SKINAMARINK (2022)

***

3-

 

Na čudnoj tromeđi između art-filma (a la Lynch), FF horor filma (a la PARANORMAL ACTIVITY) i trolovanja (a la Lynch) – nalazi se ova horor senzacija i fenomen.

            „Jedan od najstrašnijih horora ikada?“ Pa, ok, jeste svakako jedan od stotinak. Ali i to će zavisiti od subjektivnih faktora, više nego što je inače slučaj. Recimo, efektniji će biti onima koji su odrasli u kući (kao ja), nego u stanu, u zgradi. Ampak, ja sam odrastao u kući u kojoj je stalno nekoga bilo, ne pamtim kao formativno iskustvo osećaj samoće u preogromnim sobama i podrumima i tavanima i na stepeništima koji je ipak tipičniji za američko odrastanje nego srpsko. (Reditelj je sve ovo snimio bukvalno u domu u kojem je odrastao…)

            Nego, da se vratim opisu: na arty Linča SKINAMARINK podseća, naročito na RABBITS i na neke od uspelijih segmenata u INLAND EMPIRE-u – ALI podseća i na skoro-negledljivost, ili barem izuzetnu zahtevnost tog filma (priznajem, ni ja ga nisam nikad ucelo odgledao! krajnje je vreme da stisnem zube i overim ga celog…).  

            SKINAMARINK na PARANORMAL ACTIVITY podseća po toj zrnastoj fakturi noćnih snimaka unutar jednog prozaičnog doma, tj. kuće u predgrađu gde se, u obilju statičnih i nezanimljivih kadrova naprasno desi i ponešto low-fi bizarno i creepy. Razlika je sa samo što ovaj film *nije* FF: iako se nominalno dešava 1995 (zašto? da ne bi bilo mobilnih telefona? ili je tada njegov reditelj bio klinac poput ovih u filmu?). Ovo sve izgleda kao da je snimano na VHS-u ili super-8 tamo negde početkom 1980-ih (zašto? zato što tako izgleda zrnastije, starije, jezivije?) ali NEMA jasnu narativnu perspektivu.

            Iz čijeg ugla ovo sve gledamo? Ne postoji dosledan ugao. Ovo nisu porodični home video snimci, ni zapisi skrivene kamere ili bilo šta slično. Ovo nije ugao gledanja to dvoje dece koju jedinu, nešto malo, kao, vidimo (sleđa ili na parče). Ovo nije ni perspektiva „zle sile“ u toj kući, Majkl-Majers-Karpo-style. Svakako nije ni „sveznajuća perspektiva“ iz koje se normalni narativni filmovi obično snimaju – jer ova ovde često UOPŠTE nije sveznajuća: naprotiv, umesto da nam stvari prikazuje iz najboljeg, najjasnijeg ugla, ona nam, najčešće, namerno, svesno, seče kadrove i slika iz uglova iz kojih se ili vidi vrlo malo (npr. samo stopala aktera), ili se ne vidi ništa za akciju bitno (npr. plafoni, zidovi – o, da, ima da se nagledate plafona i zidova ove kuće – to je bar 50% svih kadrova!) dok se nešto kao jezivo čuje, ali ne vidi, izvan kadra.

            Zašto? Zato! Frustrirani ili smoreni gledalac može pomisliti da je motivacija svega ovoga jedno veliko trolovanje – i mada ne odričem da je i to negde u pozadini, svakako ne bih SKINAMARINK otpisao kao to (niti bih pisao o njemu da ga takvim smatram). Ali činjenica je da, u poređenju sa dobrim delom ovog filma, čak i ona notorna scena iz TWIN PEAKS S03, u kojoj u ril tajmu gledamo nekoliko minuta čiču kako polagano mete pod u kafani deluje kao čista akciona Kamerun-stajl mega-eventful scena.

            O, da: pravićete od blata ona porodična ćaskanja iz PARANORMAL SMARANJA, plakaćete da se vrate beskrajne prepirke i svađe iz BLER BIČA kad krenu da trepere senke na zidovima i plafonima SKINAMARINKA dok se u pozadini ubeskraj vrte neki prastari crtići (dovoljno stari da budu u javnom domenu)… i ako se ne uspavate – što je VRLO realna pretnja: ja sam tokom ovog filma zaspao najveći broj puta u pokušaju da ga odgledam, najveći broj puta u svom životu tokom jednog istog filma; u poređenju s ovime i SOLARIS by Tarkovski (koji sad prelazi na 2. mesto naj-leka za nesanicu!) je Kamerun-stajl akcija - ako se ne uspavate, kažem, ako se napregnete, ako pregurate te duge i frustrirajuće scene u kojima se „ništa“ ne vidi i u kojima se „ništa“ ne dešava – ako to uspete, a usput ne podlegnete iskušenju da blenete u telefon, instagram, fejsbuk i ostala čuda na svojim spravama za utucavanje vremena – AKO budete dovoljno skoncentrisani, ako filmu poklonite svoju pažnju – on će početi da vam uzvraća… I onda ćete, postepeno, početi da shvatate da se „nešto“ ipak vidi… i da se, u moru „pozadinske buke“, zapravo čuju neke informacije, ili barem hintovi… Ali, piši propalo ako ste za to vreme buljili u fon ili – dremuckali, uljuljkani sporim ritmom i „nedešavanjem“ ovog filma.

            Dakle, da se razumemo: stil filma, pa i njegov ritam, namerno je koncipiran tako da otelotvori nešto nalik snu na javi, ili sećanju na san, ali ne san od prošle noći sa seksi komšinicom, niti san da ste se pojavili na iznenadnom testu iz matiša samo u gaćama, nego san iz ranog detinjstva (koji se meša sa dal-se-to-stvarno desilo-il-sam-samo-sanjo ugođajem) u kojem su vaši roditelji naprasno nestali, nema ih, ostavili su vas same, i nema nikoga, sami ste na celom svetu u toj kući koja je preogromna, koja je čitav svet, i taj čitav svet je jeziv, neizmeran, nesamerljiv, pun senki, poznate stvari postaju nepoznate, uglovi i ćoške i podrumi i stepeništa i ormari i kreveti dobijaju nove perspektive, duži su, veći, dobijaju vrata kojih nije bilo, ili gube vrata tamo gde su nekad bila, i postaju legla mrakova i pretnji i šta se to čuje, jel to nešto šušnulo, jel to neko nešto reko, neko šaputao…? 

            I film rekreaciju ovog oniričko-košmarnog ugođaja  postiže bolje nego ijedan koji mi pada na pamet. Možda pomalo sirovim i iritirajućim sredstvima, ali… mestimično… postiže!

            I SKINAMARINK, u svom moru živco-testirajućih scena, sadrži nekoliko koje su VEOMA jezive. Recimo, scena „Pogledaj pod krevet“! Tu me je film kupio. Dotad sam bio i tamo i ovamo, podeljen, delom poštujem koncept i izvedbu onako hladno, kritičarski, intelektualno, a delom kao živ čoek od krvi i mesa gledam na sat i pitam se dokle će ovo više da gnjavi… Ali tu, u toj sceni rekoh sebi: OK, ovaj tip zna šta radi, ovo ima smisla, ovo treba istrpeti – zbog ovoga!

            Nije to stalno odlično, da se razumemo, ali kad jeste – stvarno je odlično.

            Da li se ovde prećeralo sa minimalizmom? Možda! Ali, neke stvari su, čak i time i tako – postignute!

            Neke, pak, stvari su mi naprosto bezvezne, promašene – sve to premotavanje: levo-desno, imaga-nemaga, pljuštanje krvi (?). Neke su mi narativno neubedljive (telefonski poziv policiji – koji uprkos dugom trajanju ostane nekonsekventan). Protok vremena sumnjiv (deca su godinu i po dana sama u kući? ok, taj natpis je možda takođe deo njihovog subjektivnog doživljaja vremena, ali moglo se i bez njega: moja sećanaj i snovi nemaju špice niti natpise)…

            Ali, da nacrtam, previše je ovde respektabilnih, efektno urađenih stvari da bi se ceo film otpisao i odbacio zbog svoje experimentalne, gledalac-frustrirajuće forme i ritma i poigravanja sa temeljnim principima naracije i gledanja. I on svakako nema onaj osnovni kvalitet istinski najvećih klasika: da je stalnoiznovagledljiv (rewatchable). Ovo je da se pogleda jednom, max dva puta (da na drugo gledanje probate da čujete i vidite više skrivenih hintova koji su vam promakli u premijeri). I to je to.

            Ovo je film za posebnog gledaoca (mnogi će biti smoreni i frustrirani i besni! razumem ih) i za poseban trenutak i raspoloženje: nije dobar kao dejt muvi; nije ni za kokice i partijanje; iako je išao i u bioskope (i namlatio neverovatne pare za ovu vrstu filma!), njegov idealan dom je – da ga gledate u svom domu, u dubokom noćnom času, nasamo, u tišini, sa zvukom odvrnutom na što jače.

            I bacite jebeni telefon što dalje od sebe. Stavite ga na „mute“, santa maria della salute!

ATHANATIK: prvi broj časopisa za fantastiku u književnosti

 

            Čast mi je i zadovoljstvo što sam deo jednog izuzetno vrednog projekta: naime, u Crnoj Gori je upravo izašao prvi broj (dvobroj) časopisa za fantastiku u književnosti ATHANATIK, koji je više nego regionalni, bez preterivanja može se reći - svetski (po uredništvu i učesnicima). U ovom broju možete čitati moj rad „Problemi poetike Stivena Kinga“.

Ovo izdanje u ex-Yu, koliko znam, jedinog parnjaka po koncepciji i ozbiljnosti pristupa ima u KNJIŽEVNOJ FANTASTICI, almanahu-godišnjaku koji izdaje Kontrast a uređuju Dragoljub Igrošanac i dr Mladen Jakovljević.  

            Neke razlike, na prvi pogled: ATHANATIK je velikog formata (A4), pa na svojih 250 strana zapravo ima sadržaja kao uobičajena knjiga od 500. Veći je naglasak na akademskom izučavanju fantastike, sa mnogo više uglednih akademika u sadržaju. Ima zaseban deo posvećen ilustraciji. Ima i filmske prikaze (epohalni MAD DOG ocrnjen, makedonska arty drama YOU WON’T BE ALONE prehvaljena).  

            Zbog drugih obaveza (dve Orfelinke se spremaju istovremeno, plus dve Crne Mačke, plus jedno Gluvo Doba!) nisam stigao da ovo u celosti pročitam, ali sam časopis obdareno prelistao, dijagonalno pregledao, skenirao, i ponešto malo i čitnuo, i mogu reći i potpisati da se radi o veoma vrednom, kvalitetnom odabiru kritičkih (non-fiction) tekstova, dok što se tiče proze – to ću moći da procenim tek kad u nju zaronim.

 

Evo više podataka o ovom izdanju: vest pozajmljujem sa nenadmašnog sajta Art-Anima.

 

Podgorička izdavačka kuća Ouroboros nedavno je objavila prvi broj časopisa za fantastiku u književnosti i umetnosti Athanatik, iza koga kao inicijator i glavni i odgovorni urednik stoji dr Marijana Terić. Časopis je podržan od strane Ministarstva kulture i medija Crne Gore, a planirano je da izlazi dva puta godišnje.

Redakciju čine eminentna imena regionalne scene fantastike: Zoran Živković, Sava Damjanov, Pavao Pavličić, Dejan Ajdačić, Adnadin Jašarević, Budimir Aleksić, Vlada Urošević, Lidija Kapuševska-Drakulevska, Goran Tribuson i u svojstvu stručnog saradnika Natalija Đaletić.

Časopis Athanatik omogućava čitaocima sveobuhvatno i celovito sagledavanje fenomena fantastike, pristupajući toj vrsti književnosti iz različitih aspekata i predstavlja značajan doprinos teorijskom promišljanju žanra, ali i značajan doprinos međunarodnoj afirmaciji crnogorske fantastične književnosti i umetnosti.

Sadržaj je podeljen na zasebne celine posvećene prozi, kritici, esejistici, intervjuima, likovnoj umetnosti, stripu i filmu, a pored najpoznatijih regionalnih stvaralaca fantastične književnosti, mesto u časopisu su dobili i mladi talentovani umetnici.

Kako bi bio pristupačniji širem čitalaštvu, pored tekstova usko vezanih za žanr, časopis donosi i tekstove koji se tematikom graniče s pojmom fantastike; radove koji sadrže bajkovni segment narodnog stvaralaštva ili prelazne oblike od narodnih legendi ka individualnim umetničkim ostvarenjima; manje poznata dela fantastike iz drugih književnosti, kao i dela od kulturno-istorijskog značaja za Crnu Goru, poput „Legende o Vladimiru“.

Autor naslovnice je grafički dizajner Ivan Cakić.

 

Prvi broj Athanatika na 246 strana donosi sledeće tekstove:

 

RIJEČ UREDNIKA

 

REDAKCIJA ČASOPISA

 

PROZA

Legenda o Svetom Vladimiru – Pop Dukljanin

Posljednji zmaj [ili posljednja zmajomansa] – Adnadin Jašarević

Beleg – Ranko Krstajić

Voljeti vuka – Milisav Popović

Dubrovnik – Desislavino izgnanstvo – Miraš Martinović

Legenda o Kosačama – Adrijan Sarajlija

Razgovor – Tamara Lujak

DNK Hana mutna reka ludilo – Veselin Mišnjić

Priča – Damir Karakaš

Čelik od Jadrana – Dušan Jabučanin

Ničija zemlja – Filip David

Čuvaj se, čuvana Tetraktis – Vjera Banićević

Drevni – Alma Zornić

Boranya – Mirko Grdinić

Neka lica ovih priča – Božidar Zejak

Sloboda se kaže glad – Goran Skrobonja

Dušegupka – Tihomir Jovanović

Iznad Morače lebdela je izmaglica – Dragana Kršenković Brković

Vremenski putnik – Tatjana Milivojčević

 

IZ UGLA NAUKE I KRITIKE

Odnos: Fantastika – nadrealizam, približavanja i udaljavanja – prof. dr Vlada Urošević

Romaneskna trilogija Čeda Vukovića za djecu – preplet čudesnog, fantastičnog i naučnofantastičnog – prof. dr Budimir Aleksić

Njegoš kao pripovedač: Luča mikrokozma – prof. dr Sava Damjanov

Problemi poetike Stivena Kinga – dr Dejan Ognjanović

Tišina kao oblik samospoznaje na Hamzinom putu istine – dr Marijana Terić

Heroj kakav nam je i potreban – Nenad Gajić

 

PREVODI

O drugoj trilogiji Zemljomorja U. K. Legvin i saznanjima koje ona pruža: Komentar (2006)* – prof. dr Darko Suvin

Noćne čari fantastike – prof. dr Lidija Kapuševska-Drakulevska

 

INTERVJU

Goran Tribuson – Mnogo sam puta djelovao poput kakvog šizofrenog pisca

Božidar Zejak – Pisac magičnog realizma ili realistične magije

Likovna umjetnost

Tajna čojku čovjek je najviša (Petar Petrović Njegoš) – Ljiljana Zeković

digitalne ilustracije Ivan Cakić

 

STRIP

Učio sam čitati Dikana – Adnadin Jašarević

Fantastika Šeste Avenije – dr Luka Rakojević

Ilustracije i crteži autora stripa Luke Cakića

Stvaranje Filozofsona i Filozofine – Adnadin Jašarević

 

FILMSKE KRITIKE

Mad God – Mario Radišić

You Won’t Be Alone – Mario Radišić

 

IN MEMORIAM

Povodom desetogodišnjice smrti Reja Bredberija – Marijana Terić

Hronika o biblioteci kao krvotoku čovječanstva – Adnadin Jašarević

 

*

Za sve one koji su zainteresovani za kupovinu prvog časopisa za fantastiku u književnosti i umjetnosti "Athanatik" mogu se obratiti izdavaču Ouroboros - Izdavačka kuća na kontakt telefone: 068 533 695 i 068 042 722 ili putem imejl adrese: ouroboroscrnagora@gmail.com  / marijana.athanatik@yahoo.com

Moguća dostava za sve zemlje regiona. 

 

*

A kad smo već kod toga, da skrenem pažnju i na studiju crnogorske teoretičarke književnosti Marijane Terić, urednice ovog časopisa (prva Crnogorka koja je doktorirala iz oblasti fantastičke književnosti), koja bi mogla/morala da zanima i čitaoce ovog bloga, Putevima beskraja – Recepcija jugoslovenske fantastičke proze.

Radi se o njenoj prerađenoj doktorskoj disertaciji, u kojoj se bavila komparativnom analizom jugoslovenskih stvaralaca te napravila paralelu sa hispanoameričkom literaturom.

„Doktorska disertacija, u prvom dijelu, bavi se naučnim sagledavanjem i teorijskim određenjem fantastike. Na konkretnim literarnim ostvarenjima biram autore od svake od nacionalne književnosti s prostora bivše Jugoslavije te analiziram fantastičku prozu autora koji su stvarali pod uticajem Borhesa. Ali, ne samo pod uticajem Borhesa, nego i pod uticajem evropske i svetske literarne produkcije“, istakla je Terić.

Objavljeno izdanje monografije Putevi beskraja, namenjeno crnogorskoj čitalačkoj publici, štampano je kao autorsko izdanje uz podršku Ministarstva prosvjete, nauke, kulture i sporta Crne Gore. Izdanje namenjeno čitalaštvu u Srbiji biće objavljeno uskoro pod etiketom beogradske izdavačke kuće Alma.

Studija Putevi beskraja tretira fantastiku u delima najznačajnijih jugoslovenskih pisaca druge polovine 20. veka. Reč je o prerađenoj doktorskoj disertaciji na temu „Recepcija fantastike u jugoslovenskim književnostima (1945-1990)“ odbranjenoj na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu pod mentorstvom prof. dr Save Damjanova i članova komisije, dr Bojana Jovića i prof. dr Željka Milanovića.

Knjiga predstavlja istraživački projekat koji implicira komparativno izučavanje fantastičke literature u srpskoj, hrvatskoj, crnogorskoj, bosanskohercegovačkoj i makedonskoj književnosti, odnosno književnostima na prostoru bivše Jugoslavije sa izuzetkom slovenačke.

Budući da je reč o književnostima srodnih jezika koje su delile prostornu povezanost i kulturnu istoriju, izbor književnih dela koja pripadaju fenomenu fantastike vezan je za autore sličnih poetičkih težnji. Odabrana dela se u monografiji posmatraju kroz prizmu savremenih teorijskih paradigmi i analiziraju u interkulturalnom kontekstu evropskog, ali i svetskog književnog kruga.

Studija komparativnim pristupom ukazuje na recepciju fantastike u jugoslovenskim književnostima identifikujući brojne inovacijske impulse nastale pod uticajem svetske literature, koji pokreću inovativna strukturna rešenja nepoznata jugoslovenskom čitalaštvu tog perioda.

Recenzent, Željko Milanović, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, ističe da monografija Putevi beskraja pruža originalan naučni doprinos koji je važno prezentovati većem broju čitalaca. Toj proceni pridružuje se i prof. dr Zoran Živković ističući važnost studije Marijane Terić:

„Autorka se latila hvale vrednog poduhvata da osvetli jedno još nedovoljno proučeno područje kulture na ovim prostorima iz druge polovine dvadesetog veka – stasavanje fantastičke proze. Tek je u naše vreme postalo belodano da se na tom polju u pomenutom razdoblju odigrala svojevrsna revolucija – jedna književna vrsta uznapredovala je od marginalnog paraliterarnog žanra do matice visoke književnosti. Marijana Terić izvrsno je uočila i predočila ovo sazrevanje fantastike uopšte, a napose naučne fantastike, kojima danas više niko u akademskom svetu ne poriče samosvojnu vrednost“, kaže Živković.

Marijana Terić (1986, Nikšić) diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Nikšiću – Odsjek za srpski jezik i južnoslovenske književnosti. Na istom fakultetu magistrirala je 2013. godine, stekavši time zvanje magistra nauke o književnosti. Doktor je društveno-humanističkih nauka (filološke nauke) na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Objavljuje radove za više stručnih i naučnih časopisa za književnost. Autorka je monografije Unutrašnja strana vremena (Fakultet za crnogorski jezik i književnost, Cetinje, 2016), Književne opservacije (2021) i „Putevima beskraja – Recepcija jugoslovenske fantastičke proze“ (2021/2022).

SADRŽAJ:

UVODNE NAPOMENE

 

I FANTASTIČKA KNJIŽEVNOST ‒ KNJIŽEVNOTEORIJSKA SAGLEDAVANJA
1. Pristupi proučavanju fantastike
2. Kratak pregled tipova fantastike
2.1. Postmoderna fantastika

 

II ULOGA I ZNAČAJ TEORIJE RECEPCIJE U NAUCI O KNJIŽEVNOSTI

 

III PREGLED KNJIŽEVNO-KRITIČKIH PUBLIKACIJA
1. Recepcija fantastike u hrvatskoj književnosti
2. Srpska fantastika u književnoj kritici
3. Fantastika u bosanskohercegovačkoj književnosti
4. Makedonska književnost u kritičkom ogledalu
5. Crnogorska književno-kritička sagledavanja fantastike
5.1. Slobodan Vukanović kao utemeljivač savremene crnogorske fantastike

 

IV NAUČNA FANTASTIKA
1. Fantastična biografija „pionira naučne fantastike“ Zorana Živkovića

 

V HISPANOAMERIČKA FANTASTIČKA LITERATURA
1. Horhe Luis Borhes kao model umjetničkoga stvaranja
2. Svijet Borhesovog djela
3. Sistem simbola u Borhesovoj prozi

 

VI FANTASTIKA U KRATKIM PROZNIM DJELIMA JUGOSLOVENSKIH PISACA
1. Poetička obilježja hrvatskih stvaralaca i recepcija njihovih djela
2. Lađa od vode Pavla Pavličića
2.1. „Lađa od vode“ kao programski tekst fantastičara
3. Proza Gorana Tribusona
3.1. Fantastička komponenta Tribusonove „Praške smrti“
4. Hrvatska prozna preplitanja

 

VII MLADA SRPSKA KNJIŽEVNOST
1. Mlada srpska proza: kontroverze i književnokritički stavovi
1.1. Književna kritika: Tema broja „Mlada srpska proza ili proza razlike“
2. Metapoetski diskurs i lavirintna proza Milorada Pavića
3. Pavić i postmoderni fantastički diskurs
4. Metaliteralna i intertekstualna struktura Pavićevog teksta
4.1. „Večera u krčmi Kod znaka pitanja“‒ povampireni tekstovi dvojice autora
5. Nonsensi i provokacije u prozi Save Damjanova

 

VIII FANTAZMAGORIJSKA SLIKA SVIJETA U PROZI MIODRAGA BULATOVIĆA
1. Pisac „s one strane zla“
2. Satirično-fantastičko modelovanje svijeta u Bulatovićevoj prozi (recepcija zbirke pripovjedaka Đavoli dolaze i Vuk i zvono)
3. Fantastika, groteska, satira
4. Crnogorska književnost fantastičkog usmjerenja

 

IX „GENERACIJA SEDAMDESETIH“ U MAKEDONSKOJ LITERATURI
1. Kako se pišu priče (Noćni fijaker Vlada Uroševića)

 

X EFEKAT ZAČUDNOSTI U PROZI IRFANA HOROZOVIĆA
1. Lavirintska struktura prozā Talhe ili šedrvanski vrt

 

ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

BIBLIOGRAFIJA

IMENSKI REGISTAR

INDEKS POJMOVA

BIOGRAFIJA AUTORA

Dva nekrologa: RUĐERO DEODATO i AGUSTI VILJARONGA

             Nisam hteo da u novu godinu ulazimo s nekrolozima, smrtovnicama, suzama i crninom, iako nas je tik uoči dočeka tzv. Nove Godine (Plisken bi reko „Nova ŠTA?!“) napustio jedan od velikana horora, Italijanski maestro, Ruđero Deodato. Nažalost, pre neki dan umro je, veoma prerano, u naponu snage i usred pripremanja novog horor filma, Agusti Viljaronga, i zato osećam potrebu da se makar ukratko oprostim na ovom mestu od njih.

            Deodata sam imao priliku i da upoznam na Grosmanu, u Sloveniji, i da uradim jedan od svojih najdražih intervjua.

            Možete ga pročitati, na engleskom, ovde:

Ruggero Deodato Interview at Grossmann 2009

 

            Mogu reći da je na mene ostavio povoljan utisak kao malo koja horor veličina koju sam upoznao – ne zato što su ostali bili drkadžije, nego zato što je “notorni”, “ozloglašeni” reditelj “najzabranjivanijeg, najšokantnijeg, najštagod filma” (kako su skoro bez izuzetka glasili naslovi „vesti“ senzacionalistički-debilnih „novinara“, tj. pisaca klikbejt članaka) zapravo, pogađate, izuzetno topla, srdačna, duhovita osoba s kojom je bilo uživanje pričati.

            Moj osvrt na njegovo remek-delo (i svako ko ne vidi da je to remek-delo u najstrožem smislu reči je slepac, to mogu da vam potpišem i izdam potvrdu s pečatom) možete čitati ovde:

CANNIBAL HOLOCAUST (1980)

 

Na blogu imate i moj prikaz njegovog manje znanog, i ređe hvaljenog, a odličnog filma – istina, nema tu horora ni u tragovima, ali radi se o vrhunski zabavnom, ciničnom i unikatnom pajkanskom-drugarskom filmu koji toplo preporučujem. Pa gledajte samo taj genijalan naslov! ŽIVI KAO PAJKAN, UMRI KAO ČOVEK!

LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN (1976)

 

A za zabavu i razonodu, evo i mog kratkog, slikovitog podsećanja na Deodatov zabavni treš (koji umalo da nije režirao Slobodan Šijan!):

THE BARBARIANS (1987)

 

I još jedan zabavni treš hororčić:

DIAL HELP (1988)

 

Ako bi trebalo da sumiram opus ovog reditelja, to bi moglo izgledati ovako nekako.

 

Ruđero Deodato

(Ruggero Deodato, 1939 - 2022)

 

Značaj:

 

Režirao jedan od najboljih (i najzloglasnijih) italijanskih horor filmova svih vremena, KANIBALSKI HOLOKAUST. Ova tvrdnja bi se mogla proširiti tako da glasi „jedan od najboljih italijanskih filmova svih vremena, bez obzira na žanr“. A možda ne bi bilo preterano ako bismo reč „italijanski“ zamenili sa „svetski“?

 

Jedan je od najpouzdanijih, najtalentovanijih i najhrabrijih od svih italijanskih eksploatatorskih režisera, sa talentom i integritetom iznad odradeka s kojima se ponekad lenjo trpa u isti koš kakvi su Serđo Martino, Umberto Lenci, Luiđi Koci, i slični.

 

Sa značajnim uspehom okušao se u brojnim žanrovima izvan horora: policijski triler ŽIVI KAO PAJKAN, UMRI KAO ČOVEK (1976) je vanredno dobar i nadahnut primer euro-eksploatacije.

 

Često je uspevao da pomiri komercijalne i eksploatacijske momente sa stavom i ličnim pečatom koji njegove najbolje filmove izdvajaju kao autentične autorske proizvode.

 

 

Kurioziteti:

 

Karijeru počeo kao asistent Roberta Roselinija, a radio je i kao režiser II ekipe na filmovima Rikarda Frede, Antonija Margeritija i Džozefa Louzija. Posebno se istakao na kultnom špageti vesternu ĐANGO Serđa Korbučija (gde je sam snimio većinu scena u Španiji), nakon kojeg mu je pružena prilika da režira sopstvene projekte.

 

Radio veliki broj eksploatacijskih filmova različitih žanrova, od krimića do erotskih melodrama i „istorijskih“ filmova o Herkulu (tzv. peplum).

 

Na filmovima POSLEDNJI KANIBALSKI SVET i KANIBALSKI HOLOKAUST asistent mu je bio Lamberto Bava.

 

KANIBALSKI HOLOKAUST je jedan od 10 najgledanijih filmova svih vremena u Japanu (zarada je oko 7 milijardi jena).

 

Kao i Fulči i Rambaldi pre njega, morao je da na sudu sa svojim majstorom za efekte dokazuje da nasilje (nad ljudima) u HOLOKAUSTU nije stvarno; takođe se pojavio sa glumcima u jednoj TV emisiji kako bi dokazao da nisu ubijeni pred kamerama.

 

KANIBALSKI HOLOKAUST je navodno bio zabranjen u oko 60 zemalja (uključujući Italiju). U Italiji je sudskom odlukom povučen mesec dana nakon premijere, februara 1980. (zbog scena ubijanja životinja), i Deodato je tu odluku sudski osporio tek 1983, kada je film vraćen u bioskope.

 

U brojnim intervjuima Deodato nije skrivao ponos zbog KANIBALSKOG HOLOKAUSTA, i otvoreno ga je nazivao remek delom. Tako, u knjizi Spaghetti Nightmares, on kaže: „KANIBALSKI HOLOKAUST je sjajan film. Čak i danas kada ga gledam, ne mogu da shvatim kako sam mogao da ga snimim sa toliko finese i stručnosti. Taj film nikako nije mogao da ispadne bolji nego što jeste!“

 

Robert Kerman (zapravo Roberto Bola), koji igra profesora u KANIBALSKOM HOLOKAUSTU, bio je porno glumac, sa zapaženim ulogama u filmovima poput SEX WISH, DEBBIE DOES DALLAS i THE LADY IS A TRAMP.

 

Nakon što je odgledao HOLOKAUST, veliki režiser Serđo Leone napisao je Deodatu sledeće: ''Dragi Ruđero, kakav film! Drugi njegov deo je remek-delo kinematografskog realizma i sve izgleda tako realno da mislim da ćeš imati nevolja sa čitavim svetom.''

 

 

Najbolji horor filmovi:

 

 

1. Cannibal Holocaust (1980)

2. La Casa sperduta nel parco (1980)

3. Ultimo mondo cannibale (1977)

4. Un Delitto poco comune (1988)

5. Camping del terrore (1987)

 

Izvan horora: LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN i CUT AND RUN.

 

 

AGUSTI VILJARONGA

(AGUSTÍ VILLARONGA, 1953 - 2023)

 

AGUSTÍ VILLARONGA je bio jedan od najbizarnijih i najoriginalnijih španskih reditelja. Ujedno i jedan od najslabije poznatih širim krugovima filmofila, jer nije bio izvikan kao (božemesačuvaj) Džes Franko, ili kao respektabilniji Amenabar, Balaguero, Plaza i kompanija.

 

Viljaronga je, kao malo koji reditelj, umeo da proizvede atmosferu neprijatnosti, nelagode, paranoje i gnusnosti koji mogu imati čisto ljudsko poreklo, ili (ređe) i natprirodno. Umeo je da bude prljav, telesan, provokativan korišćenjem seksualnosti koja je nekako uvek nadomak smrti, krvi, zločina. Malo je reditelja koji su nasilje prikazali u svoj njegovoj ogavnosti – ne samo u jeftinom splatter smislu (mada, nije on bežao od krvi i eksplicitnosti), nego i u smislu impakta tih scena, kako trenutnog tako i kasnijeg. U njegovim filmovima atmosfera je tako gusta da nasilje lako može da plane svakog minuta – a i jednom kad se odigra, njegov odjek ostaje da visi u vazduhu i truje ga svojom toksičnošću. Mijazmu Zla malo je ko uhvatio tako dobro kao Viljaronga… Mogla bi se povući čak i neka paralela sa Kadijevićem u tom smislu (kako u tretmanu nasilja u ratnim dramama, tako i u spoju seksa i smrti u hororima), s tom razlikom što je Kadija militantni slovenski balkanski heterosexualac, dok je Vilja bio španski homosexualac.

Iz Viljaronginog rukopisa mrak i boleština izviru tako prirodno i autentično da se to može uporediti sa vrlo malo njegovih kolega: recimo, Avati isto ovako naizgled bez truda ume da prizove iskonski mrak i skoro-nihilističku tminu u svojim drama-triler-hororima, ali pored njih, on u opusu ima i neke sladunjave melodrame i čak komedijice u kojima od toga nema ni traga. S druge strane, šta god da Viljaronga radi, to se ozbiljno primakne hororu – čak i njegov najmekaniji, najblaži, najljupkiji, najmanje mračni, zamalo-pa-dečji film, MOONCHILD (1989). Vidi moj prikaz ovde.

 

Cena gorenavedenih kvaliteta je, pored ostalog, i to da je Viljaronga snimao retko, sa nehumanim pauzama između filmova. Za svojih 70 godina potpisao je premalo bioskopskih filmova i pregršt kratkih. Šteta, i gubitak je pre svega naš, jer ipak je ovo čovek koji je ne samo zamislio, nego imao muda da napravi – i još kako da režira! – jednu od najkultnijih i najmorbidnijih horor-drama ikada, TRAS EL CRISTAL aka In a Glass Cage (1987), filmčinu kakvoj nema ravne.

 

Sticajem okolnosti nisam do sada pisao o ovom filmu ni na blogu niti drugde (iako sam pre par godina imao tu privilegiju da u njemu uživam na projekciji sa 35 mm trake u Slovenačkoj kinoteci u Ljubljani, tokom Kurja Polt festivala), ali zato jesam o njegovom drugom najboljem filmu, MORE aka EL MAR aka THE SEA (2000). Čitajte, balavite i pohitajte da ga nabavite ako niste na vreme pročitali moju preporuku OVDE.

Moj osvrt na njegov žanrovski najčistiji horor, 99.9, u kojem se spajaju Blekvud (panteistička strava), Maken (paganska boleština) i M. R. Džejms (čeprkanje po grobljima i neželjene posledice toga), ali modernizovani, u unikatnom spoju folk-horora, natprirodne strave i nekog kao SF-a, čitajte OVDE.

Na blogu takođe imate i moj rivju neopisivog filma o serijskom ubici specijalizovanom za trudnice, ARO TOLBUKHIN: IN THE MIND OF A KILLER (2002).

 

A ovde ste odavno mogli pročitati i moj rivju njegovog prekretničkog filma, kojim je najzad (nakratko) prodro u španski mejnstrim, PA NEGRE aka BLACK BREAD (2010).

Istina, CRNI LEBA (tačnije, PORATNI LEBA) je i poslednji veliki i važni Viljarongin film: nekolicina njegovih docnijih nisu me ni približno impresionirali (uprkos sporadičnim kvalitetima). Njegov THE BELLY OF THE SEA (EL VENTRE DEL MAR, 2021) zvuči zanimljivo (uprkos kritikama poput ove), govori o brodolomu koji je doveo do Splava Meduze; još uvek ne vidim da je procurio na mojim stalnim mestima: ako ga neko negde vidi ili poseduje, nek mi se javi.

 

Pred smrt je Vilja spremao nešto što zvuči kao potpuno fascinantan povratak na hororičnu teritoriju i sumorni teren tipičan za njega – film ČISTILIŠTE (Purgatory). Pogledajte taj plot i maštajte kakva bi divna mračna čudesa Vilja iz ovoga izvukao! Proučavalac antičke istorije i biblijske teologije poslat je u udaljeni sanatorijum kao pokajanje za svoje grehe. Tamo otkriva kult oko jednog pacijenta…

 

Pošto nema boga, ali ima raka, ovog ČISTILIŠTA smo sada lišeni, i ostaje nam samo PAKAO.

 

P.S. Solidan esej (ne moj!) o ovom reditelju imate OVDE.

RAZGOVORI: Noe, Žulavski, Kronenberg, Fasbinder, Hodorovski, Balabanov

 

Izdavač: Red Box
Godina izdanja: 2022
Br. str.: 167
Povez: broš
Format: 21 cm
Pismo: latinica

 

Šta kaže Dragan Dimčić, autor pogovora?

 

,,Filmovi Žulavskog, Kronenberga, Fasbindera, Noea, Hodorovskog i Balabanova, donose nam takvu vrstu slika i napadaju vizuelne i druge tabue „koji su pod krinkom etičkih i moralnih imperativa tako pažljivo ugrađeni u kolektivno nesvesno da im pridajemo legitimitet prirodnih zakona.“ Iako nam nije prijatno da gledamo takve prizore, ipak smo prisiljeni da se sa njima suočimo, postanemo svesni naših reakcija i upitamo se zašto tako reagujemo na njih. Zašto jedan deo ljudske egzistencije koji nam pomenuti autori predočavaju doživljavamo kao prljav, nedoličan, nedostojan, opasan i verovatno uvredljiv i neprihvatljiv?“

 

Šta kaže Ghoul?

 

U okviru edicije posvećene knjigama razgovora sa ljudima koji itekako imaju šta da kažu, a u velikoj meri su relevantni za čitaoce ovog bloga, Red Box je već objavio knjigu memorabilnog naslova RAZGOVORI S TOMASOM BERNHARDOM, koju sam vam već pohvalio i preporučio OVDE.

 

A sada imam još lakši posao. Znate onaj kliše, kad voditelj kaže: „A sada, čovek koga ne treba posebno predstavljati…“ E, otprilike bi se povodom ovog naslova moglo reći: „A sada, reditelji koje čitaocima ovog bloga ne treba posebno predstavljati – u knjizi koja se, stoga, praktično sama preporučuje!“

 

O većini ovih reditelja i njihovih remek-dela već sam izdašno pisao na blogu: pretražite malo arhivu, i naći ćete i moje osvrte na Noea, i Žulavskog, i na Kronenberga, i na Hodorovskog (naći ćete čak i foto-izveštaj mog susreta s njim, kad je bio u Beogradu, kojom prilikom sam i sam radio intervju s njim), i na više filmova Balabanova.

 

Jedino mi Fasbinder ne leži prirodno u ovu grupicu: njega niti sam nešto mnogo gledao niti ga smatram vrednim ovog društva, a njegov (srećom, kratki: 10 strana) intervju u ovoj knjizi odlično ilustruje i zašto. Prosto, moji nazori i njegovi nazori nisu mnogo bliski. Poštujem ga kao nekoga ko je pokušavao da radi nešto drugačije, na svoj način, (i kao potpisnika nekih od najlepših NASLOVA – naglašavam, naslova, ne filmova – u istoriji!) ali mene to ne dotiče i ne zanima.  

 

Recimo, na strani 59 ove knjige Fasbinder kaže: „Ako prihvatite da je smrt deo života, onda se više ne plašite. Ne plašite se ni tuđih smrti.“ Na to mogu samo da kažem: Koješta! Prihvatanje smrti je inteligentnom čoveku ne samo nemoguće nego i nenormalno – kako svoje (koja je nezamisliva), tako i, naročito, smrti bliskih, dragih osoba. Previše sam najdražih izgubio samo u prethodnih pet godina a da bih prihvatao Fasbinderovu „mudrost“ kao nešto više od gomilice praznih reči koje možda mogu da se sroče u neki sofizam, u neku simpatično-zvučeću demagogiju, poetsko trla-baba-lan, ali koje sa (mojim) životom i poimanjem stvari nemaju nikakvog dodira (baš kao i njegovi filmovi).

 

To što sa ovim rediteljem nisam istomišljenik ipak ne znači da je razgovor sa njim nezanimljiv i nevredan pažnje: ima tu, recimo, vrednog obrazloženja zašto ne prihvata da manjinske grupe, a naročito gejeve, prikazuje zaslađeno-patetično, kao žrtve – umesto toga, veli on: „Žrtva je prisiljena na svoje ponašanje – baš zato što je ugnjetavana.“ Itd.

 

Ili prajsles genijalan smehotresan momenat, kad objašnjava zašto ne voli Glodarov Do poslednjeg Zadaha. To vam neću spojlovati, vredi da sami otkrijete. Reći ću samo da ima neke veze sa diranjem za kurac. Glasno se tu zasmejah!

 

Eto, a ako mi je čak i Fasbinder, tako tuđ, kazao ponešto zanimljivo i vredno, šta tek reći o ostalim rediteljima, koje sve odreda obožavam i visoko cenim?

 

Žulavski, kao i obično, bez dlake na jeziku, govori o problemima sa čudovištem u POSSESSION, o fijasku NA SREBRNOM GLOBUSU, o svojim probitačnijim, uspešnijim poljskim „kolegama“…

 

Kronenberg, iz vremena EXISTENZA, osvrće se na svoje filmove u razgovoru pod naslovom „Filmski reditelj kao filozof“ (mada, ima on i boljih i filozofskijih intervjua od ovoga).

 

Sa Balabanovim zapravo imamo dva razgovora: jedan je povodom filma KARGO 200 (njegov najmračniji, zamalo pa najhororičniji), prosvetljujuć i o tom filmu i o Rusiji iz tog vremena, sredine osamdesetih, na ivici raspada; drugi je mladalački, i moram reći više je to klinačka bezvezarija i ćaskanje i brbljanje bez naročitog uvida i vrednosti, jer izbegava bilo kakav konkretan odgovor, i uglavnom vrda i relativizuje. 

Razgovori s Noeom i Hodorovskim spadaju u vrhunce ove knjige (i zbog obima i zbog sadržine i zato što pokrivaju čitave karijere, a ne samo jedan, trenutno aktuelan film) a preuzeti su iz knjige DARK STARS RISING Šejda Rupa, koju sam svojevremeno prikazivao na netu, na engleskom. Moj rivju ove izuzetne, davno rasprodate knjige imate na mom engleskom blogu, OVDE.

 

Ako bih cepidlačio, rekao bih da ni nepotpisani priređivač, ni autor pogovora (da li je on ovaj sadržaj odabrao i priredio? možda, ali to nigde tako ne piše) nisu adekvatno objasnili dva ključna pitanja: 1) Zašto BAŠ OVI reditelji? i 2) Zašto BAŠ OVI intervjui sa njima, a ne neki drugi? Recimo, da se ja pitam, od Žulavskog bih odabrao beskrajno sadržajniji, bogatiji, krcatiji pronicljivim uvidima i anegdotama i analizama i svačime, koji je izašao u EYEBALL kompendijumu, a koji se uzgred čak i pominje u ovom, kraćem i skromnijem, odabranom za ovu knjigu.

 

Međutim, takvo cepidlačenje ostavimo smaračima poput mene: većina filmofila koji cene pomenute reditelje biće srećni što postoje ovaj izdavač i ova edicija, i što objavljuju stvari vredne čitanja. Recimo, u najavi je Verner Hercog, još jedan meni mnogoobožavani reditelj, o kojem sam poprilično pisao na blogu – sa knjigom OSVAJANJE BESMISLENOG. Zato, podržite ih, kupujte, čitajte, hvalite, preporučujte – jer ima šta! I jer želimo još ovoga i ovakvoga!