LJUBAV I BIJES (1978)

**(*)

3-

u okviru akcije 'u brdima, horori' – dok u kinoteci traje još jedna revija srpskih horor filmova – imam zadovoljstvo da narodu razotkrijem jednu dosad nepoznatu fusnotu u ex-yu hororu. u pitanju je naslov koji do sada nigde na netu ili u razgovorima sa kolegama nisam video niti čuo pomenut u kontextu ovdašnjih horora, a otkrio mi ga je aleksandar radivojević, kome i ovim putem zahvaljujem.

 

            odmah da naglasim - LJUBAV I BIJES na moju veliku žalost ipak ne može da se ugura u horor ni uz maximalnu upotrebu sile: realno, u pitanju je istorijska drama, i tu nema pomoći. međutim, film sadrži motiv opsednutosti đavolom (zbog kojega će zaslužiti svoje mesto i u apdejtovanoj verziji FAUSTOVSKOG EKRANA!) kao i dve izvanredne scene horora (!) zbog kojih će dobiti nekoliko pasusa u novoj verziji U BRDIMA, HORORI. dok do toga ne dođe, evo izveštaja za blog.

            film je bosanski, reditelj je bakir tanović, a zasnovan je na noveli "Zapis o Simeonovici i Ahmet Jusufu" novaka simića. dešava se u sarajevu početkom 19. veka (iliti vijeka). srž radnje tiče se mlade i lepe žene (debi uloga merime isaković, jedre ko jabuka) koju praktično kupi bogati i ružni starkelja, trgovac – ali ubrzo nakon svadbe ona počne da se bacaka, vrišti i divlja, tvrdeći da je u nju ušao 'bijes', tj. đavo.

            čiča je vodi kod pravoslavnog popa, koji joj očita molitvu, maše malo krstačom, al od pomoći slaba vajda.

            zatim odu i do katoličkog, ali i njegove litanije su podjednako jalove i beskorisne, pa je ovaj otera rečima: 'čim se križa ne boji, od poganog je sorte. vodi tu nevjernicu.' 

            na kraju je odvede do hodže, koji zakaže "šejtan sabor" – odnosno sesiju isterivanja đavola.

            ta scena, iako ne onoliko duga koliko bih voleo, zaista je jedna od najboljih i najjezivijih scena egzorcizma koje videh u svekolikom hororu, i prosto je šteta što čami zatočena ovde, u filmu koji horor nije, i u kome takva kakva je zapravo štrči kao maltene nepotrebno preterana.

            scena je ne samo vrlo jeziva nego i vizuelno egzotična, budući zasnovana na islamskim verovanjima i običajima: četiri lika stoje na četiri ugla ćilima i uz molitvu padaju u neku vrstu transa klateći se pritom napred-nazad i mumlajući jezive i nerazumljive lavkraftoidnosti.

            za to vreme hodža čita molitve, a 'nevernica' se uvija po tepihu i vrišti – dok ne počnu da lebde testije i lampe okolo, a sa njima se diže i njeno telo, levitira kao linda bler u EXORCISTU a onda se, slično njoj, ubrzo spusti nazad (the power of allah compells you!).

            sve to biva u polumračnoj prostoriji, što pojačava zlokobnost atmosfere, ali bez obzira na mrak, mora se reći da su efekti lebdenja stvari i ženskog tela izvedeni na sasvim zadovoljavajućem tehničkom nivou za film tog vremena, tj, nimalo ne zaostaju za italo đavolijadama iz '70ih, čak ih prevazilaze jer je sve to bolje inscenirano i režirano i nema treša nego je baš serious shit!

            ipak, ni alah ne pomaže, nego na kraju slučaj rešava pustinjak za koga se priča da je sveti čovek i iscelitelj, iako se radi samo o liku užasnutom grozotama rata (u flešbeku vidimo njegovu prelomnu tačku, kada je tokom jednog silovanja neki od njegovih kompanjona izbliza pucao u glavu uplakanom detetu od 3-4 godinice: nije baš splatter explicitno, ali je ipak gadno i žestoko upriličeno).

            on će, na kraju, da razreši misteriju, 'izleči' ženu, ali ne i sebe, itd. da ne spojlujem pošto filma ima na divxu pa pogledajte sami, ali mislim da je svakome jasno da u jednom ex-yu filmu iz tog doba, koji ne režira kadijević, rasplet može biti samo strogo ovozemaljski (psiho-sexualni).

            struktura filma je, inače, skoro besramno oslonjena na RAŠOMONA, i sve ovo što sam gore jasno i pregledno prepričao zapravo otkrivamo nimalo linearno, već fragmentarno, iz usta nekolicine naratora (uključujući priču unutar priče) koji svoje vizure iznose pred razbojnika i zulumćara koji ih je zarobio i traži dukate a ne bapske priče (odličan i nenamerno smešan gidra)!

            pored opisane scene musli-egzorcizma, apsolutni hajlajt filma je prekratka, ali fascinantna scena vizije u kojoj se zloguki čiča, tj. suprug, mladoj nevesti ukaže kao demon.

            baš kao i scena isterivanja, i ova ovde odlikuje se upečatljivom i originalnom vizuelnošću:

            vaistinu, među hiljadama horora koje sam odgledao do sada, još nisam video ovu ideju –

            oko koje išeta iz duplje i dođe do sred čela (dok je ono drugo gadno iskrenuto i iskrivljeno)

            što sve proizvodi zaista unikatnu i nezaboravnu masku koja je, eto, acu r. progonila u detinjstvu, a to može da učini i današnjem oguglalom horor gledaocu.

            a ako se pitate – ko je uopšte u jednom bosanskom filmu mogao da napravi ovako složen efekat maske u vreme kada je tada dvogodišnji miki lakobrija još piškio u gaće, mogu da ponudim samo svoj educated guess.

            na špici su navedeni samo nekakvi anonimni šminkeri koji ovu scenu sigurno nisu mogli da realizuju. ja sam ubeđen, iako za to nemam dokaza, da je taj kratki kadar odradio jan švankmajer lično!

            pre nego što počnete da gunđate, podsetiću da je švankmajer takođe kreirao kreature 3 godine posle ovoga, u GOSTIMA IZ GALAXIJE (1981), rađenim u koprodukciji sa čuvenim češkim studijem BARANDOV.

            taj isti studio jedan je od producenata i ovog filma.

            na kraju, za sve one koji budu opravdano zainteresovani ovim opisima i slikama, da expliciram: ove dve scene su JEDINI horor u celom filmu, ostatak je drama, umereno zanimljiva i gledljiva (osim disproporcionalne, neumereno dugačke scene svadbe bez ikakve svrhe i smisla) i sa određenim potencijalima u konceptu koji su mogli da budu znatno ubedljiviji i emocionalno pregnantniji nego što jesu, kako u pogledu merimine nezavidne drame, tako i odnosa sa prekasno uvedenim i nedovoljno razrađenim likom ratnog heroja i 'sveca' i njegovog 5-do-12 odnosa sa merimom. ipak, egzotičnost ambijenta i likova te intrigantnost koncepta dovoljni su da pruže umerenu zabavu najradoznalijima.

            primer ovog filma pokazuje koliko je bogatstvo ex-yu kinematografije, i ukazuje na mogućnost da iz mrakova i budžaka ovdašnjeg filmotvorstva iskrsne još poneki hororičasti i hororoliki naslov!

            baš zbog toga, iskoristiću ovu priliku da ukažem na jedan moj 'horor' iz detinjstva koji još uvek nikako da a) identifikujem, a time ni da  b) lociram. 

imam samo vrlo mutno sećanje iz dubina detinjstva, što će reći da sam to gledo na TV negde između 1979. i ne kasnije od 1984: u pitanju je domaća TV drama (možda u 2 dela, nisam siguran), možda hrvatska (ili čak bosanska), dešava se uoči ili tokom nekog rata, pre bih rekao I nego li II (pamtim neke uniforme koje bih u retrospektu reko da su austrougarske) i sećam se samo 2 detalja: 

1 - scena u vozu, kad neka seljanka u nošnji, šarenoj al pretežno beloj, sedi i drži između nogu pletenu korpu pokrivenu belim vezenim pokrovom - na koji, u jednom trenu, počnu da padaju kapi krvi (njene) - ne pamtim šta biva dalje pa ni da li se radilo o menstruaciji ili nečem gorem. u to vreme ionako nisam imao pojma o menzisu tako da mi je bilo dovoljno upečatljivo da vidim krv između njenih nogu za horor. ipak, prilično sam siguran da to krvarenje izazove neku vrstu panike među putnicima u vagonu i da nije bilo benigno.

2 - zaplet delom ili centralno ima veze sa doktorom jeziva lika ili ugođaja - ne znam dal je to baš bio fabijan šovagović, ali ako nije, onda je svakako neko sa sličnim ugođajem spookinessa. dakle, naglašavam: možda fabijan tu igra, ali je isto tako moguće i da to NIJE on: njega pominjem više kao referentnu tačku mog ugođaja tog lika a manje kao definitivni fakat čija filmografija nužno sadrži ovo što tražim! taj doktor (možda!) vrši nekakve experimente na ranjenicima iz rata - ili ih možda samo neortodoxno leči - ili već radi nešto što mi je tada delovalo vrlo mračno i jezivo i ko zna kad bih to našao sada da li je to sve uopšte tako hororično kako je meni u tom dobu, kad sam imao 6-9 godina, delovalo.

glavni junak je možda mladić koji putuje tom doktoru da mu bude asistent.

previše možda, ali ovo sam gledo tako davno da imam samo impresije u dubini mozga, a sem scene u vozu ne pamtim nijednu konkretnu sliku (sem, možda, da se to bar delom dešava u nekoj kuli, ili zgradi sličnog, gotskog ugođaja).

any idea?

PS: takođe još uvek tragam za hrvatskim filmom NEMIR čiji poster ovde kačim (kurtezijom samira bastonija, lakobrijinog efx asistenta). iako sumnjam da se radi o hororu čak i u najširem smislu reči – verovatno je neka psiho drama ili ko zna šta – ipak, ovaj plakat ukazuje da bi se tu ipak moglo iščačkati ponešto hororično! ili grešim? ko zna nešto o ovome, ko je gledao film, ili još bolje, ko ima linkove za skidanje – neka javi!

TILVA ROŠ (2010)

**(*)

2+

            pogledao sam, najzad, ovaj mnogohvaljeni film u bioskopu, kako jedino i priliči (mada znam da netom kruži divx verzija, drugačije montirana, nedovršena, bitno različita; njeno gledanje sam reditelj ne podržava – u šta sam se i lično uverio na par foruma gde se nalazi njegova iskrena poruka zašto ne valja gledati tu sirovu, nepotpunu i grubu verziju). dakle, pogledao sam director's cut, na niškoj premijeri, u klubu vj, u petak 11. marta.

            filmu sam prišao sa pozitivnom predrasudom, zasnovanom na povoljnim kritikama ljudi kojima verujem (u FILAŽU br. 5 npr. imate prikaz iz tastature ivana velisavljevića), na konceptu filma i trejleru, te na nešto malo tv nastupa reditelja koji mi je delovao iskreno i simpatično, a takav je bio i u kratkom razgovoru koji smo imali pre premijere. a kad je već takav, verujem da mi neće zameriti na ovom rivjuu: uz sve primedbe koje imam na film, u suštini mislim da on predstavlja pozitivnu i vrednu tendenciju, vredi ga pogledati i drago mi je što postoji (mada mi je, takođe, žao što nije bolji).

            moj glavni i maletene jedini problem sa ovim filmom jeste što se on izdaje za igrani. okej, formalno on to i jeste, uprkos povremenim upadima ranije snimljenih dokumentarnih snimaka džekesijade (jack-ass) dvojice glavnih junaka koji u igranim deonicama praktično 'glume' same sebe, ali u neznatno fikcionalizovanom kvazi-narativu. međutim, ako bih ovo merio aršinima igranog (narativnog) filma, onda on tu poprilično pada, jer ne uspeva da, za moj groš, ispriča bilo kakvu zaokruženu i smislenu priču. umesto toga, on nam nudi dvojicu simpatičnih zgubidana i stavlja ih u neki half-baked kao-zaplet bez zapleta u kome oni ne urade ništa bitno ni sebi ni drugima a onda niotkuda dođe odjavna špica.

            družili se oni tu s nekima, al kao i da nisu. nešto se, kobajagi, zaljubljivali, al kao i da nisu. pomalo se međusobno sporečkali, al kao i da nisu. čak su nešto malo izražavali svoj bunt protiv rampantnog konzumerizma (?!), al kao i da nisu. ko fol se protivili autoritetima, al – pogađate! - kao i da nisu! svašta nešto, kao, bude u pauzama između njihovih sadomazohističkih sesija valjanja u koprivama, skakanja s visine, brušenja muda na točku bicikle i napucavanja s kofom na glavi, ali ništa, baš ništa od toga nema neku pravu, ozibljnu konsekvencu za bilo koga, a ponajmanje za njih same (pa time ni za gledaoca).

            dokumentarni film o ovoj dvojici i njihovim akcijama i bekgraundu i svemu bio bi beskrajno bolja i prikladnija opcija: prinudivši ih na igranu strukturu reditelj ležaić nenamerno proizvodi clash između stvarnosti (toga ko su ti likovi zaista) i fikcije (zapleta, drame, konflikta…) i taj sudar, po meni, ubija i jedno i drugo – odnosno, da ne preteram, ne ubija zaista, ali ublažava i smlačuje ono što bi bilo žešće i čistije i nepatvorenije da je izneto kao 100% dokumentarno.

            na primer: toda je prikazan kao miroljubivi, dobričina koji ne samo što neće da se bije sa likom koji ga šamara, nego i kasnije, kad njegova mnogo brojnija ekipa opkoli ovoga i pruži todi priliku da mu se ovaj ćelavi (barem) izvini, ako ne i nešto jače, ovaj samo nezainteresovano prođe pored njih i njega. i to je super. to je taj lik. ali onda ga vidimo u drugoj sceni, u kojoj provocira jednog skejtera na beskrajnu tiradu samoopravdavanja – očigledno sadistički ga 'čačkajući' i prozivajući njegovu navodnu neiskrenost sve dok ovaj jadnik, nakon skoro 10 predugih minuta objašnjavanja i nerviranja ne dođe na ivicu plača. čekaj sad, jel ovo isti onaj toda što nije teo da bije onoga što ga šamarao pred svima, a sad iz čista mira izlaže psiho-torturi ovog svog drugara? naravno, u stvarnosti je to jedna nekonsekventna surova zajebancija među ortacima (or is it?), ali u igranom filmu svaka je scena znakovita i indikativna, i tu nema opravdanja za ubacivanje anegdota i zezanja – naprosto, u narativnom filmu NEMA zezanja, SVE je potencijalni nosilac značenja, pa tako i ova neumereno dugačka i mučna scena na ivici snuffa (jer reklo bi se da nije glumljena, već da je ovaj pred kamerom u jednom dugačkom cugu stvarno doveden na ivicu nervnog sloma tim podbadanjem).

            feministi u meni smetalo je što, kao i obično u srpskom filmu, žena služi za ukras, i da se ubaci između dvojice muškaraca kako bi sejala razdor u njihovu idilu ('oj, jarane, jarane, jarani smo mi, ne daj ne daj jednoj ŽENI da nas zavadi…') međutim, čak i to zaljubljivanje (if any?!) prikazano je tako smušeno i mlako i nekonsekventno i neodređeno da nije najjasnije ni da li se uopšte dešava kao takvo, a isto smušeno tako izgleda i zavada (if any?!) između dvojice jarana. ovo ovde 'zavođenje' teško da izgleda i kao flert, a ova ovde 'zavada' jedva da se može nazvati nebitnim koškanjem. isto tako i autodestruktivni 'bunt' protiv autoriteta (skidanje gaća na kursu za nezaposlene) nije ništa više od klinačkog nestašluka.  

u svom textu kolega velisavljević ističe scenu rasturanja supermarketa kao "direktno iz Jovanovićevog Mlad i zdrav kao ruža i Radivojevićevih Buba u glavi" – nažalost, ne mogu se složiti da ona ima čak i približni nivo znakovitosti, impakta (intelektualnog, visceralnog, emotivnog, čisto filmskog) kao što ga imaju njeni mogući uzori: snimljena je kratko i jeftino, sa obaranjem 5-6 nelomljivih i neoštetivih, jeftinih produkata, što je čini jedva vrednom da se nazove detinjim marifetlukom, i nikako ne može imati konotacije kao kod miše ili joce (bez obzira što je kao aluzija dobra, realizacija i osmišljenje toga slabi su). čak i njihovo gađanje pomorandžama deluje kao puki hir (iliti 'bes') u kontextu socijalnih nemira i sirotinje na ulicama za koju su i te pomorandže luxuz, i meni sve to izgleda kao besciljno detinje zamlaćivanje a ne kao gest vredan filma.

 

            ono što je dobro u TILVA ROŠU:

'lik' tode, sa njegovom izgubljenom, besciljnom, skoro nihilističkom autodestruktivnošću koja me pomalo podseća na BRONSONA ('šta oćeš?' 'a šta nudite?'): ima u njemu dirljive melanholije i skoro tragičnog beznađa iza maske tih mazohističkih auto-rendisanja, zasecanja, probadanja i lomljenja;

dobro je uhvaćen ugođaj čemera i izgubljenosti srpske nebeogradizovane provincije, uključujući tu i odlično uslikane ambijente fabrika, rovokopova, džinovske nehumane mašinerije koja gazi i melje sve pred sobom, i celog tog srpskog gothica na istoku zemlje;

zamlaćivanje glavnih junaka i njihovih ortaka dovoljno je vickasto i dinamično da se može posmatrati kao simpatičan dokument o tamo nekim mladuncima koji pokušavaju da prežive u neljudskom okruženju uz mnogo alkohola, trave i samopovređivanja, iako meni lično ta 'slice of life' estetika ne leži – bar ne u nečemu što mi se izdaje za igrani film.

ponavljam, dokumentarac o svemu ovome, makar i nekonvencionalan, možda i pomalkice igrani (a la MADE IN SERBIA) bio bi mnogo bolje rešenje nego li što je TILVA ROŠ u obliku u kome ga sada imamo u bioskopima. ipak, rekoh, to je dobronameran, pozitivan i okej film koji se može pogledati ako ste naklonjeni toj estetici – čak je uslikan bolje nego što sam očekivao, iako ima za moj ukus previše kadrova sa likovima isečenim il s leđa snimanim: prosto me nervira kad monolog ima neko kome kamera snima samo noge, recimo. a u većini takvih slučajeva nisam stekao utisak da je taj postupak nameran, smislen i znakovit, odnosno da je – posle svega ostalog što se u filmu vidi i čuje – potrebno 'depersonalizovati' junake njihovim namernim izbacivanjem iz kadra. u najgorem: nevešto, u najboljem: redundantno.

ipak, TILVA ROŠ je gledljiv i okej film sa dovoljno zanimljivosti da mu možete pružiti šansu.

INCENDIES (2010)

****

4

            ovo je najbolji film sa proteklog FESTa i najbolji film koji videh u ovoj godini. naravno, ako pogledate domaće osvrte na FEST, tj. šta su gledali srbi koji piskaraju po netu (sajtovi, blogovi, forumi…) nećete ga tamo videti pokrivenog – to je zato što neozbiljni ljudi nisu shvatili ozbiljno Ghoul's Guide to FEST (1) ali dobro: ko zna, znaće, ko ne zna – neznaće, i tu nema pomoći. neki ljudi naprosto biraju da svesno budu slepi kod očiju.

            što je najlepše, INCENDIES je značajno prevazišao čak i moja očekivanja: u svojim slutanjama mislio sam da će biti negde oko trojke, a oprezan sam bio pre svega zato što ovo, na osnovu opisa, čak i ne zvuči kao vrsta tematike koja me zanima. ako kažem da je ovo film o bliskoistočnom konfliktu, uzajamnim gnjavažama hrišćana i arapa i tako tome, neko bi mogo da vrišteći pobegne odavde misleći da sam prolupao i počeo da gledam one gnusne, dosadne festovske 'angažovane' soc-dramurde koje obavezno napučuju program svake godine. ali, samo polako: iako ovde ima toga, ovo nije film o tome. tj. jeste i o tome, ali na način koji toliko genijalno prevazilazi bilo šta što uopšte možete zamisliti kad čujete tu premisu da je možda najbolje reći da je ovo, plain & simple, jedna ingeniozna moderna TRAGEDIJA prvoga reda, a da su setting, dnevna politika, verske i druge trzavice u drugom planu (onoliko koliko su to, recimo, u ANTIGONI: dakle, bez njih ovog zapleta ne bi bilo, ali on nije o njima, već o nekim večitim, univerzalnim ljudskim temama i dilemama).

            na svu sreću, moj nepogrešivi njuh bio je jači čak i od mojih predrasuda i umerenih sumnji, i vukao me je prema ovome čak i uprkos racionalno (i površno) gledano tuđoj mi tematici; plus, moja neizlečiva tvrdoglavost (tj. upornost) navela me je da se ne predam pred porazom kada je projekcija na koju sam krenuo (veseli četvrtak uveče, DKC) bila rasprodata, nego sam plan gledanja za sutra značajno promenio kako bih INCENDIES odgledao na jednoj drugoj projekciji (da, platio sam kartu, iako sam imao akreditaciju, zato što je novinarska projekcija bila u nehumanih 10h ujutro, a akred. ne važi za dom omladine; većina mojih 'kolega' novinarsku je prespavala, a na um im nije palo da plate karte i ovo pogledaju popodne…). anyway:

            film me je kupio od prve scene, iako ona nema direktne narativne veze sa ostatkom: neku decu semitskog izgleda, ko zna gde i ko zna zašto (izbeglički kamp? zatvor?...?) šišaju do glave, u slow motionu, uz neku emo muziku. onda vidimo brata i sestru u kanadi koji odu na čitanje testamenta svoje netom umrle majke, u kome se, pored ostalog, traži da je sahrane golu, i licem prema zemlji, leđima okrenutim svetu, 'kako priliči onoj koja nije bila u stanju da ispuni svoje obećanje'. već tu mi postane jasno da će ovo biti jaka stvar. ona, takođe, ostavi svojim blizancima po pismo za njihovog brata i njihovog oca – pri čemu saznaju da otac za koga su mislili da im je otac (i koji je umro pre njinog rođenja) zapravo nije njihov pravi otac, a da, povrh svega, imaju i brata za koga dotad nisu znali. time kreće potraga za ocem, za bratom, i za majkom as she really was, pošto ispadne da ni nju nisu stvarno poznavali, tj. nisu imali pojma ko je i šta je ona bila.

            i to je sve što ću o zapletu reći, i sve što treba da znate. oprezno čitajte rivjue na netu, ako baš morate, ali najbolje da ne znate ništa više sem ovog što ću dodati:

- INCENDIES je toliko zajebano žestoka, potresna i intrigantna drama da ja to odavno nisam osetio i kao retko kada sam bio involviran u likove i dešavanja od samog starta; da i ne pričam o devastirajućem kraju i potrošenim maramicama!

- vidim na netu neke idiote koji tvrde da je početak spor i da filmu treba vremena da se vidi šta i kako i gde i zašto: bullshit, says I – dramaturgija ovoga je savršena, nemam ni najmanju zamerku na razvoj dešavanja, tempo ili bilo šta. naravno da u početku nije najjasnije šta, ko, gde, zašto – ali jasno je sasvim dovoljno da se navučeš da pratiš dalje i da očekuješ odgovore na pitanja isprva neodgovorena. story structure i sve u filmu tim je respektabilnije kad saznate da je ovo zasnovano na pozorišnom komadu: nikad, ali apsolutno ni po čemu, ne bih to pretpostavio iz samog filma, koji je po svemu uslikan i ispričan filmski i javlja mi se, čak i bez uvida u komad, da je ovo jedna od najboljih adaptacija pozorišnog texta za neki film, IKADA.

- lik majke (čiju prošlost gledamo u fragmentima ukomponavim sa sadašnjicom, i potragom njene dece za svojim i njenim identitetom) najjači je i najbolji ženski lik koji uopšte pamtim u novijem filmu, i po konstrukciji, i po egzekuciji. pojava, body language, mimika i apsolutno sve vezano za glumicu koja je igra, lubnu azabal, perfektno je! e, zbog ovakvih uloga vredi biti glumica – umesto da iznosiš tacne, skidaš gaće, gutaš lažne kurčeve i budeš levo smetalo između nekih srpskih 'muškarčina' u domaćim filmovima!

- tema bratoubilačkog i suštinski besmislenog građanskog rata savršeno je obrađena ovde, a baš zato što nije explicitno vezana ni za jedno žarište (inspirisana jordanom, ali to se u filmu direktno ne vidi) primenjiva je, nažalost, na celu ovu sjebanu kuglu, pa time i na balkan. naravno, ovdašnji filmmejkeri su u kamenom dobu po pitanju bavljenja recentim užasima sa ovom dozom a) Pameti, b) Zrelosti i c) Nepatvorene (i nepatetične) Emocije, te stoga ni od srba a kamo li bosanaca ili daleko bilo hrvata ne treba ni u narednim decenijama očekivati nešto blisko ovome. iako nam na ovim prostorima zgarišta ne nedostaju, ova konkretna kanadska ZGARIŠTA balkancima su nedodirljiva i nedostižna. (zato sutra-prekosutra treba očekivati nova…)

- iako se to podrazumeva za sve koji znaju moj ukus, ipak ću i explicitno reći: ovaj film ne da nije smaračina, nego je GRIPPING CINEMA AT ITS BEST, kako u svojim scenama drame i dijaloga, tako i u nekolicini vanredno napetih, uzbudljivih (da ne kažem triler, ili akcionih) scena. zapravo ima ovde više misterije i napetosti i saspensa nego u, recimo, UNKNOWNu sa lajem nisonom (generičkom akcionom trileru koji sam odgledo na fletlajnu a da me nije ama baš ničim dotakao niti uzbudio). na 94,8% svih filmova koje gledam ja se prozevam i svako malo gledam na sat: ovaj me je zaokupio od samog starta i držao me je svih dva sata trajanja u totalnoj pažnji i posvećenosti i zaintrigiranosti, a što je najlepše, nije me izdao na kraju nekim imbecilnim krajem, nego je genijalno vezao mašnicu na sve to, i stavio gorkokiselu višnju na kup od šlaga, baš kako treba i dolikuje.

- imajući u vidu žestoke emocije, patnje, muke i užase koji se ovde vide, sugerišu ili prepričavaju, moram takođe da naglasim da INCENDIES sa retko viđenom veštinom barataju svim tim emocijama a da nikad to ne zađe u oblast manipulativnog, patetičnog, melodramatičnog – odnosno, i onda kada priđe tome, to je opravdano i dobro izvedeno, a svaki krešendo u tom smislu zaslužen je, tim pre što je većina užasa (uz nekoliko časnih i memorabilnih izuzetaka) u anderstejtmentu. odmerenost ali ne i evazivnost ili zaslađivanje u tretmanu užasa izuzetan je talenat reditelja, koji sam već zapazio u njegovom ranijem filmu, POLYTECHNIQUE (takođe preporučujem, iako nije na *ovom* nivou: solidna trojka od mene). delikatnost sa kojom se denis vilnev (upamtite to ime!) bavi vrlo pipavim temama zaista je unikatna.

sve u svemu, INCENDIES je uzbudljiv (visceralno, intelektualno, emotivno), majstorski realizovan (režiran, uslikan, ukomponovan) i superiorno odglumljen film nesumnjivo zrelog reditelja prve lige čije ću naredne radove budno pratiti.

SRPSKI HOROR I FANTASTIKA U KINOTECI

            u okviru akcije 'u brdima, horori', jedna od retkih institucija u srbiji koja još uvek nosi prerogativ 'jugoslovenska' – dakle, bg KINOTEKA – u narednim danima predstavlja mini reviju srpskih filmova horora i fantastike. program i raspored odabranih filmova imate dole, a ezotericima naročito zdušno preporučujem da prilikom kupovine karata obavezno uzmu i MESEČNI PROGRAM KINOTEKE.

            zašto? zato što u njemu mogu naći neke zanimljive i vredne textove, kao što su:

            PRIPREMITE SE ZA SRPSKI HOROR I FANTASTIKU by vladimir ćuk

            SRPSKI HOROR NEKAD I SAD by dejan ognjanović

            HOROR U SRPSKOJ KINEMATOGRAFIJI by dušan cicvara

            O KNJIZI U BRDIMA, HORORI: SRPSKI FILM STRAVE – aleksandar radivojević

 

            a evo šta se u kinoteci daje počev od nedelje:

Nedelja 13.03.

15:00 SABIRNI CENTAR (JUG 1989)

ul. Rade Marković, Bogdan Diklić

r. Goran Marković

18:00 DAVITELJ PROTIV DAVITELJA (JUG 1984)

ul. Taško Načić, Nikola Simić

r. Slobodan Šijan

20:00 ČUDOTVORNI MAČ (JUG 1950)

ul. Rade Marković, Vera Ilić-Đukić

r. Vojislav Nanović

Ponedeljak 14.03.

15:00 MAJSTOR I MARGARITA (ITA/JUG 1972)

ul. Ugo Tonjaci (Ugo Tognazzi), Mimzi Farmer (Mimsy Farmer)

r. Aleksandar Petrović

18:00 ŠEJTANOV RATNIK (SRB 2006)

ul. Radovan Vujović, Staša Koprivica

r. Stevan Filipović

20:00 ŽIVI MRTVACI (SRB 2000) (22min)

r. Mladen Đorđević

ZONA MRTVIH (SRB/ITA/ŠPA 2009)

ul. Ken Fore (Ken Foree), Kristina Klebe (Kristina Klebe)

r. Milan Konjević, Milan Todorović

Utorak 15.03.

15:00 BOKSERI IDU U RAJ (JUG 1967)

ul. Mija Aleksić, Ljubiša Samardžić

r. Branko Ćelović

17:00 ČARLSTON ZA OGNJENKU (SRB 2008)

ul. Katarina Radivojević, Sonja Kolačarić

r. Uroš Stojanović

19:00 SVETO MESTO (JUG 1990)

ul. Dragan Jovanović, Aleksandar Berček

r. Đorđe Kadijević

21:00 VRIJEME VAMPIRA (JUG 1971) (10min)

r. Nikola Majdak

POKROV (SRB 2003) (85min)

r. Mladen Kovačević

Sreda 16.03.

15:00 KROJAČEVA TAJNA (SCG 2006)

ul. Goran Šušljik, Dragan Mićanović

r. Miloš Avramović

17:00 VEĆ VIĐENO (JUG/VB 1987)

ul. Mustafa Nadarević, Anica Dobra

r. Goran Marković

19:00 T.T. SINDROM (SRJ 2002)

ul. Nikola Đuričko, Sonja Damjanović

r. Dejan Zečević

21:00  DOSIJE PACOV (SRB 2005) (15min)

r. Mina Đukić

PACOVI U ZIDOVIMA (SRB 1994) (20min)

r. Milan Konjević

            ostatak kinotekinog programa, kao i obično, možete videti OVDE.

FILAŽ na FESTU

             novi, subverzivni broj FILAŽA pobudio je nezapamćeno interesovanje domaće javnosti. evo nekoliko slika sa njegove premijerne promocije održane u beogradu, tokom FESTa (tačnije, 05.03.2011. na vrhu Sava Centra, u prostoru izdvojenom za Press konferencije).

            ovde možete najzad videti jasne i pregledne fotke konspirativnog trija fantastikus – a za stolom nam se pridružio i dinko tucaković, kao jedan od saradnika FILAŽA ali i kao autor upravo izašle knjige SENKE FILMSKIH PREDAKA (zbirka filmskih eseja, nekih objavljivanih, a nekih premijernih) koju mu je objavio NKC, niš, a promovisana je odmah nakon FILAŽA.

            u publici su bili i brojni drugi saradnici ovog časopisa, koje neću nabrajati samo zato što ću nekog možda preskočiti. pomenuću samo dvojicu koje je neumoljivo oko kamere uhvatilo:

            nikola popević (inače, jedan od saradnika ovog bloga) ovde s pažnjom guta svaku reč govornika dok nestašna publika šapuće među sobom.

            ivan velisavljević dogovara sa ognjanovićem zbornik NOVI KADROVI 2: JOŠ NOVIJI KADROVI

            u publici, nažalost, nije bio severin franić, kako bi naživo čuo šta zamenik glodura misli o njegovom smešnom textu anti-protiv SRPSKOG FILMA (a vala i ognjanovića) – ali biće još prilike za to!

recimo, evo: najavljujem da će spektakularna niška promocija novog broja FILAŽA biti održana u niškoj narodnoj bliblioteci, 24.03. na odeljenju periodike, u večernjim časovima (verovatno 19 ili 20h, javiću kad doznam).

            nišlije novi FILAŽ, ali i starije brojeve, mogu kupiti tokom trajanja mini-festa, na ulazu u 'bioskop'. ponesite vunene gaće kako vas ne bi grejala samo ljubav prema FILAŽU!

            PS: primerci ovog broja stižu u BG za 7-10 dana - obznaniću ovde kad se to desi.