UKLETA KUĆA NA BRDU Širli Džekson – USKORO!

U izdanju novosadske izdavačke kuće Orfelin početkom oktobra izlazi roman Ukleta kuća na brdu Širli Džekson, delo koje se svojevremeno nalazilo u najužem izboru za američku Nacionalnu nagradu za najbolju knjigu, i koje predstavlja jedno od najboljih literarnih ostvarenja dvadesetog veka iz domena natprirodne strave. Odnosno, ako se pita urednik i prevodilac ovog izdanja, Ukleta kuća na brdu je najbolji horor roman ikada objavljen, i to vam potpisujem, možete me slobodno citirati.

Ovim klasičnim delom horor književnosti iz 1959. godine, Džeksonova je izgradila reputaciju majstora gotskog i psihološkog horora. Radnja romana odvija se u velikoj usamljenoj kući na brdu, staroj osamdesetak godina, u kojoj dugo vremena niko nije stanovao. A zaplet počinje kada grupa istraživača natprirodnog dolazi da istraži glasine o paranormalnim pojavama koje se navodno dešavaju u njoj. Glavnu junakinju Elenor, čudnu, usamljenu i pomalo tajanstvenu 32-ogodišnju ženu, opsedaju mračne sile kuće, čineći da po prvi put u svom životu oseti sreću i da negde pripada.

Širli Džekson se u ovom delu u većoj meri oslanja na stvaranje utiska jeze nego na prikazivanje eksplicitnih scena užasa, umešno koristeći složene odnose između misterioznih dešavanja u ukletoj kući i psiholoških stanja junaka.

Forzec knjige (tj. strane odmah posle korice)

Književni teoretičari tvrde da je ovo delo na direktan ili indirektan način uticalo na najpoznatije savremene pisce horora, a među onima koji to svakako ne kriju nalaze se imena poput Nila Gejmena, Stivena Kinga i Ričarda Metisona. Po ovom romanu snimljen je klasični horor film The Haunting (1963) Roberta Vajza, koji se s pravom smatra jednim od najboljih horor filmova svih vremena (iako je knjiga mnogo bolja). Kadrovi iz njega krase ovu najavu.

U svojoj knjizi Danse Macabre Stiven King ovo delo ocenjuje kao najbolje delo horora druge polovine dvadesetog veka i posvećuje mu opširan prikaz. Tačnije, King je kazao: „Mislim da su Ukleta Kuća na brdu Širli Džekson i Okretaj zavrtnja Henrija Džejmsa jedina dva istinski velika romana o natprirodnom u poslednjih sto godina.“

Ukleta kuća na brdu Širli Džekson biće objavljena kao peta knjiga u okviru edicije „Poetika strave“.

Prevod je uradio urednik edicije, Dejan Ognjanović.

Naslovna strana i oprema knjige delo su Aleksandre Dević.

Evo šta su još neki rekli o Širli Džekson i o ovom delu:

„Postoji zavodljivost u načinu na koji ona svoje čitaoce vodi tačno do one tačke na kojoj će ključni šok biti primenjen... Učinak je u tome da smireno pripovedanje kulminira, skoro neobavezno, u užasu.“

- Džejms Hilton (James Hilton, „The Focus of a Dream“, New York Herald Tribune Weekly Book Review) -

„Svojim kratkim pričama i romanima Džeksonova je stvorila standard moderne priče o duhovima u kojoj su ukleta kuća i ukleti um sinonimi.“

- Stefan Đemijanovic (Stefan Dziemianowicz, "Contemporary Horror Fiction, 1950-1998" in: Neil Barron (ed.), Fantasy and Horror) -

„Ukleta Kuća na brdu je vrhunski zanimljiva i napeta priča o duhovima koja je, kao i sve dobre priče o duhovima, anatomija svojih likova. 'Ukletost' kod Džeksonove je u njenoj poremećenoj junakinji a ne u samoj kući – postoji mogućnost da je toksična individua zarazna za druge i za sebe.“

- Džojs Kerol Outs (Joyce Carol Oates, “Editor Joyce Carol Oates on the enduring spell of Shirley Jackson”, Library of America)

„Još od Poa nije bilo strastvenijeg pesnika hirovitog i nenormalnog, 'grotesknog i arabesknog'... Majstor jednostavnog stila, ona je bila vrhunski ekonomičan umetnik čija je odmerena, jasna dikcija davala priči američkog gotika preciznost kakva se ne može naći kod Edgara Alana Poa, Natanijela Hotorna ili njenih drugih prethodnika. Ono što je 'htela da kaže' – da su ljudska okrutnost i nepouzdanost života jedine sigurnosti u našim zagonetnim životima – bilo je oštro, ali ona je to umela da iskaže iskreno i bez buke.

- Džek Saliven (Jack Sullivan, "Shirley Jackson," in: Supernatural Fiction Writers, ed. E. F. Bleiler)

  

Legendaran je početak ovog romana:

„Nijedan živi organizam ne može zadugo da nastavi postojati razuman pod uslovima apsolutne stvarnosti; čak i ševe i zrikavci, po nekima, sanjaju. Kuća na brdu, bez razuma, stajala je sama naspram tih brda, držeći tminu u sebi; stajala je tako osamdeset godina i mogla bi da stoji još osamdeset. Unutra, zidovi su se uzdizali, cigle se glatko susretale, podovi su bili čvrsti, a vrata smisleno zatvorena; tišina je postojano ležala naspram drveta i kamena Kuće na brdu, i šta god da je hodalo tamo, hodalo je samo.“

King za ovaj početak u Danse Macabre kaže: „Malo je opisnih pasusa, ako ih uopšte ima, u engleskom jeziku koji su bolji od ovoga; to je vrsta tihe epifanije kojoj se svaki pisac nada: rečima koje nekako prevazilaze reči, rečima čiji je zbir veći od sume pojedinačnih delova.“

Pregradna strana ispred svakog poglavlja

Peta knjiga u ediciji „Poetika strave“ (i prvi roman u njoj) ima 272 strane, u tvrdom je povezu i ušivena je. Ovaj roman Širli Džekson preveo je (i napisao pogovor i biografiju) dr Dejan Ognjanović, a likovno i grafički ga je opremila Aleksandra Dević.

Puna knjižarska cena će biti 1.210 dinara, a za pretplatnike 900, i u tu cenu su uključeni i troškovi poštarine.

Uz pretplatu na roman Širli Džekson možete naručiti i Lavkraftovog Šaptača u tami (800 dinara), Zazviždi i ja ću ti doći M. R. Džejmsa (800 dinara), Hladnu ruku u mojoj Roberta Ejkmana (1.000 dinara), Zavodnika Dejana Ognjanovića (800 dinara) i Poetiku horora istog autora (1.500 dinara).

Novac treba uplatiti na račun Orfelina (Kosovska 23, Novi Sad), ProCredit Bank 220-73108-85, a svrha uplate je: Pretplata na knjigu. Potom treba poslati mejl na orfelinns@gmail.com sa podacima: Ime i prezime, tačna adresa i broj mobilnog telefona, kao što treba naznačiti i naslove knjiga za koje se kupac odlučio.

Pretplata traje od 13. septembra do 10. oktobra, a isporuka knjiga je između 10. i 20. oktobra. Oni kupci kojima to odgovara svoje knjige mogu preuzeti i na Sajmu knjiga u Beogradu koji se ove godine održava između 22. i 30. oktobra.

Podsećam: do Sajma će Orfelin izdati još dve knjige:

KARMILA i druge priče strave – Šeridan Le Fanu

i

BOŽJA VOLJA – Đorđe Kadijević

Više o njima, uskoro.

Najbolji reditelji 21. veka

            U okviru akcije „Najbolji filmovi 21. veka“ rešio sam da, pre nego što izbacim svoju mega-listu naj-filmova iz ovog veka, prvo istaknem REDITELJE koji su u poslednjih 15 godina proizveli značajne filmove, i od kojih uglavnom i dalje možemo očekivati dobre stvari. Spisak sam podelio u dva dela. 

U prvom su oni koji su svoje najznačajnije filmove proizveli u 20. veku, i mada su tanke šanse da će u ovom proizvesti neko remek-delo na nivou onoga što su radili ranije, ipak u većini njih još postoji pomena vredna žeravica i dovoljno nade da se od njih još mogu očekivati velike i vredne stvari. Ukratko, iako su već zrele čiče, a poneki i dede, ovi dole su su reditelji koji i dan-danas nisu SAMO biološki živi, na aparatima za održavanje (kao što su to Karpenter, Kronenberg, Romero, Arđento i slični kreativni mrtvaci), nego su još uvek živi i kao AUTORI, i od njih se još s dobrim razlozima možemo nadati da izađu na megdan mlađariji i pokažu im KAKO SE TO RADI.

U drugom delu će biti izlistani oni koji su debitovali, ili barem svoje najvrednije filmove napravili u 21. veku.           

1) I DALJE POTENTNI AUTORI IZ 20. VEKA

Paul Verhoeven

Veliki genije filma u ovom veku nas je poslednji put častio još pre 10 godina (!!!) sa vrlo dobrim filmom ZWARTBOEK – ali, po svemu sudeći, njegov najnoviji (i meni najočekivaniji film godine) ELLE predstavlja povratak u velikom stilu jednog od najsvežijih i najsmelijih i najluđih reditelja ikada za kojega sam, inače, svojevremeno kazao ono što i danas potpisujem: „Svaki film koji postoji ili se najavljuje da bi mogao postojati bio bi znatno bolji kad bi ga Verhoven režirao!“

William Friedkin

Taman kad smo pomislili da je zreo za penziju (mene nije impresionirao opšteobožavani BUG!) žestoki dekica nam se vratio sa KILLER JOE kojim je pokazao da smo požurili s tim i da u ovog starca još ima udarca.

David Lynch

Prošlo je 15 godina od odličnog Mulholland Drive; nije me kupio INLAND EMPIRE, ali zahvaljujući velikom kreditu koji je stekao filmovima iz prošlog veka (plus sa BULEVAROM ZVEZDA) ja mu s velikim nestrpljenjem i razumno-velikim očekivanjima brojim dane do najnovijih epizoda TWIN PEAKSa koje kreću dogodine.

Michael Haneke

Voleli ga ili mrzeli, ali Haneke kao malo ko ume da inscenira neprijatnu, sumornu, mračnu, morbidnu, pa vala i jezivu i napetu scenu. Nekrunisani majstor horora i horor-drame ne pokazuje znake posustajanja: setite se one genijalne (i prekratke) horor scene iz filma LJUBAV! Najnoviji film mu se zove HEPI END!

Takashi Miike

Miike snima ko lud, neumereno mnogo i neumereno dugačke filmove, i mada odavno nije snimio ništa za antologiju, s vremena na vreme uspeva da prebaci prosek i pruži još poneki BIP na relativnom fletlajnu njegovog novijeg opusa.

Sion Sono

Hit & Miss, ali sa većim % pogodaka (pa čak i zabavnijih promašaja) od Miikea; plus, od njega je smeliji i luđi i intimniji i dublji. Od novijih mu filmova, najviše užitka pružio mi je COLD FISH.

Werner Herzog

Teško da iko može da snimi još dva takva igrana filma u karijeri kao što su AGIRE ili PATULJCI... ali neko sumanuto ludilo poput BAD LIEUTENANTA 2 nije nemoguće. Velike stvari od njega na polju dokumentaraca su znatno verovatnije od igrenjaka.

Lars von Trier

Ludi genije, pozer i pacijent ume da smori (MELANHOLIJA, NIMFOMANKA) ali i da prijatno iznenadi (ANTICHRIST). Upravo sprema film o serijskom ubici. Horor? Manje bitno. Biće to film Larsa fon Trira. O serijskom ubici! Jedva čekam.

N.W. Refn

Uobraženi genije može da ugnjavi (DRIVE) ili oduševi (VALHALA), a ponekad i oboje u istom filmu – kao nedavno u NEON DEMON! Mlad je, besan, boli ga patka, filmofil je, voli dobre filmove a ponekad ih čak i sam pravi!

Shinya Tsukamoto

Od svih modernih japanskih reditelja ima najbolji track record, odnosno nema nijedan promašaj. Dosledan, konzistentan, uvek svoj i uvek lud; šteta samo što je toliko van mejnstrima da radi u gerilskim uslovima, i sve teže, sve ređe. Njegov poslednji film (FIRES ON THE PLAIN rimejk) izašao je još pre dve godine, ali ga još nigde na netu nema!

Agusti Villaronga

Naš omiljeni gej mračnjak malko je posustao – CRNI LEBAC je bio okej, a najnoviji mu, nedavno procureli (ali još ne vidim titlove), KRALJ HAVANE, najmanje liči na ono što od njega volimo i očekujemo. Ipak, sa tim minulim radom on i dalje ima šta da pokaže, pitanje je samo da li će mu se dati prilika.

Tom Tykwer

Ovaj je skroz nepredvidiv, nema prepoznatljivu tematiku ili žanr, čas radi ovo, čas ono, ali kad uradi nešto kako valja – to stvarno treba videti! Recimo, poslednji baš dobar bio mu je nedovoljno hvaljeni INTERNATIONAL. Pomalo skrajnut, Tikver ima asove u svojim rukavima i ko zna šta još ima da nam pruži.

Uprkos svemu, za penziju još nisu ni sledeći:

 

 Brian de Palma

Quentin Tarantino

Stuart Gordon

George Miller

Ulrich Seidl

Darren Aronofsky

Guillermo del Toro

Guy Maddin

Danny Boyle

+

 Nažalost, prevremeno „penzionisani“ A. Balabanov napustio nas je u cvetu autorske zrelosti; ipak, zaslužuje da bude pomenut ovde zajedno sa onima koji su dosadašnjem filmskom 21. veku dali itekako snažan i prepoznatljiv pečat.

+

Ima, naravno, još puno dobrih reditelja koji su živi i vredni. Možda naprave ponešto okej, mada su šanse manje nego kod gorenavedenih, ali ajde, recimo da nešto malo (teoretske) nade još ima i za imena kao što su

FRANK HENENLOTTER

PUPI AVATI

RIDLEY SCOTT

MICHELE SOAVI

ALEJANDRO JODOROWSKY

…

---U IDUĆEM NASTAVKU: NEKI NOVI KLINCI ---

Paul Verhoeven's BLACK BOOK (ZWARTBOEK, 2006)

  

 ***(*) 

 3+ 

            1) Prolog: tužna sudba niškog filmofila

Sasvim niotkuda, otkrijem ja u proleće 2007. godine da se ovaj film daje u niškom Klubu vojske. Smesta krenem u 19.00 h, jer zloguka najava na vratima kaže da je već koliko sutra na istom mestu – premijera filma JEBALI IH KONJI VRANI. Obavestim par prijatelja koje uspem da navatam na short notice: avaj, niko nije slobodan večeras.

Ništa, zaputim se sam u 'Klub vojske', u naivnoj i ničim poduprtoj nadi da na velikom (mada prljavom) platnu pogledam Verhovena. A tamo, moje najcrnje (tj. najrealnije) slutnje, obistinjene. NIKOGA od niških filmofila, nigde te famozne niške publike koja na svakom festivalu glumačkih ostvarenja dobija ničim zaslužene komplimente. Ama nijedan jedini slučajno zalutali zaljubljeni par, niti dokoni cigančići, niti zaludni tinejdžeri... NIKO.

Pitam ove na blagajni: „Kako je bilo sinoć? Ima li nade da bude kvoruma bar u 21 h?“ Odgovor: ni juče, ni u jednom terminu, nije bilo NIJEDNOG would-be gledaoca. Ni u 21h tog dana nije se, odjednom, neočekivano, pojavilo ukupno 5 niških filmofila! I tako, džaba sam se nadao, nije mi bilo suđeno da ovaj film overim u bioskopu.

2) Hvala Divx-u i DVD-u!

ZWARTBOEK najzad odgledan!!! Kad mi već, i pored sve želje i pokušaja, ne beše suđeno da odgledam u bioskopu, tu je uvek-pouzdani divx! Ovog puta u savršenom DVD ripu, i sa zaprepašćujuće dobrim eng. prevodom.

Uživao sam od prvog do poslednjeg minuta. Nigde nisam osetio prazan hod i vrludanja o kojima su mi neki govorili. Priča je čvrsta kao sise Karis van Houten! Za razliku od meni nepojmljivo-precenjenog Soldata na oranju, ovo je izvanredan, komplexan i vrlo-involving film.

Ne mogu da shvatim zamerke glede toga da ovo nije kanonski Verhoven, da ne liči na njega, da je izdao svoj stil itd. Ovo je VRLO upadljivo, vrlo esencijalno Verhovenov film, i samo totalni slepac može da to NE primeti – ili da insistira samo na sisama i krvi (kojih IMA u sasvim verhovenovskim količinama i sa adekvatnim KVALITETOM!) kao da su oni glavni njegov trejdmark.

Ima mnogo sisa i krvi i drugde, ali niko i nigde ne uspeva kao Verhoven da mi golica G-spot, baš tu gde treba i kako i koliko treba, glede relativnosti svih vrednosti i apsolutističkih (moralnih i dr.) sudova. Kod njega ne postoje 'Dobro' i 'Zlo' u nekom apsolutističkom smislu, postoje samo situacije u kojima se ovi kvaliteti stavljaju na probu, i relativizuju, i pokazuju se sve nijanse između njih.

Dakle, on nikako nije amoralan, ali njegova moralnost nije na prvu loptu, a pored moralnog relativizma kojima su prožeti svi njegovi najbolji filmovi naglasio bih još i stalno-prisutnu svest o apsurdu i rezultujuću ironičnost- što je, po meni, daleko kvintesencijalniji činilac njegove magije od 'cinizma'. Uostalom, njegov 'cinizam' je najčešće okrenut baš prema zastupnicima apsolutističkih crno-belih vrednosti, te stoga nema mizantropsko-podsmešljiv karakter, već je u ulozi obogaćivanja slojevitog portretisanja ljudske situacije.

Jedna od bezbroj situacija: kada na kraju ex-nazi krene niz ulicu da juri atentatora, mnogo duže i dalje nego što stvarno ima potrebe. I trči on tako za ubicom, a onda NJEGA prepozna rulja sa ulice, i počne da juri za njim. itd. Ima više ovakvih verhovenovskih ironičnih twistova tokom čitavog filma koji su oduvek, za mene, bili glavni trejdmark ovog genija.

Pogledajte samo te genijalne scene nakon 'pobede': ja ne znam da je neko tako KONCIZNO, u 15-ak minuta, bez mnogo tupljavine, prikazao svu gorčinu 'oslobođenja', 'trijumfa pobednika', i 'pravednički gnev' slobodoljubive rulje, i polivanje govnima naše dobre a lažno u izdajnicu-pretvorene junakinje, i ex-nazi-fuficu koja sada grli kanadskog vojnika dok mu visi sa džipa, i dojučerašnje izdajnike i kolaboratore koji su sad deo nove vlasti… I još taj 'punch' u Izrael, skroz na kraju… koji je, zapravo, elaboracija predivno dirljive scene u kojoj Karis saznaje da joj je dragi streljan, i kad gorko zaplače 'Doesn't it ever stop!?'

Ma, priceless! Vintage Verhoven!

Prikazuje taj ciklus nasilja, izdaje, gluposti, pohlepe, sebičnosti, zlodela na način jednog zrelog genija kome ne trebaju besomučna vrćenja kamere gore-dole niti fensi montaže i set-pisovi da bi fascinirao svoje fanbojeve koje očekuju Total Recall sa nacistima, valjda!

Režija je neupadljiva tokom većeg dela filma, ali pominjati 'Otpisane' i slično u kontextu ovako vešto, majstorski ispričanog (i napisanog!) filma zaista je bruka za svaku osobu koja pretenduje da bude kritičar. Ovo nije film o spektaklu, ovo je drama, režirana kao drama, pre svega, mada postoje ODLIČNE, veoma napete akcione sekvence i odličan saspens ravnomerno namazan preko celog dvoipočasovnog parčeta hleba.

Gluma je apsolutno bezgrešna: Karis van Houten momentalno posramljuje pun kombi oskarovki iz poslednje decenije (kako glumom, tako i pojavom, i nesputanim ogoljavanjem svih svojih nemalih aduta!), a Sebastian Koch je prati u stopu u ionako jakom i homogeno-dobrom ansamblu.

Sve u svemu, meni je ovo jedan od boljih Verhovena, sasvim dostojanstven uradak starog majstora, blago-arhaičan baš kao i PIJANISTA, ali bolji i kompleksniji i zabavniji od Polanskog (kome sam dao meku trojku).

Fantastika na radiju

            Nedavno je na radiju Sputnik emitovana emisija u potpunosti posvećena fantastici – u književnosti, pre svega, mada pomalo i u stripu i na filmu. Jedan od sagovornika/učesnika ove emisije bio sam i ja.

            Evo njene zvanične najave.

Kada se spomene fantastika, većina ljudi pomisli na naučnu ili, u novije vreme sve popularniju, epsku fantastiku, koje podjednako zaokupljaju i ljubitelje književnosti i ljubitelje filma. Fantastika je, međutim, daleko širi pojam, koji seže u same korene civilizacije: počev od mitologije, preko bajki, sve do dela klasične književnosti i likovne umetnosti koja fantastične motive koriste u traganju za odgovorima na univerzalna pitanja.

Koliko je fantastika važna za razvoj književnosti, filma, stripa i drugih vidova umetnosti, razumemo li njen značaj i na koji način je izbor fantastičnih motiva uslovljen istorijskim okolnostima; u čemu je razlika između fantastike i fantastičnih elemenata u književnosti, na filmu ili, recimo, u likovnoj umetnosti; kakvu ulogu igra fantastika u našoj savremenoj umetnosti - na ova pitanja pokušaćemo da odgovorimo s našim današnjim gostima: piscem i profesorom Zoranom Živkovićem, novinarom Draganom Jovićevićem, autorom knjige “Čudesni svetovi srpskog filma fantastike” i jednim od rukovodilaca Festivala srpskog filma fantastike, i teoretičarem, kritičarom i istoričarem umetnosti Slobodanom Ivkovom. Čućemo i pisca, esejistu, kritičara i teoretičara filma i književnosti Dejana Ognjanovića. 

            Ja sam u izvesnom smislu getoiziran svojom geografskom, decentralizovanom lokacijom, pa jedini nisam bio u studiju, nego sam govorio preko telefona. Zbog toga je moja deonica blago izdvojena, odnosno nisam u interakciji sa ostalima – mada, ako me baš vučete za jezik, od ovih učesnika jedino sa Ivkovim uopšte i imam ikakvu interakciju ikada i igde, tj. govorim s njim onda kad se negde slučajno sretnemo. 

Doktora Zoću nikad nisam zvanično upoznao iako smo X puta bili zajedno na istom mestu u isto vreme, na istom festivalu, u istoj prostoriji, itd. (čak smo i razgovarali telefonom u nekoj praistoriji kada sam bio pretplatnik njegovih knjiga) i on vrlo dobro zna ko sam i šta mislim o njegovom radu. Uostalom, ponešto od mojih napisa o  njemu, objavljivanih u relevantnoj periodici, imate na ovom blogu: npr. moja kritika njegovog AMARKORDA nalazi se OVDE, a o POSLEDNJOJ KNJIZI – možete čitati OVDE.

            Ja nikome ništa ne govorim iza leđa, niti krijem šta o kome mislim, tako da to dobro zna i Jovićević; uostalom, pisao sam o njemu, npr. o njegovoj knjižici o azijskom hororu OVDE a o njegovim pokušajima da nešto slovesno sroči o srpskom filmu fantastike – OVDE. Zbog ovih mojih napisa odnedavno više nismo ni prividni frendovi, odnosno, sad smo „anfrendovani“. Uzgred, čujem da je ovaj antitalenat (i urednik kulture u NIN-u!) nedavno i doktorirao. Alal vera, tako se to radi! Daleko će još taj dogurati sad kad je njegov lobi na vlasti!

            U ovoj emisiji, koja ukupno traje 50 minuta, ja govorim od 7. do 11. minuta. Konkretno, odgovoram na pitanja: Fantastika i stvarnost – aktuelno  društveno-političko okruženje i uticaji, veze? I još: Da li je fantastika danas popularnija nego ranije, i zašto? Ujedno podsećam da sam nedavno ovom istom radiju i istim autorkama dao opširniji intervju, koji takođe možete čitati i slušati OVDE.

Ipak, poslušajte i ostatak ove emisije, naročito kako biste ponovo čuli izlizanu Zoćinu tezu o tome da „naučna fantastika danas više ne postoji“. Ova besmislica je ravna njegovoj takođe čuvenoj, staroj poštapalici kako, navodno, „leteći tanjiri ne sleću u Lajkovac“. Novija srpska fantastika demantovala je ovu nebulozu, poznatu kao „Zoćin zakon“, a moderni svetski SF svakog dana glasno demantuje i ovaj noviji. To njega ne sprečava da ih papagajski ponavlja.

Evo, poslušajte i sami... S dopuštenjem autora (Dejana Vuković i Valentina Bulatović), okačio sam ceo audio fajl veličine oko 85 MB na Mediafire pa to sad možete ekskluzivno, samo preko ovog bloga, skinuti i slušati ako kliknete OVDE.

MR. PICKLES (TV, 2014-16)

 **** 

 4 

            S velikim uživanjem sam ovog proleća odgledao obe dosadašnje sezone ove crtane serije i nikako da nađem vremena da ovde kažem koju u svrhu preporuke, pošto se radi o pravoj stvari za ovaj blog i njegovu klijentelu.

            Naime, MR. PICKLES je nešto kao melanž najprljavijih fora i fazona iz SOUTH PARKA i BIVISA I BATHEDA u spoju sa Robertom Krambom, recimo. U pitanju je brrrrutalna parodija porodičnih sitkoma – daleko morbidnija, hororičnija, splateričnija, mračno-sexualnija i mizantropskija od gorepomenutih; uostalom, slike valjda dovoljno govore.

            Mister Pikls je ime psa, naizgled dobroćudnog i kiselim krastavčićima (i sexom) opsednutog, koji zapravo ima satanske moći. Nejasno je kako i zašto: on je, prosto, Devil Dog, i to je to. Daleko je pametniji od običnog psa, i ima razne moći, recimo da pogledom tera ljude i druga stvorenja da sebi i drugima rade razne gadne stvari, mada to često čini i sam, svojim sopstvenim šapama i raznim priručnim oruđima i oružjima.

            On „pripada“ familiji koja je još retardiranija od Simpsonovih ili od ijedne iz Saut Parka, s tim što su ljudi tupavi ne na neki naročito zanimljiv homersimpsonovski ili kartmenovski način, nego su prosto tupi i prazni i debilni, i naglasak nije na njima koliko na raznim sporednim likovima i njihovim gadnim priključenijima.

            Takođe, ovde ni deca nisu makar polu-idealizovana kao u pomenutim serijama: npr. „glavni“ dečak i „vlasnik“ Mister Piklsa je mega-iritirajuće kreštavo invalid-retard-derište koje nije ni simpa-vragolan poput Barta S. niti je super-villain poput Erika K. nego je samo kreten kojeg biste najradije ošamarili da vam je pri ruci, ili mu barem rado podmetnuli nogu.  

Ako ništa drugo, barem je taj degen super kao vreća za udaranje odnosno za razne gadarije koje mu se dešavaju (jedna od najboljih je kad mu sticajem neverovatnih okolnosti ugrade veštačke sise!) a iz kojih ga Džeki, odnosno Pikls, redovno vadi, ali uvek tako da ljudi ništa ne posumnjaju u pogledu njegovih moći. Za ljude je on običan umiljati psić.

Jedini koji sumnja, tačnije – jedini koji ZNA je deka, polusenilna starina kojoj ionako niko ne veruje; deka zna da Pikls ima podzemnu jazbinu ispod kućice u kojoj drži svoj sopstveni privatni Sado-Mazo Pakao sa gomilom mučenih robova i skulptura od delova raskomadanih leševa. Ali deka nikako da nabavi dokaze i ubedi familiju koja je uvek u fazonu „Jao, eto ga opet deka sa onim glupostima...“

Humor je, istina, vulgaran i prvoloptaški a satira, onde gde je ima, takođe je plitkija od najboljih momenata gorepomenutih bisera, i nešto je bliža BIVISU I BATHEDU nego što je SAUT PARKU po svojoj vulgarnoj prostodušnosti, ali to ne znači da nema i pameti u ovoj orgiji dementne morbidarije i brutalno krvavog, hiper-mizantropskog splatera.

Osim toga satira i podtekst su danas pomalo i precenjeni: pa pogledajte (odnosno, nemojte!) poslednjih nekoliko sezona SAUT PARKA! Ja sam to prestao više i da gledam otkako se pretvorilo u animiranog američkog Zorana Kesića, i postalo isto toliko usiljeno (ne)duhovito, sa krajnje efemernim, bednim dnevnopolitičkim foricama. Danas u novinama, sutra u SAUT PARKU, prekosutra zaboravljeno. Jebeš taj oh-tako-“relevantni“ „humor“!

Inače, pored toga što je horor stalno prisutan kroz te Đavolijade i splater-krvavosti i neverovatno eksplicitna i brutalna klanja, postoje dve epizode koje su hororu još mnogo bliže: jedna je u 1. sezoni i radi se o ludački smehotresnoj parodiji na slešere. Ok, laka meta, nije teško TOME se podsmevati, ali opet, to je meni bilo daleko zabavnije i pametnije i smešnije u svojih 12 minuta od svih precenjenih 100 minuta CABIN IN THE WOODS.

Druga skroz hororična epizoda je parodija na HANIBALA LEKTERA – a naročito u izvedbi Entonija Hopkinsa, koja je ovde toliko genijalno „skinuta“ i dobronamerno (?) ismejana da je to smehotres koji se mora videti.

Epizode, nažalost, traju samo po 12 minuta, što im daje utisak zbrzanosti a ponekad i kondenzovanosti na granici pojmljivosti. Čovek mora da to maltene gleda na usporenom snimku ili da vraća scene kako bi pohvatao šta se sve tu jebeno neverovatno nabrzinu izdešavalo, šta se kazalo, kako je ko skončao – svako malo si u fazonu WTF DID I JUST SEE? DID I REALLY SEE IT?!

Zbog toga je serija zgodna za ubijanje kraćih segmenata vremena, ali je za one koji vole da bindžuju još zgodnija jer možete da celu sezonu slistite u jednom cugu, za dva sata, pa onda još toliko za drugu! Ipak, normalan um možda ne treba odjednom zatrpavati ovolikom količinom nabijene gadarije! Oprez!

Dakle, ako volite crni metal i još crnji humor, crveni splater i bolesne šale, ako mrzite ljudsku vrstu i volite da se naslađujete njenim ismevanjem a naročito njenim grozomornim stradanjem na najkrvavije i najbolesnije načine – onda je MR. PICKLES prava stvar za vas!

Smrt čovečanstvu! Hail Satan!