U vodenici Save Savanovića (2. deo)

 U prvom delu ovog izveštaja dao sam predistoriju priče o (pravom) prvom srpskom vampiru (Peri Blagojeviću), kao i o najpoznatijem – Savi Savanoviću; opisao sam kako je došlo do moje posete selu Zarožje, i prvu fazu puta, do dolaska u selo, uz osvrt na internacionalnu medijsku halabuku koja je baš tih dana pratila to selo i "Savinu" vodenicu kraj njega. A sada, evo pravog mesa ove priče! Slede ekskluzivne impresije i slike sa lica mesta, iz kolevke srpske vampiristike i hororizma.

Na donjoj slici - vodenica kako je izgledala 2010. godine, pre potpunog rušenja krova: 

Napomene: 1) kao i uvek, klikni na sliku da je vidiš veću i detaljniju; 2) copyright za sve fotke sa žigom – The Cult of Ghoul Inc; 3) sve fotke, osim dve (očigledno je koje su izuzeci), načinjene su 02. decembra 2012. od strane horror tima; 4) sve fotke, osim onih koje mene prikazuju, uslikao sam ja-pa-ja!

...Kad smo napokon sišli sa Ibarske magistrale, spustili smo se srednje-lošim drumom do sela Zarožje i tu načinili pogrešno skretanje. Ali, naša sreća tog sablasno-maglovitog i mestimično kišovitog decembarskog dana bila je tolika da nam se posrećilo čak i s pogrešnim skretanjem. Naime, drumče kojim smo sišli sa druma naniže, ka dnu doline, očekujući da tu nađemo vodenicu, vrlo brzo se pretvorilo u ćorsokak. Ali ne pre nego što smo na njegovom kraju ugledali jednu ženu u avliji i upitali je za vodenicu. 

Strahinja i Pišev su sa njom usnimili kraći razgovor, uprkos sitnorominjajućoj kišici. Žena nam je kazala da se vampira ne boji, tj. ne veruje u njih, a nije ni čula za navodnu obavijest iz opštine da se upozorava građanstvo da se pripazi Save sad kad mu se srušila vodenica itd. I ne samo što nam je objasnila put do tražene lokacije nego nam je, što će se pokazati kao sudbonosno, preporučila da potražimo izvesnog meštanina, Slobodana, koji zna mnogo toga o celoj toj priči, i rad je da o tome priča pred kamerama, s kojima je već imao puno iskustva u prethodnim danima. Baš nam takav treba! I zato, prva stanica bila je njegova avlija, koju prepoznadosmo iz prve, zahvaljujući opisu pomenute zarožanke.

Ukratko – sreća nas je nanela u dom izuzetno gostoprimljivih i u svakom pogledu divnih ljudi koji su baš tada pravili kobasice za svoje potrebe (od mesa sa svinjokolja od pre par dana). Ne samo što su nas usred tog posla primili u dom, nego su nas i domaćinski ugostili – slatko, sok, domaća pita sa sirom i sa jabukom, palačinke, domaći duvan-čvarci itd. Nismo hteli da budemo na smetnji, pa ni da ulazimo unutra, ali –kako nam kasnije rekoše drugi ljudi- narod je u ovim krajevima vanredno gostoprimljiv, gost je svetinja, i uvredili bi se da smo insistirali da ne prihvatimo njihove ponude. Ipak je to Zapadna Srbija, srce srpstva (zajedno sa središnjom Šumadijom), nezatrovano kojekakvim elementima koji, recimo, istočnu i južnu Srbiju čine stecištima kojekakvog šljama.

Slobodan nam je još detaljnije objasnio kako da dođemo do vodenice, i poslao nas tamo dok privrši svoj posao s kobasicama, nudeći da nam kasnije u kameru kaže šta god budemo raspoloženi da ga pitamo. Tako i bi: odosmo kolima oko 1km dalje, i bez greške nađosmo vodenicu. Zahvaljujući TV prilozima i fotkama iz ranijih dana nije bilo ni najmanje sumnje da je to baš ta.

Prvi utisak: vodenica nije u selu, nego podalje od njega, što je sasvim normalna stvar i u skladu sa simboličkim značenjem te lokacije kao mesta koje i jeste i nije deo zajednice. Jeste, jer njoj pripada i njoj (vitalno) služi, a nije zato što je ipak podalje od nje, izdvojeno i blago tabuizirano, te kao takvo idealno za manifestovanje onostranih sila...

 

Drugi utisak: pored puta, direktno naspram vodenice, nalazi se spomenik čoveku koji je baš na tom mestu preminuo. Kažu, nije nikako vezano za Savu. Kažu, srčani udar. Kažu, slučajnost što je baš tu...

Treći utisak: blago razočarenje što je vodenica previše blizu putu, pa još asfaltnom, koji prolazi kroz tu udolinu i svojom savremenošću narušava inače divlju lepotu i atmosferu starinskog, drevnog.

Četvrti utisak: do vodenice ne postoji pristupačna staza, a kamoli put. Do nje se s tog asfalta može sići, na jedvite jade, i uz mnogo opreza, samo niz jedva primetan stazuljak, strm i rizičan, naročito po blatnom i klizavom vremenu.

Peti utisak: dobro je da ipak nije cela srušena, kako neki neprecizni izveštaji iz treće ruke tvrde. Dakle, nije se "srušila Savina vodenica", nego samo njen krov. Zidovi se zasad još drže, i podupiru impozantnu i oku prijatnu građevinu.

Kasnije nam rekoše da je krov pao pre više od godinu dana, što još besmislenijom čini tu novinarsku patku o "nedavnom" rušenju vodenice i posledičnom "strahu" meštana od posledica toga. Pre će biti da je nekome (iz opštine?) tek ovih dana sinulo da nekako unovči lažne glasine o tome. Pitanje je samo zašto su čekali toliko dugo...

Što se tiče lokacije, ona je savršena. Mesto je zaista sa svih strana izolovano brdima i zlokobnim đavolovarošanskim šiljatim stenama, senovitom šumom, i uopšte ne deluje kao da je selo odmah iza. Osećaj izolovanosti je više nego primetan čak i usred podneva.

Čulo se samo stalno klokotanje planinskog potoka, ali čak i žubor te vode baš na tom mestu, u tako gluvom i sivom danu, nosio je zlokobne konotacije.

Sasvim prikladno tom ambijentu, Sava Savanović je demonstrirao svoju vampirsku sposobnost preobražavanja u ma koju životinju, Mada se češće pretvara u vuka ili psa, nama se ukazao u obliku velike blede žabe. Zaista originalno (i ljigavo)! Mada se lukavo kamuflirao među kamenjem, mom gulovskom oku nije mogao da promakne, pa sam ga uslikao u krupnom planu, kao dokaz. Kasnije je postao nevidljiv.

U vodenici su primetni tragovi plamena, odnosno požara. Nažalost, zaboravio sam da kasnije pitam Slobodana otkud to, i otkad. Ali, ako zamišljate scenu gomile seljaka sa bakljama koji dolaze ovde kao na kraju nekog Univerzalovog horora iz 1930-ih – o'ladite. Čisto sumnjam da je tako nešto u pitanju.

Kao što se može videti, vodenični točkovi su još uvek unutra, u kršu i rusvaju od palih greda i ćeremida.

Vodenica deluje mala: skroman prostor za rođenje tako velikog mita o Savi Savanoviću – sobičak jedva dovoljan da se u njemu dva čoveka okrenu jedan oko drugog bez dodira.

Svakako je prostora manje nego u onoj vodenici iz LEPTIRICE. I kad sam kod toga, valja naglasiti da taj TV film *nije* sniman u Zarožju, već u nekom selu u današnjoj Bosni, a ondašnjoj SFRJ. Razlog je taj što je Kadijević a) želeo vodenicu u radnom stanju, a ova zarožanska u to vreme nije bila u pogonu; i b) želeo je veći i slikovitiji prostor od ovoga u kome kamerman ne bi imao gde da se okrene sa svojom mahinom.

Kasnije tog dana Slobodan nas je poveo u jednu drugu, bolje očuvanu vodenicu –znatno veću od ove. Ali džaba joj očuvanost, džaba joj prostor, kad je na mnogo prozaičnijem, neskrovitom mestu, nepogodnom za pletenje jezivih priča i legendi.

Naravno, ovu Savinu vodenicu smo obišli i razgledali sa svih strana, i tek kad smo je osmotrili odozdo shvatili smo koliko je zapravo strašno propala: ne samo očigledno srušeni krov, nego je i njen pod na ivici propasti.

Podne daske su sasvim polegle, popucale i svile se ka tlu, i neki neoprezni namernik koji ovde eventualno dođe i reši da se šegači u unutrašnjosti vodenice lako može da strada, ili barem ozbiljno da se sjebe, usput ubrzavši rušenje cele vodenice, ako svojom težinom polomi već žestoko natrule daske i grede.

Kad sam video u kakvom je stanju pod, shvatio sam koliko je nerealna, a na neki način i besmislena priča o "renoviranju" vodenice, što se moglo naći u pojedinim izveštajima i prilozima. Nema ovde šanse za renoviranje: to je toliko trulo i propalo da jedino može da se izgradi iznova, od nule – dakle, da se sruši skroz, ili barem drveni deo, pa da se gradi na postojećim kamenim temeljima (mada mi ni oni ne deluju baš mnogo stameno).

Ako neko u tome bude video materijalnu korist (turizam i sl), može da to uradi, ali – to više neće biti TO. Mislim da se sa velikom sigurnošću može reći da su Strahinja, Pišev i Ghoul bili među poslednjim živim ljudskim bićima koja su kročila u autentičnu Savinu vodenicu dok se ova koliko-toliko držala na okupu, makar i kao polu-ruševina. Biću zaprepašćen ako ovo sve izdrži snegove ove zime i ako proleće dočeka u iole prepoznatljivom obliku kakav smo mi imali sreće da, maltene u poslednji čas, zateknemo.

Znači, okej, možda neko, nekad, ovde napravi još lepšu i još stariju (sic) vodenicu, ali to više neće biti ona u kojoj je najpoznatiji srpski vampir, navodno, davio vodeničare – nego neka sasvim druga. I drago mi je što sam ovde bio i autentičan ugođaj osetio pre nego što neko nađe za shodno da ovo sruši i napravi novu "vodenicu"; pre nego što izgrade staze i stepenice da svaka baba i svako derište može tu da prolazi i kolicima prilazi; pre nego što naprave trafike, suvenirnice i kafane odmah pored, i tako sasvim ubiju unikatnu atmosferu tišine, samoće, izolacije i neljudske, blago neprijateljske, zlokobne prirode na ovom mestu.

Kad sam već kod suvenira, sa sobom sam odavde poneo nekoliko: dve treščice iz drvenog dela vodenice i jedan kamičak izvučen iz njenog temelja. I mada mi to sve vreme stoji kraj uzglavlja, tokom ove dve nedelje koje su prošle od tada nije mi nijednom u san došao niti Sava, niti neki drugi vampir – zapravo, nisam imao nijedan horor košmar... Pišev je sa sobom poneo jedan veliki štap, kako bi njime o tlo oslanjao svoje izdžigljale kosti, ali ni on nakon toga nije doživeo nikakvu natprirodnu emanaciju ("Vrati mi moj štap!" i slično).

Od Slobodana smo čuli priču o Savi Savanoviću otprilike onakvu kakva je čitaocima Glišićeve priče poznata (vidi 1. deo ovog izveštaja za dajdžest-podsećanje). Jedino odstupanje je u tome što je, prema njegovoj verziji, Strahinja u vodenicu otišao sam (a ne na angažovanje starešina sela), praktično sa samoubilačkim namerama. Znači, ne da pomogne selu, ne da se dokaže kao zreo momak za nesuđenu devojku, nego kao razočarani melanholik koji je, kad mu je odbijena prošnja voljene, rešio da ode u vodenicu i pusti da ga tu vampir sredi, jer šta će mu život bez drage...

Slobodan nam je kazao i to da se niko drugi, posle Save, u selu nije vampirio; da ljudi tog kraja svi znaju za priču o Savi S, ali da ne osećaju neki preterani strah od tog mesta, žive svoje živote najnormalnije u njenoj blizini – ali, takođe, izbegavaju da se tu zadese uveče, a kraj nje ne bi prespavali ni za kakve novce.

Kad sam kod toga, kazao nam je da je nedavno, pre nekoliko meseci, tu boravila grupica Novosađana, koji su spavali kraj vodenice čak dve ili tri noći. Videli smo tragove njihovog kampa. Kaže da ništa posebno nisu videli, ali jesu tokom noći čuli neke zvuke i glasove za koje nisu baš bili sigurni odakle su i šta znače...

Slobodanov sin mi je nudio 300 E da zanoćim kraj vodenice, što bih možda i učinio da sam imao sa sobom svoju vreću za spavanje, i da nisam morao da se nazad u Beograd vratim istog popodneva sa ekipom. No, ako ima ljudi koji smatraju da je to easy money, samo izvolite, idite u Zarožje pa nađite nekoga ko će vam platiti da zanoćite kraj Savine vodenice – i nek vam je sa srećom! Al' ako vam se nešto desi, ja perem ruke od svake odgovornosti!

U idućem nastavku: 1) poseta drugoj, većoj i očuvanijoj vodenici u Zarožju (i mali trač o tome kako je čuveni putopisac Memedović "noćio" u "Savinoj" vodenici)! 2) dva prastara groba kraj crkvice u selu! 3) obilazak jednog apsolutno neodoljivog, pradrevnog groblja, najstarijeg na kojem sam ikada ghoulovao (starog nekoliko vekova)! Stay tuned!

 

---NASTAVIĆE SE---

CITADEL (2012)

**(*)   

2+

            Jednom jadniku dečurlija sa kapuljačama (tzv. hoodies) izbode trudnu ženu zaraženim špricem, na njegove oči. Zašto? Eto, tako.

Ona ubrzo umre, a ovaj mladunac ostane sam samcit sa bepčetom. Gde mu je ostala rodbina – ima li majku, brata, sestru, ima li ta njegova nesrećna žena nekog svog – ne kaže nam se. Nemam drage, nemam druga, život mi je samo tuga... Kako to? Eto, tako.

Ovaj kao posledica toga postane agorafobičan (ima strah da izađe iz kuće), ali biće prinuđen na to kad mu hoodies otmu bebu. Zašto? Eto, tako.

S jednim matorim psovačem locira veliku, pustu, praznu stambenu zgradu gde se, izgleda, kriju ti mali, implicitno neljudski zbogomčići. U toj davno ispražnjenoj zgradi, međutim, i dalje ima struje, rade sijalice, radi čak i lift! Kako to? Eto, tako. 

Na kraju, malo uz pomoć slomljenog stakla uz grkljan,

...a malo pomoću strateški postavljenih kantica s benzinom, naše momče pošalje zbogomčiće i njihovu zgradu dođavola, i odjaše u svitanje s bebom u naručju. Kako to? Eto, tako. 

Ova engleska (tj. irska) CITADELA je dobila grdne pohvale na nekim letošnjim žanrovskih festivalima. Ja sve više počinjem da verujem da su izveštači sa njih sačinjeni od 2/3 kretena bez trunke ukusa i 1/3 indirektno potkupljenih "kritičara" koji, u znak zahvalnosti za besplatan put i smeštaj, hranu i zajebavanje na festivalu, pišu hvalospeve (sub)mediokritetskim produktima poput ovog, da bi opravdali svoje prisustvo tamo (i pozivnicu za iduću godinu i novo zezanje).

Zaista ne vidim drugog razloga da neko ko pretenduje na rudimentarni ukus, mozak ili poznavanje filma ovo oceni većom ocenom. Pokušaj bavljenja aktuelnim društvenim problemima (tinejdžersko nasilje, zločini bez razloga, urban decay, sirotinja, ekonomska kriza i sl.) krajnje je naivan, površan, prostodušan i, ako ćemo pravo, kretenski.

Sve to deluje kao daleko neinventivnija verzija filma HEARTLESS (2009), koji je ipak imao nešto složeniji i maštovitiji (faustovski) zaplet, izraziti vizuelni šmek (koji ovoj sivoj i ružno snimljenoj dramurdi pod maskom horora nedostaje); najzad, imao je nekoliko memorabilnih set-pisova i harizmatično-simpatičnog glavnog glumca s kojim smo mogli da se kolko-tolko saživimo i zainteresujemo se za njegova priključenija.

Avaj, glavni glumac ovde je (rekao bih manje svojom negoli krivicom reditelja) sveden na rolu u jednoj noti: od početka do kraja on na licu ima istovetan iritirajuće paćenički hurt puppy pogled, što je isprva kontekstom razumljivo i podnošljivo, ali kako film dalje odmiče a on još uvek samo cvili i kuka i tužno gleda tim krupnim suznim okicama, u meni je počela da se budi želja da ga i lično izmlatim i prekratim mu muke.

Ne kažem da je treb'o da bude ko Brus Vilis u DIE HARD, ili onaj smeđi u THE RAID, kad krene sam protiv zlikovaca u stambenoj zgradi, ali come on, ovaj jadničko je toliko utučen i sjeban i tužan i bespomoćan da je, zaista, eutanazija jedino rešenje, pa je tim neuverljivija ta limp-dick CGI eksplozija na kraju, a njegovo pretvaranje u mušku (?) verziju Linde Hamilton usiljeno i nezasluženo. 

Da i ne počinjem sad sa idejno moronskim demonizovanjem onih koji su i sami žrtve – dakle, deca rođena u sirotinji i bedi, često bez živih roditelja, ili onde gde su ovi živi, bolje da nisu (sitni kriminalci, narkomani, prosjaci, džeparoši, alkosi...). Ukratko, CITADELA je nepromišljena, klinačka zloupotreba horor žanra radi nekih prostodušnih kvazi-angažovanih poenti koje nemaju nikakvog smisla, ali će površnim gledaocima pružiti ugođaj da gledaju nešto više od "pukog horora": nekakvu ozbiljnu dramu na ozbiljne teme.

Što je još gore – čak i kao horor ovaj filmić nudi premalo, uglavnom u prvoj, realističkijoj polovini gde, da budem pošten, priznajem par zlokobno napetih scena zasnovanih na realnoj opasnosti u tim opasnim delovima grada. No, sve to postaje napadno glupo kad počne borba sa demončićima svetlucavih očiju...

Na pozitivnoj strani, režija nije tako loša, ima efektnih blink-n-miss momenata, sugestivnosti i saspensa izvučenog iz ružnih autentičnih lokacija sa bedne irske periferije gde stvarno deluje da BILO ŠTA može svakog časa da te spopadne, a pomoći niotkuda. Takođe, mora se priznati da je reditelju srce bilo u ovome (zaplet je inspirisan stvarnim, mada ne baš ovoliko tragičnim događajem: posle tog napada on je zaista bio paralisan agorafobijom, pa se valjda i ovim filmom od toga lečio), i to se oseća i kroz tog glavnog lika i kroz odnos prema dešavanjima. Ukratko, mada ovo nije ni blizu tako dobar film koliko mnogi rivjui ukazuju, valja obratiti pažnju na sledeći film koji će ovaj Irac, Kiaran Foj, da potpiše, jer neki tragovi talenta i duše postoje u ovoj CITADELI. Sad kad se njime izlečio (?), mogao bi, možda, u idućem pokušaju da napravi nešto bliže pravom, dobrom filmu.

ISTORIJA LJUBAVI MEĐU MIKROBIMA - Ratko Radunović

Everest Media, Beograd, 2012
obim 168 strana

            Ovo je tek drugi objavljeni roman Ratka Radunovića, pisca i kritičara iz Podgorice, poznatog bibliofila i filmofila (a svojevremeno i sporadičnog saradnika ovog bloga, pod nickom Tripp). Ako ste pre osam godina čitali njegov prvenac, MI NISMO BOLESNI (o kojem sam takođe pisao kritiku i čak dobio neku nagradicu za nju)– ovo je nešto sasvim drugačije. Da li i bolje, teško je reći; u izvesnom smislu da, u nekom drugom, ne baš. Teško ga je opisati, još teže kritikovati, a ispod ću pokušati da objasnim zašto.

            Nominalno, to je SF, jer se dešava u bliskoj, drastično izmenjenoj budućnosti gde je na vlasti crkvenjačka oligarhija koja ljude kažnjava prinudnim čitanjem knjiga. Formalno, zaplet ima whodunit oblik, ali je taj krimi-aspekt istrage nerazvijen, linearan i sasvim predvidiv (jedini osumnjičeni je zaista i krivac, očigledna motivacija je bila prava motivacija, nema preokreta, sve je jasno od početka). Ukratko, ako knjige čitate zbog zapleta, ovaj ovde baš i nije bogzna šta, i bez obzira na Ratkovo prepoznatljivo gomilanje detalja i na obilate digresije od kojih neke sa centralnim zbivanjima imaju veze (i smisla), a neke nemaju, taj zaplet bi se mogao svesti na par jednostavnih rečenica. Emil Pulkrabek pokušava da sazna ko je i zašto smestio ubistvo popa i ćorku (tj. čitanje knjiga) poluretardiranom Orionu Svinjači, a usput se trudi da pronađe sebi "nivo na kome će najlakše egzistirati". I do jednog i do drugog dolazi, u suštini, brzo, lako i glatko, ali ta suština nije baš lako opaziva ispod jezičkih idiosinkrazija i komplikacija u naraciji koje prikrivaju suštinsku jednostavnost.

            Izuzev sižea, kod Ratka ništa nije jednostavno, počev od složenih rečenica, pa nadalje. Pogledajmo samo kako roman počinje:

"Trenutak kad je izgubio sebe zgodio se pošto je nehotice nagazio na mravinjak na tada jedinom brdašcu Bloka 22. Brdašce je bilo smješteno između nebodera Lauenburg i Hesperus, a događaj se zbio petnaest mjeseci ranije, gdje se iznenada obreo krajem septembra, najedanput našavši za shodno da nakon ko-zna-koliko godina - pritom i lakomisleno - sjedne na klupu pred vlastitom zgradom."

Moram priznati da mi je trebalo nekoliko čitanja da pohvatam uzročno-posledični niz u ove dve uvodne rečenice, odnosno ŠTA se KADA desilo u odnosu na KOJI trenutak, petnaest meseci PRE ČEGA. Konfuzna veza između klauza u rečenici ne pomaže lako shvatanje – GDE se obreo naš junak, na brdašcetu ili na događaju? Stvari nimalo ne olakšava to što se incident kojim autor bira da započne roman smesta pomete pod druge digresije, i njemu se – tom famoznom, sudbonosnom "gubljenju sebe" prilikom gaženja mravinjaka – vrati tek više desetina stranica kasnije.

No, to vam je Ratko: to se ne čita zbog zapleta, nego zbog specifičnog autorskog sveta, zbog unikatnog autorskog GLASA koji ne liči ni na koji drugi, i koji ćete ili prihvatiti ili nećete, zavisno od stepena tolerancije prema njegovim idiosinkrazijama. A kad sam već kod njih, pored pomenutih glomaznih rečenica – pri čemu su neke vešte i efektne, a neke naprosto nepotrebno dugačke i preopterećene – u ta prepoznatljiva obeležja spada Ratkovo često posezanje za nepotrebnim (i neadekvatno upotrebljenim) tuđicama. Na primer, naš junak "patronizuje" izvesni pejsaž (str. 6), govori se o "perpleksnom" amandmanu (str. 84), mesto gde neko stanuje naziva se "bivakom" (str. 108), reč "terminisali" koristi se u značenju "nazvali" (str. 124), lik pokušava da "povrh ovog jednoličnog no gargantuanski impozantnog morskog pejzaža SUPERIMPONIRA sve pobrojane grozote..." (str. 136), a naročito je učestalo – najmanje na 6-7 mesta u romanu – korišćenje reči "eventualno" u značenju koje ona ni u srpskom a ni u crnogorskom (?) jeziku nema (videti to npr. dvaput na dve uzastopne stranice, 77 i 78). Naime, Ratko je sklon da "eventualno" doslovno prepiše iz engleskog, gde prilog "eventually" znači "na kraju"; avaj, u srpskom reč "eventualno" nema značenje "na kraju", i može da znači samo i jedino "možda."  

Dobro, to neće mnogo perpleksovati one koji spikaju ingliš, odnosno koji eventualno češće patronizuju knjižare s bukovima na engleskom negoli na srpskom jeziku i njemu srodnim narečjima, pa im se zato engleski neosetno superimponira preko srpskog; ali, jezičkim čistuncima i uopšte ljubiteljima jasno i dobro terminisanih rečenica moglo bi eventualno da zaškripi prisustvo sintakse engleske rečenice usred srpskog jezika gde joj mesto nije, poput ove: "njega bi sasvim normalno trebalo da očekuješ da ga katkada možeš uočiti..." (str. 8).

Da ne ispadne da sad tu nešto cepidlačim i tražim dlake u jajetu, da vidimo The Big Picture. Da vidimo koje je šume ovo drveće deo.

Svet koji Ratko opisuje u ovoj knjizi nekome može delovati originalno, složeno, slojevito. Ima tu svakako zabavnih DETALJA, na nivou dosetke. Na primer, mega-popularni restoran BEJAZ (obrnuto od ZAJEB) slavan po tome što njegovi konobari imaju dopuštenje da goste zajebavaju i sprdaju se s njima do mile volje (dok oni hrle baš na to mesto, preplaćujući baš takav tretman!), a zauzvrat mušterije imaju dozvolu da konobara koji pretera i suviše im pokida živce UBIJU na licu mesta. To zvuči kao simpatičan vic, ali pitanje je šta on traži u ovom romanu i ovom zapletu i ovom hrišćanstvom-terorisanom SVETU?

Nažalost, obilni detalji i knjiške digresije ne uspevaju da stvore koherentnu i smislenu sliku jednog dobro promišljenog sveta, već, umesto toga, i ovoga puta kao i u dobrom delu druge Ratkove proze, umesto ugođaja pažljivo konstruisane strukture preovladava slutnja da je ovo sve napisano po principu "inventing as we go along". Dakle, jedna vrsta automatskog pisanja, jedan osobenjački whimsy sa dosta improvizovanja, u kome autor teško da se nakon "prve ruke" vratio još jednom na sopstveni tekst kako bi ga brusio, bilo jezički ili u smislu jačanja koherencije zapleta, logike, motivacije i sl. Zapravo, teško da ga je uopšte bilo briga da stvara bilo kakvu vrstu doslednosti ili smisla.

Ovo je svet u kome je Montenegro postala američka država. Kako? Eto tako. I šta s tim? Ništa. Rečeno uzgred.

Ovo je svet u kome super-tehnologija doslovno sravnjuje planine i od njihovih ruševina pravi neplodno ali za građevinarstvo pogodno tle. I šta s tim? Eto, tako... Samo jedan u nizu mogućih primera proizvoljnih delića ove slagalice koje je teško uklopiti u jedinstvenu, celovitu sliku. A to naročito važi za sledeće pitanje.

Koja je logika toga da svemoćna CRKVA, institucija čuvena po spaljivanju ne samo nepoželjnih knjiga nego i njihovih autora, u ovom Ratkovom svetu kriminalce za kaznu primorava da čitaju knjige? Zašto bi opresivna inkvizitorska Crkva koja je dobar deo svoje energije i moći nekada (a i dan-danas) - trošila na zabranjivanje knjiga, njihovo sputavanje i svođenje sveopšte lektire na što uži krug "bogougodnog" štiva, sada prinuđivala ljude da čitaju? I zašto bi uopšte tolerisala (umesto da anatemiše) SF format "ublicavanja", izum kojim ljudi mogu da direktno u mozak sebi ušpricaju čitave knjige za samo sekund-dva (a pritom je, u tipičnom ratkovskom bizarro fashionu, jedan od prvih svetskih megahitova – komplet romana Bersetšajerskih hronika skoro zaboravljenog 19-vekovnog pisca Entonija Trolopa)? Zar svi ti grdni čitaoci nisu budući potencijalni subverzivci za Crkvu, zar toliko čitanje ne vodi u previše razmišljanja, zar se time ne uvećava opasnost po njenu dogmu? 

Pazite, ipak govorimo o svetu u kome je zabranjeno citirati starogrčke klasične autore zato što su pagani (tj. pre Hrista), a opet, u tom istom toliko represivnom crkvenjačkom svetu kojim vlada The Church Police imamo legalno kloniranje (!), legalne javne kuće (!), kao i to da se LSD, marihuana, pejotl i dr. halucinogeni "besplatno dele uz svaku treću naručenu kokišku" (str. 56). U toj istoj antiutopiji gde je Biblija i dalje svje i svja, imamo slobodno "izložene i eksplicitne fotke golih žena iz prvog broja Penthausa..." (str. 56). U tom istom svetu nam se, onako uzgred, negde pred kraj, sasvim nekonsekventno, saopšti podatak da žene već dugo vremena čine 2/3 čovečanstva (str. 115), ali gde je taj momenat u široj slici sveta... nema veze. Da li bi svet sačinjen 2/3 od žena podupirao upravo opisani hrišćanocentrični inkvizitorski totalitarni svet? Pisac izgleda da veruje u to. Feminista u meni ima svoje sumnje...

I pored gorenavedenih primedbi, moram reći da ima nešto hipnotičko u ovom romanu što ga, uz određene ograde, čini vrednim preporuke. Pored čitavog niza vickastih zapažanja, detalja (splat-modernizam: đubrovita pop-'literatura' bez supstance), opaski u opisima i dijalozima, sporadično memorabilnih fraza, eruditskih kurioziteta (npr. napomene Vladike Nikolaja o sapunu kao velikom zlu ubačenom u naš narod...), kao i brojnih digresivnih, skoro-esejističkih didaskalija i fusnota (naročito onih vezanih za tamnu stranu istorije hrišćanske crkve, čiji je autor više nego solidan poznavalac), ono što ovu neveliku knjigu izdvaja od drugih jeste prožetost u suštini melanholičnim, setnim ugođajem rezignacije i svesti o sveopštem besmislu, o zaludnosti svega. To je lajtmotiv najavljen već kroz dva motoa na početku romana: "Nerazum je deo razuma..." (Semjuel Batler) i "Istorija je fikcija..." (Kalvin kaže Hobsu). Sveprožimajući gorkoslatki ugođaj ovog anything goes teksta svodi se na maksimu "Nothing really matters", a time autor već u startu obesmišljava (or does he?) većinu mojih zdravorazumskih primedbi, ili –rekao bi neko drugi- sebi u startu pribavlja alibi za iracionalnost u srži svoje potke i svog sveta i svojih likova kojima se, svima na gomili, sebe uključujući, podsmeva da plakao ne bi.

Sad, pitanje je da li su rezignacija i "Nothing really matters" čvrste osnove za dobru prozu; bez obzira što umnogome delim životne nazore sa ovim autorom, ne mogu baš reći da u prozi sa ovolikim stepenom proizvoljnosti mogu da nepomućeno uživam. But that's only me. To što su određene stilske idiosinkrazije i strukturalne neizbrušenosti donekle ometale užitak, ne znači da njega nije bilo, a pošto se radi o – ponavljam, i naglašavam – sasvim unikatnom, ni sa kim uporedivim glasom na domaćoj žanrovskoj sceni, ja poštujem i pozdravljam njegovo postojanje i ostajem otvoren i zainteresovan čitalac i za njegove naredne knjige, ako ih bude bilo.

Mada ova ISTORIJA LJUBAVI MEĐU MIKROBIMA nije tako lepršava i ZAJEBantska kao MI NISMO BOLESNI, ne mogu reći da sam je čitao po kazni. Dapače. Mada, da budem iskren, radije bih još jedanput pročitao TESU OD D'URBERVILOVIH.

Zarožje: U vodenici Save Savanovića (1. deo)

            U nedelju 02. decembra napokon sam naživo obišao sveto mesto srpske vampirologije i hororistike, kamen-temeljac mita o najpoznatijem srpskom vampiru – čuvenu vodenicu kraj sela Zarožje u zapadnoj Srbiji gde se, prema legendama, vampir Sava Savanović gostio krvlju zlosrećnih vodeničara. Priču o tome ovekovečio je i dalje raširio Milovan Glišić u priči "Posle devedeset godina" (1880), a dodatno je proslavio prvi srpski (i prvi ex-Yu) horor film, LEPTIRICA (1973) Đorđa Kadijevića, koja je, zbog svoje kultne i legendarne uloge zaslužila da ukrasi koricu moje knjige o srpskim filmovima strave, U BRDIMA, HORORI (2007).

            Da podsetim: u Glišićevoj priči glavni junak je Strahinja, siromašan momak u ruralnoj Srbiji zaljubljen u lepu ćerku imućnog ali namćorastog gazda Živana. Kada ga ovaj, praktično, otera iz sela odbivši da mu da ruku kćeri, momak krene u drugo selo, ali ga na izlasku spreče kmet, pop i još nekoliko seljana okupljeni na većanju pod šljivom. Njih teške brige more. Neka pošast napada vodeničare i otežava prehranjivanje ionako siromašnog sela. Strahinja uspeva da preživi noć sakrivši se na tavanu vodenice; tom prilikom doznaje ime vampira kada ovaj uzvikne: ''Ej, Savo Savanoviću, devedeset godina vampiruješ, i ne osta bez večere kao večeras!'' (Milovan Glišić, 'Posle devedeset godina' u: M. Glišić, Izabrane pripovetke, Vuk Karadžić, Beograd, 1983, str. 163)  PS: Na licu mesta, u Zarožju, meni je više seljaka kazalo malkice drugačiju verziju ovog usklika, sa rimom: "E, Savo, Savo, otkad si vampir postao, bez večere nisi ostao!"

Zahvaljujući pamćenju najstarije žene u kraju, grupa seljana zajedno sa Strahinjom uspeva da pronađe Savin grob u 'Krivoj jaruzi' i u njemu zaista nalazi vampira opisanog u skladu sa srpskim narodnim predanjem: ''Leži čitav čitavcit čovek, kao god da su ga juče tu spustili. Samo što je preturio nogu preko noge, ruke pružio pored sebe, naduven kao mešina, sav crven, čini ti se sama je krv, jedno oko sklopio a drugo mu otvoreno'' (ibid, str. 175). Oni ga probodu glogovim kolcem, kako običaj propisuje, ali trapavošću jednoga od njih ne uspeju da mu svetu vodicu sipaju baš u usta, te iz njih izađe leptirak. Ovo, međutim, ne omete srećan kraj: Strahinja dobija devojku za ženu, a ''onaj leptirak dugo je, kažu, još morio malu decu po Zarožju i po Ovčini, pa je i njega nestalo'' (ibid, str. 185).

Bez obzira na natpis bilborda na ulasku u selo, moram da demantujem tvrdnje lokalnog turističkog saveza i lokal-patriota: Sava Savanović NIJE "prvi srpski vampir". Prvi zabeleženi, dokumentovani slučaj vampirizma u Srbiji odnosi se na slučaj Petra Blagojevića, iz sela Kisiljeva kod Velikog Gradišta. O njemu svedoči tekst u berlinskim novinama Volkische Zeitung, objavljen 23. avgusta 1725. U tim nemačkim novinama predstavljen je izveštaj vlasti Austrije, pod koju je severna Srbija potpala posle Požarevačkog mira 1718. godine, sa opisom događaja koji se zbio u Kisiljevu 1725. godine. 

U njemu se navodi da je posle smrti Petra Blagojevića, u roku od osam dana, u selu umrlo devetoro ljudi, koji su bolovali po 24 sata od nepoznate bolesti. Svi su na samrti ispričali da im je Blagojević dolazio u san i davio ih, zbog čega im je nemoguće da izbegnu smrt. Petrova udovica, kojoj je on, takođe, dolazio u san, pričala je da se vampiri poznaju po tome što im telo u zemlji ostaje nepromenjeno, da im raste kosa, brada i nokti i da dobijaju novu kožu. Ogorčeni zbog brojnih smrti u selu, meštani su pozvali paroha i sa njim se dogovorili da otkopaju Petrov grob i pripreme dobro zaoštren glogov kolac.

Pošto su otvorili sanduk, videli su, prema ovom izveštaju,  da je pokojnikovo telo neraspadnuto, kao da je sahranjeno pre nekoliko sati, a ne pre deset nedelja. Posle probijanja glogovim kolcem, iz Petrovog tela, nosa i ušiju potekla je sveža, crvena krv. Potom je telo spaljeno, dok je pop čitao molitve. Posle ovog čina, prestale su misteriozne smrti u selu. (Nav. prema: Montague Summers, The Vampire in Europe (1929), Bracken Books, London, 1996) Ovi austrijski izveštaji značajni su zbog toga što su bili su prvi koji su na Zapad preneli srpsku reč "vampir", koja se, kroz brojne prevode ovog teksta na francuski i engleski, brzo proširila Evropom.

O svemu ovome možete se obavestiti u dokumentarnom programu MISTERIJE SRBIJE posvećenom "Savinoj družini" (OVDE!), a ja ću samo još jednom, zbog tvrdoglavih, ponoviti da Sava Savanović nije PRVI srpski vampir, nego "samo" – NAJPOZNATIJI. Zašto? Zato što su usmene priče jedno, nemačke novine od pre skoro četiri veka drugo, a pripovetke poznatih pisaca i filmovi poznatih reditelja nešto treće, pa prema tome – Kisiljevo i Pera Blagojević tek treba da porade na svom marketingu. Do tada, i do mog (neizbežnog!) odlaska u to mesto, evo kako je protekla moja poseta Zarožju.

Na nju se, naravno, odavno spremam, ali tek sada su se sklopile sve potrebne kockice da se to uradi kako valja i priliči. Pozvan sam da se, kao stručni konsultant i special guest star, pridružim timu koji su činili više nego prikladno nazvani vozač-snimatelj-reditelj Strahinja (I kid you not!) i moj dragi prijatelj, pisac i antropolog, Marko Pišev. (PS: Fotke u ovom postu sa CultOfGhoul žigom su originalne i ekskluzivne, a ostale, bez žiga, skinute su sa interneta. Odabrao sam nekoliko njih koje prikazuju Savinu vodenicu iz doba pre nego što se krov urušio.)

U subotu uoči puta Marko i ja smo prvo overili odlični meta-horor BERBERIAN SOUND STUDIO na Festivalu Autorskog Filma, a posle toga se sa nekom manje-više hororičnom družinom zapili na jednom prijatnom, mirnom etno mestu, udobno zavučenom i sklonjenom od beogradske dizelaške vreve. Uz crno vino i sitne duvan-čvarke (sic!) koje sam mudro poneo sa sobom, vilenili smo do oko dva po ponoći (čvarci su iščezli mnogo ranije), kada sam ja, kao najodgovorniji, insistirao da pođemo domu, imajući u vidu plan da se na put krene već u 05h ujutru (!!!), te stoga ne bi bilo zgoreg malo i zažmuriti, a možda i odremati, pre dugog i zahtevnog putešestvija! Trećem članu tima, Strahinji (koji je tad mudro dremao) poslali smo poruku da je bolje da ipak dođe po nas u 06, što nam je u krajnjem saldu dalo stratešku prednost od ciglih dva i po sata čistog sna tog jutra, pre nego što smo seli u njegov auto i krenuli Savi u pohode. Na slici: Marko Pišev.

Naravno, naši mladi organizmi, očeličeni svakojakim hororima, glatko su prešli preko ovog iživljavanja i deprivacije sna, i posle nešto malo jutarnjeg prozevanja brzo smo zaboravili na to da jedva da smo oka sklopili prethodne noći. Jutro je bilo kao poručeno za naš hororični naum: izmaglica je, kad smo izašli iz velegrada i krenuli Ibarskom magistralom put Valjeva, prerasla u maglu, a naročito od Lajkovca u gotski doom & gloom zavila puste livade i ogolela stabla. 

Uz zvuke Radio Kosmosa iz dalekog svemira, moje ghoulish oko zapažalo je natpise kraj puta, kao što je "Zagrobne usluge" (dakle, ne pogrebne, nego zagrobne!) i u memoriju urezivalo bizarne nazive mesta kraj kojih smo prolazili: Rubibreza, Nepričava (iz one dečje serije!), Ćelije, Popučke, reka Krivošija, manastir Pustinja... Sve su to bili znaci da smo na pravom putu – putu ka mestu Primarne Scene srpskog horora! 

Ja sam, čak, tražio da slušamo isključivo crkvenjački radio na čije smo talase naišli, voljan da se prigodnim religioznim (pravoslavnim) pesmama psihički spremim za susret sa arhi-vampirom, ali moji saputnici su me nadglasali. Vozač je čak insistirao da će početi da bljuje ako čuje još jedan ton bogougodnih melodija, pa sam bio prinuđen da se priklonim bezbednosti u saobraćaju. Naročito po toj magli... Serpentine i "lakat-krivine" su nas dočekale u brdima, horori, nadomak sela. Ipak je to put sa mnogo uzvičnika, i kao takav nije za zezanje.

Ni GPS ni Google Maps nisu nam davali 100% sigurnosti, pa uz mnogo opreza, ali srećom bez lutanja, uspesmo da lociramo skretanje prema selu Zarožje – mada, toliki smo slepci da smo u dolasku uspeli da ne zapazimo (relativno skromni) bilbord sa slike, i kraj njega se slikali tek kad smo sve obavili, u povratku. Na donjoj slici: Strahinja i Sava!

Kad smo prišli selu počela je da rominja sitna kišica, što nas je donekle uplašilo da će nam vreme pokvariti planove. Naime, alibi za ovu ekskurziju bilo je snimanje kratkog dokumentarnog filma za jednu novu Bg televiziju. Ovaj dolazak smo planirali nekoliko nedelja ranije, PRE nego što je pukla kretenska halabuka koju su pojedini strani mediji ko zna otkud sročili i preneli. Naime, verovatno znate da je čitav niz stranih glasila, od tabloida do uglednih dnevnika, izvestio su da su tupavi Srbi, odnosno opštinske vlasti u Zarožju, proglasili neku vrstu vanrednog stanja, podigli stanje pripravnosti na viši nivo i upozorili stanovništvo da se pripazi vampira, zato što se srušio krov Savine vodenice. 

Evo samo delića tih budalaština koje su se baš u danima pred naš put prepisivale iz jednog u drugo glasilo, sa vrlo malo proveravanja fakata ili dodavanja nekog researcha: uglavnom se radi o copy-paste "vestima" sa neznatnim količinama sopstvene šminke:

 

Vampire on the loose in Serbia

Get your garlic, crosses and stakes ready: a bloodsucking vampire is on the loose. Or so say villagers in the tiny western Serbian hamlet of Zarozje...

Is legendary vampire Sava Savanovic on the loose in Serbia?

A local council warned villagers to put garlic in their pockets and place wooden crosses in their rooms to ward off vampires, although it appeared designed more to attract visitors to the impoverished region bordering Bosnia.

Many of the villagers are aware that Sava Savanovic, Serbia's most famous vampire, is a fairy tale. Still, they say, better to take it seriously than risk succumbing to the vampire's fangs.

Dreadful Serbian vampire Sava Savanovic is free, scares Serbians

Residents of a remote Serbian village at the border with Bosnia were advised by local authorities to carry constantly in their pocket garlic, put wooden crosses in homes and arm themselves with stakes to defend the spirit of Sava Savanovic, a vampire as famous for Serbia as Dracula for Romania.

Village’s mayor Miodrag Vujetic said: “People are terrified, everyone knows the legend of vampire Sava Savanovic who, we fear, is now homeless and looking for somewhere else and possibly other victims. We are all scared.”

 

Vampire on the loose in Serbia?

Richard Sugg, a lecturer in Renaissance Studies at the U.K.’s University of Durham and an expert on the vampire legends, said the fear could be very real. Stress can bring on nightmares, which makes people’s feelings of dread even worse.

"The tourists think it is fun - and the Serbian locals think it’s terrifying," he said.

            A evo ga i jedan od niza inostranih video priloga koje možete videti na Jutjubu:

E, a kad su već stranci digli toliku dževu, priča o Savi je vaskrsnuta i u domaćim smešnim izgovorima za medije, pa je tako B92 poslao svoju ekipu u Zarožje da snimi kraći prilog o ovome, koji možete videti ovde:

Fama je bila tolika da je čak i onaj Amidžić, koji se proslavio glumeći (?) retarda, došao da tu snimi prilog za svoj Pink SHOW. Štaviše, baš njega smo sreli po izlasku iz vodenice, tog istog dana – ali da ne idem preko reda, nego sve kako priliči, od početka... 

Dakle, u sledećem nastavku biće opisano kako smo se proveli u Zarožju, kako su nas primili meštani, šta smo videli u vodenici i oko nje, u kom obličju nam se ukazao Sava Savanović, ima li kakve istine u navodima stranih i domaćih medija, itd. Ostanite uz KULT za ekskluzivni, autentični i jedini 100% istiniti slikoviti izveštaj iz kolevke srpskog horora!!!

---NASTAVAK U SLEDEĆEM BROJU!---