COLD FISH (2010)

Japan, 2010

Directed by Shion Sono

Screenplay: Shion Sono, Yoshiki Takahashi

Starring: Mitsuru Kukikoshi, Denden, Asuka Kurosawa, Megumi Kagurazaka

Running time: 146 min.

 ****  

4   

    Bizarnim sticajem okolnosti nisam na blogu živopisao jedan od najboljih filmova koji su na Zapadu premijeru imali prošle godine. Naime, procurio je (i smesta bio odgledan) tik pred putovanje na Fantastic Zagreb festival, početkom jula, a onda sam se otuda vratio pun novih utisaka + ubrzo zatim imao da idem na još dva festivala bukvalno jedan za drugim, na njima se napunio drugim impresijama, odgledao još 20 filmova u međuvremenu, tako da je avgusta, kad sam došao sebi, već bilo prekasno za rivju. Kasnije sam angažovan da o njemu pišem za RUE MORGUE, pa sam to i uradio, a za blog – ništa.
    E pa, to će sada biti donekle ispravljeno.

    Evo, ekskluzivno na blogu, šta sam pisao za RM. Tekst je kratak, kraći nego što film zaslužuje, ali je zato koncizan i jasan, a slike uz njega su još jasnije, te stoga, zajedno sa mojim PEČATOM – ko nije gledao, šta se više čeka?! 
U pitanju je najcrnja od svih crnih komedija, pa još sa obilatim dozama splattera i u režiji Šiona Sonoa, najzanimljivijeg japanskog reditelja danas (uz Miikea i Tsukamota). Na pojedinim listama najboljih horora godine naći ćete i COLD FISH: jedini razlog što ga nećete videti na mojoj jeste što ovaj film ne smatram hororom, odnosno on nema dovoljno činilaca tog žanra da bih ga u njegovim okvirima sagledavao (uprkos grdnoj krvi koja tu pljušti). No, kako god ga svrstavali, njemu je svakako mesto u samom vrhu najboljih filmova iz prošle godine. Evo i zašto.

Cold Fish is a brilliantly bleak metaphysical splatter comedy about the horrors of humanity – loosely based on real events, but fully recognizable as another idiosyncratic gem by the Japanese shock-meister, Shion Sono (Suicide Club, Exte, Love Exposure...).
It depicts the (de)evolution of a tropical fish store owner Shamoto, from a weakling ignored by his wife and daughter to a "real man" who refuses to be bossed around.

This process is started and brought to its violent conclusion through Shamoto's partnership with Murata, another fish store owner – who also happens to be the most charismatic and unique cinematic serial killer in a long while.

Played to perfection by Denden, a well-known Japanese comedian, Murata is a boisterously loud and utterly amoral psycho who kills people for money and pleasure together with his even more demented sexy wife. Although deceivingly funny, this killer is fully rounded and convincing especially in his over-the-top moments and is never shallow nor comicky (did someone mention I Saw the Devil?).

Murata is a dead soul: raped by his father, he grew up to see the Earth as a pile of ugly rocks and people as bags of meat, viscera and bones to be dumped after use. Big fish eat small fish, and in a world in which you either eat or you are eaten, he refuses to be on the receiving end ever again.
Thus he jumps at the opportunity to play a surrogate father to Shamoto, teaching him the experienced butcher's tricks in the art of body disposal, but also, more importantly – how to fight back at the cruel, or at best indifferent world.

Cold Fish contains incredible amounts of depravity (sexual, and other), frank depictions of eroticism (often sadistic), a refreshing disregard for "political correctness" (including hints of nihilism, misanthropy, misogyny...) – and several scenes of explicit and inventive slaughter culminating in the most blood-drenched ending since Hellraiser II: Hellbound (1988)!

Consistently clever, unpredictable and shocking, Cold Fish is Sono's most balanced and satisfying film so far, and it definitely puts him up there with Miike and Tsukamoto as one of the most daring (and rewarding!) among today's Japanese directors.

OTRANTSKI ZAMAK - Horas Volpol

Mali Nemo
Pančevo, 2011
Ćirilica, broširani povez
148 strana
Prevod: Milena Dasukidis

Otrantski zamak Horasa Volpola (Horace Walpole, The Castle of Otranto, 1764) predstavlja, istorijski gledano, prvi gotski (tj. horor) roman. To je, doslovno, kamen-temeljac horor žanra.
    Prošle jeseni je ova značajna knjiga po prvi put objavljena na srpskom.
    Tekst, koji je u originalu gusto zbijen (upravni govor različitih likova nastavlja se u istom redu, umesto u novom, i sl.) ovde je razbijen i raširen u skladu sa modernim načinom prenošenja dijaloga, što ga čini lakšim za čitanje.

    Osim romana, tu su i dva predgovora od strane samog Volpola, u kojima objašnjava šta je hteo a šta je zapravo učinio, kao i pogovor prevodioca u kome se nalaze reference i na moje napise o gotiku (uostalom, objavljene kod istog izdavača, Malog Nema, u zbirci eseja STUDIJA STRAVE).
    Prevod je vrlo dobar, skoro odličan, i sadrži samo jednu, ali krupnu grešku. Naime, za zaplet je ključno drevno proročanstvo koje u ovom prevodu glasi: "kako će zamak i gospodstvo Otranta biti oduzeto tadašnjoj porodici onda kada njegov pravi  vlasnik dovoljno stasa da može da ga naseli" (str. 11). Tačniji prevod drugog dela ove značenjski suštinske rečenice glasio bi: "...onda kada zakoniti vlasnik postane suviše veliki da bi taj zamak nastanjivao." Dakle, u potpunosti je promašen smisao, što će svakome biti jasno u raspletu romana.

    Povodom ovog značajnog poduhvata za sve proučavaoce horor književnosti, okačiću na blog nekoliko faktografskih pasusa iz mog doktorata o poetici horor žanra koji mogu poslužiti kao najosnovniji uvod u ovaj roman. Oni koje OTRANTSKI ZAMAK ozbiljnije i dublje zanima mogu potražiti moj rad o njemu u martovskom broju časopisa SVESKE. Do tada će ovde na blogu biti predstavljeni još neki pioniri gotika kao što su MONAH, VATEK i MELMOT LUTALICA...

U vreme svog nastanka Otrantski zamak Horasa Volpola nije imao pretenzije niti ambicije prema začinjanju novog žanra, iako se već u predgovoru drugom izdanju nazire svest o invenciji nove vrste romanse. Kao i svaki drugi pionirski pokušaj, tako i ovaj roman iz perspektive kasnijeg razvoja žanra može delovati grubo, nedorađeno, čak nevešto. Svakako se ne može očekivati da novi žanr već u prvom svom egzemplaru (ili prototipu) zasija u punom sjaju. Ipak, za sve one koje gotska (horor) književnost zanima, ovaj kratki roman je nezaobilazan.

    Zaplet romana: mladi naslednik Konrad gine tik pred svoje venčanje sa Izabelom tako što na njega s nebesa pada džinovski viteški šlem ukrašen perjem. On strada u dvorištu Otrantskog zamka, kojim vlada njegov otac, Manfred. Manfred je uzurpator, budući da poziciju ima zahvaljujući zločinstvu svog dede, koji je ubio Alfonsa Dobrog i preoteo mu titulu. On vlada uprkos Frederiku, najbližem Alfonsovom rođaku, a obojica su nesvesni da je mladi Teodor zapravo direktni potomak Alfonsa. Teodor, nesvestan svog plemenitog porekla, na početku romana živi kao seljak i sluga, što ga ne sprečava da se zaljubi u Manfredovu ćerku, Matildu. Za to vreme, Manfred je opsednut time da dobije drugog sina i naslednika, i u te svrhe proganja nesuđenu snahu, Izabelu, Frederikovu ćerku, uprkos svojoj venčanoj ženi. Od njegovih nasrtaja Izabela beži kroz podzemne hodnike zamka u utočište obližnjeg samostana, dok raznorodna natprirodna dešavanja podsećaju na drevno proročanstvo: "Da će zamak i vladavina Otrantom biti oduzeti od sadašnje vladarske porodice onda kada zakoniti vlasnik postane suviše veliki da bi taj zamak nastanjivao." 

U pomenuta fantastična zbivanja, pored džinovskog šlema sa neba, spadaju: statua koja krvari; slika pretka koji ustaje sa slike i šeta po sobi; oživeli kostur pustinjaka koji upozorava Manfreda; zveket džinovskog oklopa koji se čuje u oblacima; džinovska ruka u metalnoj viteškoj rukavici koja se javlja na ogradi stepeništa zamka. Na kraju romana džinovska figura Alfonsa u oklopu ruši zidove Otranta i uspinje se u nebo ka Svetom Nikoli, zaštitniku Otranta. Manfred je kažnjen time što, u zabludi, greškom ubija rođenu ćerku Matildu; pritisnut tragedijom, znamenjima i prikazama, on priznaje Teodora za pravosnažnog naslednika Otranta i povlači se, sa ženom, u samostan. Teodor, u melanholiji zbog smrti voljene Matilde, na jedvite jade pristane da se, ipak, oženi Izabelom, čime se roman okončava.
    Otrantski zamak uvodi više motiva koji će ubrzo postati zaštitni znakovi gotika kao žanra. Pre svega, tu su ambijenti koji će u gotiku postati tipski: a) zlokobni zamak; b) monahija ili samostan; c) tajni prolazi i podzemne kripte, katakombe i grobnice; d) jeziva šuma.

Pored navedenih ambijenata, Otrantski zamak u gotik uvodi ključnu trijadu tipskih glavnih junaka. Tipični likovi gotske romanse jesu: progonjena junakinja, zlikovac, i junak. U gotovo svim slučajevima u okviru ranog gotika, protagonista je mlada, lepa i vrla devojka (ovde: Izabela). Ona se, na ovaj ili onaj način, nađe pod uticajem zlikovca, za koga je vezana nekom socijalnom vezom (srodstvo ili ugovoreni brak), i čijih zlih namera mora da se oslobodi (ovde: ona je nesuđena snaha, a zatim i nesuđena nevesta zlikovcu). Glavni pozitivni muški lik (ovde: Teodor) često je po strani, udaljen od heroine bilo fizički, geografski (motiv razdvojenih ljubavnika), bilo socijalnom konvencijom (ako je već u njenoj blizini, često je maskiran u slugu koji radi za zlikovca, i mora da krije svoj identitet), bilo neznanjem (on nije svestan da je junakinja u stvari njegova davno izgubljena ljubav). U Otrantskom zamku, Teodor na početku nije svestan svog plemenitog porekla, i od voljene Matilde odvaja ga njegov trenutni društveni položaj (sluga)...

Da budem jasan - ovaj roman nije naročito dobar, ali je zato PRVI od svoje sorte. Kao poezija Volta Vitmena, kao filmovi H. G. Luisa, kao prvi prototipi letilica braće Rajt... Dakle, više je to nešto za antikvare i izučavaoce negoli za ljubitelje lepe književnosti per se, ali ako ništa drugo barem je kratak i ni približno tako dosadan kao neki kasniji gotski romani, uključujući i najveće klasike (MONAH, u tebe gledam)!
    Za sam kraj, preporučujem da pogledate vrlo simpatičnu adaptaciju ovog romana koju je – u formi kratkog filma – napravio Jan Švankmajer! Na Jutjubu ne vidim verziju sa eng. titlom, ali nju svakako možete skinuti negde drugde sa neta ako do sada niste.

NIGHT DRIVE (2011)

*** 
3-

    Usred južnoafričke noći nekakvi crnci izvode okultni ritual nejasne svrhe i namene ali definitivno zlokobnih konotacija, dok oko njih kruže i cerekaju se hijene. Jedan od njih je kao neki šaman, sa zverinjom lobanjom na glavi (od hijene; kasnije saznamo da je to tzv. Čovek-Hijena, moćan vrač). Kolju se tu neke živuljke, proliva se krv, jedan goli crnac to pije, obuzima ga trans, kao da je opsednut, hijene su histerične, pojačavaju se lajanje i zavijanje i ludilo, a onda ovoga srede mačetom i odsečenu ruku daju jednoj od hrabrijih hijena…

    …Dan. Neki čiča surovog lica, sa ožiljkom posred face, ispituje crnca na obali reke. Nije baš jasno šta od njega traži, ali jasno je da ovaj to neće da mu kaže, uprkos makljanju i torturi. Pošto ništa drugo ne pali, ovaj ga polije benzinom i (sic!) – zapali. Kasnije saznamo da je ovaj piroman – pajkan/lovočuvar…

    …Čovek kupuje drogu od polugolog meleza sa dredovima, žešće tetoviranog. Njegov krimogeni ortak donosi piće da zaliju biznis. Odlično je prikazana tenzija, nepoverenje, sumnja jednih prema drugima, varničenje na ivici požara. Ovaj (za koga već tu slutimo, a kasnije i saznamo, da je undercover pajkan) mora da ispije čašicu – i odmah krene da mu se muti u glavi. Nastane tuča, pucnjava, bežanje, sve u delirijumu, frenetična jurnjava ulicama, trčanje po sokacima, na kraju balade dred-krimos hvata taokinju i izaziva ovog našeg da puca…

    …I sve ovo se izdešava u prvih 13 minuta filma!
    It had me at HELLO!
    E, to se zove film koji me je kupio u prvom minutu, dobio me odmah sa tim triple-trash-treat početkom, i zato sam spreman da mu oprostim to što u daljem razvoju nije baš sasvim ispunio ovo obećanje, barem ne u ovoj meri (ionako bi tolika tenzija neprekinuta tokom 90 minuta bila neizdržljiva), ali je svejedno, u celini gledano, isporučio mnogo više nego što uopšte smem da očekujem od današnjeg horora na engleskom jeziku.

    NIGHT DRIVE je došao niotkuda: nisam ranije čitao nikakve rivjue, nije bio hajpovan po festivalima, nema ga na listama najboljih horora godine, pa zato nisam imao nikakvo izgrađeno očekivanje; lako sam mogao da ga otpišem kao generički B-hororčić kakvih ima ko pleve. Uostalom, zaplet tako i zvuči: grupa ljudi ode na noćni safari, pokvari im se auto, neko počne da ih kolje u mraku. Pih. Još jedan iz podžanra "izgubljeni u nedođiji na udaru redneka, divljaka, ludaka…"
    Ali nije baš tako. Mislim, iz aviona gledano, jeste, ali… ovo je sjajna ilustracija zimzelene mudrosti da je u umetnosti često manje važno ŠTA nego KAKO. Tako i ovde: NIGHT DRIVE je vanredno dobro režiran film koji UME da udari kad zatreba, zna da napravi IMPAKT, da šutne, da tresne, da bude frenetičan, žestok, prljav – i tu ne mislim samo na prolivanje krvi, jer te efekte danas može da napravi svaka šuša za stotinak dolara u kućnoj varijanti, i svaki šugavi B- i C-horor danas ima barem solidne ako ne i odlične efekte.

    Međutim, moram pohvaliti reditelja: ovaj Justin Head zna znanje. Ume da stvori saspens. Ume da orkestrira scenu. Ume da pripremi gore-efekat i da ga izmuze za maximalni efekat, umesto da samo reporterski usnimi to što su mu majstori za efekte smućkali. Ume da se suzdrži; ume da pretera. Ukratko, on je vrlo solidan igrač čije ću naredne projekte budno pratiti. Nije baš u rangu najvećeg južnoafrikanca među rediteljima, Ričarda Stenlija, da budemo jasni: ne nazire se ovde nekakva izgrađena vizija, svetonazor, filozofija… ali je zato odlično uhvatio to anything goes haosa u kome je policija još monstruoznija od kriminalaca, i gde nikad ne znaš ko će pre i više da te sjebe, da li ludak s mačetom ili organ reda i mira s pištoljem i pendrekom.

Mistika ovde nije dovoljno razrađena, i malkice je usiljeno ugrađena u jednu prozaičnu pričicu o lovokradicama koje veruju da im kanibalistički rituali popravljaju šanse za dobar ulov (a da sami ostanu neulovljeni od strane lovočuvara)… Previše se robuje klišeima u karakterizaciji i u situacijama da bi se govorilo o kompletnom, autentičnom autoru. Npr. u grupi nasukanih u pustinji nalazi se uber-iritantni kreten i seronja, koji istina ima 'alibi' u tome što je na kokainu, ali svejedno, prećeralo se s tim kliše-likom bolida za koga vrištiš na ekran da već jednom crkne što bolnije. Ili šta reći o izlizanoj situaciji za prevrtanje očima: pajkan greškom upuca taokinju, onda ga ceo film konstipiraju savest i sudba kleta, a onda u krucijalnom klimaksu ima identičnu situaciju sa zlikovcem i novom taokinjom: šta mislite, da li će ovog puta preciznije da gađa?

Zbog toga što je dopustio da mu se sredina filma pomalo raspline u konvencijama i da se pogubi onaj intentzitet početka (koji je sam po sebi vredan pažnje, sve i da je ostatak filma otišao u Uve Bol teritoriju), kao i zato što mu previše likova strada od vatrenog oružja umesto od mačete i drugog ladnog oružja (kako Horor Bog zapoveda!), i što je prećerao sa tim "Nemci-Partizani" puškaranjem pred kraj (gde je ipak pohvatao konce i pružio još nešto malo dobre žestine), umesto da to sve lepo reši u slasher ključu sa tek ponekim metkom, moram mu oduzeti nekoliko poena, i zaključiti da je Džastin Hed, za sada, pokazao da je vrlo talentovana PALJEVINA koja podjednako ume da radi akciju kao i horor, a da li će da izraste u prvu ligu ozbiljnih igrača, ili će da se prepusti lokalnoj reciklaži ili pak tezgarenju u Americi, ako ga Holivud pozove (što nije isključeno) – to ćemo uskoro videti.

Ipak, budimo realni (tražimo nemoguće!) ne može svako da debituje sa nečim kao što je HARDWARE – u ovom čemernom i nikakvom usranom 21. veku, ja sam prezadovoljan i nečim polusvarenim i nedokuvanim i poluklišetiziranim, ali brutalno živopisnim i egzotičnim i sočnim i baš prljavo-krvavim i gnusnim kao što je to NIGHT DRIVE, te stoga ovo sa svojom blago-klimavom trojkom sasvim izvesno ide u sam samcit vrh moje godišnje liste naj-horora.

NAJGORI HORORI 2011

    Preostalo mi je da odgledam još dva stravična pretendenta na iole pristojnu ocenu (tj. 2+ ili više), pa kad i njih overim, okačiću ovde svoju definitivnu listu od 40 najmanje loših horora 2011. godine.
    Do tada, evo top-10 liste najgoreg horor đubreta koje sam u prethodnih godinu dana odgledao do kraja. Dakle, ne računam one koje sam počeo pa ugasio posle 10-20 minuta, kao ni one koje sam skinuo, prelistao pa obrisao. Ovo su najgore budalaštine koje sam, iz ovog ili onog razloga, odgledao u celosti, žrtvujući se kako vi ne biste morali!

1. THE GOATHERD
CHI, 11
(*)           1-
Ovaj čileanski torture porn je tortura neopisivih razmera: ne pomažu ni prirodne planinske lepote kad su nekom šugavom kamerom sa lošim svetlom uslikane, ne pomaže ni to što je ovo najrudimentarniji od svih (anti)zapleta: dve cure se zaplaćuju po planini, jedna ugane/slomi nožicu, pomoć zatraže od čobanina za koga se ispostavi da voli da muči žene, ali još više gledaoce dugim kadrovima u kojima se bavi svojim jebenim ovcama… Malo on muči njih, pa se jedna oslobodi i sjebe njega, nešto malo krvi prsne u tom mraku, a smisla, a poente niđe – pa čak ni sadističkih set-pisova ili dobrih efekata za one koji su zbog toga ovde (a nema zbog čega drugog)! Tražili ste dadaistički film? Evo vam ga! It makes NO SENSE!

2. MINDFLESH
UK, 10
*          1
Nivoi amaterizma u glumi, scenariju i režiji do kojih ovo silazi normalnom umu su nepojmljivi.

3. LADY BLOOD
FRA, 09
*               1+
Odavno nisam pogledao ovoliko neprofesionalan, loše snimljen, imbecilno napisan i glumljen, potpuno na svakom zamislivom frontu promašen film. Čak i efekti maske, koji ponegde nisu tako loši, pokvareni su lošim snimanjem i montažom tj. i ne vide se u filmu tako dobro kao na nekim promo fotkama, pa zato gledajte slike a ovu budalaštinu preskočite.

4. FRIGHT NIGHT
USA, 11
*               1+
Mislio sam da sam spreman na sve, a naročito na najgore, ali DNODNA u ovom rimejku me je zabezeknulo. Bio sam toliko razbešnjem ovim komadom đubreta da sam jedno vreme mislio da ga saranim u detaljnoj obdukciji, ali srećom – prošlo me to. Nije vredno truda. SVE što su mogli da omaše – omašili su. Sve što su mogli da ukenjaju – isprolivali su. Na apsolutno svakoj mogućoj raskrsnici skrenuli su u pogrešnu stranu. Školski primer bezukusnog generičkog za-retarde-naumljenog đubreta. Da, tu je Kolin Farel, ali mogao je isto tako da bude i Vil Ferel. Na isto ispada.

5. BITE MARKS
USA, 11

*(*)           1+

Kao horor, to je potpuna besmislica i gubljenje vremena u svakom smislu (uključujući neverovatno jeftine efekte maske), i tu ne treba očekivati čak ni pokušaj saspensa a kamo li strave.
Kao komedija, to se iscrpljuje u citiranim, i tome sličnim, meta-drkanjima, koja su krajnje predvidiva i prozaična, bez većih zapahnuća nadahnuća – mada, čini mi se da mi je nekoliko momenata izmamilo neki mlaki osmeh. Samo što ih se više ne sećam. Detaljniji rivjui – OVDE.

6. CAGED (aka CAPTIFS)
FRA, 11
**            2-
    Ovaj podmukli zločin protiv čovečnosti, o srpskim (!) trgovcima organima na Kosovu, već sam detaljno sasekao OVDE.

7. THE LAST LOVECRAFT
USA, 10
*(*)      2-
    Bogohulna budalaština, zgažena OVDE.

8. BABY SHOWER
SPA, 11
*(*)         2-
    Jedna trudnica okruži se u svojoj kući na selu grupicom svojih kvazi-prijateljica, od kojih se jedna – ne zna se koja – spanđala s njenim dragim, i sprema se da pobegne s njim koliko sutra. E pa neće moći! Počinje nekakav nezanimljiv kao-pokolj na pozadini izrazito glupe sapunice i neverovatno ružnih glumica – zaista neverovatno, ipak su mogli da nađu bar neku okej španjolku, bez obzira što zaplet zahteva gadure, jer uprkos tolikom ženskinju na ekranu, sve su nekakvi skotovi da te bog sačuva, pa je otud sve ovo još nepodnošljivije i mučnije gledati. Odnosno, ako već ja jesam, vi ne morate.

9. GREY SKIES
CAN, 11
*(*)          2-
    Izrazito amaterski na skoro svim nivoima, ovo je film samo za Mikija Lakobriju i naj-najzadrtije NLO-frikove. Grupa polu-zrelih kretena (ne tinejdžera!) ode u kolibu u šumi da se drogira i taslači, ali im planove kvari NEŠTO što padne s nebesa i počne da ih, kao, opseda. Dođavola, čak i ovaj moj opis zvuči zanimljivije nego što ovo zapravo na terenu izgleda. Uzeo sam ovo da gledam samo zato što je nekakav mudoviti majstor za efekte iz I lige ušao u projekat iz ljubavi, za siću, kako bi dizajnirao "dosad neviđene, originalne aliene". Pih, kažem ja. Sve je ovo bilo beskrajno bolje kad se zvalo X-TRO ili barem COMMUNION. Klonite se.

10. THE WOMAN
USA, 11
*(*)           2-
    Ovaj nekompetentno snimljen, aljkavo režiran, tragikomično napisan i patetično glumljen ženskošovinistički pamflet detaljno je seciran OVDE.

ĐUBRE KOJE NISAM NI HTEO DA GLEDAM 

(izvan predvidivih za-zaobići kategorija koje i ne razmatram, 

kao što su filmovi Uveta Bola ili Asylum produkcija):
RED RIDING HOOD
THE ROOMMATE
THE RESIDENT
HELLRAISER REVELATIONS
DREAM HOUSE
HYENAS
SHARK NIGHT 3D
ANNELIESE: THE EXORCIST TAPES
THE HOWLING: REBORN
CREATURE
DEADTIME STORIES

THE THING (2011)

**(*)

3-

    Hoksov STVOR je govorio u slavu Zajednice – o tome da neženja može da pobegne i na Južni Pol, ali da ni u toj pingvinojebini ne može i ne sme da bude mimo sveta; pre ili kasnije moraće da se priženi i skući (žena = socijalizacija = brak = zajednica). 

Stvor iz nekog drugog sveta (sam, bez ženke) kod Hoksa je individua koja patetično pokušava da podrije razbrbljani, razdragani rom-kom ove vesele družine, ali se svodi na bezveznjačko levo smetalo koje nikad ne interaguje sa protagonistima na neki znakovit način, nego o njemu i njegovim aktivnostima uglavnom saznajemo iz druge ruke, iz nečije priče, ili ga čujemo u susednoj sobi, kao u nekoj radio-drami. Stvor je ovde prirepak u zapletu kome nije ni neophodan, baš kao što je nešto malo kilavog, mlitavog "horora" nalepljeno samo kao prirepak na jednu romantičnu dramediju.

    Karpenterov STVOR, međutim, govorio je o nemogućnosti Zajednice. Grupa je, kod Karpentera, sumnjiva i manipulativna i potencijalno opasna, zombifikujuća (revolucionari-zombiji u NAPADU…; duhoviti zombiji u MAGLI; spavač-zombiji u PRINCU TAME; alien-zombiji u ONI ŽIVE i SELO PROKLETIH, bande – ali i institucije sistema – u BEKSTVU IZ NJUJORKA, itd). Istina, Zajednica je u STVORU nužnost opstanka, ali je i nemogućnost, u datim ekstremnim (cabin fever) uslovima. 

"Zajednica" je svedena na gomilu slabo-komunikativnih individua, gde je svako preokupiran sobom i svojim mikro-svetom (mjuz na vokmenu, solitary šah, druženje s psima…). Kao i u mnogim modernim hororima, a po uzoru na Romerovu NOĆ ŽIVIH MRTVACA – nemogućnost komunikacije i saradnje ključni je "greh" i provodnik strave. "Svega toga ne bi bilo da su likovi bili u stanju da načas sednu i dogovore se kao ljudi…"

E, pošto Ljudi (kao zajednica) nisu u stanju, jedan Čovek među njima, najveći individualac (Mekridi), uspeva da se izbori sa Stvorom sve do dubioznog kraja i dvosmislene, Pirove pobede u kojoj je čovečanstvo, možda, spaseno, ali on svakako nije. Nije mnogo, možda, ali je više nego što je uspela Grupa. Naravno, ovime se NE promoviše sebičnost, naprotiv: svojom (individualnom) žrtvom Mekridi daje život za Zajednicu, ali pod svojim uslovima, i na svoj način, kao tipični karpenterovski (usamljeni, autsajderski) heroj. Situacija je, zapravo, još složenija time što, u datim okolnostima, on i nije imao alternativu toj žrtvi – on je sticajem okolnosti praktično primoran na žrtvu, jer šanse za bekstvo ionako nije bilo: jedina dilema je da li ćeš i Stvora da povedeš sa sobom, ili ćeš da umreš kao i toliki pre tebe, dok to čudo ne sredi i poslednjeg, a onda ode do "civilizacije" da nastavi svoj pir…

    Stvor je, u Karpenterovoj verziji, bio organski integrisan u zaplet, u značenje, u žanr, u sve. On je katalizator dotad tinjajućih odnosa i stanja, on je oličenje njihovih strahova – najzad, On/To je, možda, i Ona: potisnuta Ženskost, poreknuta, negirana na tom mestu, u toj mikro-zajednici muškaraca izvan velike Zajednice. 
I ono-to-ona se zato što je negirana vraća još veća, jača, monstruoznija, vagino-zubatija, i sa sobom donosi košmarno, grozomorno anuliranje individue i stapanje i mutiranje i transformaciju u svom najužasnijem, telesno manifestovanom obliku. Itd.

Za razliku od svega toga, ovaj novi STVOR ne govori ni o čemu. I zato se tu nema šta analizirati, sem njegove grozomorne praznine i besciljnosti. On obitava na vetrometini današnjeg američkog studijskog filmmejkinga (bez obzira što ga kao reditelj-najamnik potpisuje nekakav Holanđanin). To je kalkulisani, obezmuđeni, bezlični i bezukusni produkt za konzumente industrije zabave – kao jedna zaboravljiva žvaka, ili kesa kokica: nešto jedva-supstancijalno, za privremeno žvakanje, što ne može da zaista zasiti, već služi samo za izazivanje mehaničkog rada vilica uprazno.

Reklamira se kao prikvel – ali zove se isto kao bi se zvao rimejk (dakle, *identično* filmu kome bi, kao, ova radnja trebalo da prethodi, a to se sa pravim prikvelima ne radi; da je ovo zaista prikvel, zvao bi se THING'S ORIGIN ili RISE OF THE THING ili tako neki kurac). I struktuiran je kao rimejk, sa nekoliko prepoznatljivih faza preuzetih iz scenarija Bila Lankastera, koji se ovde na špici ne pominje, što je po meni stvar za na sud. Umesto toga, pozivaju se na Kempbelovu novelu kao izvornik; taj jadan fazon ne pije vodu, jer dešavanja u ovom filmu nemaju veze s njom – šlepanje na Karpenterov film i njegovu adaptaciju te novele očito je na svakom koraku.

Tu je grozna obdukcija nehumanoidne organske mase unutar koje ipak ima nešto čovekoliko…
Tu je kompjuterski/mikroskopski prikaz ćelijske invazije.

Tu je test ljudskosti ("ko je vera, a ko nevera") – ovde znatno debilniji: ko ima plombu, taj je čovek, ko je nema – nije, jer Stvor se ne zamara repliciranjem neorganskih dodataka (proteze, minđuše i sl.). Još gore, ta scena je i žanrovski protraćena, jer nije ni napeta, ni gadna, ni znakovita – ništa se bitno u njoj ne desi, a još je inherentno groteskna na loš, nenamerno smešan način.

Ako već imaš wannabe napetu scenu u kojoj ljudi zveraju jedni drugima u usta i ždrela – u nekom trenutku bi iza nečijih krajnika MORALO da iskoči neko sluzavo čudo. Ali jok. Ne ovde. Bezveze.

U ovom *filmu ni o čemu*, imamo Ženu među zadugo obeženjenim muškarcima, ali od toga ništa ne biva. Njena ženskost, na tom mestu, nikako se ne problematizuje. Imamo Amerikanku među gomilom Norvežana, ali ni od toga ništa ne biva (ionako svi govore engleski, osim kad psuju ili u par rečenica promrmljanih među sobom). Imamo prvi susret ljudi i vanzemaljca, ali ni to sa sobom ne nosi ništa sem generičkih situacija.

Ne postoji ni najmanja svest o konotativnim potencijalima ove storije kao ni ambicija da se bilo šta sa njima napravi iznad nivoa EFX ekstravagance. Na primer: najeksplicitnije vaginoidni monstrum raskreči se iz telesine jednog od *muškaraca*, a ne žene, iako je bila jedna, ranije, u te svrhe neupotrebljena. 

Što je još bezveznije, baš taj vagina-monster spopada našu *junakinju*, a ne nekog od mužjaka – što bi možda imalo nekog smisla da nam je ova prikazana kao lezbijka (a nije), ili barem da se tu dešava neki bitch-fight nalik onome u ALIENS (što ovde ne biva).

Znači, puka proizvoljnost i bezvezarija. Istina, lepo napravljena od strane Vinstonovih učenika, Vudrufa i Gilisa, ali na tome se sve završava.
Ono što novi STVOR nudi je obilje spektakla, a bez supstance.
Da, imamo više efekata, više akcije, više urlanja, više vatre i eksplozija – ali sve je to tipični holivudski sound & fury, signifying nothing.

Karpenterov STVOR je 1982. bio revolucionaran. Groundbreaking filmčina koja je bila toliko Not of this earth da ljudska stoka nije ni umela da smesta odreaguje u značajnijem broju, nego se krdo tog leta radije povuklo u sladunjavu prepoznatljivost bajkovite eskapističke spilbergovštine (E.T.). Propast STVORA kod publike ali i kod slepaca što se kritičarima nazivaju bio je udar od koga se Karpenter NIKADA nije zaista oporavio. To je nezarasla rana čija krv kaplje po svemu što je potom radio, ili mu nije dato da radi.

Ipak, vremenom je proizveo niz uticaja – u stripu (DRUNA), na filmu (HIDDEN; DEEP RISING…), u video igricama… U Japanu je uobličio njihov drevni hobotnica-fetiš u čitav novi podžanr (tentacle-porn) ali je nadahnuo neke od najupečatljivijih prizora u nizu cyberpunk-SF-horora, uključujući tu i body-horror mutacije u AKIRI i gde sve ne.

Zbog svega toga je ono što je pre 30 godina bilo šokantno i grozno u međuvremenu postalo komodifikovano, lišeno moći da šokira: sad u svakom drugom filmu imamo takve mutacije i transformacije, pipci su svuda, sluz curi, Vozi Miško, al džaba kad smo oguglali!

I zato, uz svu buku i bes, ovi današnji efekti (obilato potpomognuti kompjuterima) ne mogu ni da računaju na sličan efekat. To su sada samo neke awesome igrarije sa spajanjem i razdvajanjem tela, njihovim lepljenjem, kidanjem, cepanjem, uvrtanjem… i ima tu eye-candy divota za ljubitelje ovakvih stvari, da se razumemo. Uprkos velikoj skepsi, pa i podozrenju prema ovom nepotrebnom filmu, lagao bih ako bih rekao da mi nisu prijale scene sa čudovištima i efektima. 

Hell, ako sam ikada neku ikonografiju u hororu voleo, onda je to body horror: svakojaki najgori mogući i naročito nemogući, fantastični scenariji preobražavanja i monstrumizacije telesa. I ovaj rimejk (da, rimejk!) nudi sasvim dovoljnu dozu takvih efekata za one koji ih vole, uglavnom dobro napravljene, pa zato ne mogu da se po njemu izbljujem onoliko koliko bih voleo i koliko u svojoj srži, zbog svoje blasfemije i uzaludnog prizivanja imena Božjeg, zaslužuje.

30 godina kasnije, sa svom naprednom tehnikom, čak i efekti maske Roba Botina i družine ostaju nedostižni, neprejebivi. Vudruf i Gilis nisu od juče, znaju svoje znanje, ali ovom prilikom su se producenti mešali u posao čak i njima, i u dosnimavanjima i menjanjima nametnuli mnogo veću upotrebu CGI efekata nego što je isprva planirano. Valjda današnjoj omladini kompjuterski crtež deluje stvarnije od prave stvari, šta li.

Ovo nije dobar film. Ali nije ni stravično loš. Prijale su mi neke scene, ali nisam uživao toliko u režiji koliko u majstorijama majstora za kreature. Sve u ovom STVORU je ni tamo ni ovamo, nedefinisano, neodređeno, bezlično, u krajnoj instanci – NEBITNO. Ništa nema ni najmanji impakt, pa tako ni "tragični" kraj naše junakinje. Hoksov film ima imbecilan kraj, ali memorabilan u svojoj kretenskoj reakcionarnosti: KEEP WATCHING THE SKIES! Taj kraj je postao paradigma čitavog tog paranoičnog (antikomunističkog, hladnoratovskog) stanja svesti u američkim SF-hororima 1950-ih. Iako kretenski, stari STVOR je postao trend-setter. Uobličio je (paranoični) etitjud svoje zajednice.

Karpenterov STVOR ima jedan od najlepših završetaka nekog horora (ili filma, uopšte), ikada, igde. WHY DON'T WE JUST WAIT HERE FOR A LITTLE WHILE... SEE WHAT HAPPENS... Kakva je to madrfaking mudovita genijalnost! Kakav uber-cool etitjud pred licem smrti. Hemingvej može da plače u svom grobu, može da ustane i da po drugi put sebi od muke raznese glavu, jer Mekridi tu pokazuje šta znači HEROJ, šta je pravi GRACE UNDER PRESSURE, šta znači pravi MAČO MEN u fizičkom i *metafizičkom* smislu! Čak i ako nebesa padnu, ubiće velikog čoveka. Da.
But outside it was raining… No, it was not raining, it was a fucking snow blizzard coming!

A ova kilava koještarija – nema ništa takvo na lageru. Čak je toliko bezobrazna da tokom odjavne špice (sa istim FONTOM kao u jedinom pravom STVORU) sadrži scenu koja direktno pušta pipak prema prvoj sceni u Karpenterovoj verziji, kao da je takvo spajanje moguće - kao da se ova isprazna i besciljna igrarija MOŽE spojiti sa tom genijalnošću i činiti celinu koja neće biti nakaradna poput ovih man-alien nit-riba-nit-đevojka groteski. Mislim, okej, može se to spojiti: kao pile sa sisom, kao baba sa žabom, kao govno sa pitom.
Džaba im font, kad su omašili sve ostalo.

P.S. Međutim, poznati srpski komičar Dimitrije Vojnov ne misli tako. On, ako uopšte misli, misli da je novi STVOR bolji od Karpenterovog. Kaže Dimče da je "Universal ukaljao sećanje na Carpenterov original time što je doveo reditelja koji zna da režira". Po njemu, "Kada krene akcija, borba na život i smrt, sumnje i sl. to je business as usual i Van Heijningen sve to vrlo lepo realizuje." Lepo, zaista! Za razliku od Karpentera koji, prema ovom komičaru, ne ume da režira… 

I zato, kaže on, "THE THING slično WHITEOUTu Dominica Sene spada u red filmova smeštenih u polarne predele koji su neopravdano oklevetani." Da, loše kritike ovog rimejka su – "klevete". 

I ja im se sada zdušno pridružujem!