NE-HORORI, NE BAŠ NEKI (1)

evo kratkog osvrta na novije filmove koje sam po prvi put pogledao u prvih 5 meseci ove godine.

uglavnom se radi o filmovima koji nisu bili dovoljno dobri ili barem zanimljivo loši da bi zavređivali poseban osvrt, uz nekoliko izuzetaka koje prosto nisam stigao da ispratim kad su se pojavili, a posle ih zatrpali svežiji naslovi.

PONYO ON THE CLIFF

Hayao Miyazaki

JAP, 08

**(*) 3-

sve je to lepo i krasno i mijazakijevski dražesno, može se pogledati, ali nema ni likove ni situacije koji bi zaista bili memorabilni, sem jedne odlične scene jurnjave sa poplavom koja se desi u prvoj trećini, i sve do kraja ne bude ništa ni približno tako vizuelno nadahnuto.

THE ACCIDENT / Yi ngoi

Pou-Soi Cheang

HK, 09

**(*) 3-

rutinski hongkonški triler koji krasi zabavna premisa (ubice-inscenatori, asasini putem fejk 'nesreća') i neke zaista fascinantno izvedene sekvence, ali sve se to ne drži na okupu jer nema likove, temu, niti duh koji bi to držali iznad solidnih rediteljskih egzibicija.

LOVELY BONES

Peter Jackson

USA, 09

**(*) 2+

izvanredan početak, vanredno dobrih i napetih i jezivih i tužnih prvih pola sata – dok se neumitnost prikrada i dovodi do pogibije gl. junakinje – a onda se sve to raspadne kad krene nju-ejdž hipi onostrani 'reach for the light' bullshit te dramaturško-tonalna iskakanja bez trunke koherentnosti – od horora do slepstika, od spilbergovski prezaslađene fantazije do napetog trilera, od porodične drame do morality tale-a... bar 5-6 žanrova je ovde smućkano u blenderu, a rezultat je samo otužna besciljna besmislica sa nekoliko nezasluženo, nepotrebno odličnih saspens pa čak i horor scena.

ARMORED

Nimrod Antal

USA, 09

** 2

nimrod je isporučio jedan već u premisi besmislen i neubedljiv film koji snaga njegove okej režije i solidnih protagonista ne može da nosi – jer su potonji uglavnom protraćeni, a tupavi, nelogično usiljeni zaplet je neverovatno uninvolving.

IN THE LOOP

Armando Iannucci

UK, 09

*** 3-

ovo je vrlo dražesna i zabavna satira, ali je u određenim krugovima precenjena kao ne znam kakvo postignuće. meni je to delovalo kao 3-4 epizode neke gledljive tv serije izmixovane u 'celovečernji' film – sasve tim zamornim kadriranjima, frenetično-histeričnom kamerom i brzom montažom karakterističnim za taj novi 'salata-montaža' kvazifilmski pristup. dakle, duhovito je to, vredi pogledati, a provale se toliko brzo smenjuju da ovo valja gledati sa engleskim titlovima, vrlo pažljivo, i sa 'pauzom' spremnom, ako hoćete da sve pohvatate.

PALIMPSEST

Konrad Niewolski

POL, 06

** 2

natmureni, sumorni i čemerni triler o još jednom liku sa lošim sećanjem i sumnjivim identitetom koji će na kraju da otkrije da je on sam ubica za kojim traga. yawn! vizuelno je to skoro zamorno monohromatski zelenkasto, ali ta činjenica samo dovodi do toga da film još sirotinjskije izgleda. neznatno zanimljivo zbog svog euro-krem pristupa, ali – nedovoljno za preporuku.

TAKING OF PELHAM 123

Tony Scott

USA, 09

*** 3-

rutinski okej holivudski repertoarski akcijaš za solidno utucavanje vremena i strogo jednokratnu upotrebu.

UN PROPHETE

Jacques Audiard

FRA, 09

*** 3+

odlična zatvorska drama, sjajno odglumljena i fino usnimljena, sa jakom dozom napetosti i najmanje jednom memorabilno brutalnom scenom mučnog krvoliptanja. istina, razvojni put ovog musli šnajdera ide previše po 'how convenient' ruti, ali – bože moj, podnošljivo je. ovo je jedan od gledljivijih predstavnika inače mrskog mi kvazidokumetarističkog stila. ako ništa drugo, ambijent i likovi i ne dopuštaju zloguke 'duge kadrove': nema vremena za meditaciju, treba preživljavati u ovoj klaustrofobičnoj gužvi!

A SERIOUS MAN

Joel Coen

USA, 09

*** 3-

izgleda da ću morati da ovo repriziram jer mene braća nisu kupila ovom samo umereno zabavnom, ali prozirnom egzibicijom njihovog božjeg komplexa i sadističkog iživljavanja nad sirotim likovima (jevrejima)... svakako vredi gledanja, ali koliko, tačno – moraću da overim još jednom.

THE MEN WHO STARE AT GOATS

USA, 09

** 2-

jezivo neduhovit, staromodan, uninvolving, trapav i tupav film: prosto da se čovek rasplače od toga koliko je misguided i neuspeo u svojim pokušajima da bude kurentan i duhovit. kakva blamaža za glumce!

STARFISH HOTEL

John Williams

JAP, 06

*** 3

vrlo dopadljivo ludilo za ljubitelje sporijeg artsy pristupa u ovoj drami-trileru-misteriji u kojoj se stvarnost, san i fikcija (proza) mešaju na nekonkluzivne i tajanstvene načine. japanski dejvid linč, ne baš na svojim vrhuncima, ali sasvim pristojno osoben i unikatan da zaslužuje preporuku za ljubitelje ove vrste filma.

SHERLOCK HOLMES

Guy Ritchie

USA, 09

*** 3

kako smo se bojali, dobro smo se udali. istina, ne znam baš zašto se ovo zove 'šerlok holms' – mogli su da izmisle nekog drugog junaka u ovom istom periodu; nevezano za to, junaci, odnosi, situacije, akcija, efekti – sasvim su na nivou jednog blago natprosečnog holivudskog produkta sa nedovoljno duha da postane klasik, ali sa dovoljno dopadljivih elemenata da se može lagodno pogledati. možda bacim pogled i na nastavak, ako ga bude bilo, ali znam da neću žuriti.

TSAR

Pavel Lungin

RUS, 09

**(*) 3-

od autora remekdela OSTRVO očekivao sam mnogo, mnogo više. avaj, ovo je ili suviše hermetično-ruski film (u smislu da je potrebno daleko veće poznavanje njine istorije, a naročito ivana groznog) ili je, javlja mi se, dramaturgija suviše nekoherentna, all over the place, sa nedovoljno fokusiranim likovima, odnosima i pričom – više deluje kao kolaž scena nabacanih iz neke mega-tv-serije, nego li kao razvijena priča sa uzrocima i posledicama koji nose neku intelektualnu i/ili emotivnu težinu.

ZMORY

Wojciech Marczewski

POL, 79

**(*) 3-

košmarni naslov ipak ne upućuje na fanta-horor, kako sam se nadao – u pitanju je 'samo' jedan pristojan 'coming of age' film u kome posmatramo odrastanje jednog dečaka od nestaška preko poete do maltene revolucionara, u stalnom sukobu sa autoritetima (sjebana familija, surova škola i još stroža crkva). jaki vizuelni kvaliteti i vrlo literaran ugođaj čine ovo solidnim gledalačkim iskustvom, ali ne očekujte preveliki emotivni involvement ili intelektualni pay-off, pošto je ovo, u krajnjem saldu, ipak previše lokalan film, namenjen pre svega poljacima koji su odrastali u prvoj polovini 20. veka. ipak, sočne inscenacije i zaista bogata kamera (karakteristična za poljake) te pojedine univerzalne situacije s kojima se možete identifikovati čine ovo umereno preporučljivim delcem.

UNFORGIVEN

Clint Eastwood

USA, 92

*** 3

(mnogo) više sam očekivo, ali me 'snaga' ove konkretne priče nije ponela koliko bi trebalo, i jedino ono što sam istvud uspeva da iznese na svojoj (glumačkoj) grbači uspeva da proda deo priče, inače... prilično 'couldn't care less' plot, sa tankim konsekvencama i skoro antiklimaktičnim završetkom.

AUGUST IN THE WATER

Sogo Ishii

JAP, 95

**(*) 3-

predugo sam čekao da ovaj film dragog mi japanskog reditelja postane dostupan sa eng. titlovima – na kraju, avaj, to nije ni blizu remek delima kakva su mu ANGEL DUST i GOJOE, ali je, ipak, vrlo uživanjcijski, prepoznatljivo išijevski film. teško je to prepričati, a pročitan zaplet daje ionako krivu sliku o ovome, jer zvuči mnogo bolje i potentnije (i drugačije) od onoga čime se film pretežno bavi. glavni aduti su zaista unikatne inscenacije i vizuelizacije, hipnotički ritam i zadivljujuće eterična, nezemaljska atmosfera koju iši d kiler i ovde uspeva da ovaploti kao malo koji majstor. voleo bih da neko sa većim interesovanjem za zaplet i linearnost uzme ovu premisu i od nje napravi nešto američkije, ali mi je veoma drago što i ovaj i ovakav film postoji. ipak, za većinu 'noralne' publike ovo će biti presporo i nedovoljno zanimljivo, pa zato – oprez.

LIFE DURING WARTIME

Todd Solondz

USA, 09

** 2+

oh, how the mighty have fallen! zar je ova patetična pantljičara od neuspelih, napadno transparentnih i militantno neduhovitih 'skečeva' sa pamfletaški-prozračnim parolama dostojan nastavak remekdela HAPPINESS? podseća me na neke od najgorih epizoda iz najnovije sezone SOUTH PARKA po svom 'I'm so shocking, I'm so current, I'm so critical' napadno samosvesnom atitjudu. karikature. parole. fraze. tuga. smor.

ENEMY TERRITORY

Peter Manoogian

USA, 87

**(*) 3-

dugo mi je ovo hvaljeno kao ne znam kakav skrajnuti klasik kojeg sam ja, u svojim mlađim, i snobovski-probirljivijim danima (kako ispade: mudro) zaobišao kada je postojao na originalnom vhs-u. a kada ga najzad odgledah – pih, džaba su krečili. ovo bi trebalo da bude nešto kao WARRIORS u stambenoj zgradi u getu. avaj, karikature od likova, bezvezne situacije, nesposobni (i nedovoljno preteći) zlikovci i nememorabilne scene akcije čine sve ovo jednim tek jedva-solidnim treš akcijašem za neprobirljive. nešto dinamičniji i zabavniji za oko u svojoj zombi reinkarnaciji, kao LA HORDE.

(nastaviće se...)

Djordje Kadijević: razgovor o filmu ŠTIĆENIK

u sredu 26.05.2010. u studentskom gradu, u okviru serije 'skriveno u lišću' (metafizika i estetika horora), razgovarao sam sa đorđem kadijevićem nakon projekcije njegovog manje poznatog i nepravedno skrajnutog tv filma ŠTIĆENIK, prema priči filipa davida.

to je bio povod za još jednu nadahnutu kadijinu govoranciju - o pesimizmu, smrti, filipu davidu, metafizici, nastanku 'priča tajanstva i mašte', procesu adaptacije, dušanu janićijeviću, o drugačijoj, zapadnoj, gotskoj svetlosti koje nema u srbiji, o ekipi i procesu snimanja filma, o direktorima fotografije (branku ivatoviću i o petku), o razlici između poetske fantastike i horora, a tu su i anegdote sa snimanja (pijani glumci, ludi kaskaderi...) itd.

ko je kadiju slušao ranije, ili ko ga je gledao na tv, ili skinuo sa ovoga bloga neki od audio-zapisa njegove priče, zna koji je to nivo lucidnosti, pameti i kvaliteta razgovora. svaka od njegovih govorancija može da se doslovno transkribuje i objavi kao mini esej.

publika se nije isticala onom brojnošću kao u domu omladine pre par meseci, kada je sala bila skoro puna – izgleda da je prelazak preko mosta i dolazak na novi beograd za većinu beograđana nepremostiva trauma.

ovog puta u maloj sali u studenjaku bilo je oko 25 najhrabrijih, avanturističkih posetilaca, ali oni su, kao i uvek, kadiju odslušali u grobnom strahopoštovanju, sa skoro opipljivim uživanjem i divljenjem, bez trunke meškoljenja ili šaputanja ili korišćenja mobilnih telefona i sl. znakova dosade ili nestrpljivosti.

zbog toga mislim da je i audio zapis njegove priče vredno svedočanstvo o nazorima možda i najboljeg živog srpskog reditelja, relevantno kako za razumevanje horora kao žanra (i njegovih varijeteta; istina, uz ogradu da kadija ovde iznosi jedno pomalo problematično i prevaziđeno gledanje na distinkciju između horora i 'poetske fantastike', pri kome se horor svodi na klanje noževima i sekirama...) tako i za bliže poimanje srpske kinematografije.

o kadiji je, inače, odličan esej napisao moj novokadrovski kolega i su-priređivač zbornika, ivan velisavljević, u najnovijem (šestom) broju magazina TFT kojeg izdaje službeni glasnik, i koji se po ceni od 400 din može kupiti u ponekim knjižarama, a svakako onima koje drže izdanja sg-a. istina, za sajt 'novi kadrovi' najava ovog dešavanja nije bila dovoljno relevantna niti značajna da bi se njome remetila samopromocija novog uredničkog dueta, ali to je već neka druga priča.

posle kadijine priče neki poštovaoci njegovog dela tražili su da se slikaju s njim, a onda je on morao da požuri nazad svome domu, dok su neki od okupljenih nastavili da se druže u prijatnom studentskom ambijentu sve do poslednjeg busa ka gradu.

na fotografijama zahvaljujem ivanu tomiću.

TETSUO THE BULLET MAN (2010)

imam veliko zadovoljstvo da vam predstavim exkluzivno za ovaj blog napisan prikaz najnovijeg filma velikog japanskog genija, šinje cukamota.

autor texta je pratilac ovog bloga, Predrag Delibašić, kome zahvaljujem na hitroj reakciji i dojavi prvih impresija o ovom vrlo nestrpljivo iščekivanom naslovu!

dakle, rivju by Predrag Delibašić!

Shinya Tsukamoto spada u red japanskih režisera koje zaista cenim i čiji rad se trudim da pratim što je detaljnije moguće. Mislim da svega dva i po filma od njegovog bogatog opusa nisam pogledao i gotovo sve redom mi se sviđa, sa izuzetkom NIGHTMARE DETECTIVE, sa čime se urednik ovog bloga svakako neće složiti, hehehe… (neće, hehehe – prim. ur.

+ ali ozbiljno, ne/dopadanje je privatna i subjektivna kategorija, te je kao takva izvan bilo kakvog ne/slaganja. ja se mogu ne/slagati sa nekim stavovima, ali ne i sa ne/dopadanjem, koje je kao privatni, neobrazloženi stav sasvim legitimno – p.s. prim. ur.)

Poslednjih nekoliko godina sam, što privatno a što baveći se muzikom, dolazio u Japan jedno 6-7 puta i svaki put bih bio oduševljen bogatim kulturnim programom u Tokiju i okolini (gde najčešće boravim). Nažalost, vrlo često se moje sopstvene obaveze podudaraju sa onim što bih voleo da vidim, pa sam srećan da sam ovoga puta uspeo da pogodim glavni zgoditak i nađem se u Japanu u vreme premijere Tsukamotovog novog filma TETSUO THE BULLET MAN.

Siguran sam da većina posetilaca ovog bloga znaju šta su TETSUO THE IRON MAN i TETSUO II BODY HAMMER. Ja lično sam bio iznenađen kada sam čuo da Tsukamoto sprema i treći deo, 18 godina nakon drugog, a još vise iznenađen kada su mediji javili da će film ovoga puta biti na engleskom. Tačnije, ta činjenica me je blago razočarala. Svejedno, sa velikim nestrpljenjem i iščekivanjima sam otišao u bioskop da odgledam ovo delo.

Bioskop je, kao i mnogi ovde, u sklopu tržnog centra, ima 13 projekcionih sala. Ova u kojoj se prikazivao BULLET MAN ima 26 redova sa po 30 sedišta svaki. Na prvoj projekciji u 11.30 ujutro sam bio ja i još dvojica "Tsukamoto otaku-a" – jedan od kojih je sedeo u prvom redu, a drugi dva reda ispred mene. Sva trojica smo sedeli tačno u sredini.

Pre filma išli su "previews" za nekoliko filmova, od kojih novi film Beat Takeshia izgleda super, kao i neki novi japanski horror KYOFU.

Elem, toliko o tome. Film je počeo, ja sam se uvalio u udobno sedište i bio spreman za vožnju. Narednih 60-ak minuta bilo je kao na toboganu smrti – intenzitet filma je bio na maksimumu i nije bilo moguće odupreti se vizuelno/zvučnim užicima koje ovo delo donosi.

Priča kao sama priča nije važna, ali ukratko: stranac u Tokiju i žena mu Japanka imaju sina koji biva ubijen (od strane samog Tsukamotoa, čiji se lik u filmu zove "The Guy"). I onda kreće ludilo. Ali, kao što rekoh, priča je, kao i u ostalom u oba prethodna TETSUO filma, u drugom planu. U prvom je kako film izgleda i, što ne može da se odvoji od toga, kako film zvuči. Na oba polja to je čista desetka!

Prva dva dela sam poslednji put gledao pre nekoliko godina i to na DVDu, pa sa ove distance, kao i zbog činjenice da sam BULLET MAN gledao u bioskopu, moram da priznam da film i izgleda i zvuči mnogo bolje. Boja je skoro crno bela, monohromatična, sa nekoliko sekvenci u punoj boji. Kamera i efekti, kao što se može očekivati, samo još sumanutije. Zvuk… Pa, ne znam jesam li ikad čuo išta bolje, od samog soundtracka do zvučnih efekata. Ja se ne dam lako prepanuti gledajući film, ali ovoga puta, pa ako se nisam prepanuo, onda sam makar izuzetno emotivno (pri čemu ne mislim na neke ljubavne emocije) reagovao. Kao što rekoh, film je intenzivan na kvadrat.

Gluma i dijalozi su osrednji, a na momente izuzetno loši, da ne kažem užasni. Niko od glumaca mi nije poznat, a odluka da se u filmu govori engleski je, po meni, katastrofalna. Kao i u slučaju meni negledljivog SUKIYAKI WESTERN DJANGO (zbog toga što se bez titla ništa ne razume šta glumci pričaju), tako i u slučaju BULLET MAN bilo je trenutaka kada sam se zapitao šta je glumac/glumica upravo rekao/la. S obzirom da je ton bio preglasan, čak i glavni lik je bio teško razumljiv. Najgore ja bilo kada japanska glumica koja glumi njegovu ženu, i što bi trebalo da bude očajnicki izliv osećanja o ubijenom im sinu, u stvari zvuči kao da čita jelovnik lokalne picerije na pun stomak.

Takođe, film jeste gotovo ceo na engleskom, ali pri kraju postoji Tsukamotov monolog na japanskom, koji je, svakako, išao bez titla, pa sam i tu malo propustio. Opet, nisam ni išao da gledam film zbog neke priče iliti plota. Ostaje samo da se čovek zapita čemu odluka da film bude na engleskom, naročito jer su prva dva filma odlično prošla u svetu iako su na japasnkom.

Dakle, ko je voleo prva dva filma nema razloga da ne voli i ovaj. Preporučuje se gledanje u dobrom bioskopu, DVD ili još gore divx jednostavno nije to. Trivija: u filmu je jedan od statista izvesna Silvana Petković. Srbija do Tokija!

*********

iako u svim dosadašnjim rivjuima, pa tako i u ovom, postoje naznake razloga za uzbunu, ili barem za određeni oprez u očekivanjima, i za njihovo svođenje na skromniju meru, ono u šta nemam ni najmanje sumnje jeste da će cukamoto i ovde da isporuči, u najmanju ruku, barem još jedan unikatno-impresivni audio-vizuelni ugođaj od sorte koja mi miluje dušu kao malo šta na ovome svetu, te stoga ja svoja očekivanja još uvek, i svemu uprkos, držim negde oko jake trojke (kao minimuma), pa sve do 4- kao maximuma.

siguran sam da ću film pogledati već ovog leta, divx or no divx, a do tada, PB nam je pružio dovoljno naznaka da (ne)strpljivo očekujemo priliku za druženje sa đenijem cukamotom.

NOVI HOROR FILMOVI: PRVI KVARTAL 2010 (2)

ok, pre nekog vremena započeo sam osvrt na uglavnom osrednje hororčiće starije od par godina, premijerno viđene u 2010.

to se može videti ovde: HOROR FILMOVI: PRVI KVARTAL 2010 (1)

zatim sam započeo gnjavažu sa mediokritetizmima novije produkcije, ovde:

HOROR FILMOVI: PRVI KVARTAL 2010 (2) - NOVI NASLOVI

ovo što sada sledi je vrlo kratak pregled najnovijih (2009/10) horora, viđenih u međuvremenu, do kraja maja, a da uglavnom nisu vredni detaljnijeg rivjua.

THE DESCENT, PART 2

Jon Harris

USA, 10

**(*) 2+

prazno, glupo, previše osvetljeno, nepotrebno.

ipak, nije dosadno niti negledljivo.

BLOOD RIVER

Adam Mason

*** 3-

solidno, mada previše pretenciozno a i artsy a bez dovoljnog utemeljenja.

neobično, i vredno više zbog svojih poor man's dust devil intencija nego zbog krajnjeg, polovičnog rezultata.

FINALE

John Michael Elfers

USA, 09

**(*) 2+

simpatična jeftinoća, ima odličan 1980s vibe, nažalost, previše je zbrkano, nedomišljeno, naivno i izgubljeno u detaljima a bez jakog opšteg impakta.

VAMPIRE GIRL VS FRANKENSTEIN GIRL

Yoshihiro Nishimura,
Naoyuki Tomomatsu

** 2+

ovi japanski cult-wannabe splatteri odavno su smorili svojim usiljenim, a nedovoljno DUHovitim pokušajima da na silu postanu kult.

THE REEDS

Nick Cohen

UK, 09

**(*) 2+

odlična lokacija i nešto malo tihe jeze protraćeni na priču nevrednu truda.

YOGA CLASS

Jae-Yeon Yun

KOR, 09

**(*) 2+

tipični korejski horor: sav trud potrošen na pakovanje (prenadrkano kičasto barokni ambijenti i kolori) a ni 10 minuta nisu proveli nad tim zapletom i njegovim implikacijama, tako da je ova kičasto-žuta suspirija sa joga-mučenicama uglavnom protraćena šansa za nešto što je moglo i morbidnije i pametnije i relevantnije od ove tupave igrarije.

THE CRAZIES

Breck Eisner

USA, 10

**(*) 3-

odlično počinje, solidno se razvija, osrednje se privodi kraju, i izrazito glupo se završava. u proseku – ima svojih momenata (skoro svi su u prvoj polovini), i vredi pogledati.

LIGEIA

USA, 10

*(*) 2-

krš, lom, bruka, sramota, treš na kub.

samo za ljubitelje so bad its kinda good đubreta.

SLICE aka CHEUN

Kongkiat Khomsiri

THAI, 09

**(*) 2+

izrazito gnusan serial killer flick sa grozno trulim lešinama i bolesnim sakaćenjima, i sa otužno-patetičnom gay ljubavnom (?!) pričom koja je zapravo – inherentno homofobična.

5150 ELMS WAY aka 5150, Rue des Ormes

Éric Tessier

CAN, 09

**(*) 2+

predugačko, prerazvučeno, neubedljivo u samoj srži svoje postavke, i u krajnjoj instanci – uninvolving. eh, da je bar pola sata kraći, bio bi nešto podnošljiviji.

HIERRO

Gabe Ibáñez

SPA, 09

**(*) 2+

odličan ambijent i nešto malo ok atmosfere, i to je sve.

tanka i prerazvučena priča podređena je predvidivom i tupavom preokretu.

THE HUMAN CENTIPEDE

Tom Six

GER/USA, 09

*(*) 2-

ružan, glup i neopevano dosadan one-joke movie, pri čemu čak ni ta 'šala' nema ni pančlajn ni poentu!

ovo je trebalo dati henenloteru ili miikeu, a ne ovom kasapinu, ovom antitalentu, ovom IDIOTU: prosto je neverovano da neko može da uzme TAKVU premisu i od nje napravi OVAKO negledljivo đubre!

HARPOON: REYKJAVIK WHALE WATCHING MASSACRE

Júlíus Kemp

ICE, 10

*(*) 2-

neopisivo đubre! odavno nisam gledao ovako nekomptentan, nesposoban, traljav, retardirano glup film – a na potencijalno zanimljivu temu!

sve od čega su nešto mogli da naprave – zasrali su; toliko protraćenih resursa – glumačkih, ambijentalnih, konotativnih... – retko se viđa na jednom mestu.

autori kao da su bili ili savršeno nezainteresovani da se trude jednom kad su krstili svoje 'čedo', ili su potpuni idioti koji ne znaju ni šta su hteli, ni šta su na kraju ovako nemušto snimili!

HEARTLESS

Philip Ridley

UK, 10

*** 3

e, ovo je već vredno detaljnijeg osvrta, samo još da nađem neki tren da mu se posvetim!

svakako pogledati, iako ima ozbiljne nedostake, takođe ima i ozbiljne kvalitete.

ŠTIĆENIK (1973)

***(*)

4-

Režija:

Đorđe Kadijević

Produkcija:

Radio Televizija Beograd, 1973

(prvo emitovanje: 29. III 1973.)

Trajanje:

46' (16 mm, crno belo)

Scenario:

Đorđe Kadijević,

prema priči 'Mihael i njegov rođak'

Filipa Davida

Direktor fotografije:

Branko Ivatović

Muzika i ton:

Milan Tričković

Šminka:

Lepa Prvanović

Uloge:

Milan Mihailović

Dušan Janićijević

Branko Pleša

Ljubomir Ćipranić

Bogdan Jakuš

Toma Kuruzović

Svetlana Dragojević

ZAPLET: Mladić trči kroz pustaru, kroz pesak oivičen ponekim ogolelim i pocrnelim stablom, očigledno bežeći od nekoga. U stopu ga prati čovek u plaštu, hladna izraza. Momak dospeva pred veliku zgradu azila i traži od doktora da ga prime, zaštite. Predstavlja se kao Mihael, ali odbija da nešto detaljnije kaže o svom progonitelju. Odbija nagoveštaje lekara da je možda bolestan, i smatra da mu nije potrebno lečenje, već zaštita. Lekar je u početku skeptičan, ali crv sumnje postoji stoga što je i sam spazio, ili misli da je spazio, nekoga ko je momka pratio do samog oboda azila...

KRITIKA: ŠTIĆENIK je još jedan primer Kadijevićevog umeća zrele adaptacije književnog predloška tako da ovaj, u njegovom tumačenju, postaje još složeniji, sa potencijalima razvijenim do krajnjih granica. Književni tekst postaje tek tačka polaska za inteligentnu i nadahnutu autorsku nadgradnju, u potpunosti obojenu Kadijevićevim pečatom, iako u suštini veran originalu. Ovaj lični pečat vidi se, pored ostalog, već i u samim naslovima filmova, budući da nijedna od četiri Kadijevićeve adaptacije horor priča nije nazvana prema njihovim naslovima. Ova sloboda je u potpunosti zaslužena originalnošću i ozbiljnošću režiserovog pristupa.

Priča Filipa Davida 'Mihael i njegov rođak' potiče iz zbirke pripovedaka Bunar u tamnoj šumi (1964). Centralna tema, provučena kroz sve njih, tiče se nesposobnosti transcendiranja ovozemaljskih ograničenja i prodiranja u onostrano, možda najeksplicitnije prisutna u priči 'Slepa ptica', o čoveku opsednutom time da postane ptica i odleti iz svog ispraznog života. Istovremeno, priče ove zbirke govore i o fascinaciji 'tamnom stranom' i nemogućnosti odupiranja metafizičkom mraku što prosijava sa granica pojmljivog, naročito vidljivo u naslovnoj pripoveci, u kojoj otac ne uspeva da izbavi svog sina od magnetske privlačnosti tmine bunara usred šume koji niko drugi ne vidi. 'Mihael i njegov rođak' takođe spada u ovaj tematski krug, budući da govori o nesposobnosti bežanja od svog fatuma. Davidova priča u štampanom obliku ima devet stranica, i jedva da se može uporediti sa skicom. Kadijević svojom nadahnutom kičicom ovaj kroki pretvara u detaljan crtež dostojan Fransiska Goje.

Ispripovedana iz perspektive neimenovanog doktora, priča počinje u mračnoj, olujnoj noći, kada tajanstveni begunac dospeva pred vrata azila. Kod Kadijevića, to se dešava usred dana. Istina, u pitanju je siv, natmuren jesenji dan prožet zavijanjem vetrova. Dan je, kod ovog autora, jednako poprište strave kao i noć, i on uspeva da neke od najjezivijih efekata svojih filmova postigne baš u dnevnim prizorima. Čak i ukoliko je ovaj postupak, bar donekle, bio uslovljen ograničenjima televizijske produkcije i teškoćama vezanim za noćno snimanje, ostaje činjenica da Kadijević bez problema zaobilazi tu prepreku i stravu pronalazi i pod hladnim dnevnim svetlom, što je zapravo bliže poenti Davidove proze, u kojoj svetlost dana nikako ne donosi spas.

Svakako ključni momenat i priče i filmske verzije jeste odnos između mladića i njegovog progonitelja. Prava priroda pratioca namerno je u oba slučaja ostavljena maglovitom: u priči, već u naslovu, pominje se 'rođak', a kasnije reference opisuju ''vitku, neljudski izduženu i hitru priliku'', ''nepoznato stvorenje'', ''neznanca'', ''tajanstvenog progonitelja'', ''tiransko, parazitsko stvorenje'', ''nepoznatog gospodara'', ''avetinjskog čoveka'', ''utvaru'' itd. Njegov najdetaljniji opis u priči dat je iz perspektive vratara azila:

Naime, on je primetio da se jedan čovek, sasvim ekscentričnog izgleda već više dana vrzma oko kapije. Čovek je bio obučen u crno, a njegove ruke i lice imali su tako odvratnu, bolesnu boju, da ga je savesni čuvar, čim ga je prvi put video, dobro zapamtio. Avetinjski čovek je hodao krutim, čvrstim koracima, ali se kapiji nije suviše približavao. Tek posle nekoliko dana kruženja i obilaženja, videći da ga vratar već neprijateljski posmatra, on priđe ulazu i neobičnim, više životinjskim nego ljudskim glasom, zatraži od vratara da ga pusti unutra.

(Filip David, 'Mihael i njegov rođak', u: Bunar u tamnoj šumi, Prosveta, Beograd, 1964, str. 11-12.)

Poreklo ovog stvora ostaje nejasno, ali suptilne aluzije ukazuju na to da se najverovatnije radi o Đavolu koji je došao po svoje, odnosno po dušu onoga koji ju je nesmotreno, a možda i ne znajući, prodao. U svakom slučaju, jasno je da srodnost sa ovim 'rođakom' ne potiče od krvnih veza, već da je njihovo 'srodstvo' mnogo neopipljivije, istančanije prirode. To je odnos gospodara i (odbeglog) sluge, odnosno staratelja i štićenika, kako to Kadijević predstavlja (reč 'štićenik' ne javlja se u Davidovoj priči). Evo kako 'štićenik' opisuje svog gospodara:

''Da, dragi moj, ima trenutaka kada me zaista obuzima panika. Nešto me goni da napustim svoju bolesničku ćeliju i ja se penjem visoko gore, na sam krov ove zgrade. U tmini, drhteći od hladnoće, prisiljen sam da stojim na toj vrtoglavoj visini, jer udaljeni poziv koji do mene dopire okupira sva moja čula… Ali ja ništa ne vidim, kunem vam se… Samo iz daljine, puste i gluve daljine, u ovim dubokim noćnim časovima, rasprostire se i žuri pramen blede magle. Po naređenju nepoznatog gospodara tada se vraćam u sobu i čekam da svane jutro.''

(Filip David, ibid, str. 10-11.)

U suštini, priča kao da ponavlja situaciju iz klasičnog nemačkog horor filma Praški student (Der Student von Prag, 1913), prema scenariju H. H. Eversa, ali tako da zamagljuje zaplet, predstavljajući samo njegovu kulminaciju, bez uvoda i razrade. U filmu Stelana Raja vidi se kako mladi student prodaje svoj odraz iz ogledala (tj. dušu) uglađenom čoveku aristokratskih manira, odevenom u crno. Potonji se predstavlja kao Dr Skapineli, ali jasno je da se radi o otelovljenju Đavola. (Videti: Dejan Ognjanović, Faustovski ekran: Đavo na filmu, Biblioteka 'Svetozar Marković', Zaječar, 2006.) 

(…)

-Odlomak-

Nastavak analize ovog filma možete pronaći u knjizi U brdima, horori: srpski film strave, Niški Kulturni Centar (edicija 'Eldorado'), Niš, 2007.