HOROR 2022: ŠTA SE STRAŠNO RADILO?

 

U modi je da se u osvrtima na prošlu godinu kuka i žali, da se vajka i proklinje. Mnogi bi, izgleda, hteli da je zaborave, izbrišu, kao da se nije desila. Pa, ja ne pratim modu, plus volim da teram inat, a najzad, i najvažnije: meni je, na ličnom i profesionalnom planu prethodna, 2022. godina bila jedna od uspešnijih i povoljnijih – uprkos sumanutoj inflaciji, ratovima, nestabilnostima i sveopštoj propasti koja se ceri lokalno i globalno.

            Zato, evo u najkraćim crtama da sumiram gde sam bio i šta sam hororično radio prošle godine, a što je za priču. Ono što nije, a što se radilo – pa, plodove toga videćete u ovoj godini. 

Do kraja januara nadam se da ću moći da obznanim neke prilično spektakularne planove za 2023. (ako se skoro-finiširani dogovori i ugovori zaista potpišu i pečatiraju)!

 

            GHOUL INTERNATIONAL

 

Kao što znate, jedan od mojih motoa glasi: „Delaj lokalno, misli (i utiči) globalno!“ Iz moje male Niške Banje nastavljam da delam na horor polju čiji se krugovi šire preko granica Srbije. Da vidimo…

 

            1. Najuži krug za nagradu „Brem Stoker“

           

            Verovatno najvažniji događaj u mom profesionalnom životu prošle godine (a i šire!), bila je činjenica da sam bio u najužem krugu nominacija za nagradu „Brem Stoker“ – prestižno priznanje američkog Udruženja pisaca horora i najznačajniju svetsku nagradu u oblasti horor žanra. Našao sam se među pet odabranih u kategoriji „Vrhunsko postignuće u esejistici (short non-fiction)“ za rad pod naslovom „Tri paradigme horora“ (The Three Paradigms of Horror) objavljen u američkom magazinu Vastarien (Vol. 4, Issue 2, izdavača Grimscribe Press).

            Evo moje stranice na sajtu te nagrade – OVDE. 

Eto: možda nisam sa PROKLETIJAMA ušao u širi izbor za NINO-a (slepci iz žirija nisu moj roman odabrali čak ni među top-40 iz prošle godine!), ali sam zato barem s pomenutim esejem ušao ne samo u širi, nego i u najuži izbor za nagradu „Brem Stoker“!

Nagrade su obznanjene i dodeljene 14. maja, na StokerKonu i – nagradu u mojoj kategoriji dobila je Angela Yuriko Smith: “Horror Writers: Architects of Hope”. Ja ostadoh sa statusom „Finaliste“, koja takođe nosi ozbiljnu težinu i vrednost.

 

2. Intervjuisao sam Džeka Šoldera i Roberta Englanda

Jula 2022. Grossmann festival u Sloveniji imao je dva spektakularna gosta.

Džek Šolder, reditelj meni vrloobožavanih ALONE IN THE DARK i HIDDEN, i ne baš toliko dobrog, ali na svoj način zanimljivog A NIGHTMARE ON ELM STREET 2, bio je tu. Vodio sam javni razgovor pred publikom s njim.

A imao sam i čast da Šolderu dodelim Hudoga Mačka, nagradu za životno delo – evo kratkog videa koji pokazuje kako je taj svečani trenutak izgledao, OVDE.

A bio je tu i Fredi Kruger lično, Robert England!

Ne samo što se oduševljavao time kako moja prva zbirka priča izgleda, nego mi je dao veoma iscrpan intervju u trajanju od oko sat i po: jednu trećinu toga objavio je zatim NIN, jednu trećinu Politika, a preostalu nije još niko.

 

3. Učešće na naučnoj konferenciji „The Rise of Pop Pessimism and its Implications“

 

Velika mi je čast, ali i zadovoljstvo, što sam u nedelju 4. septembra učestvovao na naučnoj konferenciji u Rumuniji koja je okupila prestižna imena iz akademskog sveta, a na temu koja mi naročito srcu leži: PESIMIZAM! Tačnije, „The Rise of Pop Pessimism and its Implications”. Više detalja o njoj OVDE.

Na ovoj konferenciji, koja se odigrala u gradu Turda, blizu Kluža, usred Transilvanije (!), izlagao sam rad u kojem sam istraživao konkretne oblike koje pesimizam poprima u delima H. F. Lavkrafta i Tomasa Ligotija, te sličnosti i razlike na koje se on u njihovim pričama izražava i učinke koji se tu postižu. Naslov je „Horror’s Bitter Pill: Pessimism in Lovecraft and Ligotti”. Za sada još nije objavljen, ali javlja mi se da će najverovatnije biti u Vastarienu.

Ova poseta Transilvaniji bila je prilika za obilje obilazaka slikovitih lokacija…

 

4. Ghoul’s DAVITELJ

Početkom 2022. naša „komedija strave i užasa“, DAVITELJ PROTIV DAVITELJA najzad je izašla na engleskom, na blu reju. Izdala ga je firma Mondo Macabro, i do ovog časa taj disk je već rasprodat (out of print).

Disk sadrži obilje novih dodataka, a među njima nekoliko mojih priloga: 1) esej o filmu; 2) pisani intervju sa Šijanom (oba ova dodatka su u bukletu); 3) video intervju sa Šijanom (postavio sam mu sasvim druga pitanja), i 4) audio komentar, tokom celog filma, koji smo zajednički uradili prijatelj i kolega Igor Stanojević i ja.

 

5. Moj esej na blogu DEEP CUTS IN LOVECRAFTIAN VEIN

Izuzetno kvalitetan, prvorazredni blog o lavkraftovskim temama pod nazivom DEEP CUTS IN LOVECRAFTIAN VEIN objavio je moj esej “A Serbian Look At Lovecraft”.

U njemu govorim o tri glavne stvari: 1) o odocnelom dolasku Lavkrafta među Srbe i o tome šta mi je ovaj pisac u ranoj mladosti značio; 2) o Lavkraftovom uticaju na moje prozno pisanje i druge stručne aktivnosti, i 3) o tome kako sam, kao Srbin, primio Lavkraftovu antipatiju prema Slovenima kao inferiornoj rasi.

Detalje o tome, kao i moj esej, možete čitati OVDE.

 

6. GHOUL GLASAO ZA SIGHT & SOUND

Jedan od najprestižnijih svetskih filmskih časopisa, Sight & Sound, kojega izdaje jedna od najprestižnijih svetskih filmskih institucija, Britanski filmski institut (BFI: British Film Institute), upravo je obznanio najnoviju varijantu svoje liste najboljih sto filmova svih vremena.

Ove godine i ja sam imao tu čast da budem pozvan da učestvujem u ovom glasanju. Bio sam jedan od 1.639 svetskih filmskih kritičara čije su mišljenje u BFI-ju smatrali relevantnim da se uzme u obzir. Moju listu, kao i komentare svega toga, imate OVDE.

 

7. BIG IN MONTENEGRO!

 

Crnogorski dnevni list VIJESTI u svom vikend izdanju od 13. marta 2022. imao je podlistak MAGAZIN. Kada je obznanjeno da sam nominovan za nagradu Brem Stoker, to je poslužilo kao povod da od mene zatraže intervju, koji sam dao vrlo rado i izdašno.

U svom broju dali su mi tretman zvezde, kakav ni u jednom mediju u Srbiji nisam dobio: na naslovnoj strani sam odmah ispod Tita, a velika moja fotka preko cele prve strane tog MAGAZINA, i cele dve strane velikog formata unutra.

Pitanja za intervju sročila je Mirela Zogović, novinar rubrike Kultura/Zabava u ND Vijesti, a moje odgovore možete pogledati OVDE.

 

8. RUE MORGUE

I dalje neumorno pišem za najbolji svetski horor magazin, RUE MORGUE – pretežno prikaze knjiga, i poneki prigodni članak. U 2022. objavio sam tamo poveći članak 100 YEARS OF HEX povodom 100 godina od premijere filma HAXAN, više stranica o knjizi Portraits of Horror posvećenoj art-horror fotografiji, članke preko cele strane o knjigama Children of the New Flesh i What the Daemon Said, kao i tuce prikaza najnovijih horor knjiga.

 

 

GHOUL NACIONALE

 

            Što se tiče mojih aktivnosti u Srbiji, evo najvažnijih.

 

            1. IZAŠLA DIVLJA KAPELA i druge priče

            U 2022. objavio sam novu knjigu - DIVLJA KAPELA i druge priče. To je, posle tri objavljena romana, moja prva zbirka priča. Izašla je krajem maja. O sadržaju i svemu ostalom imate detaljno OVDE.

            Premijerna promocija bila je na Art-Anima Festivalu! Najozbiljniji domaći festival posvećen fantastici, Art-Anima, održan je jubilarni osmi put. I ovog puta na finom, ustaljenom mestu, u Poletu. Na promociji su sa mnom govorili Ana Marija Grbić i Igor Stanojević.

            Ova zbirka još uvek nije dospela do velikih književnih časopisa: do sada je jedini prikaz dobila na portalu Autostoperski vodič kroz fantastiku, i to možete pročitati OVDE.

            Ali je zato fidbek od čitalaca, kako u mejlovima i privatnim porukama, tako i ono što se javno može pročitati na sajtu Gudrids, veoma pohvalno. Pogledajte i sami, OVDE.

 

            2. PROKLETIJE I DALJE RULAJU

            a) PROKLETIJE su dobile odličan prikaz u POLJIMA

Drago mi je da sam se, posle dugo vremena, našao na stranicama ovog časopisa, makar kao predmet prikaza; još draže mi je što je autor tog teksta, Boris Lazić, ugledan naš pisac, pesnik i prevodilac, ali i znalac fantastike u književnosti i stripu; a najdraže što je, baš na tako uglednom i prestižnom mestu, objavljen do sada najdublji osvrt na to šta PROKLETIJE jesu, pod naslovom „HOROR I PREUMLjENjE“. Evo ga OVDE.

            b) Studiozan prikaz mog romana PROKLETIJE izašao je u kragujevačkom akademskom časopisu LIPAR (Lipar / Časopis za književnost, jezik, umetnost i kulturu, Kragujevac / Godina XXII / Broj 77), a autor je Danko Kamčevski. Naslov je „ROMAN O TAJNIM I OPASNIM STAZAMA“. Evo, čitajte ga OVDE.

c) Moj roman PROKLETIJE postao je predmet naučnog rada. Autor je dr Dejan Milutinović, i trebalo je da bude izložen na nedavnoj konferenciji o TRANS/POST-HUMANIZMU na Institutu za književnost u Beogradu. U zadnji čas, zbog nepredviđenih razloga, naživo izlaganje se nije desilo, ali rad će biti objavljen u zborniku sa konferencije. 

d) PROKLETIJE se već izučavaju na fakultetu: evo foto dokaza.

Dakle: Univerzitet u Beogradu, Fakultet bezbednosti. U pitanju su master studije - Studije bezbednosti, smer je Strateška bezbednost. Kurs "Geopolitika Balkana" koji dr Vladimir Ajzenhamer drži na master studijama, a kao studiju slučaja uključio je Prokletije. Kaže mi dr Ajzenhamer : „Nastavna jedinica tiče se tzv. kritičke geopolitike, a kao njenu poddisciplinu proučavamo popularnu geopolitiku. Kako u prvom delu predavanja obično kompariram narativ o "Arbanasima" kod Garašanina, Cvijića, Protića i Tucovića, ove godine sam rešio da na toj liniji uvedem analizu tvog romana, po onoj matrici koja se obično primenjuje kod pop-kult sadržaja. Malo je reći da je ideja upalila. Studenti su upali u živu raspravu o tome iz kog razloga si koristio principe tzv. etničkog izbeljivanja "Coglava" i prostornog zamagljivanja Vardištane.“ 

On dalje pojašnjava: „Ovaj smer je dominantno usmeren na pitanja međunarodne i nacionalne bezbednosti. Upisuju ga uglavnom bezbednjaci, politikolozi, oficiri (vojna akademija), pravnici i često bude po par njih iz obaveštajnih agencija. E sad, kako studenti pričaju o knjizi koju nisu čitali - tako što im profa koji drži predmet čita određene delove, a pritom ima i zavidne deskriptivne sposobnosti, pa ih prvo uvede u "fabulu radnje".“

 

            3) ORFELIN NE STAJE!

            Tokom 2022. izdavačka kuća Orfelin objavila je još četiri knjige u ediciji „Poetika strave“ koje sam ja priredio i opremio pratećim materijalima (pogovori, biografije i dr. dodaci). Konkretno, objavili smo sledeće – kliknite za naslov za detalje o knjizi.

 

FANTOMSKI LJUBAVNIK – Vernon Li

 

PARAZIT

 

SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM - H. F. Lavkraft

 

ŽUTI ZNAK – Robert V. Čejmbers

 

Plus:

POETIKA HORORA

 

Nakon što je Orfelin tamo negde 2017. rasprodao prvi tiraž od 666 primeraka, ova knjiga je godinama bila nedostupna, nenabavljiva – čak ni na Kupindu niko nije bio blesav da se nje lišava! Knjiga-Matica, iz koje su se rodile edicije „Poetika strave“ i „Crna mačka“ sada je ponovo dostupna i onoj čitalačkoj publici koja je stasala nakon njenog izlaska – ili koja se za horor zainteresovala kasnije, delom i zahvaljući pomenutim edicijama.

 

            4. SLAUGHTER: GHOULOV HORROR FESTIVAL!

Internacionalni festival umetničkih horor filmova, SLAUGHTER HORROR FILM FESTIVAL, održan je 1-3. jula u nekadašnjoj doljevačkoj klanici u organizaciji Komplos Art Factory udruženja građana iz Doljevca. Prikazano je 15-ak filmova na tri bioskopska platna, kako u glavnoj hali, tako i u fabričkom krugu nekadašnje klanice. Prikazani su dugometražni igrani, dokumentarni, eksperimentalni i kratki filmovi horor žanra.

Ja sam bio umetnički direktor festivala.

Specijalni gost festivala bio je Norbert Fafenbihler, filmski reditelj (Austrija), a Predsednik žirija bio je Alin Ludu Dumbrava (Rumunija).

U okviru festivala održana je i tribina „Pola veka Leptirice: Horor u srpskoj kinematografiji“. Učesnici: Jovan Ristić, direktor Festivala srpskog filma fantastike i ko-autor knjige Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike i Dr Marko Pišev, pisac i predavač sa grupe za Etnologiju i antropologiju Filozof. Fak. u Beogradu; moderator: Dr Dejan Ognjanović. Na njoj su svoj osvrt na žanrovsku produkciju u svojim zemljama dali i inostrani gosti.

            Ja sam prezadovoljan kako je to prošlo – a da li će se nastaviti i razviti u 2023. ostaje da se vidi: zavisi od podrške države i lokalne zajednice, i još nekih faktora. Kako je bilo na prvom izdanju festivala? Slike i tekst su OVDE!

 

            5. KONFERENCIJA: SAVREMENE TENDENCIJE U AMERIČKOM HOROR FILMU

U Beogradu je održana prva srpska konferencija u potpunosti posvećena horor filmu.

Bilo je to 12-13. novembra 2022. godine, u okviru redovnog Festivala američkog nezavisnog filma u Domu omladine. Konferenciju sam ja osmislio, ko-organizovao i sproveo u delo.  

Bilo je osam učesnika, na osam tema

1. Žanrovska ortodoksija i inovacija – Miloš Cvetković

2. Rimejci, nastavci, franšize, ributovi – Mateja Đedović

3. Rasna pitanja (#black lives matter) – Igor Stanojević

4. #Metoo i toksična muškost – Mario Kozina

5. Rodna (LGBT) pitanja – Dragan Jovićević

6. „Elevated horror“ / „Post-horror“ – Dejan Ognjanović

7. Torture Porn fenomen – Romain Roll

8. Politička korektnost i smrt subverzivnog B-filma – David Flint

            Detaljnije o tome, OVDE.

 

            6. UČEŠĆE NA FESTIVALU SRPSKOG FILMA FANTASTIKE

Festival srpskog filma fantastike (FSFF), praćen Šetnjom zombija, održan je od 10. do 12. novembra u Dvorani kulturnog centra Beograda. Na otvaranju je prikazan, sa DCP-a, novi HELLRAISER, u potpunosti snimljen u Beogradu. Nakon filma, vodio sam Q&A sa članovima srpske ekipe (glumci, majstori za efekte, producenti, kostimografi) koji su učestvovali u ovom filmu.

 

            7. UČEŠĆE NA FESTIVALU FANTASTIKE U NIŠU

            Na Festivalu fantastike u Nišu, 20-21. maja, održanom u Niškom Kulturnom Centru, održao sam predavanje o Klarku Eštonu Smitu čiju sam KNJIGU EJBONOVU priredio za Orfelin.

 

8. UČEŠĆE NA FESTIVALU „ODRAZ STRAVE“

Filmski festival „Odraz strave“ održan je u petak i subotu 16. i 17. decembra 2022. godine u Dvorani Kulturnog centra Beograda. Prvo izdanje festivala posvećeno je stvaralaštvu eminentnog reditelja Đorđa Kadijevića i ima za cilj pokušaj revalorizacije filmskih dela iz žanra horora, koja su svojom estetikom i sadržajem unela nove kodove u srpsku i jugoslovensku kinematografiju.

U okvoru toga 17. decembra je održana tribina „Premotavanje unazad – izvorišta srpskog horor filma”, a osim mene na njoj su učestvovali i Mladen Milosavljević, etnolog, pisac i reditelj; Jovan Ristić, novinar, pisac, publicista i moderator: Mihajlo Vitezović.

Detaljnije OVDE.

           

9. PREDAVANJE O NOĆI VEŠTICA

            Održao sam zajedničko predavanje (praćeno insertima) sa Nenadom Bekvalcem 31. oktobra 2022. u UK PAROBROD, a u organizaciji EU INFO CENTRA.

 

            10. INTERVJUI I PRILOZI

            Dao sam nekoliko intervjua prošle godine, za raznolike digitalne, štampane i TV medije:

 

a) Intervju za Espreso:

https://www.espreso.co.rs/lifestyle/kultura/996005/dr-dejan-ognjanovic

 

            b) Na Radio Beogradu 2, u emisiji Kontrapunkt (autor: Aleksandar Drobac), pričao sam skoro sat vremena, najviše upravo o nagradi „Brem Stoker“ i o mom nominovanom eseju.  Audio snimak tog prilično ozbiljnog razgovora možete slušati ovde:

https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/4732730/poetika-horora.html

 

            c) U izdanju RTS-ove emisije iz kulture VAVILON, emitovanom na Vidovdan, bio je i prilog o meni: o tome da sam bio finalista nagrade Brem Stoker, o novoj zbirci DIVLJA KAPELA, o predstojećem romanu ZADUŠNICE, o duhovnoj komponenti horora, o potencijalima ovog podneblja za horor… Pitanja na daljinu postavila urednica emisije Jasmina Vrbavac, a sve snimljeno u slikovitom ambijentu niškog starog groblja… 

Evo ovde, od 11'15'' do 15'35''

https://www.youtube.com/watch?v=KEsGNKlQAGQ

 

            11) PODCAST GHOUL

            Svaka čast RTS-u, ali moram ipak malo i da pratim trendove i nove medije koje gleda i sluša ova današnja mladež… Govorio sam u 2022. za čak dva podkasta. Nisam dosad, u celom životu, ni za jedan, a onda u istom danu me snimali za čak dva! Zato u oba imam isti džemper. Što ti je život…

            Prvo je emitovan BEDEM PODKAST, gde je sa mnom (iza kamere) razgovarao Mladen Milosavljević – o mom dosadašnjem književnom stvaralaštvu, kritici, planovima, kao i nominaciji za Stokera. To je bilo kratko (15 min) ali slatko. Evo ga ovde:

https://www.youtube.com/watch?v=EZuoO5-Azhw&t=5s

 

Zatim je išlo i moje gostovanje na jednom od najpopularnijih i najpraćenijih domaćih podkasta na temu kulture: RADIOAKTIVNI KOMARAC PODKAST gde je sa mnom pričao Bojan Uzelac. 

Tu smo već obojica pred kamerama i razgovor traje negde oko sat vremena, ima i nekih retkih ili nikad dosad mi javno postavljanih pitanja, pa eto, kad ste dokoni, ili dok jedete, dok perete suđe ili već tako nešto, možete pogledati/poslušati ovde:

https://www.youtube.com/watch?v=zkkbTuObeOU&t=1s

 

            11) SAJMOVI KNJIGA

Na Beogradskom sajmu knjiga, krajem oktobra, bio sam skoro čitavog njegovog trajanja i razgovarao s čitaocima, potpisivao knjige i družio s kolegama i fanovima.

            Na Niškom sajmu knjiga, početkom decembra, bio sam predsednik žirija za dodelu šest glavnih sajamskih nagrada.

 

* * *

 

            Tako je, otprilike, izgledala moja 2022. iz ugla horor aktivnosti.

            Bilo je u njoj, nažalost, i horora sasvim druge vrste: dragi sestrić Matija, moj čest kompanjon u gledanju horora, kod kuće i u bioskopu, ali i na nekoliko slikovitih, nezaboravnih izleta u okolini Niša, u maju mesecu prošle godine iznenada je preminuo u 24. godini.  

Pominjao sam ga u nekoliko navrata ovde na blogu, kada sam kačio foto-izveštaje (pretežno njegove slike) sa naših putešestvija, na koja ovom prilikom podsećam:

 

Pusto selo Špaj, danas

 

Koritnjak, mrtvo selo na vrhu brda

 

Spomen park BUBANJ

 

Konc-logor „Crveni Krst“, Niš

 

Divote Stare planine (1): Kozji Kamen

 

Divote Stare planine: Vodopad Tupavica

 

Usko GRLO na Staroj planini

 

ZAVODNIK u Špaju

 

            Ostao sam bez reči tada kada se to desilo, i bez reči sam ostao i do danas. Ne vredi; možete da budete i pisac, da vam je ceo život vezan za reči, izražavanje, pisanje, ali kad naiđete na tako nešto protivprirodno, da neko naprasno nestane u tako ranoj mladosti --- šta reći?! Kad sam ostao bez oca, 2013, a zatim i bez majke, 2018, uspeo sam da napišem neke osvrte i ovde na blogu tim povodom. Što se ovoga tiče, sve što mogu jeste da podsetim na naše zajedničke horor avanture i da svoje prošlogodišnje, ali i naredne aktivnosti posvetim Matiji. Znam da je bio ponosan na svog ujaka, radovao se mojim horor radovima, i tek bi… ali… Azatot je, u svom haotičnom idiotluku, hteo drugačije.

MRAK (2022)

 

**
2

 

Ovaj domaći „hororoid“ moći ćete da pogledate na TV tokom NG praznika (tačnije, na RTS-u, 4. januara): bizaran izbor, jer tad se valjda prikazuju veseli, razdragani, zabavni filmovi, a ne mrtvopuvalaste smaračine – ali OK, ako baš želite, pogledajte ovo, pa javite. To što je film dosadan samo je jedan od njegovih grehova: znatno veći je idejni.

O čemu se tu radi? Zvanična najava kaže: „Mrak je psihološki triler iz 2022. godine koji prikazuje istinite događaje iz vremena martovskog progona na Kosovu i Metohiji nakon Uskrsa 2004. godine.“ 

A ja kažem: koješta! Nikakav „martovski progon“ se ovde niti prikazuje, niti rečju pominje, niti tematizuje, osim u kraaajnje indirektno-stidljivim, indirektnim dijaloškim aluzijama koje jedva da su čak i to. To da se nekakav „pogrom“ desio promaći će i prosečno-pažljivom domaćem gledaocu, a o inostranom da i ne govorim – toliko je kontekst u ovome filmu sveden na ničim izazvani understatement.

U ovoj priči Štimac je jedan od poslednjih preostalih Srba na Kosovu koji polako ludi od straha i paranoje i zbog toga teroriše svoju familiju (ćerku i unuku), a da gledalac nijednog trena ne vidi ni najmanju naznaku realne pretnje: stvarne šiptarske opasnosti. Zbog toga, nenamerna ali neizbežna poenta nije „Pogledajte u kakvom paklu žive Srbi na Kosovu, gledajte šta im rade!“ nego, avaj, „Srbi na Kosovu su sami sebi najveći neprijatelji: ne prete im Albanci, nema tu terorisanja od strane komšija, nego je tu jedino samoindukovano, ničim-spolja-izazvano ludilo“.

Ovaj film je tipično srpski u svom kukavičluku, kalkulaciji i neumeću/nesposobnosti da se ozbiljno pozabavi aktuelnom temom: u strahu da nedajbože ispadne politički nekorektan, u želji da se svima dodvori, da nikoga ne uvredi, da se proda stranim fondovima i festivalima, da glumi „univerzalnost“ – ovaj film je isceđen od svega konkretnog, lokalspecifičnog, izolovan od istorije, od 21. veka, od bilo kakve reference na stvarna dešavanja na Kosovu u novije vreme.

On je, čak, mnogo sličniji šiptarskim filmovima koji su pravljeni na Kosovu tokom 1980-ih, koji su sve bili neke opskurantske, ezoterične, niđe-veze, parabole zabašurene zamumuljenom simbolikom o tome kako srpska vlast teroriše nedužni albanski živalj – ali, kažem, to je bilo toliko duboko između redova, a u redovima su sve neke uopštene zamagljene alegorije o vlasti, moći, ovome i onome, da se Vlasi ne dosete.

ALI – ako su Šiptari u 1980-im morali Srbima da podmeću svoja kukavičja jaja ofarbana u alegorije, ZAŠTO onda jebeni Srbi, dan-danas, usred Srbije, imaju potrebu da o UŽASU i paranoji i opresiji u kojima žive Srbi na Kosovu, a naročito oni „južno od Ibra“, govore u rukavicama, u zamumuljenim i promašenim metaforama, na ovako bezub, mlak, mlitav i nezanimljiv način?! Zašto se tek na samom samcitom kraju filma stavi taj stidljivi natpis – zašto to što tu PIŠE, što na ekranu vidimo desetak sekundi, nismo GLEDALI, DRAMATIZOVANO, u prethodnih sto minuta?

Ova TMUŠA je jedva shvatljiva i domaćem gledaocu, a sasvim nerazumljiva i besmislena inostranom, kojem se obraća („Srpski kandidat za Oskara“? Ha ha! Good luck with THAT!). Stranac nakon ove parade Štimčevog ludila i samouništavanja jedino može da pomisli: „Baš su šašavi ovi Srbi! Niko ih pod milim bogom ne dira, a oni se sami sebe pobiše i samospališe! U pravu su ’Kosovari’ što neće među sobom ove ovakve nestabilne, labilne, lake na obaraču,  da im samounište i samospale njihovu mladu, nezavisnu demokratiju.“

Potpuni autogol, i kao horor (zeeev, bauljanje po mraku, nešto šušnulo, jao vidi zmija, jao Štimac odlepio, puca u noć), i kao drama (nemamo kontekst, nemamo širu sliku, nemamo Albance nigde) i kao propaganda („Glejte šta nam raaaadeee!“ = ne rade nam ništa, sve sami sebi radimo).

I samo mi nemojte reći: „Sirovino, ništa nisi shvatio! Ovo je suptilna metafora, a ne dokumentarni film o Pogromu na Kosovu! Ovo je Umetnos! Nije film dužan da nam prikazuje spoljne ’činjenice’ – on nam, na svoj umetnički način, prikazuje unutrašnju Istinu! Paranoja tog čoveka nije došla iz čista mira, nego je izazvana konkretnim spoljašnjim činiocima, koje indirektno, manje-više, vidimo u filmu!“

Zapravo, priznaću: ja jesam sirovina utoliko što volim da mi se Važne Stvari nekako Prikažu; utoliko što ne volim da mi se Esencijalna stvar – Podrazumeva! Suviše je ovo važna i velika tema da bi se Kontekst te Štimčeve paranoje i postepenog gubljenja razuma – podrazumevao. Pustite vi to što ja „znam“ iz novina i iz dokumentarnih filmova; jedno umetničko delo, kakvo MRAK pretenduje da bude, mora da U SEBI sadrži dovoljno jasan ako ne prikaz, a ono bar jasne natuknice o KONTEKSTU koji je izrodio to stanje „mraka“ u kojem bauljaju Štimac i njegovi. A to ovde fali. I onda imamo „monster movie“ u kojem filmadžije nisu našle za shodno da metnu – monstera.

Stoga je krajnji rezultat nešto kao srpski „elevated horror“ – horor bez horora, bez čudovišta, psihologizovani, ali na faličan i ne mnogo dramski/filmski zanimljiv način – nešto kao domaći rimejk IT COMES AT NIGHT. Samo što u tom američkom „hororu“ spoljni kontekst nije suštinski bitan (otkud ta apokalipsa? šta se desilo sa svetom? zašto su se naši junaci povukli u šumu?) jer se sva njegova drama, sav njegov konflikt, odigrava unutar grupice likova (t.j. dve porodice) koje vidimo u filmu. U našem, pak, MRAKU (koji se iz meni nejasnih razloga inostranstvu prodaje kao DARKLING – valjda da neko ne pomisli da je to rimejk nekog od dvesta američkih filmova koji se zovu THE DARK/NESS) spoljni kontekst JESTE suštinski bitan i ne može se apstrahovati, gurnuti pod tepih, u par uzgrednih replika i u jedan natpis na kraju filma, jer konflikt između Štimca i njegove preostale familije nije, ili ne bi trebalo da bude tema filma – nego konflikt između te familije i onoga što je OKO nje, u šumi, i oko šume. Ako to nemaš u filmu – nemaš (skoro) ništa. Odnosno, imaš jednu mlitavu, bezubu, besciljnu pričicu koja teško da će ikoga da uznemiri, potrese, navede na razmišljanje ili na bilo šta sem na sleganje ramenima.

MRAK je film kakav bi sigurno rado podržale i tzv. institucije tzv. Kosova, da ih je neko pitao ili aplicirao, jer on, kako već rekoh, pokazuje da Srbe na Kosovu nikakvi Albanci ne ugnjetavaju – ako neko tu pati, pati zbog pogrešnog tumačenja nedužnih prirodnih pojava (tele se uplelo u srpsku bodljikavu žicu, niko ga nije ubio!), ako neko tu strada, ako je nečija kuća zapaljena, to su sve Srbi međusobno: „Sami palji, sami se ubilji.“

NAJNOVIJI HORORI (2022) – novogodišnji pregled

 

Dragi moji, ako vas standardni novogodišnji TV program ne zadovoljava, i ako biste ga zapaprili s nešto horora, evo u minut do dvanaest mog osvrta na neke horore odgledane u poslednjih nekoliko meseci na koje se nisam do sada osvrtao. Neki od njih su sasvim gledljivi, neki su meni bilo smor ali većini nisu, pa možda i vama budu svarljivi. Pogledajte, proverite.

  

X

**(*)

3-

 

PEARL

**

2

 

Lepo su uslikani ovi filmovi, lepa je i Mija Gotičarka, kamera je voli, Taj Vest očigledno dahće odmah iza, ali izmiče mi poanta ove igrarije: u X rekonstrukcija 70ih zbog zašto, eto tako, because fuck you that’s why, plus mnogo naklapanja oko tog ’pornića’ (zašto ono u liberalnim pornićarskim 1970-im nisu mogli da ga snime usred grada, u nekom stančiću, nego su morali da zakasaju u dubinu zadrtog Texasa da se taslače u nekoj truloj šupi?) a bez payoffa (da ne kažem cumshota), a kad krene klanje – treba da strepim i plašim se dal će neka baba s jednom nogom u grobu da prikolje neke zdrave i prave mladunce koji vrište ko deca umesto da joj jednim karate potezom slome koleno ili kuk (bude i to, ali tek na samom kraju)!

Plus, koja je poanta da Mia igra i porno-curu u 1970-im (koja se NE skida!), i babu koja ima 70 godina, a onda igra i lik te babe u prošlosti, kad je bila đevojka, u 1920-im, u PRLU? Možda je to neki vic, ali meni nije smešan, a predug je. PRL je prerazvučen, a previdiv, ravan: pratimo polagani razvoj ludila u samom startu načete osobe, a bez twista. Eto tako… Zabavno kolko i recitovanje abecede. Sve je to još besmislenije ako biste gledali hronološki, tj. prvo PRL (1920-te) pa onda EKS (1970-te). Znam da je mnoge kupila gluma Mije Gotičarke (koja i jeste jedini, kakav-takav, razlog da se ovo pogleda), ali ovo je u naaajboljem ok za jedno moždagledanje dok brauzujete telefon, novogodišnji TV program na drugim kanalima, rusku salatu i sarmu i društvo ne mnogo zanimljivije od ovog koje vam ovi filmovi nude.

 

 

BARBARIAN

***

3-

Počne super, razvije se ok, završi se glupo. To vam je ukratko ovaj film, a tom istom transverzalom se može opisati i većina prehvaljenih novijih horora: ako uopšte imaju neku foru ili misao na pameti, ispucaju to na početku, a onda se brže ili sporije izduvavaju ka kraju, umesto da bude obrnuto (da idu ka kulminaciji a ne devalvaciji). Naročito je bzvz što se ispostavi da je najbolji, najnepredvidiviji, najnapetiji deo filma, taj početak sa Air-BNB-om, zapravo crvena haringa koja nema baš mnogo veze sa ostatkom – a naaaročito nema veze s mozgom da će jedna po svemu što vidimo super-pametna i mega-obazriva cura da tako beslovesno sebi unajmi BNB ne čak ni na periferiji grada, nego usred nekakve ruralne pustoši, među poluruševinama i udžericama daleko od bilo kakvog smislenog naselja. A ni ostatak zapleta nema mnogo smisla, što se više zapliće, i što se više razmišlja o njemu… Džastin Long se očito specijalizovao za uloge toxičnih, ogavnih, kretenskih mužjačića koje volimo da mrzimo i navijamo da najebu (vidi ga u sličnoj ulozi u THE HOUSE OF DARKNESS – ili bolje: nemoj!), a ovde je i njegov lik tretiran sa izrazitim odsustvom suptilnosti, prvo scenaristički pa tek onda glumački. Šteta, jer uvodi se relativno realistički, ali džaba kad ubrzo sklizne u karikaturu. Pa ipak, uz sve naknadne zamerke, nije ovo loše ako se isključi mozak i tranžiranje logike zapleta i motivacije i održivosti svega toga što se tu kao dešava godinama i decenijama: ima ovde-onde finih, morbidnih ideja i fora i fazona, dovoljno je nepredvidivo i atraktivno snimljeno-glumljeno da drži pažnju. Šteta samo što se celina opasno ljulja i na kraju ruši u skoro potpunom odsustvu suptilnosti, mere i smisla.

 

 

SMILE

**(*)

2+/3-

Gimik nije loš sa tim nacerenim facama koje se nameću iz prvog i drugog plana, ali ovo je po svemu jedan mehanički, plitko zamišljen i tek kompetentno, neupečatljivo (izvan par kraćih scena) realizovan film koji je suviše derivativan (RINGU + IT FOLLOWS) a da bi uopšte bio memorabilan. Ali šta pa ja znam? Ovo je u svetu namlatilo preko 200 miliona, svi ga proglašavaju jednim od nasjtrašnijih ove godine, pa prema tome – navalite! Userite se od strave za sve pare! Meni je bio dosadnjikav. Zeeev.

 

 

SOFT & QUIET

**(*)

2+

Grupica Amerikanki tradicionalnih shvatanja oformi kružok i napaljena svojim nakaradnim idejama i jedva prikrivenim rasizmom ustremi se na dve Azijatkinje koje reše da „nauče pameti“.

Nije bez đavla ovaj SOFT film, mada je režiran na bukvalistički nemaštovit ženski način u dugim kadrovima sa mnogo pričanja, a zatim i dranja i dahtanja, skoro u real time, ali nije da ne postiže dozu neprijatnog snuff intenziteta kad, najzad, shit hits the fan.

Ipak, suviše je sirov u karakterizaciji i motivaciji, ne može a da ne karikira te svoje republikanske zadrte rasističke likuše i da jasno stavi do znanja da ih osuđuje i gnuša ih se, umesto da to nama prepusti

 

 

PIGGY

**(*)

2+

Ja ne razumem u čemu je oduševljenje celoga sveta ovim filmom. Svi ga meću u svoje godišnje liste, u top-10, a meni je ovo jedva vredno pomena. Potpuno rutinski zaplet o veoma debeloj curi, mesarevoj ćerki, koju vršnjaci podjebavaju apsolutno preterano sadistički – toliko mnogo da to izlazi iz svih plauzibilnih okvira. I to iživljavanje nad njom (i nad debelom glumicom) traje predugo, a kliše je, i treba da bude priprema za ono glavno. A do tog glavnog dolazi prekasno, i premalo, i to isto bude prilično ravno i konvencionalno, i onda – trt, kraj. I krene špica, i kažeš: „Šta, to je to? Ma idi bre!“

Veliki minus je što je ova debeljuca krajnje nerazvijena kao lik, a to malo što o njoj vidimo i znamo, izrazito je antipatično, nezanimljivo, ona zapravo ne budi saučestvovanje osim na sasvim elementarnom nivou (šutirano kuče), ali nemojmo se zajebavati, ona nije Keri, niti je ovaj film uopšte za pominjanje u istoj rečenici sa savršenstvom jedne KERI.

Plus je lik psihopate koji joj se nakači kao neka vrsta anđela-čuvara, da je zaštiti od psihopata-vršnjaka, koji je i sam neki nesnađeni, zbunjeni, možda-izmučeni, slično njoj terorisani lik koji je pukao i rešio da jebe majku svima.  

I plus je ta jedna kratka ali prelomna scena na kraju, u kojoj naša prasica –koju ceo film neko negde gura, vuče, tera, baca, navodi, odvodi, uteruje, isteruje– najzad nešto aktivno, svojom voljom uradi, i odbije da bude oruđe u rukama čak i ovog „dobronamernog“ psiha.

Ali, odmah zatim novi, završni minus: samo što je tako stekla „nezavisnost“, naša prasica spremno zajaši motor mužjačina-momka koji joj se sve vreme sviđao, a koji niotkuda naiđe kao vitez na belom konju, i posadi je iza sebe i odveze u gradić, i eto, tolko joj beše to njeno omoćenje i nezavisnost.

 

 

A Ghost Story for Christmas - COUNT MAGNUS

**(*)

2+

Polučasovna ilustracija dešavanja iz jedne od najjezivijih priča M.R. Džejmsa (imate je u Orfelinovoj zbirci ZAZVIŽDI I JA ĆU TI DOĆI), u režiji Marka Gatisa, solidnog eksponenta engleskih horor priča u dokumentarcima koje radi za BBC, ali ne baš mnogo veštog reditelja. Glavni lik je nepotrebno karikiran u nekakvo ekscentrično englesko spadalo i smušenjaka, zbivanja su zbrzana, atmosfera je tanka, ritam slab, akcenti mlaki… U priči je apsolutno genijalna zastrašujuća neumitna progresija Zla koje, kao Baš-Čelik, kida te lance i okove jedan za drugim; u priči imamo neumitni nailazak Propasti… A ovde je to sve tako nekako njanjavo, kilavo i mlako prikazano tako da samo najveći horor vikendaši i tetke ispred TV-a mogu da se naježe od ovoga. A opet, nezahtevnima – dovoljno! Mislim, ta priča je toliko jebeno dobra i jeziva da čak i ovako kilavo jedva-ilustrovana ali ne zaista oživljena, ona može prosečnom gledaocu da pruži minimum koji traži od ovakvog sadržaja.

 

THE LAIR

**

2

Šta ostade od Nila Maršala? Nekad je pravio odlične DOG SOLDIERS i DESCENT, a sad – spao na trećerazredni niskobudžetni čiz koji, na nivou koncepta na salveti, još i deluje zanimljivo: kao, Rusi u Avganistan otišli samo zato jer se tamo srušio neki leteći tanjir, pa hteli da eksperimentišu s alienima i u podzemnoj rupetini prave super-vojnike, a onda neke engleske vojničine mnogo godina kasnije nabasaju na tu tek tako napuštenu bazu (u kojoj, naravno, i dalje ima struje, usred pustinje, i sve mašine još rade) i kreće masakr… Nažalost, Maršalova lepuškasta ženica sasvim je lišena šarma i harizme, „glumci“ oko nje su odabrani tako da budu još gori od nje jer jedino tako bi ona mogla, u teoriji, na tako jadnoj pozadini, da zasija; budžet je nizak, CGI slabi, dizajn monstruma uvredljivo bedast, likovi i dijalozi krindž, ali jebem li ga, na nekom nivou ovo ima treš ugođaj koji nije SASVIM nezanimljiv za one koji vole spoj militarizma-mačizma i horora (PROKLETIJE, anyone?) i koji su voleli B-hororčiće s kraja 1980-ih i početka 1990-ih poput SHADOWZONE ili X-TRO 2.

 

NOCEBO

**

2

Navikli smo da Evu Grin gledamo kao omoćenu ženu, pa je donekle osveženje gledati je ovde kao slabu, u mentalnom raspadu od samog početka: nažalost, ova horor dramica nema dovoljno svežih i zanimljivih stvari da ponudi u svojoj ravnoj i predvidivoj priči o dadilji iz trećeg sveta koja će, sa prtljagom svojih demona i orijentalizovanog šamanizma da Evu suoči sa zapadnjačkim kolonijalizmom (deca iz tog trećeg sveta šiju fensi aljine koje ova dizajnira)… Prilično je to idejno konfuzno, sa još jednom demonizovanom žrtvom i sa narativom koji nas tera da saučestvujemo sa onom koju bi kao trebalo da osuđujemo. Uskače sebi u usta već i na nivou plasmana: poster u prvi plan stavlja belu lepu slavnu Evu Grin, a gura u treći plan i u senku ovu neku anonimnu Azijatkinju, čime se bukvalno podriva čitava nominalna poenta filma o tome kako belci isisavaju život iz zemalja trećeg sveta i eksploatišu njihove mitove i priče i živote radi neke svoje, ovde: žanrovske, horor „zabave“.

 

 

LOW LIFE

**

2-

Ponegde hvaljen triler na ivici horora o liku koji se na netu predstavlja kao curica, preko lažnih profila, da bi mamio a onda razotkrivao pedofile – nažalost, pada prvo na glavnom glumcu, koji je prosto suviše slab da nosi film (i zbog obične, antipatične pojavnosti, i zbog vrlo ograničenog talenta), a zatim i na scenariju koji, od sredine pa prema kraju, trpa sve neubedljivije, usiljenije krindž situacije, od kojih je ono na samom kraju za sve antologije jebo-te-bog krindža.

 

 

BODIES BODIES BODIES

**(*)

2+

Vredi li istrpeti sat i po sa apsolutno totalno nesnosnim kretenima, kako bismo dobili „satiru“ na kretene? Naime, da vidimo koliko su plitki, glupi, otuđeni, obezljuđeni, uzajamno zavidni, pakosni, zlobni i podmukli današnji tiktokeri i instagrameri kad se nađu zajedno u jednoj kući? Moj odgovor je – NE, jer poruka je providna, i nije vredna patnje „druženja“ s gomilom debila, mada recimo da je twist relativno originalan i nekima možda bude vredan da se zbog njega ovaj teen-rijaliti istrpi kako biste otkrili ko je i zašto ubijao ove bednike. (Spojler: nije niko; te smrti su bizarni spoj samoizazvanih nesreća i akcidenata i nesporazuma omogućenih činjenicom da su akteri neverovatni kreteni i debili, kako sami za sebe tako i prema drugima.)

 

 

ORPHAN - FIRST KILL

**(*)

2+/3-

Ovo je simpatično, i taj smeli wicked twist (na pola filma) za promenu nije loš, mada se s njim moglo i moralo i više i hrabrije, dalje. Ipak, dovoljno gledljivo da zaslužuje još jedan nastavak.

 

 

WATCHER

**(*)

2+/3-

I ovo trpaju na godišnje top-10 liste, verovatno zato što je režirala žena; inače je krajnje ravno, predvidivo, ne naročito uzbudljivo (da bi bilo jezivo, taj voajer prekoputa bi morao da bude opasan, preteći, a ne neki patetični rumunski čikica). Plus, sam kraj je imbecilan, jer –spojler: ubica našem curetku razbije lobanju višestrukim udarcima teškim metalnim predmetom. Ipak, kako ispadne, nju to nije ubilo. Ma jok, jedva je ošamutilo. I ona ustane da ga upuca. Nije joj ništa. Šta je desetak snažnih udaraca teškim metalnim predmetom u glavu jedne omoćene ženske? Ništa! Eto opasne poruke ovog filma. Pa posle kad neki „momak“ svojoj curi, nakon ovog filma, uradi ovo isto, i ubije je već iz drugog, trećeg udarca, nek se na sudu vadi odbranom: „Ja video na filmu da to nije ništa strašno, može glava da se ulupava štanglom do mile volje, žena ustaje netaknuta od toga! Čak i jača, osnažena! Vid joj još oštriji, puca ko Hari Kalahan!“

 

HOLY SPIDER

***

3-

Triler-horor-drama po istinitom događaju, o iranskom serijskom ubici, fundamentolu koji je išao noću i ubijao (davio) prostitutke. Tvist je u tome što to nije bio neki samotni paćenik i luzer kao u američkim filmovima, nego oženjen čoek, žena i deca, sve po propisu, ugledan član zajednice, dobar komšija, vernik, ide u crkvu, poštuje običaje… A kad ga, nakon prilično napete prolongirane scene, skemba novinarka koja glumi kurvu (inače, fiktivni lik; u stvarnosti su ga uhvatili na manje filmski, manje dramatičan način), komšije su njegovom potomku na pijaci u fazonu: „Alal vera, tako se brani moral, evo sinko džaba voće i povrće i pozdravi mamu, nek dođe slobodno sve što joj treba, ne treba da plati.“ A potomak, sinak, u pomalo previše karikiranom (doslovno gledano), ali idejno smislenom završetku pokazuje transfer tog Zla, koje inače prirodno klija, i sa svih strana se podstiče u tom ogavnom mošusnom kotlu muškošovinističke mizoginije, hipokrizije i ženotlačenja. Svijet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli ženi u Iranu!

 

 

SOMETHING IN THE DIRT

**

2-

Jao, ja stvarno više nemam živaca za ovog Murheda i Bensona, svaki naredni film im je od kritike sve hvaljeniji, a meni sve dosadniji. Ovaj me smorio na polovini, i nikako da smognem snage da se nateram da ga dovršim. Triput sam zaspao u pokušajima da me bude briga za te njihove tripove, za ta beskrajna naklapanja dva lika u dve sobe…

 

 

GOODNIGHT MOMMY

**

2

Američki rimejk je omašio poentu austrijskog originala i napravio mlaka-limunada verziju za one što ne vole da čitaju titlove i da budu zaista dubinski uznemireni nego tek malko zagolicani. Nejomi Vots protraćena!

 

 

CHALK LINE

**

2-

Twisty španski triler koji je sav u mehanici i usiljenim iznenađenjima, a bez trunke duše.

 

****

Toliko za sada o onome što sam stigao da pogledam. Ono što nije u gornjem pregledu, ili u nedavnim rivjuima na blogu (potražite!) – to nisam još stigao da overim.

 

****

Neka nam je svima srećna Nova 2023. jer mnogo sreće će nam trebati da preživimo ovaj sve gadniji, sve ogavniji svet i ovu svakim danom sve sjebaniju i na svakom zamislivom nivou sve zatrovaniju i beznadežniju zemlju.