***
3
Ovo je sasvim solidan psiho-triler na samoj granici horora; po nekima, on tu granicu i prelazi (možda zbog jedne prilično žestoke i gadne scene rezanja vrata?), ali kako god ga klasifikovali, SLEEP TIGHT je vrlo dobar i gledanja vredan.
Potonje se maltene podrazumeva: jer, Haume Balaguero je svakako jedan od najboljih reditelja današnjice pretežno posvećenih hororu i svaki njegov rad je bez sumnje vredan da se overi, nebitno o čemu je. On, istina, još uvek nije potpisao ništa što bih ja nazvao remek-delom, pa čak ni izvrsnim filmom; numerički gledano, još ništa nije režirao čemu bih dao više od jake trojke, ali žurim da dodam dve stvari: 1) ovo je gotovo uvek bilo zbog problema u scenarijima, dok je njegova režija uvek bila značajno iznad proseka, i 2) mora se poštovati doslednost jer, iako trojku do sada kod mene nije bitnije prebacio, isto tako nikada nije ni podbacio, odnosno nije zaradio ništa manje od 3-. Iako je dobio mnogo (preteranih) pohvala za svoj debi THE NAMELESS, i zaradio prilično para i slave serijalom REC, on je za mene još uvek Reditelj Koji Obećava, i od koga Prave Stvari tek treba očekivati. 
SLEEP TIGHT je solidan, mada ne naročito bitan dodatak njegovoj karijeri, u kome se ogledaju njegovi kvaliteti – odmah se vidi da je to režirao neko iz visoke lige – ali on ne donosi bog zna šta novo u žanr psiho-triler/horora i praktično deluje kao razrađena stilska vežba kojom bi da nam pokaže da ume da se ogleda i u nečemu što nije occult / gothic / demonic / zombie horor. Ovo je, dakle, njegov najsuzdržaniji, najmanje hororičan film, odnosno najbliži mejnstrimu, i da nije te scene vrlo crvenog krvoliptanja, mogli biste ga opušteno gledati sa svojom babom koja se s nostalgijom seća dana kada je vladao Kralj Trilera, Alfred Hičkok.
Ofucani i neumereno korišćeni epitet "hičkokovski", međutim, mogao bi se primeniti na SLEEP TIGHT bez mnogo blasfemije, a sa poprilično smisla. Glavni junak, Cezar, zapravo je antijunak – zamislite da Norman Bejts nije vlasnik motela nego samo nastojnik u jednoj stambenoj zgradi, gde ima ključeve svih stanova, i da je našao načina da svoje perverzije zadovolji bez ubijanja zgodnih žena.
To mu polazi za rukom jer je, umesto da se zamlaćuje taksidermijom, odabrao korisniji hobi, i izveštio se u korišćenju droga. On se uvlači u stan svoje izabranice, krije ispod kreveta, a kad ova zaspi, on je dodatno ošamuti, i spava sa njom u svim smislovima reči, ali tako da ona ujutro ništa ne sluti…
Baš kao i Hičkok, tako se i Balaguero poigrava time da gledaoca, uprkos jasnoj (a)moralnoj situaciji, navodi da strepi za manijaka ™ u nizu saspens-scena zasnovanih na pretnji da ovoga razotkriju ili čak uhvate na delu, dok se šunjka po tuđem stanu, i tako nas podseća –između ostalog- na voajera i manijaka koji čuči u svima nama (muškima), kao i na voajerizam inherentan filmu uopšte, a hororu/trileru naročito. Možda se ne bi baš svako od nas zavlačio u tuđi stan i ležao pod tuđim krevetom, ali ko od nas ne voli da bulji dok se zgodna cura presvlači, nesvesna da je neko posmatra – možda baš iz samog ormara? Ima tu nekoliko takvih, samosvesno orkestriranih scena u kojima se gledalac stavlja u poziciju voajera "prisutnog" u sobi u kojoj jedna lepa mlada žena misli da je sasvim sama, i ponaša se shodno tome, nesvesna našeg prljavog GEJZA…
Za moj ukus SLEEP TIGHT je pomalo staromodan u svojoj srži, i često je preblizu scenariju za pozorišnu predstavu ili TV film. Srećom, postoji i nešto odmaka od toga – vizuelno, kroz dobro-budžetiranu scenografiju i kao i uvek kod Balaguera prefinjenu fotografiju i dinamičnu, nadahnutu režiju, a konceptualno, kroz prilično nasty attitude koji ga prožima. Potonje se odnosi naročito na tretman zločeste pre-teen nimfete koja zna za Cezarovu tajnu, i ucenjuje ga, prvo tražeći novac, a kasnije – DVD sa porno filmom! U izvesnom smislu, ovo žgepče (koje već obećava da izraste u opasnu kurolomku) veći je zlikovac od Cezara; on je psihički bolestan, dok ova curica oličava suštinski dekadentnu i amoralnu "normalnost" današnje dečurlije i budućnosti koju će oni da nose, kad stasaju.
Nasty je, takođe, već pominjano klanje, izvedeno naturalistički – ne stilizovano kao kod Bartonovog Svinija Toda, niti kao kod Trboseka braće Hjuz, pa ni u italo-inscenaciji Đaneta de Rosija u CHRISTOPHER ROTHU, nego zamalo pa hanekeovski mesnato i krvavo i gadno, sa gušanjem, i borbom, i krkljanjem, vrlo prljavo i mučno, kako klanje uživo i jeste (ma šta vam Džejson i Savini po/kazali o tome)! Nasty je i tretman ovog antijunaka, i njegovo ponašanje koje se ne iscrpljuje samo u seksualnim igrarijama sa drogiranom ženom; o, ne, on tokom filma razvija svoju psiho-igru mnogo dalje, i ima nečeg morbidno-zabavnog u njegovoj poziciji puppet-mastera koji povlači svoje konce smeštajući koješta ovome ili onome, uklanjajući ovoga i onoga, a sve izvedeno tako kvarno i čisto da je krivac uvek neko drugi. Pritom sve to ostaje u granicama prihvatljive suspenzije neverice i bez nekih holivudskih mega-masterplanova i preterivanja.
Vrlo nasty je, naročito, završetak – bez brige, neću spojlovati, sem što ću reći da ovakav teško da bismo videli u nekom američkom filmu! Deluje kao nešto što bi Aca Radivojević napisao u nekom svom neeksplicitno-podmuklom momentu. Jedino mi srce plače što scenario nije smeo do kraja da ode i u tretmanu zle Lolite, nego u tome umesto 100% ode samo oko 66,6%…
Sve u svemu, ovo je blago natprosečan, uzbudljiv, intrigantan, sjajno glumljen i režiran film definitivno vredan pažnje. U suštini je to pre vešto i relativno zabavno proigravanje već viđenog negoli nešto bogzna kako novo i memorabilno. Pored toga, uz svu ispoljenu veštinu, nema ovde naročitih slojeva koji bi zahtevali višestruko gledanje i tumačenje: to što je imao da nam (po)kaže, Balaguero je servirao tako da je i jedno gledanje dovoljno, i zato – uz mlaki aplauz – i ovog puta (samo) trojka.
