one koje zanima ta tematika (a koga to na ovom blogu NE zanima?!) – rešio sam da sa vama podelim neke teze i skice i citate na kojima je bilo zasnovano to predavanje.

Odmah da naglasim: pričao sam, kao i uvek, „iz glave“; nisam čitao, osim jedan ili dva citata iz M. R. Džejmsovih "pravila" za dobru priču o duhovima. Stoga, ovo dole NIJE tekst predavanja, već samo neke od teza za njega. Uživo sam neke od tih crtica razvio nešto više, a neke nisam stigao ni da pomenem.

Ipak, mislim da je od koristi da bacite pogled i na ove teze, a ko želi može i da odsluša čitavo predavanje – koje sam, sam samcit, bez pomoćnika i saučesnika, održao u trajanju od punih 75 minuta, bez ikakvih prekida (inserti i slične džidža-midže). Snimak je napravio Vlada Nevidljivi i neki odlomci ovoga verovatno će se naći u njegovoj emisiji „Pogled iz svemirskog broda“ (Radio BG 202), ali jedino na ovom blogu možete ekskluzivno da skinete i odslušate ovo predavanje u celosti. Mediafire link za audio fajl veličine 67 MB možete skinuti ako kliknete OVDE.

Fotke sa ovog predavanja u ovom postu napravili su zvanični fotograf festivala, pomenuti Nevidljivi, i drugar Miloš P. Svima zahvaljujem i ovom prilikom.

A ovo dole su neki fakti, teze, crtice itd. vezani za temu priča o duhovima...

Priče o duhovima i mrtvima koji se vraćaju među žive stare su koliko i čovečanstvo, i nalaze se svuda, od mitova i legendi, balada i narodnih priča pa do književnih obrada, u rasponu od Homerove Odiseje preko kineskih i japanskih "kaidan" priča, elizabetanskih drama, do priča nemačkih romantičara i engleskih gotskih romana

 

Motiv duha može biti primenjen u književnosti na različite načine i u različitim kontekstima, sa brojnim konotacijama, međutim, priča o duhovima, kao podžanr horora, podrazumeva da duh obavezno bude prikazan kao preteći, zlonameran i potencijalno uništiteljski.

Duh Hamletovog oca u Hamletu i Bankov duh u Magbetu.

Usmeno poreklo priča o duhovima ne može se dovoljno snažno naglasiti.

Enciklopedija fantastike je ovako definiše: "Najuobičajeniji oblik natprirodne proze, koji se obično bavi susretom sa bestelesnim duhom ili ličnošću. Duh najčešće pripada nekom umrlom, ali može da bude i nekog živog (doppelgänger) ili nerođenog. Duh može da uzme telesni oblik ili da bude u potpunosti u umu protagoniste – potonji oblik priče o duhovima obično se naziva psihološkom pričom o duhovima."

----------John Clute, John Grant (eds), The Encyclopedia of Fantasy

Ser Volter Skot: dva klasična predstavnika, 'Priču Vilija Lutalice' [iz romana Redgauntlet, 1824] i 'Sobu sa tapiserijama'."

Zapisane narodne priče i legende:

Priče za zimsko veče Džejmsa Hoga (1820), Otkrovenja živih mrtvaca braće Džona i Majkla Banima (1824), Vilenjačke legende i tradicije južne Irske... Noćna strana prirode (1848), Svetlost i tama (1850) i Duhovi i porodične legende (1858).

Pojava spiritizma, 1848. godine, sestre Foks u Hajdsvilu, država Nju Jork.

1882. englesko Društvo za psihička istraživanja (Society for Psychical Research)

"situacija porodične grupe okupljene oko ognjišta u najhladnije i najmračnije doba godine, dok razmenjuje priče kojima se ritualno egzorciraju izolovanost i strava, i kojima se potvrđuje solidarnost grupe dok se priznaje njena ranjivost."

Najraniji predstavnik: Džozef Šeridan Le Fanu ("Karmila").

“Šalken slikar” (1839) = devojka obećana nakaznom ženiku...

"Duh madam Kroul" = služavka u kući gde trune matora madam Kroul (93 godine) čije se dete nekad davno, navodno, udavilo u bari.

"Zaveštanje plemića Tobija" = dva brata zavađena zbog nasledstva: lep dobio sve, grbavi besan, ali onda grbavi umre, a demonski pas pokazuje na drugi testament, u zidu.

"Nagodba ser Dominika" = sa Đavolom; party-animal bogatun dobije đavolje usluge na 7 godina, ali kad se primakne rok postane ‘pobožan’.

"Zeleni čaj" = demon u vidu majmuna šapuće i progoni đakona…

Čarls Dikens je svojom popularnom "Božićnom pesmom", 1843 zanavek povezao Božić i duhove, a tu vezu je potom eksploatisao u božićnim brojevima časopisa koje je uređivao (Household Words i All The Year Round).

Dikens je, pored tuđih, objavio i niz sopstvenih priča o duhovima: "Goblini koji su ukrali grobara" 1837), "Ukleti čovek i nagodba s duhom", 1848), "Ukleta kuća", 1859) i naročito "Skretničar" ("The Signalman", 1866).

Priče od duhovima pisali: Tomas Hardi, Henri Džejms, Radjard Kipling, Oskar Vajld, "Saki" (H. H. Munro), Džozef Konrad, ali i veoma čitani pisci kao što su Vilki Kolins, Ser Artur Konan Dojl, R. L. Stivenson i H. Dž. Vels. Priče o duhovima pisali su i istaknuti evropski pisci (Gotje, Mopasan, Zola, Turgenjev, Gogolj...) kao i američki (Hotorn, Birs, Tven).

Premeštanje sablasti iz inostranih feudalnih zamkova u domaće buržoaske domove. Strava više nije "tamo negde", u nepoznatom i dalekom, već "ovde", u toplini doma ili u njegovom bliskom susedstvu, u kući na kraju ulice.

M. R. Džejms. 

Priče o duhovima zapisivao je prevashodno kako bi ih čitao kolegama i prijateljima tokom Božićnih večeri.

Džejms: Mislim da, po pravilu, ambijent treba da bude prilično poznat a da većina junaka izgleda i govori na način koji možete videti i čuti svakoga dana. Priča o duhovima koja je smeštena u dvanaesti ili trinaesti vek može uspeti u tome da bude romantična ili poetična: ali ona nikada neće staviti čitaoca u poziciju da sebi kaže: 'Ako nisam dovoljno pažljiv, nešto ovakvo moglo bi se i meni desiti!' Još jedan zahtev, po mom mišljenju, jeste da duh treba da bude zlonameran ili odvratan; prijateljske prikaze koje pružaju pomoć sasvim su u redu u bajkama ili lokalnim legendama, ali meni nisu od koristi u fiktivnoj priči o duhovima. Takođe, mislim da tehnički termini 'okultizma', ako se njima pažljivo ne barata, imaju tendenciju da običnu priču o duhovima odvedu na kvazi-naučni nivo, i da prizovu u igru odlike sasvim različite od imaginativnih.

 

M. R. Džejms kao dva ključna činioca dobre priče o duhovima ističe atmosferu i "fino izvedeni krešendo": „Budimo, dakle, uvedeni među aktere na smiren način; dajte da ih vidimo kako se bave svojim uobičajenim aktivnostima, neuznemireni pretećim slutnjama, zadovoljni svojim okruženjem; i u ovo smireno okruženje pustimo da zloslutna stvar pomoli svoju glavu, isprva nenametljivo, a zatim sa više insistiranja, sve dok ne zauzme pozornicu. Nije pogrešno ponekad ostaviti prostor za prirodno objašnjenje; ali, rekao bih, neka taj prostor bude toliko uzak da ne bude zaista praktičan.“

1) Duh, demon ili kakav god monstrum – mora biti zao.

2) Duhovi su nepojmljivi, nedokučivi, nepredvidivi.

3) Ambijentacija mora biti ubedljiva i čitaocu savremena.

4) Temeljni sukob: poznato (domaće) protiv nepoznatog (tuđinskog).

5) Idealna forma: kratka priča jednostavne strukture (na tragu E. A. Poa).

6) Fini balans između preovlađujuće suzdržanosti i trenutaka eksplicitne groze.

7) Priča o duhovima nije samo o duhovima.

Duhovi pre Džejmsa bili su, po pravilu, agenti norme: ideja nagrade i kazne podrazumeva ustaljeni, antropocentrični sistem. Džejmsovi „duhovi“ nisu produžetak ljudske zajednice ni u kom smislu: oni otelotvoravaju „rez“ između sveta ljudi i sveta „onog drugog“, demonskog; oni nisu antropomorfne pojavnosti; atavistički...

Priča o duhovima pre Džejmsa patila je od previše racionalnosti i smisla: a onda je došao Džejms, sa svojim sažetim, svedenim, podmuklo pritajenim a zapravo groznim i užasavajućim pričama.

- Spomenar kanonika Alberika = gargojla

- Izgubljena srca = crna magija, večni život

- Jasen = veštičja kazna svedoku: veliki pauci

- Broj 13 = ukleta soba u hotelu (crni mag)

- Grof Magnus = srednjovekovni mag; „Crno hodočašće“ i saputnik s pipcima

- O, zazviždi, i ja ću ti doći, momče = zviždaljka koja doziva čuvara templarske crkve

- Blago opata Tomasa = mozgalica, rebus – žaboliki monstrum!

- Čaranje runama = crna magija: kletva

- Pogled sa brda = duše obešenih i dalje na brdu

- Opomena za radoznale = iskopana kruna i njen čuvar...

Novela Henrija Džejmsa "Okretaj zavrtnja"...

Aldžernon Blekvud je pisac koji se često naziva majstorom priča o duhovima. Mali broj priča o duhovima: "Slušalac" ("The Listener", 1907), "Prazna kuća" ("The Empty House", 1906) i "Održano obećanje" ("Keeping His Promise", 1906). „Vrbe“ – nevidljivi entiteti...

"numinozno" - strahopoštovanje - mysterium tremendum

elementali i druge inkarnacije sila prirode -ne moraju biti demonski per se.

Čudnost u običnim stvarima i u običnim doživljajima, opažanja što vode iz realnosti u nadnormalan život ili u viziju, majstor neobične atmosfere, studije na granici sna, zaplet uglavnom zanemaren ali zato atmosfera vlada, avanturistički nastrojeno iščekivanje otkrića mističnog sveta, i naročiti naglasak na nagoveštaju.

"Natprirodne sile koje on prikazuje fundamentalno su indiferentne prema čoveku," piše Panter. "(One) nisu neprijateljski entiteti, ali ako budu uznemirene, iz ovog ili onog razloga, u stanju su da delaju na moćne i zastrašujuće načine."

Robert Ejkman: priče o duhovima.

The Waiting Room

Ravissante

The Unsettled Dust

The Houses Of The Russians

The Real Road To The Church

Niemandswasser

The Same Dog

GHOUL'S LIBRARY (3): Savremena horor proza

            Znam da me neki poistovećuju sa prozom Poa i Lavkrafta, i ne bi me čudilo da veruju da sam čitalački zaostao tu negde u prvoj polovini 20. veka. Ako neko to misli, taj neko očito nije čitao moju POETIKU HORORA – a ni moje prikaze savremene horor proze i teorije u RUE MORGUE magazinu.

            U svakom slučaju, pošto ste u prethodnim izdanjima ove rubrike mogli da bacite oko na moju horor teoriju, a zatim i na horor klasike, evo najzad i polica posvećenih horor prozi posle Lavkrafta! Od sredine veka pa do današnjih dana.

            Naravno, a na žalost onih što vole da sve oštro razgraničavaju i zasecaju i trpaju u fioke, oštra podela je nemoguća: naročito u ponekim od antologija ovde ima i nešto starijih, klasičnih priča, ali veći naglasak je na novijim. Uostalom, pogledajte i sami.

            Da, oštrooki posmatrač zapaziće da u svojoj biblioteci imam samo četiri (4!) knjige Stivena Kinga – a od toga je jedna tu samo zato što mi je bila poklonjena a još se nisam naterao da je pročitam (FROM A BUICK 8). Taj fakt ne bi trebalo da čudi nikoga ko je čitao POETIKU HORORA, mada, ako ćemo realno, trebalo bi da se tu nađe par Kingovih knjiga, pre svega PET SEMATARY i sve njegove zbirke priča i novela. Ali, nema žurbe. Čitao sam ih, i imam ih u e-obliku...

            Ali zato imam sve od Ejkmana što se za razumne pare u svetu moglo naći (a uskoro, kao što znate, ovog velikana dovodim i u srpsko izdanje)... I od Ligotija... I od T.E.D. Klajna, i drugih novijih pisaca...

            Klikćite, uvećavajte, beležite – i, ako ikako možete, sebi nabavljajte! I čitajte! Knjige ne služe za ukras nego da se čitaju...

Antologije mračne fantastike i horora:

...i još antologija novije proizvodnje...

Razni novi horor romani (pretežno)...

Najnovije zbirke, antologije i poneki roman...