GROSSMANN 2011

 Ove godine se Grosman fest dešava 25-30. Jula: festival sa najgenijalnijim konceptom u istoriji civilizacije: žanrovski filmovi + VINO od lokalnih majstora, iskusnih vinara. Tko bi pak tomu odolio? Ja svakako ne! Prošle godine sam preskočio tu zabavu jer sam je u skoro istom terminu imao na montrealskoj subverzivnoj Fantaziji, ali ove godine ću to da nadoknadim, pošto me nisu izmorili na Fantastic Zagreb a ni Palić film festival sa koga upravo odlazim.

Glavni takmičarski program je, moram reći, pomalo tanak i sačinjen od drugorazrednih (at best) naslova, među kojima se ističe jedino novi de la Iglesija. Istina, ima tu nekoliko zanimljivo izgledajućih a za sada divx-piratima nedostupnih naslova koje ću premijerno overiti na licu mjesta, pa eto... Možda me ponešto tu i prijatno iznenadi. 

EUROPE EXPRESS ima nekoliko intrigantnih naslova, među kojima me ipak najviše privlači prilika da u bioskopu overim TAXIDERMIJU, mada i ovaj DARK SOULS može biti zabavan.

Posebnu preporuku od mene ima program ASIAN TIGERS – prilika da na mega-platnu repriziram izvanredne TETSUO THE BULLET MAN i THE BOXER'S OMEN/MO, oba sa 35 mm printova!

Ja sam direktno skrivio mini-program pod naslovom LOVECRAFT'S TENTACLES u kome će biti prikazana dva naslova o kojima sam ovde na blogu već pisao: THE WHISPERER IN DARKNESS i THE COLOUR OUT OF SPACE (Die Farbe). Ja ću ih takođe i najaviti pred publikom.

            Kad sam već kod mojih akcija, na Grosmanu će biti upriličena i promocija 2. izdanja mog romana NAŽIVO na kojoj ću o tom zlodelu sa mnom razgovarati Aca Radivojević. Sjajnu festivalsku najavu za to zbitije možete videti ovde.

            Ovo gore nabrojano samo je delić ludila koje obećava ovogodišnji Grosman: biće tu još filmova, starih i novih (recimo, prilika da po prvi put u životu pogledam jedan film sa Čakom Norisom u gl. Ulozi – i to baš DELTA FORCE!), a biće i izložbi, performansa, koncerata, razgovora s gostima i sličnih radnji, pa zato koga zanima i ko je u stanju da svrati na ovo dešavanje (odavno pečatirano sa Ghoul's Seal of Approval!) – neka overi sajt gde sve to lepo piše.

            Da li sam pomenuo da je ovo, uz sve rečeno, i FESTIVAL VINA? Na sajtu festa imate i spektakularni WINE PROGRAM sa svakodnevnim konzumacijama i wine-related aktivnostima, te stoga... ko tome može odoleti??? Ja sigurno ne!

            P.S. Ovaj festival je oduvek narod privlačio i odličnim gostima. Sećate se već koga sam susretao tamo tokom prethodnih godina: Corman, Yuzna, Deodato, Kaufmann, Buttgereit itd. Uz malo searcha možete ovde na blogu naći intervjue koje sam sa njima na Grosmanu radio. Glavni Gost ovogodišnjeg festivala još uvek je top secret, i ne smem ga razotkrivati, ali ako zaista uspe da dođe – biće to možda i najveće ime koje je do sada na Grosman došlo iz engleski-govorećeg sveta.  

Stay tuned, ako me ne otruju u Press centru kao pretprošle godine bajatim sokom ili tako nečim, javljaću se i otuda. Pratite Kult, i Znaćete!

2001 MANIACS (2005)

-->

Rivju by Aleksandar Janjić

Režija: Tim Sullivan

Scenario: Chris Kobin, Tim Sullivan

2001 Maniacs izvjesnog Tima Sullivana predstavlja vrlo rijedak primjer uspješnog rimejka poznatog filma. Potrebno je odabrati film sa dovoljno dobrom idejom i dovoljno slabom (ili zastarjelom) realizacijom, a zatim biti dovoljno ne-glup da se čitava stvar unaprijedi. Film Two Thousand Maniacs! Herschella Gordona Lewisa je prosto savršena podloga za rimejk, za razliku od klasika tipa The Thing koji su neke jadne budale nedavno uzele da tranžiraju.

First things first – odmah se da primijetiti da je iz naslova filma ispario uzvičnik, ali smo zato dobili još jednog manijaka. Nije da je to pravi neku spektakularnu razliku, mind you, u pitanju je napredak od svega pola promila, a i svakako niti ih je u originalu bilo dvije hiljade, niti ih ovde ima 2001 (obratite pažnju na ovo briljantno alterniranje između slova i brojeva, u skladu sa nazivima oba filma). Ko bi tačno bio taj novi manijak teško je reći, jer nisu svi likovi iz rimejka analogoni onima iz originala, ali na IMDb-u je neko dao prijedlog da to bude djevojčica koja presuje pacova. To je solidan prijedlog, ali isto tako bi mogao da bude i onaj lik što pokušava da vodi ljubav s ovcom. Take your pick.

 

Toliko što se tiče naslova filma (a znamo da je naslov najbitnija stvar u bilo kom umjetničkom djelu). Da nastavim misao započetu prvom rečenicom u tekstu – 2001 Maniacs obilato koristi vremenski ponor koji ga dijeli od Luisovog originala. Sredinom šezdesetih kotrljanje u buradima sa ekserima, raščetvorenje (sp?) konjima i slične stvari bile su sasvim prihvatljive, ali psovke i golotinja nisu, tako da je to nedostajalo. Takođe, zahvaljujući napretku u poštovanju ljudskih prava, neke manjinske grupe kao što su crnci i homoseksualci izborile su se da i njih po hororima ravnopravno kasape kao i normalne ljude. Kad već spomenuh crnca i homoseksualca – ovaj drugi strada na vrlo upečatljiv način, a ovaj prvi je konstantna meta rasističkih pošalica svojih južnjačkih domaćina, mada im ni on ne ostaje dužan. To nam obezbjeđuje vrlo solidno prepucavanje na rasnoj osnovi, što je lijepo osvježenje u moru bljutavih PC ostvarenja. Uopšte, ovde je politička korektnost na vrlo niskom nivou.

Sa originalom ovaj film ima relativno malo zajedničkog. Ispoštovana je okvirna ideja o južnjačkom gradiću u kom se obilježavanje masakra sjevernjačkih trupa u vrijeme Građanskog rata pretvara u krvavi pokolj nad gostima (uključujući po mom mišljenju bezvezan natprirodni plot twist na kraju, o kome će biti nešto više riječi u spojleričnom pasusu pred kraj), zatim, nekoliko likova se ponovo pojavljuje (npr. gradonačelnik Bakmen) i konačno – tu je ponovo neizbježna himna The South's Gonna Rise Again, u nekoliko izvedbi, s tim da nijedna ne može ni da primiriše originalnoj verziji samog Luisa.

 

Sve ostalo je promijenjeno u skladu sa dvaes prvim vijekom u kome se nalazimo. Nasilja ima više i bolje je urađeno. Očuvana je maštovitost originalnih ubistava, uz eksplicitniju egzekuciju (teeheehee...) Činjenica da pogibija ima više je logična posljedica većeg broja sjevernjačkih posjetilaca koji služe kao meso za roštilj (mislim bukvalno). Opet u skladu sa modernim horor konvencijama – to više nisu normalni ljudi kao u originalu, već izrazito iritantne balave studentske pacovčine željne isključivo seksa, droge, alkohola i dernečenja (a pogotovo ovog prvog), koji već od prve sekunde ne ostavljaju ni promil sumnje u to za koga ćete da navijate u filmu (hint: ne za njih). Luisovi likovi jesu bili drveniji od Kristofera Lambera, ali to im je i najveća krivica – ovu ovde stoku biste vjerovatno i lično rukama zadavili da ih negdje sretnete usput. Srećom, ovde imamo vrlo efikasnu deratizacionu ekipu predvođenu Robertom Englundom, koja će eksterminaciju da obavi mnogo bolje od vas. Osim toga, vjerovatno poenta i nije bila da se stvore ubjedljivi i simpatični likovi kao npr. u Wrong Turnu jer onda bismo navijali za njih i na šta bi to ličilo? Ni na šta, eto na šta.

Ginuća postava izgleda otprilike ovako: Prvo, tu su tri studenta krelca koje profesor Peter Stormare (???) kažnjava domaćom zadaćom preko raspusta jer mu ometaju predavanje. Now, uvijek sam za Petera Stormarea, ali je malo neobično da mu u ovakvom filmu daju normalnu ulogu profe koji se samo nakratko pojavi na početku filma, a ne recimo jednog od manijaka, gdje bi sigurno briljirao. E uglavnom, toj trojici budaletina naravno ni na pamet ne pada da pišu svoje eseje, već idu na more u Floridu ili tako nešto, ali naravno usput zalutaju jer su potpuni idioti. Zatim, imamo nekog homića sa neke (mislim) dvije fufice, ali da budem fer – taj homić je još i ponajmanje antipatičan lik. Oni na putu nalete na ovu prethodnu trojicu i svih šestoro završe u Pleasant Valleyu. Konačno, posljednji stižu dvoje bajkera, crnac i Kineskinja, koja izgleda kao Kineskinja taman kolko sam ja iz Nikaragve. Izgleda da su se svi Kinezi preselili iz Amerike u Bosnu, dok su morali neku prokletu bjelkinju da zaposle za to ulogu.

 

Karikiranje Južnjaka je (namjerno) potpuno pretjerano i dovedeno na nivo čiste parodije. Prisutni su apsolutno svi omiljeni stereotipi, počevši od karikiranih akcenata, kostimografije koja uključuje slamnate šešire, farmerke s tregerima i sl., do incesta, sodomije i sličnih stvari. Pretpostavljam da ovde režiseru nije bila namjera da mlati mrtvog konja, već prije da tjera šegu sa samim stereotipima – kao „evo, ovde smo mi Južnjaci, stereotipni ko iz slikovnice, i saćemo da vas pokoljemo i izroštiljamo!“. Prema svojim sjevernjačkim „herojima“ Saliven ne osjeća apsolutno nikakvo sažaljenje i neštedimice ih troši, što je za svaku pohvalu.

2001 Maniacs uprkos karikaturama od likova nekako uspijeva da održi dobru atmosferu od početka do kraja. Ono silno glupiranje ne potire činjenicu da je vrlo solidno obrađen onaj omiljeni stivenkingovski motiv o naizgled prijatnom mjestu gdje ispod površine lurkuje neko jezivo zlo. E sad, to sve važi do samog kraja, a onda nastupaju problemi, koji će biti opisani u sljedećem spojleričnom pasusu.

 

SPOJLER:

Kao i u originalu, ovde se takođe ispostavlja da je Pleasant Valley samo priviđenje, odnosno odavno mrtvo i napušteno mjesto, čiji stanovnici su zapravo duhovi ljudi pobijenih prije sto godina koji traže svoju osvetu. Ono što je meni lično zasmetalo kod toga je što to narušava atmosferu filma – otprilike kao kad bi se Deliverance naprasno pretvorio u Drive Angry. Drugo, ako je već u pitanju grad duhova, onda mislim da je to trebalo da bude jasno od početka i da se u samom startu ide sa mnogo ekstravagantnijim metodama uništavanja žive sile, groznim čudovištima i sličnim stvarima. Ipak, u odnosu na original, mora se priznati da ovde ima nekoliko hintova da stvari nisu baš onakve kakve izgledaju, tako da twist na kraju nije baš sasvim s neba pa u rebra.

KRAJ SPOJLERA.  

Jedino što bih zamjerio ovom filmu jeste nekoliko scena koje su morale da budu duže i eksplicitnije. Tu prvenstveno mislim na vaćarenje dvije rodice pod drvetom i kupanje nekih cura. Doduše, neko je napisao da je režiser gej, tako da bi trebalo da budemo sretni i onim što imamo, kao i činjenicom da nismo previše terorisani golim muškim torzoima ili dupetima.

DEMONOLOZI

Iz knjige ENCYCLOPEDIA OF WITCHCRAFT AND DEMONOLOGY by Rossell Hope Robbins

Preveo: Dejan Ognjanović

Prvobitno objavljeno u tematu GRADINE o Demonologiji.

 

Pošto su raniji autori dela o veštičarstvu (pre 1550) ustanovili glavne odlike veštičje jeresi a njihovi principi u uprošćenom obliku dospeli do lokalnih sudija, ta teorija je prefinjena i produbljena u dobu približno između 1580. i 1620. u obimnim priručnicima raznih autora. Ovi demonolozi mogli bi se bolje nazvati 'vešticolozima', jer su bili više preokupirani zlodelima veštičjim nego li lukavstvima đavoljim. Ovo su najpoznatiji autori i dela na ovu temu iz tog perioda: 

 

            Žan Boden (Jean Bodin), De la Demonomanie des sorciers (Pariz, 1580)

            Peter Binsfeld (Peter Binsfeld), Tractatus  de Confessionibus Maleficorum et Sagarum (? Treves, 1589)

            Nikolas Remi (Nicholas Remy), Daemonolatreiae (Lion, 1595)

            Martin Antoan Del Rio (Martin Antoine Del Rio), Disquisitionum Magicarum (Luven, 1599)

            Anri Božue (Henri Boguet), Discours des sorciers (Lion, 1602)

            Frančesko-Maria Guaco (Francesco-Maria Guazzo), Compendium Maleficarum (Milano, 1608)

            Pjer de Lankr (Pierre de Lancre), Tableau de l'inconstance des mauvais anges (Pariz, 1612)

            Ludoviko Maria Sinistrari (Ludovico Maria Sinistrari), De Demonialitate, (1700)

 

            Argumenti, anegdote, izveštaji sa suđenja, lična iskustva kao i prestiž autora osiguravali su popularnost ovih knjiga. Njihov uticaj je bio uvećan stalnim preštampavanjima i pozajmicama kod manje bitnih autora. Tokom vrhunca veštičarskog ludila objavljeno je mnogo sličnih knjiga koje, međutim, nisu stekle autoritativni status gorenavedenih. Među sekundarnim demonolozima nalaze se:

            Lamber Dano (Lambert Daneau), Les Sorciers, ( Ženeva ?, 1564)

            Ludvig Lavater (Ludwig Lavater), De Spectris, Lemuribus, et Magis (Ženeva, 1570)

            Pjer Node (Pierre Node), Declamation contre l'erreur execrable des maleficiers, sorciers (Pariz, 1578)

            Johan Georg Godelman (Johan Georg Godelmann), Disputatio de Magis, (Frankfurt, 1584)

            Đovani Lorenco Anania (Giovanni Lorenzo Anania), De Natura Demonum (Venecija, 1589)

            Heningus Grosius (Henningus Grosius), Magica (Eisleben, 1597)

            Petrus Valderama (Petrus Valderama), Histoire genereale du monde (Pariz, 1619)

            --- Processus Juridicus contra Sagas (Keln, 1629), ponekad pogrešno pripisan Polu Lejmanu (Paul Laymann).

            Hajnrih fon Šultajs (Heinrich von Schultheis), Eine aussfuhrliche Instruction (Keln, 1634)

            Benedikt Karpcov (Benedict Carpzov), Practica Nova Rerum Criminalum (Vitenberg, 1635)

            Žak d'Oten (Jacques d'Autun), L'incredulite savante et la credulite ignorante au sujet des magiciens et des sorciers (Lion, 1671)

            Bartolomaus Anhorn (Bartholomaus Anhorn), Magiologia (Bazel, 1674)

            Demonolozi su iskonstruisali mit veštičarenja, ponavljajući jedan od drugog, kao da će ponavljanje proizvesti verodostojnost. Tako je Del Rio iz Malleus Maleficarum-a, tog izvora inspiracije za sve potonje autoritete, ponovio gledište da inkubus pita vešticu da li želi da zatrudni s njim ili ne. Sinistrari (1700), poslednji demonolog, pozajmio je od Guaca (1608) opis veštičjeg belega kao ''obličje zeca, žabe, pauka, malog psa, ili miša.'' Ali i sam Guaco je ovaj opis uzeo od Del Rija (1599).

            Budući da su mnogi od ovih autora, pored profesije advokata i teologa, bili još i sudije na suđenjima vešticama, imali su neograničenu mogućnost da teoriju veštičarstva razviju po sopstvenom nahođenju. Njihovi izveštaji o priznanjima do kojih su došli prema tome predstavljaju odraz njihovih umova, a ne halucinacija izmučenih žena, ili još manje - nekakve objektivne stvarnosti.

            U Engleskoj je veštičje ludilo bilo blago u poređenju sa onim u Francuskoj ili Nemačkoj, pa su stoga i engleski teoretičari relativno trezveni. Dalje, ekstremističke knjige su se u Engleskoj pojavile vrlo kasno, u doba kada je verovanje u veštice bilo gotovo pri kraju: kralj Džejms (King James I, Demonology, Edinburg, 1597) je jedina rana paralela evropskim autoritetima. Engleski demonolozi nikada nisu imali zastrašujući uticaj francuskih demonologa koji su pisali na vrhuncu proganjanja veštica.

            Promoterima ove opsene suprotstavljali su se hrabri pisci koji su rizikovali svoje posede i živote, ali njihov broj je mali. Međutim, bez njihovog zalaganja za humanističke standarde i za jedan zakon za sva zlodela, i bez njihovog insistiranja na razumu nasuprot mračnjaštva, veštičarenje bi nestalo mnogo kasnije nego što jeste. U ove autore spadaju:

 

            Samuel de Kasini (Samuel de Cassini), Question de la Strie (Pavia, 1505)

            Johan Vejer (Johan Weyer), De Praestigiis Daemonum (Bazel, 1563)

            Redžinald Skot (Reginald Scot), The Discovery of Witchcraft (London, 1584)

            Kornelijus Lus (Cornelius Loos), De Vera et Falsa Magia (Keln, 1592)

            Adam Taner (Adam Tanner), Disputationes (Ingolštat, 1617)

            Frensis Hačinson (Francis Hutchinson), An Historical Essay Concerning Witchcraft (London, 1718)

DIE FARBE (The Colour Out of Space, 2010)

***

3-

Solidan film prema Lavkraftovoj BOJI IZVAN OVOG SVEMIRA čiji rivju objavih pre neki dan na TWITCHu. Evo ga.

If you want to see a Lovecraft adaptation done right, you have to look into small, independent films, done by talented enthusiasts, rather than fodder produced by the Hollywood machine. THE WHISPERER IN DARKNESS was one such example, and now there's another, coming a bit surprisingly from Germany. DIE FARBE (The Color) is the first attempt to do something other than a cheap monster-fest out of Lovecraft's story "The Colour out of Space" (1927). The movies "inspired" by it so far have been largely nonsensical, conventional cheapies like DIE, MONSTER, DIE! (1965) and THE CURSE (1987). This new COLOR follows faithfully the words of the story, and makes a pretty good attempt at capturing its spirit, too.

The story is a first-rate SF-horror classic and therefore the following shouldn't be spoilers to anyone remotely interested in the genre(s): a meteor falls somewhere in the backwoods, near a remote farm; scientists seem unable to determin the out-of-this-world properties of the strange stone, unlike any meteor ever seen; it spreads its influence on the environment, gradually "poisoning" the ground, the trees, the water, the people on the farm, until all of them rot from inside, crumble to dust and the area is turned into a "blasted heath". The living color goes back to the skies - or does it, really? The mysterious heaven is reflected in the earth's dark waters, and man is left dumbfounded, beyond comprehension, in a universe suddenly strange, alien, inhuman. The end.

The changes to Lovecraft's story are rather minimal: it is effortlessly transferred from New England to rural Germany just before WW2, while the framing story, set in the 1950s, deals with an attempt of a young American to find his father, American soldier who disappeared in Germany right after the war. The bulk of the story is, therefore, narrated (i.e. presented in a flashback) by a local participant in the strange events surrounding the Gartner farm. Other than that, everything else sticks close to the events described in the original story.

(...)

With all that's said above, THE COLOR remains one of the best and most ambitious Lovecraft adaptations ever made; what it achieves is quite respectable and worthy of support; there are flashes of brilliance, occasionally inspired images and a memorable mood, so that this film is strongly recommended to all those who love H. P. Lovecraft's writings, because they are its prime audience. Those who yearn for unconventional, weird, spooky horror can also give it a try. It is a solid signpost in the right direction and I hope the director will continue following it and aiming for the skies.

Review by Dejan Ognjanovic

http://twitchfilm.com/reviews/2011/07/die-farbe-review.php 

FANTASTIC ZAGREB (5): UKLETA VILA ANTA PAVELIĆA

            A sada je došao trenutak za dve najspektakularnije akcije obavljene u Zagrebu nakon dodira sa indžijelim demonolatrijskim knjigama. Obe su obavljene u cugu, jedna za drugom, jedne vrele večeri – vrele u gradu ali malo manje u brdima oko Zagreba, a ponajmanje u udobnom autu mog prijatelja Vuka Radića koji je bio glavni omogućitelj svega toga. Tačnije, zahvalnost dugujem pre svega već pominjanom "Jazavcu Srkiju" (ime i dosije poznati organima gonjenja), koji mi je skrenuo pažnju na obe ove lokacije. A onda, naravno, Vuku, koji se iscimao da obezbedi auto, da mene i Acu odveze u brda, horori, da isfotka skoro sve ovo dole što vidite, i na kraju, kao da sve to nije dovoljno, još i da nas odvede na večeru da zasladimo sve ove strave i užase! Dakle, anđeo, iako Vuk. A na kraju, hvala opet Srkiju, jer njegove su sve donje fotke načinjene po sunčanom danu (razlika u odnosu na naše, večernje, vrlo je vidljiva).

            Vuk je, inače, ko-urednik u JUTARNJEM LISTU, i za manje od godinu dana uspeo je da nedeljnom specijalu podigne tiraž za neke grdne cifre, a upoznali smo se i družili u Beogradu prošle godine, gde je spremao svoj M.A. rad o vezi između špageti westerna i partizanskog filma. Memorabilno beše to jedno veče u predivnoj bašti u Beogradu, iza hotela Petit Piaf, a još više večera kojom nas je počastio moj prijatelj-domaćin-kuvar-zmijar Toma. No, ovo u Zagrebu beše baš baš specijalno.

            Dakle, slike govore više od reči, pa neću mnogo da tupim.

            Prva akcija se tiče posete ostacima Pavelićeve vile. Fakti o njoj su dole. Pre njih, nešto malo mojih impresija.

            Nalazi se zaklonjena u šumi, iako to drveće nije bilo toliko u vreme kada je sv. Ante tu orgijao; tada je imao dobar pogled na Zagreb, sada poprilično zaklonjen.

            Tražeći put do nje nađosmo se vrlo blizu grupice opasnoizgledajućih likova – ja već pomislih: "Gotovo je: evo ih Pavelićevi hodočasnici i štivaoci; sad najebasmo. U ovoj šumetini nikad nas neće pronaći. Ima da završimo u Pavketovim tunelima i katakombama."

--- Na nekom drugom mjestu, ovo bi se zvalo KAMIN. Međutim, u Pavelićevoj vili, ovo je 

sobna verzija peći za spaljivanje leševa.---

            Srećom, u poslednji čas nam Vukova djevojka skrenu pažnju na stazu desno od nas, zaustavi nas u našem neumitnom približavanju ovoj desetini besposličara, i skrenu nam putanju u, kako se ispostavi, ispravnom pravcu. Ni u povratku, začudo, nismo s ovima imali problema, iako su izgledali baš ko oni klinci iz EDEN LAKEa. Samo s više alkohola.

--- Potpis od fanova A. P. ---

            Evo podataka o ovom mestu preuzetih od drugde, da ih ne bih sad prepričavao i kitio se tuđim perjem:

Dvadesetih godina prošlog stoljeća na mjestu vile Rebar bila je lovačka kuća. 1932. godine grad ondje gradi vilu. U šumi iznad današnjih ostataka vile nalazi se i staro tenisko igralište. Vila Rebar podignuta je prema projektu Ivana Zemljaka i dograđivana u periodu nakon Drugog svjetskog rata. 

 

--- nekad... ---

Tijekom Drugog svjetskog rata vilu je koristio Ante Pavelić kao vlastitu rezidenciju i ona je na neki način bila njegovo "Orlovo gnijezdo". Oko Vile Rebar je Ante Pavelić dao izgradtiti nekoliko bunkera i tunelsko sklonište u sklopu vile. Vila Rebar povezana je s tim bunkerima uskim podzemnim evakuacijskim tunelima.

Poslije Drugog svjetskog rata vila je služila kao dječje odmaralište (hi-hi-hi! – Ghoul) i planinarsko-izletnički dom, a potkraj 50-ih prelazi u vlasništvo ugostiteljskog objekta "Risnjak". 1979. godine je stradala u požaru (prema nekima požar je bio podmetnut – od strane konobara koji je tu radio). U njoj su se održavale svadbe, pa i maturalne večere. Moglo se prenoćiti i služiti uslugom "dnevnog odmora". Vikendima je svirala živa glazba. Cijeli drveni dio otišao je u prah i pepeo, a zadržali su se samo kameni temelji. 

 --- Vuk, Ghoul, Aca ---

Vila Rebar ostat će simbolom tužnog prekida briljantne karijere dinamovog nogometaša Stjepana Lamze. Naime 1967. godine prilikom proslave pobjede u polufinalnoj utakmici Kupa velesajamskih gradova (pobjede Dinama nad Eintrachtom, 4:0) Štef je pijan pao s balkona i povrijedio glavu tj. centar za ravnotežu što je trajno utjecalo na njegovu sportsku karijeru. Naime, Lamzu su poslije par litra ruma zatvorili u sobu da malo odmori, ali se on probao izbaviti preko balkona, no nesretno je pao na glavu. Dinamo je bez njega ipak uspio u finalu s Leedsom osvojiti Kup velesajamskih gradova (danas kup UEFA).

= Ghoulish intrusion: moram da se ubacim u ovu prozaičnu storiju. Potpuno je očigledno da se stvari uopšte nisu odvijale tako kako ih ovaj prizemni izveštaj opisuje. Iz svega je sasvim jasno da su popijeni litri ruma samo otvorili vrata percepcije tog fuzbalera, zahvaljujući čemu je video utvare Pavelićevih poklanih žrtava, a možda i samog Antu kako mu se kezi iz ogledala, zbog čega je ovaj jedini spas video u skoku s balkona. Mislim, toliko je očigledno da je jedino to moglo da se, na tom mestu, desi, da su mi neverovatna i neprihvatljiva ta bulažnjenja o trapavom pokušaju silaska s balkona. 

--- Umetnička rekonstrukcija poslednjeg prizora koji je fuzbaler video pre nego što se strmeknuo preko balkona ---

Molim vas! Pavelićeva vila! "Nesrećni slučaj!" Da, pao i razbio se. Nabio se na vlastiti nož. Posekao se slučajno prilikom brijanja i prerezao sebi grkljan. Pokušavajući da zabije čavao slučajno sebi macolom razbio lobanju. Da, da, kako da ne. Pričajte mi malo o tome...

Hell, bio sam tamo. U Pavelićevoj vili. U podrumima i tunelima. U predvečerje i sumrak. Osetio sam mesto. I zato, nemojte mi pričati o "nesrećnom slučaju"! A i taj požar mi smrdi... It's SHINING all over again – a dokaz tome je i Pavelićev šank, za koji smo Aca i ja stali, a ja rekoh, otprilike:
"Hello, Lloyd. Ti si najbolji barmen koji je ikada postojao. Nego, reci mi, kako stoji moj račun ovde?"

No, da se vratim preuzetoj priči =

Zanimljivo je to što je Pavelić dao izgraditi hrpu bunkera i tunela koji su se koristili kao skonište, spremnici i evakuacijski put. Labirnit tunela se isprepliće ispod vile i ne zna se kud određeni tuneli vode. Jedna zanimljivost je ta što je jedan dio tunela zazidan. Neki kažu da se taj dio tunela urušio u potresu i da je spojen zajedno s gradskim tunelima pod centrom Zagreba. Kažu… da u tom razrušenom tunelu se skriva blago ali su ga zazidali. 

 

Zanimljiva stvar je ta što je netko na tom kraju tunela gdje je zazidan počeo bušiti sa pneumatskom bušilicom ali neuspješno. Vidi se rupa od bušenja ali se samo vidi debeli sloj betnona i ništa više. Netko je stvarno bio uporan. Hmmm… Ovako – Tko bi zidao tunel? Tunel bez izlaza? – Pa to ne postoji. Onda se to ne zove tunel. Sto posto postoji neka caka u tome ali ta tema je još mnogim ljudima strana i nepoznata. 

Neki ljudi kažu da se ti tuneli granaju i granaju…. Sljeme ima tunela. Da ih skužite za to treba imati oko. U Markuševcu se također nalaze tuneli. To je također pod Sljemenom. Sva ta zona ima tajnih prolaza, bunkera i tunela koji su se koristili u II. Svjetskom ratu itd.

             Creepy horror, zar ne?

            Ako vam ove fotke odozgo nisu dovoljne, ima ih još, od nekih koji su ovde dolazili po vedrom i sunčanom danu (pussies!), a ne ko gulovi, noću, pa bacite pogled i na to, OVDE.

            A u idućem nastavku – nešto još zlokobnije i jezivije! Ko ima slabe živce, sklon je košmarima, trudan je, histeričan, boji se mraka, šume, ukletih kuća, veštice iz Blera i sličnih čuda, slobodno nek preskoči sledeći nastavak! The next instalment puts RR back in HORROR!