HAARP I DRUGE PRIČE O TEORIJAMA ZAVERE – prikaz

  

            Četiri meseca otkako sam počeo da pišem ovaj prikaz (odmah po završenom čitanju, u decembru), i sedam meseci od izlaska knjige (u oktobru, za Sajam knjiga), krajnje je vreme da obznanim prvi deo osvrta na najnoviju Skrobonjinu tematsku antologiju – ovog puta posvećenu teorijama zavere. Možda je i bolje što je toliko vremena prošlo jer će rivju sigurno biti kraći sad kad me je donekle prošla inicijalna emocija.

            Ukratko rečeno, HAARP manje zadovoljava od prethodne, U ZNAKU VAMPIRA. Osim što su priče – u proseku – nešto slabije nadahnute i realizovane (o tome, konkretnije, ispod, kad se pozabavim svakom ponaosob), moja generalna zamerka jeste da ova antologija pokazuje zaprepašćujuće odsustvo političke i društvene svesti kod domaćih pisaca fantastike, slipstrima i mejnstrima – barem kod onih uvrštenih ovde, odnosno onih koji su uopšte seli da napišu nešto na zadatu temu. Uprkos solidnom utemeljenju u ovom narodu, teorije zavere nisu se pokazale bogzna kako inspirativnim za pisce, što znači bar dve stvari: 1) da su domaći pisci uglavnom odrođeni od svog naroda, i 2) da je običan puk daleko maštovitiji u kreiranju i interpretaciji teorija zavere od onih koji se, nominalno, bave imaginacijom i fantazijom! Iz'em ti ja te pisce, "maštare" i "vilozove", kad ih i po mašti i po rečitosti i po sočnosti i po zabavnosti šije svaki prosečan frizer ili taksista!

            Tretman potentne tematike, onako kako se vidi u HAARPU, neočekivano često je jalov, mlitav, kilav, bedast, mlakonjav, idejno isprazan, nedomišljen, prvoloptaški, predvidiv i plitak – onde ge nije usiljen, odnosno veštački nalepljen na priču koja sa zaverama nema nikakve veze. Ne samo što je izbor zavera banalan i prečesto vrlo slabo povezan sa ovdašnjim ambijentom, nego i onde gde takva veza postoji, od nje uglavnom nije nešto zaista prodorno načinjeno. U takvim slučajevima uglavnom se bičuju mrtvi konji: Tito, Jugoslavija, itsl. Iako mi sada živimo u APSURDISTANU u kojem su granice između NJUZ.NETA i B92.NETA definitivno izbrisane, 

u kojem na vlasti imamo KLOVNOVE neuporedive čak i sa karikaturama koje su nam sudbinama upravljale u 1990-im (ej, alo: šolja kafe prizemljila avion predsednika države koji citira Tarabiće Kinezima a ide u posetu Papi čiji je Vatikan pre samo 10 godina nazivao Sataninim gnezdom!), iako imamo situaciju koja je fantastična, hororična, neverovatna, groteskna na svim nivoima tako da bi fantastika i horor trebalo da budu najidealniji diskursi za njeno realističko (sic!) oslikavanje – skoro ništa od toga se ne odražava u ovim pričama. 

Našim autorima su aktuelnija impotentna nagvaždanja o Sarajevskom atentatu, Titovim ljubavnicama, fuzbalskim derbijima u SFRJ i o Merilin Monro (!) negoli zavere koje se direktno dotiču ovog ludila u kojem smo danas. Mislim, šta uopšte reći o piscima kojima je atentat na Kenedija daleko "bliži" i inspirativniji od atentata na Đinđića!? Ovdašnje spisateljice radije prebiru po aferama Merilin Monro umesto da se bave, recimo, zaverom o smrti ovdašnje "Merlinke". 

Gde je Krilato dete? Da li je Arkan živ? Gde su laboratorije koje su proizvele Palmu i Vulina? Ko upravlja Haškim Tribunalom? Gde su tajne Žute Kuće? Kolika je Težina lanaca? Koje sublimirane poruke nose "rijaliti programi"? Ko su tajni sponzori Dragičinog fonda? Da li je Vuk Drašković, kad su ono pokušali atentat na njega na auto-putu, kamionom, tokom vožnje slušao Šemsu? Ko je isprao mozak Radikalu i od njega preko noći napravio Evropejca?... Takvo bogatstvo materijala, u dnevnim novinama, na TV-u, svuda oko nas, a oni prežvakavaju neke bljuvotine o HAARP-u, Ljudima-Gušterima i JFK-u!

            Da budem jasan: ne kažem da ova proza nužno mora da bude eksplicitno angažovana, niti da odražava, preslikava i prepisuje apsurde naših današnjih neživota u duhu "Resavske škole", direktno iz novina; ali kažem da bi proza kojoj je zadata tematika teorija zavere prosto morala, iz razloga relevantnosti ako već ne elementarnog dobrog ukusa, da bar nekako, indirektno, stavi do znanja čitaocu da autor ne živi s glavom zabijenom u svom anusu, ili u pesku, ili u debeloj knjizi, već da deli isti ovaj (ne)kulturni prostor, da na svojoj koži oseća SRBIJU DANAS. 

Umesto toga, čitajući ovu zbirku neki neupućeni čitalac mogao bi da u glavi sastavi foto-robot prosečnog kontributora ove zbirke kao gospodina (ili gospođe) srednjih godina u kućnom mantilu, sa monoklom, koji pućka lulu i pijucka viski dok sedi u debeloj fotelji i gleda kroz prozor svog bogatog stana dole, daleko, daleko dole, na panoramu svetala velegrada, i uzgred u svoj laptop kucka nešto iz pete-šeste ruke što je čuo o teorijama zavere od svog taksiste poslednji put kad se tako vozio do nekog partija.

            OK, ima izuzetaka, postoje ovde i dobre priče, vredne pažnje i čitanja; ovo gore je moja generalna impresija, a evo dole nešto malo konkretnijih osvrta. Ne zamerite što nisu detaljniji, ali koliko sam plaćen (ili, tačnije, koliko sam inspirisan ovom prozom!) – i ovo je mnogo! Dakle, idemo, po redosledu kojim su u knjizi, od velikih zvezda ka manjima. Ispod svakog naslova je moja ocena, u rasponu od 1 (bezvredno) preko 5 (osrednje okej: čitljivo ali zaboravljivo) do 10 (antologijski genijalno), osim znaka /// kod priča koje nisam ocenio zato što ih nisam ni mogao pročitati.

OTVORENO PISMO SRPSKOM NARODU OD ILJIČA RAMIREZA SANČEZA, Goran Gocić

4

Nefokusirana tirada, srećom – kratka, koja nabacuje nekoliko "zavera" vezanih za ove prostore (uključujući slučaj bockanja Monike Seleš), bez centralne zavere, ili teme, osim eksplicitno izrečenog naravoučenija da nisu ludaci oni koji ubijaju ili bar napadaju javne ličnosti: ludaci svoje ludilo izbacuju na članove familije, a atentatori i asasini nisu ludi nego iskorišćeni od strane – ko zna koga. Čitljivo je to, umereno zabavno, ali previše "rambling", što bi reko naš narod. Ipak, OK za jednu početničku priču (našem prošlogodišnjem NIN-ovcu je ovo, ako se ne varam, prva objavljena kratka priča).

ONI, Jelica Greganović

3+

Lepo napisano, "književno", što bi se reklo, ali džaba kad je to sve krajnje nategnuto i isprazno: opisuje se krasnopisom crnomanjasta devojčica usvojena u arijevski plavu familiju čiji sinovi stradaju u Hitlerovoj vojsci, i njen osećaj nepripadanja, paranoje da joj neki nedefinisani ONI rade o glavi, koji traje i posle rata... I šta onda s tim? I gde je tu zavera? Nema. Ali, oh, da li sam pomenuo da je ovo lepo pisano?

ATENTAT KOJI SE NIJE DOGODIO, Filip David

4-

U alternativnoj stvarnosti u kojoj se sarajevski atentat nije dogodio (doušnici sve najavili, Gavrilo i kompanija uhapšeni već na bosanskoj granici kad su ulazili iz Zlesrbije...) nekakav austrougarski bezbednjak mučen je košmarima u kojima se istorija kakvu znamo (sa ubijenim carom, ratom itd) ipak jeste desila. I šta s tim? Ništa. Lepo napisano ali bez jače poente, osim implikacije da bismo valjda živeli u daleko boljem svetu da nije bilo tog atentata niti rata, a naročito da nije bilo Srba. Ovogodišnji NIN-ovac, Filip David, predvidivo se ubedljivo, da ne kažem komotno snašao u austrougarskim čizmama, i nadasve uverljivo – neko bi rekao, kao iz svoje duše – izlio gnev i osudu na "najočevidniji primer terorizma", na tu "bolesnu decu" koju su zloupotrebili velikosrpski zlikovci pod okriljem Rusije "koja iz daljine posmatra šta se radi" itd. Dakle, i estetski i idejno upitna, nedokuvana, šupljikava pričica. Ali hej, šta si zin'o, ipak je to NINO!

KARANTIN, Darko Tuševljaković

5-

Utiče kritika! Šta god neki mislili o mojim dosadašnjim šibanjima Tuševljakovićevog pera (detaljno obavljenim ovde na blogu – ko se kasno uključio, neka pretraži, neće se pokajati!) jedno je sigurno: dali su rezultat! A to je da se ovaj pisac solidnog talenta donekle izlečio od dečjih bolesti koje sam mu ranije zamerao (smešno-nabudžena poređenja i metafore, patetika, ružičasta proza itd). Naravno, kao i većina njegovih priča, i ova je na šablonu "boy meets girl" – ovog puta girl je stjuardesa koja mrtva ozbiljna veruje u neke nebuloze o krljuštavim vladarima iz senke (i nejasno je kako naš naizgled razumni protagonista guta te njene nebuloze, pa neka je još toliko puta sexy ta stjuardesa!). I naravno, tu je još jedan čest motiv kod Tuševljakovića: ljubomora. Naš junak počinje da sumnja u svoju –desu, i krene da je stalkuje na aerodromu, a na kraju proguta i priču o tajanstvenom liku koji je završio u karantinu na aerodromu, koji je možda upravo taj Reptil o kojem je cura nagvaždala. I onda se on potrudi da završi na istom mestu, i... tako. Sapunica, ali za promenu pitka, mada i dalje plitka i sa bezveznim krajem. Ipak, u odnosu na ranije radove, ovo je značajan napredak za Tuševljakovića!

GDO JE VUBIL KNDJA, Ilija Bakić

7-

Od Ilije sam očekivao mnogo više (pametnije, dublje, provokativnije, crnje...) od ove nesumnjivo vrlo duhovite i zabavne zajebancije na račun druga Tita (glavnog junaka) i njegovog satirskog jebačkog nagona. Drug Tića je ovde u ulozi špijuna sa zadatkom da otkrije Ko je ubio Kenedija (KNDJA iz naslova). Tu su i Rotšildi, i Papa, i Rusi, i ko sve ne, ali sve je to samo jedna vanredno zabavna i duhovita sprdačina. Znam da Bakić može više, pa sam zato blago razočaran, ali i njegov solidni-okej nivo je uglavnom nedostižan većini ovdašnjih mu kolega, pa zato, recimo da je ova čaša više nego polupuna.

HAARP U DRUGOM SVETU, Ivan Vukadinović

4

Naslov je spojlovao twist ove ionako plitke pričice koja deluje umereno-zabavno dok traje, tj. dok ne shvatimo da je samo fragment bez pravog raspleta ili poente. Jeste, ovo je odlomak iz romana, privju pomalo nefer plasiran kao zasebna priča iako ovo samo za sebe ne može da stoji – tj. može, eno ga u knjizi, ali nije zaokruženo.

KIKIMORA SPAVA U MOM DŽEPU, Branka Selaković Milošević

///

Apsolutno nečitljivo. Pošto nisam uspeo da se probijem kroz ovo, nema ni ocene. Ali za DŽ, *ovo* čitati, nema šanse. Život je prekratak!

OČI BOJE MUDROSTI I NADE, Ivan Lutz

5-

Dobro napisano ali ideja/koncept iza ove u suštini anahrono hipijevsko-wiccanske ili tako neke drvogrleće (tree-huggerske) storije toliko je duboko upitan i neuverljiv na svim nivoima da to potkopava tekst koji, inače, ima nekoliko upečatljivih slika smeštenih u džunglu.

BEZ OBZORJA, Miljan Marković

///

I ova pulp-priča me izgubila već na početku opštim etitjudom kao i konkretnim znacima amaterizma i mačizma u opisu jednog ženskog lika: "vitka je i zgodna", "pored idealne konstitucije i veoma lepa", "šorts ističe njenu pozadinu onako kako valja" itd. Za 10 strana ovako prozaičnih fraza još bih i stisnuo zube, ali čitavih 30 strana ovoga? Nema šanse.

SVET KAO VOLJA I ZAVERA, Vasa Pavković

2

Sve se menja, samo Vasa Pavković ostaje isti, tj. meni savršeno, apsolutno nečitljiv! Pomisliće neko da imam nešto protiv čoveka (a nemam), ali neka taj neko prvo pokuša da pročita ovaj njegov tekst a onda da čujem šta je lepo našao u njemu? Ja – ništa. Takođe, lost me at hello već prvom rečenicom: "Uh, kako je bilo lepo smejati se teorijama zavere, dok se nekoliko najtrivijalnijih zavera nisu potvrdile." Ovakav gaf (ispravno je: "...nije potvrdilo") možda je oprostiv nekome od početnika i mlađarije u ovoj knjizi, ali Vasi (i nepostojećem lektoru) – ne.

NAJLEPŠA, KRAJ PRIČE?, Mirjana Marinšek Nikolić

///

Ne, ne, ne, ne, neeeeeeee... Umesto mojih komentara, citati iz priče:

"Zašto je Merlin izvršila (samo)ubistvo? Bio je mrak."

"Oko deset uveče, u holu hotela (ili možda na prijavnici, ili u njenoj vili?) obično nema gostiju"

"Ah, Merlin,' nasmešio se on značajno, 'Sve je u kretanju unazad, obrtanju niza redosleda uzroka i posledica."

(samo)ubistvo!!!

NEKRONOMIKON: TREĆE, DOPUNJENO IZDANJE, Dejan Ognjanović

XXX

Divna novela. Uživao sam pišući je. Sigurno ćete i vi čitajući je.

Uzgred, u uvodnom tekstu koji je sastavio priređivač, stoji podatak da sam ja navodno "doktorirao disertacijom o H. F. Lavkraftu". Ovo, kao što znate, nije istina (moj doktorat bavi se poetikom horora, od gotika do današnjih dana – eno vam ga u upravo izašloj knjizi POETIKA HORORA!) – ali ko zna, možda se ovde ipak ne radi o nepažnji urednika/izdavača, nego o meta-tekstualnom poigravanju činjenicama, u duhu onoga što sam ja radio u toj noveli, koristeći stvarne likove i događaje? Tako se i čitava ova antologija pomera u alternativnu stvarnost u kojoj sam ja zaista doktorirao na HPL-u i gde stvarno postoji i TREĆE, DOPUNJENO IZDANJE NEKRONOMIKONA.

BALAMSKA AVET, Đorđe Bajić

///

Ja ovo ne mogu da čitam. A na prelistavanje i preskok vidim tu sve ono što mi Bajićeve pokušaje pisanja oduvek čini totalno nesvarljivim.

POSLEDNJA ŽELJA, Zoran Pešić Sigma

5

Solidna priča o tome šta bi bilo kad bi ljudima naprasno počele da se ispunjavaju sve želje, nasilno i neubedljivo gurnuta u SF bez ikakve potrebe (žanr, inače, nije uslov u ovoj splistrim antologiji). Osim što joj je poenta krajnje predvidiva (šta bi bilo kad bi svako mogao da materijalizuje svoje želje tipa "da komšiji crkne krava") – ova priča nema ni najmanju naznaku bilo kakve zavere, pa mi nije jasno kako je upala u ovu zbirku (bez obzira što je, nevezano za temu, jedna od boljih u njoj). Inače, u Skrobonjinom uvodu Sigma je proglašen za "direktora Kulturnog Centra niš" (sic!): dakle, "niš" malim slovom je typo, a ime institucije (koja se zapravo zove Niški Kulturni Centar, aka NKC) je greška. Sigma nije direktor NKC-a, niti je to ikada bio. Mada, u nekoj paralelnoj stvarnosti... možda...

PROGRAM, Nataša Milić

4

Službenica u Ministarstvu i ne sanja da joj se možda sprema otkaz; a onda nasluti da se sprema nekakav spisak za otpuštanje – i to mu je ta "zavera" o kojoj se ovde radi. Rasplet je homofobični "how convenient". Usiljeno, iskonstruisano a besciljno.

---NASTAVIĆE SE: KRAJ U SLEDEĆEM BROJU---

TEETH (2007)

**

2

Evo još jednog za na đubrište! Još jedan neopravdano hajpovan srednjak za prave horor fanove na kojega, inače, otkidaju oni toliko gladni "novog" da će se obradovati i podgrejanom govnu, samo ako ga neko prelije šarenim prezlama.

Ovaj limp dick od filma je suviše mlitav da bi zaista ujedao kako treba. Božanstveni koncept o zubatoj pici (lat. vagina dentata) protraćen je u mediokritetskoj egzekuciji na prvu loptu. Naime, SVE je ovde na prvu loptu – zaplet koji bi bolje pristajao nekoj Tromi ovde se pokušava tretirati s ozbiljnošću (!), ali nedosledno, tako da likovi ipak JESU karikature i stereotipovi nesposobni da proizvedu DRAMU, a opet previše su mrtvosani i sterilni da bi bili komični.

Ton ZUBIĆA je totalno promašen, u stalnim oscilacijama između neubedljivo nezasnovanih likova i situacija i povremenih klinačkih (trominskih!) fazona. Neki od primera potonjih: na TV se neprestano prikazuju 'vaginalni' horori (džinovske škorpije, meduze, gorgone i sl.), u školi se baš tih dana uče penisi i vagine (potonje su, u filmu, fundamentalisti naredili da se prelepe sjajnim papirom u udžbenicima – ali nije jasno zašto onda to isto čini i film, koji GLAVNU JUNAKINJU FILMA – ZUBATU VAGINU – NIJEDNOM NE PRIKAŽE, nego je stalno skriva negde offscreen!?).

Ako već junakinju, zbog imbecilnih puritanskih (ili ekonomsko-kalkulantskih) nagona ne smeš da prikažeš, onda je neoprostivo da ti ukras oko glavne junakinje bude takođe prilično mlaka i neupečatljiva 'glumica' – niti je dovoljno realistična da bude tragična (kao Keri) niti je dovoljno preterana da bude komična (kao u nekom Henenloterovom filmu) već je, prosto, bezukusna, nikakva i kao karakter i kao pojava. Tokom filma ona doživljava transformaciju od nevinog ružnog pačeta u kurolomnu gorgonu, ali to glumački uopšte nije prikazano. Kako je samo velika Kamila Kiton (ona koja PLJUJE NA TVOJ GROB) u svojoj velikoj kastratornoj ulozi u poređenju s ovom čije ni ime ne upamtih.

Scenario se ne trudi da nam pruži ni junakinjin bekgraund (iako ima krajnje bizarno nedorečenu familiju i odnose u njoj koji traže objašnjenje!) ni religijsko-vaspitno zaleđe koje je pretvara u propovedačicu 'no sex til marriage' (jer taj kružok deluje kao nekakva sekta, šta li, ali sve se to 'podrazumeva' i potpuno je nejasno ko su ti ljudi!) dok je njen brat (polubrat?) istovremeno – tetovirani hevimetalac i pre-braka-jebac! A majka boluje od neimenovane bolesti i nestaje NIKUDA na pola filma, a sve vreme odmah iza kuće dime se nuklearni reaktori (aha! znači to izaziva vaginalne zubiće!?) a gomila stvari koja se izdešava nakon prvog coitus interruptus decapitatusa nema blage veze ni s kakvom logikom, dramaturgijom, saspensom, bilo čime.

Neki dobar reditelj bi iz scena vaginalne kastracije izmuzao maximum, ali ovaj ovde nije me nijednom naterao da prekrstim noge ili naježim se. Čak i KILLER CONDOM bio je efikasniji u tome!

Ako nešto mrzim to je proizvoljnost, a ZUBIĆI su potpuno proizvoljni i bez ikakvog smislenog osećaja za pravac (eng. sense of direction) – i zaista, sve kako ide prema kraju, uključujući i poslednju scenu, srozava ovo na jedan banalan, glup, dosadan, loše režiran film koji se sav iscrpljuje u svom gimmick-predlošku, od koga ništa naročito ne uradi. Stvarno šteta.

STRAVA UMIRUĆEG SELA (I GRADA) – „ZAVODNIK“ DEJANA OGNJANOVIĆA

            Nedavno je najstariji, najčitaniji, najuticajniji i po svemu vodeći srpski fanzin posvećen fantastici i hororu, EMITOR, objavio prikaz mog romana ZAVODNIK. Bilo je to taman na vreme da se obeleži godišnjica od izlaska romana, te Veliki Petak, odnosno Dan Raspeća Isusovog, a ujedno da se proslavi i predstojeća prodaja poslednjih par tuceta preostalih primeraka ovog romana. Ako do sada još niste sebi kupili ZAVODNIKA, i čekali ste tek Emitorov "Pečat preporuke" – evo vam ga malo ispod.

Ko želi da se proveseli, neka mi piše na dogstar666 at yahoo dot com: cena romana je 700 din sa uračunatom poštarinom unutar Srbije. Tražite dok ima, nemojte tražiti (i plakati) kad nestane!

Evo, dakle, šta je o ZAVODNIKU napisao Filip Rogović u svom prikazu za internet izdanje EMITORA.

Ovaj prikaz je ilustrovan mojim fotografijama iz sela Špaj u kojem se dešava radnja romana (čitaoci će sigurno prepoznati lokacije – sve se nalaze u knjizi): (c) Dejan Ognjanović for The Cult of Ghoul Inc.

STRAVA UMIRUĆEG SELA (I GRADA)

– „ZAVODNIK“ DEJANA OGNJANOVIĆA

- Filip Rogović-

10. APRIL 2015. 

Izrazito aktivan niški pisac, kritičar, prevodilac i esejista, Dejan Ognjanović, koji od 2012. nosi i titulu doktora, dobijenu odbranom rada u kojem istražuje razvoj horor žanra u anglo-američkoj književnosti, dodao je prošle godine svom nemalom opusu i knjigu pod naslovom Zavodnik. Posredi je njegov drugi roman, u kojem nastavlja svoj dijalog sa tradicijom žanra kojem se, kao teoretičar i praktičar, posvetio. Zavodnik će, naime, osim kao uzbudljiva priča, ljubiteljima književne strave biti zanimljiv i kao očigledan omaž ili replika na osvedočeni horor klasik iz 1898. – Okretaj zavrtnja američko-engleskog pisca Henrija Džejmsa.

Ne samo da se, poput slavnog uzora, opredelio da priču iznese glasom nepouzdanog pripovedača, i da mu je jedan od osnovnih ciljeva ambivalentnost i nedorečenost teksta, koje treba da omoguće više različitih tumačenja, i da ostave čitaoca u nekoj vrsti prijatno nelagodne nedoumice i nezadovoljene znatiželje, nego su i sve ključne tačke zapleta preslikane i prenesene u domaće ruralno okruženje. Glavni lik romana je magistrand na katedri za Engleski jezik i književnost Niškog univerziteta, kojeg bogati biznismen angažuje da letnji raspust provede u selu Špaj, nadomak Niša, ne bi li deci njegovog prerano preminulog brata davao časove engleskog jezika. Došavši u polumrtvo selo, u kojem živi još samo nekolicina staraca, profesor uviđa da bi njegova prava misija trebalo da bude da dvoje simpatične dece – Miloša i Bilju – nekako izbavi iz tog okruženja, i otrgne od pogubnog uticaja njihove sujeverne babe, Grozde, sa kojom, ostavši bez oba roditelja, odrastaju. No, kako dani i poglavlja odmiču, profesor se suočava sa sve snažnijim nagoveštajima da u domaćinstvu u kojem se obreo vrebaju daleko strašnije opasnosti od nemaštine, nehigijenskih uslova života i nazadnih staričinih pogleda na svet, kojima su dečica izložena, u odsustvu mlađih staratelja ili makar društva vršnjaka.

Pred kućom se pojavljuje iskasapljeni leš psa koji je napao malog Miloša, komšije zakukuljeno i zlokobno govore o pokojnom ocu profesorovih učenika, a deca samouvereno i ubeđeno tvrde da će se on vratiti iz groba, i ponovo biti uz njih…

Pojavivši se pred čitaocima čitavih jedanaest godina posle Ognjanovićevog prvenca, romana Naživo, Zavodnik donosi napredak u jeziku i pripovedačkoj veštini. Ognjanović svakako nije rođeni majstor stila, ali uspeva da stvori ubedljiv rukopis, među čijim su najvećim vrlinama dobro dočarana atmosfera sela u odumiranju i niz efektnih, jezivih scena, među kojima su jednako dobre i one koje se odigravaju noću, i one koje nas iznenade, usred bela dana. Osim toga, (tokom većeg dela romana potisnuti) konflikti između likova u potpunosti su oživljeni, dinamični i prizivaju reakcije čitaoca, tj. neizbežne simpatije prema jednoj ili drugoj strani, ili prema obema naizmenično. Ognjanovićevo pripovedanje je realistično i detaljno – bujna priroda u zabačenom kraju, način života, navike i običaji u seoskom domaćinstvu, ponašanje i govor dece, babe Grozde, i ostalih meštana – sve to kao da je zabeleženo okom kamere, dajući sliku i priliku ruralnog juga Srbije.

Dok roman odmiče, ukazuju se bar dva značenjska sloja u kojima se može slutiti osnovna unutarnja motivacija za pisanje priče.

Pre svega, izuzetno je upečatljiv motiv propadanja sela, koji se nameće u prvom planu, dok se iz drugog, implicitno, ali prilično jasno, nazire i propast celog nesrećnog srpskog društva.

Dosta pažnje je posvećeno i postavljanju neodlučnosti između racionalnog i sujevernog, tj. realističnog i natprirodnog tumačenja priča o prošlosti porodice u kojoj se profesor zatekao, a prvenstveno u vezi sa rođenjem i životnim putem pokojnog oca, Mihajla. Iz šturih reči meštana, profesor uspeva da shvati da je imenovani bio daleko od omiljenog u toj sredini, i da je, naprotiv, oduvek važio za nekakvu nečastivu, prezrenja vrednu ličnost, čiji se dolazak na svet vezuje za nekakve nejasne rituale, magiju – bogohulne pojave, o kojima se samo šapuće, ili govori tek u natuknicama. Profesor sve te nagoveštaje odbacuje kao sujeverje, i u njegovom tumačenju, priča o Mihajlu postaje dobro poznata priča o tome kako osobene ličnosti (Mihajlo je, naime, bio senzitivni, nadareni slikar) postaju predmet neshvatanja i prezira u malim, zaostalim sredinama. S druge strane, osim uverenja baba Grozde – svakako najupečatljivijeg lika u knjizi! – i dece, da će se pokojni Mihajlo vratiti, čitav niz događaja i detalja na koje pripovedač nailazi nagoveštavaju da u svim tim govorkanjima i šuškanju itekako ima istine. I ne samo da se sluti da bi ta fantastična priča o nekakvoj demonskoj Mihajlovoj prirodi mogla biti verodostojna, nego su i lik babe Grozde i njen prisni odnos sa decom toliko dobro postavljeni, da u izvesnim trenucima mogu izazvati i simpatije čitalaca, budeći istovremeno i prezir prema profesoru koji želi da razori jedan svet svojim nerazumevanjem i ingnorantskim, rigidnim stavovima.

Zavodnik se, takođe – a što potpisniku ovih redova deluje i najzanimljivije – može tumačiti i kao priča o potrazi za smislom, koja implicira zaključak da je takva potraga za čoveka beznadežna iako je glavni lik toga blaženo nesvestan. Naime, on u zaostalo selo dolazi kao obrazovan čovek i predstavnik naprednog, prosvećenog sloja društva. I mada je sve vreme ubeđen da Miloš i Bilja mogu da prožive smislen život vredan življenja samo ako pobegnu iz Špaja i od baba Grozdinog pogubnog vaspitavanja, i ako uspeju da dobiju obrazovanje dostojno njihove inteligencije, u sredini koja je emancipovanija i udobnija – neprekidno je očigledno da on, kao predstavnik tog „drugog sveta“, koji će, šta više, uskoro poneti titulu magistra filoloških nauka, niti je srećan, niti se bavi ičime što se može nazvati smislenim, i što ga istinski ispunjava. Svoj magistarski rad, koji bi trebalo da bude vrhunac njegove dotadašnje akademske karijere, doživljava kao nužno zlo, a sa niškog asfalta beži na selo, da bi predahnuo, očigledno nezadovoljan, umoren, možda čak i zgađen nad svojim urbanim životom mladog intelektualca. Begunca od tog, takvog, života, zatičemo u maštanju o tome kako će „spasiti“ mališane kada im pomogne da se i oni priključe upravo tom istom, takvom, životu. Ne našavši smisao u svojim aktivnostima u gradu, tu prazninu nastoji da popuni „popravljajući“ tuđe živote, i ovo se, koliko kao slika o uzaludnosti potrage za smislom, može videti i kao izraz gorkog razočaranja u vrednosti, dostignuća i perspektive savremene civilizacije…

Ipak, postavivši sebi zadatak da ovaploti golicavu nedorečenost i nezaokruženost, koja prosto ne dozvoljava da se bilo koje tumačenje samouvereno i s punim pravom brani – onakvu nedorečenost kakva više od veka izaziva prijatnu frustraciju i fascinira čitaoce Džejmsovog remek-dela – Ognjanović i ne zalazi dublje u istraživanje bilo koje od pomenutih tematika. I odumiranje sela, i tenzije između racionalnog i tradicionalnog pogleda na svet, i pritajena psihološka i metafizička kriza koja je zadesila glavnog junaka, nisu onako pažljivo opisani da bi bili dovedeni do svojih krajnjih ishodišta, već da bi svojom uverljivošću dali podršku osnovnom, unapred sračunatom, žanrovskom efektu, koji roman treba da ostavi na čitaoca. Njegov prvenstveni cilj jeste da bude efektan horor, i u tome u dobroj meri i uspeva.

Među mane rukopisa može se ubrojati povremena raspričanost pripovedača: pojedini delovi bili bi efektniji i srećnije uklopljeni u celinu kada bi bili kraći. Zatim, pojedini pasaži, uglavnom ironično intonirani, u kojima pripovedač svoje opservacije iznosi kolokvijalnim jezikom, možda doprinose da tekst zvuči savremeno, ali donekle razbijaju atmosferu. Najzad, s obzirom na to u kojoj se meri delo oslanja na Džejmsov čuveni rukopis, neizostavna su, mada svakako nezahvalna, poređenja krajnjih dometa Zavodnika i Okretaja zavrtnja.

Ekonomisanje informacijama i natuknicama o mogućim rešenjima nedoumice nepouzdanog pripovedača svakako je elegantnije i efektnije u Džejmsovom delu. S druge strane, Ognjanovićev tekst je duži i kompleksniji, zahvaljujući očiglednoj potrebi autora da, prateći pri tom strogo Džejmsovu strukturu, ostavi čitav niz komentara o različitim pojavama… I možda nas upravo zato kraj Zavodnika može ostaviti u delimičnom nezadovoljstvu, budući da su njegovi značenjski potencijali (koji upravo potiču iz te želje autora da se o pojedinim temama izrazi) stavljeni u drugi plan, zarad žanrovske „pravovernosti“ i utiska.

No, kako god bilo, ovo jeste dobar roman – ako ne i bolji, onda svakako na nivou ranijih radova pisca.

* * *

            

Eto, to je bilo to. Ako vas zanima fantastika u najširem smislu (više SF i fantasy nego horror), bacite pogled na Emitorov sajt za nove vesti, prikaze, najave, osvrte i svašta nešto – OVDE.

NIČIJE DETE (2015)

 ***(*)

4-

            Pogledao sam po drugi put film NIČIJE DETE i zaključio da zaslužuje da mu se ocena blago poveća, sa 3+ prilikom inicijalnog gledanja na 4- posle reprize. Ovo je zaista moćan, snažan, vanredno dobro realizovan film, ne samo u našim prilikama, nego na svetskom nivou. Najbolje što o njemu mogu reći jeste da je DOBAR KAO DA NIJE NAŠ. 

Ovih dana igra u bioskopima, pa najtoplije preporučujem da, ukoliko živite u nekom od tuceta gradića i palanki u Srbiji koji još imaju bioskop – ako vidite ovaj film u svom lokalnom Domu Kulture, bioskopu ili mutlipleksu, ne dvoumite se, ne premišljate, ne oklevajte, ne dremajte, ne kenjajte, nego kupite kartu sebi i nekome koga volite i tako podržite jedan, za promenu, stvarno dobar srpski film.

            NIČIJE DETE je inspirisano istinitom pričom, ali ne dajte da vas to odvrati: ovo je redak slučaj filma koji nadrasta ilustraciju članka iz novina i doseže nivo autentičnog umetničkog dela. Slučaj: lovci na vukove u Bosni u jednoj jazbini pronađu – golog dečaka koji je, očito, odrastao s vukovima. Ne zna se ni ko je ni čiji je. Ne govori, divalj je, hoda četvoronoške, jede s poda, reži... 

Pošto je to proleće 1988. ovi Bosanci ga šalju na preglede i dalju brigu u civlizaciju, odnosno Beograd, pošto mu prethodno, ničim izazvano, daju musli ime Haris Pućurica. Kao da detetu šanse da normalno funkcioniše u ljudskoj zajednici nisu već dovoljno ometene time što je siroče bez ikog svog, što je nesposobno da govori i služi se kašikom, da živi u zatvorenom prostoru i koristi električnu energiju, nego su još morali da mu od svih mogućih imena daju takvo koje bi unakazilo i najnormalnije dete prvi put čim se ovo predstavi vršnjacima.

            No, Pućuricu dovedu u Bg i smeste u Dom za nezbrinutu decu ("Vučica"?). Vaspitači pokušavaju da od njega "naprave čoveka" (navikavaju ga na cipele, da jede iz tanjira a ne s patosa itsl), tzv. "normalna" deca koriste svaku priliku da ga ismevaju (npr. kevću i reže u njegovom prisustvu, cerekaju se i podgurkuju gledajući ga) 

a samo jedan dečak, par godina stariji, pokuša da se zbliži sa "Pućkom" (kako ga prozovu), što zapravo i uspe, i njih dvojica postanu nešto kao drugari. 

Ali, ne očekujte baš mnogo veselja ovde, jer razne mračne senke nadvijaju se i nad njih dvojicu, nad Dom, i nad Jugoslaviju u raspadu...

            Sve ovo je moglo da bude otužno tugaljivo. Patetika. Tužna deca. Suze. Gudanje u violine. Napadna simbolika. Globalna metafora. Angažovana alegorija. Sviranje kurcu. I sve u tom smislu: znate već kako to biva kad se Srbin dohvati kamere. 

A tako bi i bilo da je film režirao Stefan Arsenijević, kako je prvobitno bilo planirano (ako vam je promakla moja autopsija njegovog mrtvorođenog nedela LJUBAV I DRUGI ZLOČINI, obavezno to overite OVDE). Na svu sreću, kreten je hteo da scenario Vuka Ršumovića drastično prepravlja (i napravi od ovoga mockumentary!), što se nije svidelo stranim finansijerima, pa je Stefan snažno šutnut, a režija je poverena scenaristi Ršumoviću. I on je stvarno uradio fenomenalan posao na oba plana.

            NIČIJE DETE neverovatno vešto i zrelo (za debitantski film, a i inače!) izbegava skoro sve zamke koje je ovakva priča sa sobom nosila, i izrasta u ozbiljan film time što a) veruje u svoju priču, b) veruje u svog glavnog glumca, i c) veruje u srce i pamet gledalaca, da im se ne mora crtati, podvlačiti i podilaziti. I plod te vere baš zato ima utoliko veću snagu, jer uložena vera se u krajnjem saldu vraća s velikom kamatom.

            Pripovedanje je nenametljivo, čak suzdržano, na skoro-rumunski način (sada ovu frazu koristim u pozitivnom smislu). Iako je režijski rukopis veoma složen i razrađen, ne pati od dečjih bolesti kao što je razmetljivost ("Mama, vidi me kako režiram!"); iza prividne svedenosti krije se vrlo promišljen, inteligentan postupak pri kojem je očigledno da reditelj tačno zna šta prikazati, koliko pokazati, kako kadrirati, gde seći.

Uz sve ostale zamke, NIČIJE DETE izbegava i pošast domaćeg filma zvanu BLEBETANJE. Znate ono, kad krenu da keeeeenjaju: te drugovi ovako ćemo, te drugovi onako ćemo... Nema toga ovde. I dijalozi su koncizni, jasni i bez rasplinjavanja. Ovo je film koji pre svega govori u SLIKAMA. 

Velika retkost u domaćem "filmu" koji najčešće nalikuje radio-drami, zbrljeknutom pačvorku skrpljenom od 50 sati TV serije ili – pozorištu. Ne, bato: ovde se priča slikama. I tišinom.

Muzika, gde je uopšte ima, jedva je primetna. Uzgred, osim odlične upotrebe pesme "Niko kao ja" u filmu se nalazi i jedna sjajna elektro stvar, u sceni u "crvenom" klubu u kojem devojčica Alisa pleše; nažalost, što je bizarno, na odjavnoj špici NISU naveli podatke o upotrebljenim pesmama – hej, šta je s kopirajtom?! – pa tako ne znam o čemu se tu radi, ako neko od čitalaca ovoga može da me prosvetli, rado bih čuo odakle je i čija je ova numera (instrumental).  

            NIČIJE DETE na snažnim plećima nosi pravo otkrovenje, možda i najbolje dete-glumac viđeno u domaćem filmu u ovom veku, Denis Murić. To šta je ovaj dečak (inače, sa Kosova) napravio s ovom ulogom – to je nešto neviđeno, i potpuno fascinantno, tim pre ako pogledate koliki ogroman teret ta uloga zahteva. Sa čime se sve to dete suočava, šta sve ima da podnese, šta da vidi, na šta da reaguje, kakve boli i gubitke i druge složene emocije da ispolji, i sve to bez reči – da li je uopšte neko dete u skorije vreme imalo teži glumački zadatak?

Kompletan govor tela, mimika, izražajno lice, oči = e, TU leži film. Denis Murić je film. Denis Murić je NIČIJE DETE. Zvuči kao truizam, ali moram da naglasim: bez njega ne bi bilo filma, bar ne ovoliko dobrog. Sve ostalo što valja u filmu bilo bi šuplje bez njega, takvog.

            Kako to? Evo kako. Dečakov lik donosi u film tačku izmeštanja. Samo njegovo prisustvo nosi ono što su ruski formalisti zvali ostranenie. Njegovo prisustvo u kadru, i više od toga: zauzimanje njegove perspektive (što film svesno, znalački i konzistentno čini od početka do kraja) donosi "očuđenje" sveta koji inače smatramo našim, "normalnim". 

Naizgled obični kadrovi i situacije kakve smo viđali mnogo puta, čak i u domaćem filmu, ovde dobijaju poseban naboj i značenje, posebnu boju, kao da su po prvi put viđeni, zato što ih gledamo očima Autsajdera, nekoga ko nije Jedan Od Nas.  

            Verujte, jedna je stvar gledati nešto kao SIVI DOM (na čije najbolje momente NIČIJE DETE podseća, i dostiže ih!) ili neki od boljih, ali narativno konvencionalnih filmova o raspadu Jugoslavije, ispričanih iz ugla manje-više običnih "jedan od nas" momaka iz kraja – a sasvim, sasvim drugo je gledati "naš" svet, sve vreme, iz jednog radikalno izmeštenog, tuđinskog ugla, iz ugla deteta-vuka, deteta koje nije uzelo zdravo za gotovo "civilizaciju" sa svim njenim govnima na koja smo mi navikli i više ih i ne primećujemo kao nešto vredno isticanja.

Više puta tokom filma Vuk nam prvo prikazuje dečakovu reakciju, dečakov pogled, pa tek onda ono što on gleda: čistoća njegovog porekla i njegove prirode je KRISTAL kroz koji sadržaj tih kadrova postaje još jasniji.

Njegove oči, Prirodne, jedva taknute ali neokaljane Logosom, odražavaju Istinu.

Koliko je samo beskrajno pametnije, veštije, odmerenije, preciznije upotrebljen ovaj postupak u NIČIJEM DETETU nego u traljavom TRAVELATORU o kojem sam nedavno pisao: tamo Rakočević u beskrajnim kadrovima ima da blene okolo, da zvera, da bulji, da se vrti oko sebe i kamera oko njega u nepreglednim minutima, da bi nam "dočarao" pogled teleta koje zvera u šarena vrata Lasvegače.

A ovde, autentična emocija – nenaglašena, nepatetična, jedva malo akcentovana ali uglavnom u svom prirodnom izrazu – čist pogled govori MNOGO, uglavnom kroz kontrast: nema šta tu dečak da se mršti, smeška, grči u gađenju ili zbunjenosti: ako uopšte postoji, senka emocije je blaga, jedva vidljiva. A opet, u sudaru sa prizorom, i taj pogled postaje rečit. Uostalom, pogledajte kadrove iz filma i biće vam valjda jasno o čemu govorim – ili NEĆE, sve i da napišem još 10 stranica teksta. To ili vidite ili ne vidite.

U svakom slučaju, NIČIJE DETE je jedan od najboljih filmova o (ne)pripadanju, i (ne)svrstavanju, o esencijalnom autsajderstvu. Ta socijalno uslovljena dimenzija (Jugoslavija, Bosna, ratovi, izgubljeni/rekreirani identiteti itd) – sve to postoji, i pametno je sprovedeno. Ako ste baš skloni političkom čitanju, ovo možete gledati kao film o tome da je Jugoslavija propala zato što su u njoj Jugosloveni preko noći postali manjina. 

Kad su se odjednom svi naprasno (?) setili da su zapravo Hrvati, Muslimani, Srbi, Slovenci (odnosno ustaše, balije, četnici, janezi...) – Jugosloveni su postali "ničija deca", na ničijoj zemlji.

Za njih nema mesta u novoj podeli stvari u kojoj moraš da budeš "nečiji", moraš da pripadaš u najprizemnijem smislu pripadanja. Uostalom, jedna od najrečitijih scena u tom smislu je pred kraj, kad vojnici pitaju "Harisa" – "Čiji si ti?" (Uzgred, to je pitanje koje se više puta, nimalo slučajno, ponavlja i u mom romanu ZAVODNIK, ako je neko primetio...)

Ali za mene i, slutim, čitaoce ovog bloga, još daleka značajnija dimenzija jeste ona koja nadilazi i "stvarni događaj" i lokalne metafore, i dostiže univerzalnost – jer ovo ni u kom slučaju nije lokalan film u smislu značenja i prepoznavanja. Ovo je, naprosto, odličan, potresan, vanredno dirljiv a nepatetičan film o nekome ko nije kao ostali i o problemima njegove (ne)adaptacije na sredinu koja ne trpi one koji odstupaju od njenih pravila, koja čini sve da ga sroza na svoj bedasti nivo, 

da mu ugazi identitet i individualnost i svede ga na člana čopora, poslušnog pritiskača okidača (i topovsko meso) koji neće da pita ni koga ni zašto, nego će, na naredbu, po uslovnom refleksu, da uperi cev tamo gde mu rulja kaže.

Postoje ovde određene sličnosti sa VUČIĆEM kojeg sam nedavno prikazao, i to ne samo u pogledu skoro natprirodne fizičke sličnosti dvojice dečaka, pa čak i nekih kadrova. 

Ali VUČIĆ govori o malom psihu koji raste u velikog: tamo dečak nema prošlost ne zato što je tabula rasa nego zato što se reditelj nije potrudio da nam je da; njega vršnjaci tlače ali nikad ne vidimo zašto; i on se transformiše u "vuka", a da nam film ne kaže zašto. VUČIĆ je žanrovska egzibicija ispražnjena od emocije zato što reditelj nije umeo da pametno i smisleno upotrebi pipavu formulu "less is more".

VUK Ršumović, međutim, itekako pametno odmerava to svoje "less is more" i zaista kazuje MNOGO sa, naizgled, svedenom, minimalističkom pričom u svakom pogledu (sveden kast, lokacije, budžet; nema pompeznosti bilo koje vrste). 

Njegov "vučić" (pronađen među vukovima), iako bez prošlosti, bez dijaloga, skoro bez ičega, zapravo uspeva da bude ne samo Ogledalo jednog društva i jednog perioda i jedne (homo sapiens lupus) vrste, nego i da bude slojevit, opipljiv, ubedljiv LIK, čije je ponašanje u svakom trenutku, u svakoj situaciji, krajnje motivisano i smisleno i razumljivo. Tome, ponavljam, suštinski pomaže što dečak-glumac ni u jednom trenu, ni za najmanji treptaj NIJE FEJK: svaki pokret, svaki pogled, svaki izraz lica je TAČAN. TO JE TO.

Ko ima oči, neka pogleda.

PS: Dobri su i ostali glumci, naročito Pavle Čemerikić koji igra "Harisovog" cimera i drugara Žiku (koji ima neke svoje muke, kao i uostalom i sva deca u tom Domu, ali - da ne spojlujem). 

Ima i tu ozbiljnog potencijala, kao i kod Isidore Janković koja igra Alisu, devojčicu iz Centra kojoj se "smeši" sudbina sponzoruše.

Toliko su svi ovde dobri da je okej čak i matori Miloš Timotijević, kojeg sam ovde nedavno ismevao zbog karikature zlog srpskog vojničine u onoj travestiji NAJLEPŠA JE ZEMLJA MOJA. 

Da li je "kriv" bolji reditelj, koji je njime pametno upravljao, ili uz decu koja ovoliko dobro glume ni on nije mogao da šmira i krevelji se, ne znam, ali bitno je da se i on dobro uklapa u film i ne narušava mu ton. Uostalom, nemam ja ništa protiv čoveka lično: tamo je loš, ovde je dobar. Ghoul tells it like it is.

PPS: Nisam još uspeo da pogledam ENKLAVU, u kojoj Denis igra negativca (malog Šiptara, naravno antisrpski nastrojenog), ali o njemu će se svakako još pričati na ovom blogu, pošto ćemo ga gledati i u novom Zekinom SF hororu THE RIFT, gde Denis igra neku vrstu zombija. To se snima doslovno ovih dana pa će valjda premijeru imati negde najesen (a ako budu MAMULASTO brzi sa pravljenjem filma, možda već i na Grossmanu?).