Grossmann festival 2012 (2. deo: NO ORCHIDS FOR DR. GHOUL)

                Zahvaljujući ingenioznom smislu za tajming by Mr. Evil Tomaž, Dan Za Gulaš bio je dan kada većina gostiju nije bila u Ljutomeru. Ali je zato MUST-SEE obilazak staklene bašte ili već tako nekakve odgajivačnice orhideja uredno stavljen za četvrtak, kako bi što više gostiju moglo da pohita i nadivi se nad tim šarenim zelenišem (iako je, na kraju, vrlo malo njih actually otišlo)!

            Ja sam, kao zakleti anti-vegetarijanac, s indignacijom odbio ideju podizanja svog dupeta radi odlaska na idolatriju tih biljaka, pa sam zato prvu polovinu četvrtka (19. jul) iskoristio da, posle doručka u hotelu, dospavam još malo i vratim sebi dug u snu nagomilan prethodnih nekoliko dana, plus da se tako sasvim odmorim od iznurujućeg putovanja od juče i nešto malo pića od noćas. Da sam bio bliže gradu, možda bih otišao da na velikom platnu pogledam švajcarski slatkiš za oči, SENNENTUNTSCHI, ali pošto sam to odavno overio u kućnom bioskopu (fina trojka: ***), nije mi se potezalo u ranih 16h na reprizno gledanje toga, pa još ciglih 20 kilometara dalje. Iz istog razloga nisam mogao da proverim da li je neko došao u 17h da pogleda dokumentarac MI PLAČEMO IZA TAMNIH NAOČARA (2012) o kome sam ovde već pisao a koji se, gle čuda, sada našao i na programu festa (pa posle nek neko kaže da blog KALT OV GUL nije uticajan)!

            U Ljutomer sam, dakle, u četvrtak stigao taman na vreme da obilni ručak/večeru zalijem dobrim vinom koje se svake večeri služi ispred bioskopske sale i da proćaskam s nekima od okupljenih, uključujući i pojedine goste koje tek sada sretoh (Dinko, Šveđani Magnus i Kristijan...).  

To se dešavalo pred projekciju engleskog filmčića HAROLD'S GOING STIFF, nominalno o zombijima, ali zapravo se ne radi o živim mrtvacima nego o nepoznatoj bolesti koja izaziva kočenje udova, kožne probleme i sl. Pogledao sam negde oko pola sata, ali to je bilo više nego dovoljno da ocenim da to čudo nikada više ne želim da dogledam do kraha: jeftina kamera iz ruke, ružna slika, ružni (i loši) glumci, dosadna premisa dosadno, nenadahnuto, razvučeno realizovana... Ako vidite na netu da neki hvale ovaj film, znajte da su ili rođaci tvoraca ovoga, ili su plaćeni za to, ili su braindead.

            Tu projekciju sam napustio ne samo zato što je film užasan nego i zato što sam u 20h imao da se pojavim na glavnom trgu i da tu vodim razgovor sa Goranom Markovićem.

            Tako je i bilo. Baš kad smo seli na binu, počeo je da duva vetar i da opasno ljulja platno iza nas, a ja već pomislih: "Da li je ovaj Tomaž zaista iscrpeo sve ideje mog (nesuđenog) urnisanja da mora opet da poseže za onima koje mu nisu pošle za rukom još pre pet godina?" (Ko ne zna o čemu govorim, neka vidi moj izveštaj iz 2007!) Izgleda da je od svojih ubilačkih namera ipak odustao – verovatno zato što nije mogao da opravda kolateralnu štetu u vidu jednog od najznačajnijih srpskih reditelja koji je već sedeo kraj mene. Ubrzo je i vetar stao i razgovor je obavljen bez ikakvih problema.

            Marković je bio izuzetno opušten i razgovorljiv, i naša priča – pred polagano ali sigurno popunjavanim sedištima na trgu – bila je prilično dobra. Ako pitate prisutne, reći će vam da je bilo odlično. Ja, pak, imam određene rezerve samo zato što smo bili ograničeni vremenom i što nisam stigao da Markovića ispitam dovoljno o svim detaljima koje sam nameravao, dok je on na moja pitanja uglavnom govorio stvari koje sam manje-više znao iz ranijih razgovora s njim (mada je tu "krivica" pretežno moja).

            U svakom slučaju, pokrili smo nekoliko opštih pitanja vezanih za njegovo opredeljenje za režiju pre nego što smo bacili na akcenat na njegova tri žanrovski najrelevantnija naslova: VARIOLA VERA, VEĆ VIĐENO i SABIRNI CENTAR. Otkrio je većinu najvažnijih stvari oko nastanka tih filmova, začinio to zabavnim anegdotama, publika je bila zadovoljna, a bilo je čak i nekoliko pitanja otuda (uključujući jedno glupo: neki lik ga je pitao da li je "namerno" stavio scenu seksa u VARIOLI pošto njemu, laiku, to deluje malo bezveze, budući da tu ljudi umiru i šta sve ne...). Jedno od zabavnijih otkrovenja, na pitanje iz publike o tome koji mu je glumac bio najlakši za saradnju ikada, bio je odgovor: Dimitrije Vojnov, zato što je on "stvarno verovao da je on taj lik".

            Inače, kuriozitet koji sam saznao tek sada u Ljutomeru – Marković je režirao čuvenu reklamu za RADENSKU koje će se čitaoci bloga koji pamte SFRJ setiti, a ostali će je sad videti premijerno:

            Ceo razgovor je snimljen, audio i video, i pre ili kasnije će se u ovom ili onom obliku pojaviti pred javnošću – a ako ne ranije, ono svakako u drugom, dopunjenom izdanju rasprodate knjige U BRDIMA, HORORI.

            Te večeri je na festival stigao i glavni gost, Žaume Balaguero, ali se najava njegovih filmova SLEEP TIGHT i REC poklopila sa mojim razgovorom s Markovićem, pa je zato najavu s njim uradio Nenad Bekvalac. Balaguero se, umoran od puta, ubrzo povukao u svoj hotel, pa ga te večeri nisam ni video.

            Posle toga je na trgu sa DVD-a prikazan VEĆ VIĐENO, ali ni od njega, a ni od SHIVERA koji je usledio u 23h, nisam video baš mnogo jer sam bio preokupiran druženjem i ispijanjem vina. Sa tim aktivnostima (druženje i opijanje) se nastavilo i duboko iza ponoći, u obližnjem klubu (koji sigurno ima neko ime, ali pošto je jedini u mestu, nisam se trudio da mu ga pamtim: klub KLUB je dovoljno)! 

Recimo, nastanak ove fotke sa Mikijem Lakobrijom – kao i većinu ostatka te noći – jedva pamtim...

Google idioti i dalje jašu!

            Tražite gole tinejdžerke? Gledali biste video u kome pas jebe ženu? Treba vam slika najvećeg kurca na svetu? Želite da znate da li se Jugoslav Pantelić oženio? Morate da pišete domaći zadatak o knjizi koju niste čitali? Ne znate kako da skinete film sa interneta? Imate egzotičan ukus po pitanju pornićarstva i primenjene ginekologije?

            Ništa lakše! Gugl je tu da vam pomogne, a Gul je tu da vam odmogne i da vas ismeva!

            Da! Vi ste Gugl idioti, a ovo su vaše najnovije pretrage koje su vas, pored svih ostalih mesta u sajberspejsu, dovele baš na The Cult of Ghoul!

            Upozorenje: tekst koji sledi sadrži fraze eksplicitnog kretenizma i pornićarske retardacije!

 

jebacina jedne srpske udovice

japanski horor mrtva devojka mu je na vratu

tilva ros kako ga skinuti

video pornic kad doga kara

porno filmovi kad jebe ginekolog

porno film koji traje vise od sat vremena

kako da ugovorim sa djavolom

horor film od kog se useres u gace

srdjan todorovic cock pictures

maloletni decaci sto snimaju pornice sex

zena sa kurcem

kurac u gacama slike

pornici u kojima ima radnja

ne volim kad mi neko glumi logos

porno fil s prevodom na srpski jezik koji se cita

sa kolko godine se moze jebe

na kraju jebanja gde se svrsava da bi se dobilo dete

pornic coveka i androida

shutter island sta se dogodilo

ja sam staromodna cura

zasto je film the woman in black gotski horor

ribe iz zice kako se prave ribe od zice

kako mozes da dises na tako malu surlu

istinite priče o legendama

igrice u kojima si džinovski crv ali samo igrice i da nema nita drugo

gole zene i goli muskarci kako se jebu

kastracija porno film

spisak svih pravila univerzuma

puska kojoj se krivi cev

kako prepricavanje u prvom licu

kako se zove horor lik sa vezanim ustima

pornici muskarcima se vidi kurac

film neke devojke istrazuju pecinu horor

kako naći naslovne strane knjiga na internetu

blentave slike

porno film koji traje dva sata

slike golih zena i muskaraca kako se jebu

sta zena oseca kad je jebe ker

hitler kao mladic

goul spontani

devojka mucena golicanjem

1001 nacin smrti

insert porno price kako sam pomogao sinu

naj opasniji pas na svetu

na koji sajt d gledam ceo film crna zorica

jesu li sirene slicne ribama piranama

gey filmovi sin drka a otac upada u sobu film

THE TALL MAN (2012)

**(*)

3-

            Mada se tako nešto podrazumeva za rivju sa ovako visokom ocenom, ipak da naglasim: ovde neće biti spojlera (sve do samog kraja, gde su uredno obeleženi). THE TALL MAN je više nego dobar film, pa zato da vam kvarim uživanje u njemu – neću. Ali kazaću nekoliko stvari koje mislim da vredi reći.

            Pre svega, iako ga potpisuje Paskal Ložije, ne očekujte još jednu orgiju torture a la MARTYRS. Krvi ovde ima manje nego u prosečnom made-for-TV filmu. Možete ga slobodno pogledati sa svojom majkom ili babom.

            Ako vas horor uopšte zanima, onda znate ko je Ložije, šta je MARTYRS i o čemu se ovde radi. Ako ne znate: u nekoj američkoj planinskoj nedođiji nestalo je 18 dece. Mlada medicinska sestra ostaje bez svog deteta, i kreće u poteru za njim, po šumama i gorama i napuštenim zgradama… Da li iza svega stoji urbanolegendarni "Visoki čovek", ili nešto prizemnije…? Videćemo!

 

            Baš kao i MARTYRS, tako i THE TALL MAN počinje kao relativno konvencionalan horor, a onda negde oko polovine napravi jak zaokret (umereno predvidiv; slutio sam ga), pa pred kraj još jedan (ovo se nisam usudio da pretpostavim!). Zbog toga: čuvajte se onlajn rivjua i spojlera od strane netaktičnih kretena. Ložije je jedan od poslednjih preostalih pametnih twistera, i prepustite se njegovom filmu što neviniji: zaslužujete da budete iznenađeni.

            Ipak, moram upozoriti da twistovi ovde, za razliku od onih u MARTYRS koji su ga ipak održali u granicama horora, zapravo vode IZVAN horora – toliko da je pomalo upitna njegova krajnja žanrovska pripadnost. Što se mene tiče, THE TALL MAN još uvek ima sasvim dovoljno elemenata horora da ga takvim smatram, ali – slutim da će biti mnogo hororfila koji će biti razočarani time gde ovo zaokreće i koliko se udaljava od bilo kakvog konvencionalnog poimanja strave… 

            Pre svega, THE TALL MAN je režiran besprekorno. Ovime se Ložije definitivno potvrđuje bar trojako: 1) kao vrhunski majstor horora; 2) kao redak primer horor reditelja koji zaista ima nešto na pameti; i 3) kao reditelj sa velikim mudima. Prosto ne znam šta od ovoga više da pohvalim!

            Ta maestralna režija, ta zlokobno pokretna kamera, taj smisao za lokaciju, za kadriranje, za svetlo, za atmosferu, za detalj… To je sve vrhunsko. Sasvim sam ubeđen da će THE TALL MAN idućeg januara dobiti Zlatnog Ghoula u najmanju ruku za kameru (što se ostalih kategorija tiče, videćemo; Ložijeu možda dam za režiju, a Džesika Bil je takođe jaka natjecateljka za glavnu žensku ulogu). Vizuelnost ovog filma je čist svrš. TAKO se snima film, gaddemit! 

Isto tako – sposobnost kreiranja ubedljivog i upečatljivog sveta: dakle, ne samo lokacije, nego i ljudi koji ga nastanjuju. Prijemčivi likovi, odličan smisao za slikovit kasting, sjajna gluma (uključujući i glavnu, Džesiku Bil, koja ne samo što se odlično drži 10 godina posle rimejka TEKSAŠKOG MASAKRA… nego, najzad, pokazuje da ume i da glumi)! Pa onda intrigantne situacije i sve spakovano kroz savršen tajming – bez holuvudskog brzanja i nasilnog wham-bangovanja, ali i bez prazne priče i gnjavaže: svaki kadar, svaka scena traju tačno koliko treba. 

         Treba imati velika muda pa reći braći Svajnštajn: "Braćo, ako mi ne date da napravim HELLRAISERA kakav ja želim, onda si nabijte u dupe taj direct-to-dvd bulšit koji imate na pameti, i pozovite Ažu ili barem onog odradeka što je otaljao PIRANU 3DD; ja sad odoh da snimam SVOJ film!" A još veća da, umesto prodaje duše za "veliki američki proboj", svoj talenat uposli u službi ovog scenarija i ovako nekonvencionalnog filma. I mada ja nisam baš sasvim oduševljen rezultatom (o zamerkama: nešto niže) – ne mogu da ne aplaudiram čoveku koji tera svoje, a naročito kad je to "svoje" ovako dobro.

            Čak i ako od ovog filma tražite "samo" horor – nećete biti razočarani: prva polovina pruža nekoliko solidnih scena tihe jeze i saspensa, i najmanje jedan prolongirani super-horror set-piece o kakvom samo možete da maštate u dreku koji se danas drzne da se izdaje za "horor". Međutim, u ovom slučaju, Ložije nije tu "samo" da nam uzburkava nerve i remeti nam snove. Za razliku od brojnih filmova koji krenu kao drama pa završe u hororu (npr. AUDITION), THE TALL MAN kreće kao horor a završi kao… hm, teško je reći šta. Recimo da je "drama" dovoljno difuzan termin da u njega može da se smesti i OVO.

            Što se tiče onoga što Ložije ima na pameti, to će svakako biti Velika Kontroverza br. 2. (Prva je to skretanje sa horor žanra i odlazak u… nešto drugo.) Rasprava o tome definitivno spada u SPOJLER, pa zato – ovo što sledi crnim slovima na crnoj pozadini NE čitajte pre nego što pogledate film.

           

Ložije u VISOKOM ČOVEKU vrši jednu od najpametnijih redefinicija monstruoznog (i monstruizacije "normalnosti") koje sam ikada video u horor filmu, i to radi upravo kroz taj dvostruki twist, koji u njegovim rukama NIJE tupavi šlajmaranovski GOTCHA!suprajz, nego je neraskidiv od ideje kojoj služi. Šta imamo ovde? Naša dobra junakinja (Džesika) na pola filma bude razotkrivena kao monstrum koji krade decu, a sumnjivo-domunđavački lokalci – kao njene žrtve. Auh, ko bi reko, tako slatka cura, a ovamo – decokraditeljka (i ubica)? A onda, na kraju, saznamo njenu pravu motivaciju, i sudbinu te dece, i shvatimo da ona nije nikakva zlikovka nego krajnje politički nekorektna i mega-radikalna dobročiniteljka koja, zapravo, tu decu spasava iz njihovog sjebanog okruženja i čupa ih iz tih kancerozno-toksičnih familija koje mogu samo da ih žigošu i pretvore u sopstvene još gnusnije replike – i daje im novi identitet, novi život.

            U suštini, Ložije polazi od radikalnih ideja o porodici V. Barouza – da je porodica u svom današnjem obliku jedna prevaziđena mašina za autoreprodukciju neuroza i drugih patoloških nusprodukata roditelja kroz svoju decu: začarani krug u kome se Same Old Shit replicira unedogled. Bez lomljenja tog ciklusa, bez radikalnog prekida, bez uklanjanja dece iz kužnog okruženja njihovih roditelja, nema šanse za ozbiljan napredak ljudske vrste. Istina, Ložije ne eksplicira ovo u toj ekstremnoj meri, ali svakako njegov film predstavlja nešto najbliže pomenutim Barouzovim idejama što sam ikada video. 

            Naravno, porodica je TEMELJ svakog društva – bez obzira na rasu, religiju, ideologiju – među pigmejima i među Eskimima i među Amerima i među Rusima i među muslimanima i među Kinezima – porodica je svuda SVETINJA. Zašto? Zato što je to najsavršeniji mehanizam KONTROLE koji se uopšte može zamisliti. "Rado bih ja u tu vašu revoluciju i rat protiv zlotvora, ali… imam ženu i decu koje moram da hranim i zbrinem, pa prema tome, I'm too old for that shit!" Nego, da ne idem suviše u ovu tiradu – ono što nam Ložije ubedljivo pokazuje jeste da definitivno postoje NEKE porodice iz kojih bi za sve, a naročito za decu, bilo mnogo bolje da ova budu izmeštena u zdravije okruženje nego da skapavaju u materijalnoj i duhovnoj bedi svojih roditelja samo zato što su ih ovi okotili.

 

            Radikalno, ali istinito… I prilično pametno od Ložijea da upotrebi (a ne zloupotrebi!) horor kako bi nam, kao u klasičnim hororima iz 1970-ih, izneo jednu kontroverznu, subverzivnu priču i ostavio nam glavolomku da nas opseda posle okončanog filma. Istina, rez između prve i druge polovine filma možda zahteva preterani prelaz s jednog na drugi kolosek i cena koja se time plaća jeste izvesno gubljenje fokusa, odnosno kapitala uloženog na početku, koji se do kraja ne vraća gledaocu u potpunosti. Prelaskom na Film Ideje THE TALL MAN pomalo napušta status Filma Emocije, i uz sve moje intelektualno poštovanje prema tome što uradi na kraju, ne mogu reći da sam emotivno dotaknut a kamoli devastiran kao na kraju MARTYRS, bez obzira što je i lik Džesike Bil ovde svojevrsna mučenica i što Ložije i na ikonografskom planu nastavlja svoju fetišizaciju izmučenog, izubijanog (lepog) ženskog lica i tela.

            Dakle, iako za THE TALL MAN dajem nešto manju ocenu, ne mogu reći da sam razočaran, a još manje da je ovo "pad" za najobećavajućijeg novijeg reditelja horora: naprotiv, tek posle ovog filma moje poštovanje prema njemu raste, a sa njim i još veća očekivanja od njegovog narednog projekta, šta god on bio!

Grossmann festival 2012 (1. deo: NO GHOULASH FOR GHOUL)

            Ni ove godine nisam zaobišao Grossmann festival filma i vina: istina, bio sam pozvan na nešto kraće vreme, 4 od 6 glavnih dana, ali overio sam većinu onoga što bih inače.

            Put do Ljutomera je ove godine bio nešto veća smaračina nego inače: zbog glomazne ekipe šminkerki i šminkera za Doomsday Walk nismo išli uobičajenim vozilom sa 9 sedišta, nego mini-busom, koji može da primi više sveta, ali na skučenijem prostoru, ne baš mnogo udobnom za dugo putovanje. A ovo putovanje se odužilo zbog istih tih šminkera: prvo smo sat vremena čekali nekakav njihov račun (za koji se kasnije ispostavilo da je bezvredan), a posle smo skrenuli čak u Rumu da pokupimo jednog od njih, uz još malo čekanja (!), tako da smo na granici sa Hrvatskom bili tek oko 10.30, iako smo od Doma Omladine krenuli u 07.00.  

Pored toga, ovaj vozač iz neke beogradske firme (s kojim su se šminkerke istog časa posvađale) nije smeo da vozilo gazi onako kako to čine naši uobičajeni (slovenački) vozači, pa smo, iako nas na granicama nisu gnjavili i glatko smo ih sve prošli, na kraju na odredište stigli tek oko 16.30h, maltene 10 sati od polaska! Ipak, put nije bio previše nesnosan, jer sam ga prekraćivao ćaskajući sa Mikijem Lakobrijom (koji nije bio deo šminkerske ekipe, tj. ovog puta nije išao kao majstor za maske nego... hm, eto tako; čak ni svoj novi filmić THE LAST DROP nije prikazao na festu) i čitajući jednu od najboljih knjiga o hororu koje sam ikada imao u rukama (o njoj uskoro).

            Smeštaj je takođe bio pomalo gnjavaža – ne zbog hotela kao takvog, koji je okej (*** prema zvaničnoj oceni, a tu negde i prema Ghoulovoj), nego zbog njegove udaljenosti od Ljutomera. Naime, onaj u centru mesta sada je zatvoren, i ovo je bilo najbliže što su organizatori mogli da izvedu – na nekih 15-20km po zavojitim putevima preko bregova i šuma. Ipak, imao sam sobu za sebe i dva obroka u hotelu a na kraju se pokazalo da ni tolika daljina i dužina puta od i do nije nanela toliko patnje koliko se ćinilo da će.

            Ingenioznim smislom za tajming, Zli Tomaž (Broj Jedan ovog festivala) je za sredu 18. jul, baš dok se tuce nas truckalo iz Bg-a, organizovao feštu za ono malo gostiju koji su tu bili od prvog ili drugog dana, proračunato tako da ovi koji dolaze trećeg na nju ne mogu da stignu. Tako smo mi propustili jagnje na ražnju i lovački gulaš od tri vrste mesa, a Tomaž je propustio priliku da Ghoul reklamira njegov ghoulash. Njegov sadizam je svake godine sve maštovitiji... 

Tako mi je, recimo, sa karakterističnim sadizmom saopšteno da to što sam upravo stigao sa desetočasovne odiseje i što jedva imam vremena da nešto pojedem u hotelu nije izgovor da za manje od sat i po ne budem u Ljutomeru, na pozornici sa Goranom Markovićem, gde imamo da zajedno najavimo prikazivanje njegovog SABIRNOG CENTRA. Uprkos umoru, zbrzanoj zasićenosti i nekolicini čaša vina koje sam, okrepljenja radi, ubacio u sebe na ulazu u bioskop na mini koktelu (gde sam uzalud pokušao da uverim srpskog ambasadora u Ljubljani da likovno rešenje korice II izdanja NEKRONOMIKONA *nije* uradio Giger; ovaj je zapeo da jeste, jer je bio na njegovoj izložbi u Beču, i šta sad ja zanm o tome?), sa karakterističnim profesionalizmom sam svoju obavezu sproveo u delo i načinio nekih 15-ak minuta dinamične i informativne priče sa sasvim razgovorljivim Markovićem pre filma. (Donja fotka je sa razgovora koji sam s njim uradio narednog dana, jer ovu najavu izgleda niko sa festa nije uslikao)

            Pošto se u to vreme (19h) ništa bitnije a premijerno nije dešavalo na drugim lokacijama, odlučio sam da iskoristim priliku da pogledam SABIRNI CENTAR u bioskopu, po prvi put u životu sa trake, pa još posle prilično dugo vremena otkako ga nisam odgledao u celosti (ne računam brojna slučajna hvatanja delova na TV-u). Tom prilikom sam, iz reklama pre filma, saznao da je jedan od sponzora festivala – proizvođač mesa za roštilj, čiji se jedan od specijaliteta zove "Leskovački čevapčič" (naravno, uvek paranoični Srbi, sa "slučajem ajvar" još svežim u sećanju, smesta su prokomentarisali: zar su Slovenci i TO brendirali i patentirali?!). Takođe sam, sa slovenačkih titlova na samom filmu, saznao da se na slovenačkom scenograf kaže "scenograf", scenarist je "scenarist" a reditelj se, začudo, na slovenačkom piše "reditelj". 

Moram reći da mi je ocena ovog filma značajno porasla na ovo gledanje u odnosu na ono kako sam ga držao u sećanju – odnosno, sad mogu da potpišem da se radi o vrlo dobroj, skoro odličnoj crno-crnoj komediji: ***(*) odnosno (4-). Bio sam zatečen količinama sumornosti koja izbija iz tog CENTRA: Kovačević teško da je nekada bio mračniji, ciničniji i mizantropskiji nego u ovom komadu, ili barem u njegovoj filmskoj verziji! Uz sve gegove i zajebanciju, postoji tu obilje istinski potresnih momenata, sa kulminacijom u sceni kada Rade Marković shvati s kakvim je prevarantima, lopovima i razbojnicima proveo život, i naravno sa apsolutno genijalnom upotrebom pesme "Sve je isto u mom kraju – sve je isto, samo mene nema..."

            Vaskrsnuti i iznova sagledani kvaliteti ovog filma okrepili su me i vratili u život iz mrzovolje u koju su me bacili smaračko putovanje i gulaš-deprivacija. Moju reanimaciju pospešila je i poseta izložbi pod naslovom FEAR MANIFESTO, u galeriji pored bioskopa. Radi se o izložbi fanta-horror maski, skulptura, slika i ilustracija nekoliko autora iz regiona. 

Svojim ingenioznim smislom za tajming, Zli Tomaž je sprečio da se u Ljutomeru sretnem sa Nikolom Vitkovićem, čiju sam izložbu NEKRONOMIKON ilustracija preporučio i praktično omogućio, jer je ovaj na festivalu bio samo prva dva dana, i sa njega je morao da ode baš dok smo mi na njega tek stizali. Tako je propuštena prilika da se njegov rad, a naročito novi NEKRONOMIKON, adekvatno promovišu i kroz razgovor s umetnikom a ne samo kroz izlaganje njegovih radova.

            No, šta se tu može. Ova izložba bila je nadahnuti korak dalje u odnosu na uobičajene, konvencionalne izložbe maski i slika od prethodnih godina, jer su radovi sada bili izloženi u svojevrsnom crnom lavirintu, praćeni veštačkim dimom, jezivom muzikom i – živim, maskiranim performerima koji su plašili posetioce ovog arty tunela strave.  

FEAR MANIFESTO je sjajna ideja koju podržavam i nadam se da će u sličnom obliku zaživeti i narednih godina.

            Pošto sam tu susreo Tanju Ristič, jednu od fotografkinja festivala (bez uvrede ostalima, ali zaista najbolju!), iskoristio sam priliku da napravimo seriju fotografija kojima je prošaran ovaj izveštaj. Veoma sam zadovoljan njima, i Tanji i ovim putem zahvaljujem.

            Potom sam otišao u sabirni centar zvani KOD HUDEGA MAČKA: to je gostionica koju na prestižnom mestu drži Grossmann ekipa i gde se okupljaju gosti i posetioci festivala. Tu sam se upoznao sa dvojicom stranih gostiju. Bio je tu Alex Chandon, reditelj spotova za CRADLE OF FILTH i nekoliko amaterskih splatter kratkih filmića, te CRADLE OF FEAR kao donedavno jedinog mu predugometražnog splatter horrora.  

Više vremena, ne samo te večeri nego i tokom narednih dana, proveo sam, ipak, u razgovoru sa Julianom Richardsom. Mada nemam previsoko mišljenje o dva njegova filma koja sam mu do sada gledao (DARKLANDS i THE LAST HORROR FILM) dok mi je treći sasvim solidan (SUMMER SCARS), ipak ih smatram solidnim pokušajima nečeg drukčijeg. Takođe, ne treba smetnuti s uma da je baš njegova kuća JINGA FILMS zastupala SRPSKI FILM u svetu (i dobro se omastila u tom procesu). Džulijan se pokazao kao zabavan, vickast, lucidan sagovornik, i često smo se družili narednih dana, ne samo na festivalu nego i u slučajnim susretima tokom obeda u hotelu. Takođe, uradio sam intervju s njim za RUE MORGUE...

U 23h sam na glavnom trgu, na otvorenom, pogledao video-bim projekciju novog Chandonovog filmića pod nazivom INBRED. To je klasična storija o grupici omladine nad kojom se u nekoj vukojebini iživljava gomila degena. Omladinci su zapravo maloletni delinkventi na popravnom radu (sa svojim vaspitačima) a degeni su ruralni Englezi tretirani kao stock characters kojima ne treba opravdanje: samim tim što su seljaci – podrazumeva se da svi zajedno kolju i muče ljude koji tu nabasaju. 

Iako film počinje s pokušajima drame i karakterizacije koji čak nisu tako loši, relativno brzo to se pokaže kao sasvim izlišno, ničem neslužeće traćenje vremena jer sve devoluira u nizanje torture set-pisova rađenih kao gegovi – dakle, "komično", a ne mučno-realistično. Odsecaju se glave, ljudi se gaze konjskim kopitima dok im se lobanje ne rasprsnu, stomaci se pune tečnim stajskim đubrivom dok ne eksplodiraju, i slično. Spoj CGI i efekata maske je solidno urađen za nizak budžet, a fun-loving sprdačina i krvopljus sjajno su legli uobičajenoj publici Grossmanna. Što se mene tiče, pozdravljam primetan napredak Chandonov u odnosu na sve njegovo što sam dosad video – INBRED je zapravo prvo njegovo nešto što liči na regularni film, bez obzira što smo taj film već milion puta videli. Od mene - ** (2).

Ostatak večeri i noći proveo sam sa Džulijanom, Chandonom i Mihom (starijim od dueta braće Mehtsun) u pijuckanju i prijatnom razgovoru od MAČKA do Kluba u koji, ovog puta, nismo ni ušli nego se zezali ispred njegovog ulaza, na prijatno svežem noćnom vazduhu. Pičkica Chandon je bio zgrožen našim balkanskim crnim pošalicama vezanim za nedavne ratove i sranja i zamolio nas je da s tim prestanemo jer su prejake za njegov splatter-loving stomačić.

Negde oko 03h nas je zajednički prevoz odvezao u hotel da napokon odmorimo ko ljudi.

---Nastaviće se---