Divote Stare planine (1): Kozji Kamen

            Ponekad se upitam da li ovaj narod zaslužuje zemlju koju ima – i šta bi neki drugi, pametniji, bolji, na lepotu osetljiviji narod uradio sa onim čega mi imamo na pretek, a s tim radimo malo, ili nimalo.  

A kao da to nije najgore, ne samo što je grdna ovdašnja lepota zapuštena, nego, onda kad je Neko primeti – čitaj: Zli Investitori, koji u toj Lepoti vide samo Izvor Novčane Zarade – ta Lepota još krene da se aktivno uništava, što se upravo ovih dana dešava širom Stare planine, kroz izgradnju tzv. Malih hidrocentrala, energetski beskorisnih grdoba kojima se uništavaju ne samo lepota prirode nego i živi svet u rekama i oko njih, pa i to malo privrede tih krajeva, a sve zarad mlaćenja para od strane bezdušnih zlikovaca koji šuruju sa vrhom ove antinarodne, antiljudske i protivprirodne SNS sekte...

            Stoga sam s pomešanim osećanjima krenuo u avanturu obilaska nekih slikovitih lokacija u Parku prirode Stara planina, dana 6. avgusta 2019.

Pre svega, odavno se spremam na posetu divotama koje su mi geografski veoma blizu, na sat-dva vožnje od mesta gde živim (Niška banja), ali okolnosti (a pre svega adekvatno društvo + vreme + sloboda od drugih obaveza) nikako da se poklope kako treba.

Juče, najzad, jesu – i bio sam srećan da napokon vidim bar deo blaga koje, manje-više netaknuto, a svakako još-uvek-neoskrnavljeno (a dokle će – ne znamo!) zrači tu negde oko nas.

Društvo su mi na ovom putešestviju pravili seka Tanja (sestra od tetke) i njena deca / moji sestrići / Matija i Miona, i Tanjina drugarica Nataša.

Ukupno smo obišli tri glavne lokacije, koje se sve nalaze nešto iza Pirota:

1) Vidikovac Kozji Kamen, jedan od najlepših vidikovaca u Srbiji, s kojega puca pogled na Zavojsko jezero i šta sve ne;

2) Slavinjsko Grlo / Rosomački Lonci, prelepu stenovito-vodenu formaciju kod sela Slavinja;

i vrhunac dana, spektakularno prelepi

3) Vodopad Tupavica kod sela Dojkinci, jedno od najlepših mesta na kojima sam ikada bio.

U ovom postu predstavljam prvu lokaciju, Vidikovac Kozji Kamen.

Ovo mesto se pokazalo kao daleko najzahtevnije, jer da bi se do njega došlo potrebno je pešice preći 3,6 km u jednom pravcu, i naravno još toliko u povratku.

Dakle, preko 7 km pešice, po toplom danu, i po neravnom, divljem terenu (ne, nije ovo kao šetnja u parku, moram reći)...

Zvuči kao napor, i OK, nije naivno, naročito za nekoga ko više sedi/leži/čita/piše negoli šeta/trči itsl. ali na svu sreću još imam dovoljno kondicije (ponajviše zahvaljujući vožnji bicikla) da mi ovo fizički nije bilo naporno ama baš nimalo.

Pored toga, više od polovine ovog puta ide kroz šumu, što ređu što gušću, što visoku što nisku, sa sasvim dovoljno hladovine da žega odozgo ne ubija.

Uz dovoljno vode u rancu, a prethodno dobro naložen pitom sa sirom iz Pirota, i u dobrom društvu, šetnja je protekla prijatno i skoro neosetno.

A kad dođete do vrha – BAM! Shvatite da je to malo napora itekako vredelo, jer – vidite ovo:

 

Evo osnovnih fakata (sa Vikipedije): Kozji kamen je vidikovac u jugoistočnoj Srbiji na nekih 18 km od Pirota, na putu za Rsovce. Takođe postoji i šumski put iz pravca sela Velika Lukanja i Bela.

Ovo je jedan od vrhova Vidlič planine i nalazi se na 1.181 mnv u delu zvanom Visok.

Na 12. km puta za Rsovce nalazi se tabla i skretanje na zemljani put kojim se posle nekih 3 km kroz šumu stiže do samog vidikovca.

Nalazi se neposredno iznad Zavojskog jezera, tako da se pruža pogled na celo jezero, kao i meandre Visočice na mestu gde se uliva u jezero, pored sela Pakleštica.

Gledano u daljinu iznad jezera vide se vrhovi Babin zub i Midžor, dok se na drugu stranu pruža pogled na staroplaninski masiv i vrh Kom.

            Dve bizarne stvari vredi istaći:

1) Zavojsko jezero nastalo je prirodnim obrušavanjem (klizištem) koje je preprečilo reku (!)...

2) Specifična azurna boja vode – koju naše fotografije samo donekle mogu da prenesu – stvarno je netipična za kopnene uslove: ja ovako nešto do sada, izvan mora, nisam viđao. Pretpostavljam da ovu boju daju neke alge itsl. vodeno rastinje, ali o tome bolje neka govore stručnjaci. Što se mene tiče, estetsko-poetski dodir je sasvim dovoljan, šta god ga izazivalo.

            Inače, kome se ne sviđa ideja šipčenja u prirodi po vrućini, i radije bi ovamo gazio po snegu, evo kako to izgleda pod snegom, usred zime – OVDE.

Naravno, gde su Srbi - tu je i Đubre...

            U idućem nastavku: DUBOKO GRLO!