HERETIC (2024)

**(*)

3-/2+

 

HERETIC je, nažalost, samo još jedan u nizu poludupastih MEH hororčića iz ove godine (LONGLEGS, STRANGE DARLING, ODDITY, MAXXXINE…) koji su hajpom kritičara, podkastera, a delom i neprobirljivih fanova, naduvani do nivoa modernih klasika i remek-dela. Koješta, kažem ja – a evo i zašto!

            Kao i većina A24 projekata, ovo ima odličan polazišni KONCEPT: dve prozelitkinje jedne od sekti hristijanstva (ovde: morMonke) dospeju u dom Sumnjivog Lica koje će tu veru da im preispita – i ko zna šta još!

            Tu postoje najmanje dve UDICE na koje će narod beslovesno da se kači: jedna je tematska, goreskicirana (preispitivanje vere i religije u psiho-triler-horor ključu), a druga je vezana za pametan gimik-kasting – ovde, Hju Grant, ofucala zvezda rom-kom filmića od pre par decenija, koji svom šarmu dodaje mračne note i „iznenađuje“ koliko jedan švaler može biti zlokoban i jeziv.

            Većina rivjuera, kako amatera (fanovi) tako i profesionalnih (plaćenih da rivjuišu), i onih između (podkasteri i slični, koji dobijaju pare od Jućuba ili neke druge platforme gde plasiraju svoja dupeta, tj. mišljenja), debelo je zagrizla u najmanje jednu od ovih udica, a pretežno i u obe:

1) „Jao što je pametan ovaj film, nismo videli pametnije propitivanje vere još od upokojenja Luisa Bunjuela, anđeli šnjim, amin!“

i 2) „Jao što je jeziv Hju Grant, ko bi to reko, a bio je tako sladak i šarmantan u onim otužnim ljubićima za kokoši, onomad; ko se nadao da iza tog lišca i osmeha čuči Entoni Hopkis, ako ne i Perkins!“

Eh, kamo lepe sreće da to što se rulji prividelo stvarno i postoji na ekranu. Jer, ovo beskrajno naklapanje o religiji, tj. ta pop-dekonstrukcija hrišćanstva (uz reference na pop-muziku, Saut Park, Spajdermena…) zvučaće strašno otkrovenjski samo onima koji su prespavali celu srednju školu (ili, ako su išli u saobraćajno-metaloglodačku, rudarsko-tehničku, krojačko-cipelarsku ili dragstor-kasirsko-butik-prodavačičku ekonomsku), onima koje je sasvim zaobišao Niče (jer su imali preča posla dok im dlaka niče) i uopšte koji nikad nisu promislili neke temeljne pretpostavke religije, tj. Hrišćanstva.

Inače, ovde se uzgred samo, oprezno, načas, u jednoj rečenici, pipnu i druge monoteističke religije, ali NARAVNO da niko nije blesav da bude toliki JERETIK da  dekonstruiše, recimo, Islam… Jer, Hasan seckati!

Nama, ostalima, ostaje ova preduga radio drama / TV film, ova jednočinka na silu rastegnuta na tri čina, sa mnogo priče (dosadno očigledne) i malo akcije (too little, too late, too absurd), ovaj beskrajni RELIGION FOR DUMMIES koji nikako da se preobrazi u horor, a onda kad, kao, počne – to je ubi bože usiljeno, fejk i neubedljivo i dok traje, a kamoli na kraju kad se otkrije twist, i šta je sve Hju imao spremno pri ruci i šta je sve uradio da bi se Neke Scene odigrale baš kako treba… I šta mu je polazilo za rukom tako dugo a da niko ne posumnja na njega…

I koliko je glupo neubedljiva njegova agenda: jer, nisu ove cure nasumice nabasale na njegov dom: on se ranije PREDBILJEŽIO na njine usluge, znači imaju ga Mormoni u evidenciji, znaju da su baš na njegovu adresu poslali misionarke – i šta je Hju očekivao da će da se desi kad te misionarke nestanu na njegovoj adresi, a Mormon-Central zna da su tamo otišle? Kolko dugo je ovaj Pametnjaković mislio da Traži Đavola na ovako retardirano imbecilan način, a da ga ne uvate i sjebu?

Plus, ni taj mnogohvaljeni Hju Grant nije u filmu uopće tako strašan, dapače: NIJEDNOG trena, tokom 2/3 trajanja, nije delovao kao da je strašniji i luđi od nekog blago ekscentričnog profesora filozofije iz gimnazije, nimalo pretnje a kamoli saspensa nisam osetio gledajući njegovo poigravanje sa ova dva curetka, jer mi baš ništa nije ukazivalo da će im uraditi nešto strašnije od toga da im sruši Sneška (Džizusa).

Predugo je on nasmejan i šarmantan i vedar, predugo ove kokoši cvrkuću i pijuču  (sic!) s njim, predugo gutaju njegova sranja, a da bi ovo bilo iole ubedljivo, a kamoli jezivo, napeto, trilerično.

Zapravo, čitava struktura zapleta je usiljena i neubedljiva od samog starta. Znate one mimove koji vam u jednom stripiću od četiri kadra sruše Sneška, odnosno neki film, tako što u prvom ili drugom kadru neko zapravo, za promenu, uradi nešto RAZUMNO – i onda, voila, NEMA FILMA! Kao npr. ALIEN COVENANT: astronauti se spuste na alien planetu noseći kacige i skafandere, i naravno da nema ništa od zaraze mikro-alienima i svega što sledi.

Znate ono: „Svega toga ne bi bilo da je Pera odmah otišao u policiju“?

Pa, tako i ovde. Svega toga ne bi bilo da su dve Mormonke sledile svoje Pravilo Službe, koje izričito kaže: „Ne ulazi u kuću nekog muškarca ako mu tu nije i žena prisutna.“ To se ovde pomene, na kućnom pragu, reda radi; on im kaže: „Ma evo mi je žena u kuhinji, gde joj i mesto, peče pitu, nego uđite vi slobodno.“ I one uđu.

Odnosno, ako NE UĐU – to je kraj filma. Nema ga. Ne postoji.

One, naravno, uđu, i ne samo što ne traže odmah da vide ženu, nego se raspištolje tu, raskomote se, gutaju njegove izgovnore, njegove pričam-ti-priču, pijuckaju čaj koji im kuva neznanac sa ženom-predugo-tihom-u-kuhinji – pa izvinte, cure, sve i ako ste pale na šarm Hjua Granta (u godinama u kojima može DEDA da vam bude!), ako su vam proradili ti hrišćanski hormoni-mormoni, predugo to traje, previše toga vi tu gutate i prihvatate. I još se sve vreme kikoćete, cičite, skičite od veselja. Gde vam to u Bibliji piše da budete tako slatke i opuštene i vedre? Pa ko je još video ovoliko vesele i razdragane i rascvrkutane Mormonke?

I nemojmo ni načas preskočiti drugi nepreskočivi KAMEN SPOTICANJA: Pa ko je još video ovoliko lepe, mlade i seksi Mormonke? Ili ovako filmsko-zvezdasto holivudski privlačne zilotkinje bilo koje druge vere, osim onih iz Crkve Svete Radodajke, ili Hrama Velike Dojke?

Znači, mene je ovaj film izgubio u prvih 10 minuta: čim sam u prvom minutu video seksi mlade preljepe Mormonke (naročito onu crnu, Sofi Tačer), reko sam filmu ZDRAVO. Čim su one pre isteka desetog minuta ušle u Hjuovu kuću („Evo tu mi je žena, majke mi, sad će ona da izađe, čim ispeče pitu“), ja sam reko MA ZDRRRRAVO!

A na ta dva temeljna kamena mog spoticanja da uđem u ovaj film i komotno se osjetim u njemu, da se raspištoljim ko ove dve u njemu, da mu poverujem ko ove dve što čine, zapravo se sa svakim krindž minutom ove usiljenosti i neubedljivosti gomilaju novi kamenovi: fejk priča Hjuova, fejk krindž reakcije curica, fejk teatralni ambijent te kuće, fejk testovi za vernice kasnije, i MEGA-FEJK podrum i njegov sadržaj i ta „proročica“ dole…

I tako, odgledah ovo tek mlako zabavljen: a) lepom crnom devojkom; b) Hjuovim rezidualnim šarmom koji nikako da se preobrati u MENACE 2 MORMON SOCIETY; c) kvazi-ljuljanjem temelja religije, dok traje (ali ako mislite da je ovo film sa ateističkom agendom, HA-HA, onda ste naivniji, blago rečeno, nego što od čitalaca ovog bloga očekujem! NARAVNO da će pred kraj da se ponudi i apologija vere; hell, pa to imate čak i u exploatacijskoj klanici TERIFAJERA 3, naravno da ćete to dobiti i u HERETIKU, jer u VERU se u Holivudu ne dira, no-no, pec-pec!) i d) s to malo „horora“ pred kraj, mada ni njime ne bejah sasvim zabavljen, jer mi je sve to bilo napadno usiljeno, preterano, fejk i neubedljivo da bih na duže od trenutka doživeo SUSPENZIJU NEVERICU kao sine qua non horor užitka.

Ovaj me jeretik ni u šta nije ubedio – ni na početku, ni u sredini, ni na kraju.

Da li sam se dosađivao? Pa, ne naročito.

Da li sam uživao? Ne preterujmo!

Da li ću ikada ponovo poželeti da ovo gledam? Teško. Možda ako izađe Extended Cut sa scenom u kojoj ona crna negde oko polovine filma kaže Hjuu: „Izvinite, preznojila sam se od ove naporne teološke rasprave, mogu li da se u vašem kupatilu istuširam?“

KUPITE NOVE HOROR KNJIGE!

U okviru ponude GHOUL SHOPA od danas su dostupne i sledeće knjige – neke od njih u malom broju primeraka, pa ne čekajte i ne oklevajte predugo! Šta možete sada naručiti od mene? Evo!

 

KNJIGE KRVI, 2. tom – Klajv Barker

 

U 2. tomu KNJIGA KRVI, dakle, imate kompletan sadržaj koji je ranije bio podeljen u 4, 5. i 6. Knjigu krvi.

U Orfelinovom izdanju je prevod Gorana Skrobonje, ranije objavljivan, ali pomno redigovan za ovo izdanje, i s nekoliko bitnih fusnota dodatih tamo gde ih ranije nije bilo.

Pored toga, ovaj tom krase originalne ilustracije domaćih autora, rađene specijalno za ovo izdanje, u duo-tonu (crno-crveno), istao kao i u 1. tomu. Svaka od 14 priča i novela u ovom tomu ima svoju zasebnu ilustraciju, a tu su i dodatne pregradne ilustracije koje je uradio Ivica Stevanović.

Naravno, i sasvim očigledno, Ivica je zaslužan i za božanstvenu prednju i bogohulnu zadnju koricu.

Pored Barkerovih priča, na kraju ovog toma naći ćete i veoma detaljan Pogovor pod naslovom „Klajv Barker, Zapisano u krvi i mesu“ koji je napisao Dr Dejan Ognjanović.

To je praktično mini-disertacija o poetici Klajva Barkera i značaju ove zbirke u istoriji horora, na punih 70 strana velikog formata ove knjige.

Ukupan obim 2. toma je 592 strane, što je nekih 15-ak strana više od 1. toma.

Kliknite na zaplavljeni naslov, gore, za više detalja!

Cena je 2.800 din + ptt.

 

Imam i par primeraka I toma KNJIGA KRVI (koji sadrži prve tri zbirke), po ceni od 2.600 din. Ako ga do sada niste kupili, možete i sada, od mene. Samo požurite.

 

Imam i po 1 kom. antologija NEKRONOMIKON (Lavkraft; 2.500 din) i KNJIGA EJBONOVA (Klark Ešton Smit, 2.400 din). Ko voli, nek izvoli!

 

Tu je i jedna POETIKA HORORA Dr Ognjanovića: ako je još nemate, sad može biti vaša, s posvetom autora. Cena: 2.300 din.

 

 

SLUČAJ ČARLSA DEKSTERA VORDA - H. F. Lavkraft

 

Novo izdanje preveo je dr Dejan Ognjanović.

Novi prevod ima više fusnota od starog, jer ovaj roman obiluje referencama.

Tu je i Appendix: OKULTNI REČNIK koji na 14 strana pojašnjava IMENA, KNJIGE, POJMOVE i FORMULE koji se pominju u romanu.

Ovo Orfelinovo izdanje sadrži i dodatak u vidu Lavkraftove novele „Kroz Kapije Srebrnog ključa“; ona do sada nije bila objavljena u drugim Orfelinovim knjigama Lavkraftovim, a ovo je potpuno novi prevod te novele, takođe by dr Ognjanović.

Na kraju knjige je i detaljan POGOVOR pod naslovom „Grobovi bez dna“.

Uz pogovor ćete videti i nekoliko prikladnih ilustracija: kuću u Providensu koja je poslužila kao uzor za dom Č. D. Vorda; prvu stranicu Lavkraftovog rukopisa (sa originalnim naslovom romana) i još ponešto.

Sve ovo dizajnirao i svojim genijalnim ilustracijama ukrasio Ivica Stevanović!

Kliknite na zaplavljeni naslov, gore, za više detalja!

Cena je 1.200 din + ptt.

 

 

NE GLEDAJ SADA - Dafne di Morije

 

Ovo je moj izbor najboljih priča spisateljice koju je Hičkok naročito voleo i čak tri puta ekranizovao!

Orfelinova zbirka će vam otkriti prvorazrednu gospodaricu strave kakvu niste ni slutili.

Njena proza je često veoma slična Robertu Ejkmanu, ali je nešto komunikativnija.

To je suptilna, psihološka strava – ali kad reši da vas plaši, to čini kao malo ko. Druga moguća paralela: Širli Džekson. Da, Dafne kao da je nastala ukrštanjem Roberta Ejkmana i Širli Džekson.

Za ovu zbirku odabrao sam sedam priča i novela.

Ova knjiga ima ukupno 416 strana i najobimnija je do sada knjiga u ediciji „Poetika strave“.

Tu je i detaljna biografija autorke i obiman pogovor urednika i priređivača, dr Dejana Ognjanovića.

Kliknite na zaplavljeni naslov, gore, za više detalja!

Cena je 1.300 din + ptt.

 

Sve tri nove Orfelinke zajedno koštaju 5.300 din + ptt.

Ptt & pakovanje bi za paket ove veličine i težine bili 400 din.

 

 

Takođe, i ovom prilikom, zajedno sasvim gorepomenutima, možete naručiti i izdanja Ghoul Press-a:

KULT GULA (horor kritike, eseji i liste), 1000 din.

NAŽIVO (roman), 1000 din.

PROKLETIJE (roman), 1000 din.

ZADUŠNICE (moj za sada najnoviji roman), 1000 din.

i DIVLJA KAPELA (zbirka priča), 900 din.

 

Dobio sam i jedan broj primeraka zbirke DECA NOĆI, koju sam ja priredio i napisao joj pogovor.

To je moj izbor najboljih horor priča Roberta E. Hauarda, tatka na Konana. Kliknite na naslov za više detalja o sadržaju i izgledu ove unikatne knjige.

Cena je 1000 din. + ptt.

 

Na kraju: imam još samo 1 primerak ove teško nalažljive knjige, objavljene u sloveniji, na engleskom jeziku.

GROSSMANN TALES!

20 mojih intervjua s 20 majstora horora.

cena 3000 din + ptt, ili 27 e + ptt.

Prednost onome ko uzima još neku knjigu od mene... 

 

 

 

Dilan Dog i Betmen: U SENCI SLEPOG MIŠA

  

Dilan Dog / Betmen: U senci slepog miša

Autori: Roberto Rekioni, Điđi Kavenago

Format: 19,5 x 26 cm
Povez: Tvrd
Broj strana: 208
Štampa: Kolor

 

Šta kaže izdavač?

 

DILAN DOG je istraživač noćnih mora, romantik i izmučena duša. Iako zna kolika je stvarni svet noćna mora za običnog čoveka, pakao skrojen po meri ljudi, on nastavlja da brani žitelje Londona od raznih košmara. A najveći od njih je Ksabaras, naučnik toliko opsednut večnim životom da je spreman da svet preplavi živim mrtvacima.

BRUS VEJN je multimilijarder kog je u mladosti odredila lična tragedija, besmislena pogibija roditelja, zbog čega je stavio svoj život i porodično bogatstvo u službu borbe protiv kriminala i postao BETMEN, zaštitnik Gotama, njegov Mračni Vitez. Betmenova pojava uliva strah u srca kriminalaca. Pa čak i Džokeru, klovnovskom princu zločina, koji godinama širi smrt i teror ulicama Gotama.

Dva najmračnija negativca iz oba univerzuma udružuju snage i stavljaju na probu savez dva heroja – dva heroja, različita karakterom ali srodna u svakom drugom smislu, koja nikad nisu zasjala toliko snažno kao u ovom stripu. No postoji li veće zlo i od Džokera i Ksabarasa? Scenarista Roberto Rekioni i crtači Verter Del’Edera i Điđi Kavenago, uz kolor Đovane Niro, donose impresivnu priču neslućenih razmera u kojoj pružaju odgovor na to pitanje. 

 

Šta kaže Ghoul?

 U moru krosovera koji vladaju današnjom pop kulturom, gde se odavno izgubio smisao, i svaki pokušaj smisla i reda u tome ko koga sreće, ko se s kime udružuje u svim tim multiversovima, vlada samo jedan princip: „Trpaj, Mile, ja sam nerotkinja!“ The more, the merrier! Anything, and anyone goes!  

To je princip koji ja nazivam „Abot i Kostelo načelo dramaturgije“; svi sreću sve: Drakulu, mumiju, Frankenštajna, Peru Detlića, Kandraksa, Ksabarasa, Doktora Iks, Darta Vejdera, Breda Berona, Jazavca (pred sudom), Leptiricu, Glišića, Šerloka, Ktulua, Džeka Trboseka, Vuka Karadžića, Majkla Majersa, nema veze, samo trpaj, sipaj u bačvu bez dna, blago promućkaj taj bosanski lonac, pa šta ispadne. Džastis Liga, ili samo ljiga, nema veze, fanovi gutaju i traže još. Multivers je multi, meta je meta, a cilj te mete je – trla baba lan da joj prođe dan…   

U tom moru krosovera, susret Betmena i Dilana Doga još i ima nekog smisla: obojica su moody & broody mračnjaci, melanholici, samotnjaci, smrtnici bez natprirodnih moći koji se uprkos tome akaju sa Zlom koje nekad ima a nekad nema extra moći…

S tim što se Betmen malo više oslanja na svoje milijarde, za razliku od gologuzana Dilana, i na razum i logiku, u odnosu na Dilanovo „peto i po čulo“. To malo što ih razlikuje čini ih utoliko zanimljivijim (privremenim) parom kompanjona.  

Zaplet je malo teže prepričati, jer na tih 200-ak strana toliko se skače sa stvari na stvar, s lokacije na lika na preokret, da to mator čovek ne može ni da pohvata, ali današnja mlađarija, navikla na tik-tokanje i tvitovanje i da sve bude u 30 sekundi i u 140 znakova brzo i kratko (ali ne mora i jasno, to je prevaziđen, klasicistički kvalitet kojem nema mesta u 21. veku) verovatno traži i očekuje ovako nešto: nigde zadržavanja, nigde meditacije, nigde dubine, nego samo zap-zap-zap, ciketi-caketi-cak!  

U ovoj tamte-vamte, abre-ubre dramaturgiji otprilike sve počinje kad Dr Ksabaras pozove Džokera u Englesku da se malo druže i da prave iskežene zombije. Za petama Džokerovim doleće Brus Vejn sa svojim mega-avionom u kojem vozi i Betmobil i Bet-jeroplan, da mu se nađu u Engleskoj, i smesta se obraća Dilanu za pomoć.

Ali pošto su obojica bandoglavi, to ne proradi odmah, nego tek kad se u kanalizaciji susretnu Žena-Mačka, Dilan i Gručo, nacereni zombiji, Gušter-Zver i bogte pita ko još… Bam bam, pucaju meci i zombi lobanje, švić-švić puca i bič, bum-tras pucaju zidovi, cigle lete, i onda nekako nekad u svemu tome Gručo bude otet, pa postane zombi-Džoker, pa ga nekako izbave (i vrate na nenormalu dok si reko „No Time Tolouse!“)…

Pa onda (jer nema stajanja, the show must go on) Džoker reši da oživi Kileksa, ali da bi Dilan proverio da li je ovaj stvarno ponovo živ nema pametniji način nego mora s Vejnom da ode i do madam Trelkovski, i do Konstatina Helblejzera, i do Krvavog, i da siđe u Pakao (prosto ko pasulj: kroz frižider – because fuck you, that’s why), gde sreće i Minotaura i Lucifera i – nećete verovati – EPIKURA (da, filozofa, epi-kurca)!

A dok oni proveravaju da li je Kileks oživeo ili možda ipak nije, Kileks kiluje po Gotamu, kolje i dere sve živo, u potrazi za ćelijom ovo malo duše, pa onda ovi moraju iz Londona u Gotam (očas posla preko okeana, šta ima veze, drogirani Dilan prespava let avinjonom) da ga nekako navataju – ali ako se pitate da li će u tome uspeti, ili možda neće, nego će Dr Kileks zaklati i odrati bar pola Gotama – e, to ćete morati da proverite sami, u ovom albumu.

Ja, kao što ste možda mogli naslutiti pažljivim čitanjem između mojih suptilnih redova, nisam baš fan ove vrste „Abot i Kostelo dramaturgije“ – ali hej, šta pa ja znam o stripovima!? Pa meni se, bre, iz istog razloga, ne sviđa naročito ni Sklavijev DEMON LUDILA, u kojem se svi Zagorovi veći neprijatelju dižu iz groba odjednom, pa se on rve i sa Helingenima i sa Kandraksima i sa robotima i sa Akronjanima i Azatot te pita s kim sve ne – a Sklavijevi fanovi i Bonelijevi Svedoci SEKU VENE za tim epizodama, kunu se u njih, smatraju ih nečim najboljim u svemiru još od izuma rupe na saksiji, uprkos mom ostajanju hladnim pred tim galimatijasom…

Pa, prema tome, imajte na umu da, ako volite „Abot i Kostelo dramaturgiju“, sa izobiljem dodvoravanja fanovima (tzv. fan service, iliti srpski servisiranje fenova), sa brdima uskršnjih jajašaca, aluzija, citata, referenci zbog kojih ćete se osećati strašno pametni bar dvaput na svakoj strani prepoznajući ih („hej, ovo je ONO odande, a ovo je iz ONE epizode, a OVAJ lik je iz onog stripa, a ovu repliku je reko ONAJ onomad, onde…“), onda će vas ovaj susret Betmena i Dilana NAPROSTO ODUŠEVITI.

Rekionijev scenario jeste all over the place, i sigurno ima ko to voli baš tako i baš zato (jer to je danas IN); što se mene tiče, simpatičniji mi je bio na mikro-planu, jer tu ima stvarno mnogo dobrih, vrcavih replika, uan lajnera, dosetki, fora i fazona, igrarija verbalne i vizuelne vrste, i to skače, đipa, vrca i prca na sve strane neprestano, dinamikom koja ne ostavlja vremena za razmišljanje („Ej, čekaj malo, kako sad ovo, otkud ovi, kako je onaj znao, otkud se ovaj ovde stvori…?“).

 

A i što biste razmišljali, kad je ovo pre svega jedna velika bombonica za oko, božanstveno nacrtana i naslikana Kavenagovom šarenom, mewstly narandžastom kičicom? Na vizuelnom planu ovo je apsolutni SPEKTAKL, raj za oči, divota, ludilo, božanstvena orgija divotalnosti horor-fantastike i neo-gotike, postmoderne raspojasanosti, gde je zaplet ionako poslužio samo kao skica, kao izgovor, za neke izuzetno bogate prizore (oni u Paklu, npr. obilato se nadahnjuju ilustracijama Gistava Dorea, ali nude i mnogo toga svoga).

Tako da, ako ja i imam neke rezerve oko priče, mnogi stripadžije ih neće imati; plus, nemam ih nimalo po pitanju izobilja prokleto prelepih slika (mnoge preko cele strane, u velikom formatu i punom koloru), pa vam stoga ovaj album, u najmanju ruku zbog njegovih vizuelnih kvaliteta, snažno preporučujem!

Naručite ovde: https://carobnaknjiga.rs/dilan-dog-betmen-u-senci-slepog-misa

DŽOKER – FOLI A DU (2024)

 

 ** 

 2 

 

Ovca mi se jagnji i ne mogu da dužim, a ovaj film to i ne zaslužuje, ali mnogi me sve češće pitaju šta mislim o ovome, pa zato, evo, bar ukratko…

Mišljenja su drastično podeljena: 90% gledalaca smatra da je ovo golo govno i težak promašaj, a oko 10% da je u pitanju neshvaćeno remek-delo čije vreme će tek doći, jednog dalekog dana…

Ja ne mogu da se svrstam ni u jedan tabor, a ne mogu čak ni na bezbednu sredinu zvanu 3-. Ako bih morao numerički da se odrazim, to je onda negde oko dvojke, možda max 2+ ako sam meka srca.

Sve je to lepo: reditelj ima blanko ček pa snima šta oće bez obzira na producente i publiku; udara srednji prst fanovima prvog dela; ne jebe živu silu; napravio art film od 200 miliona dolara, itd itsl. Ali što nije napravio zanimljiv, zabavan film, sa svim tim?! Kako je to uspeo onomad, s prvim filmom?

Meni je prvi deo bio vrlo dobar – vidi moj rivju OVDE; ja nisam od tih koji su tražili superherojštinu, akciju, pirotehniku… ali definitivno nisam ni od tih koji su tražili da nastavak bude kliše-zatvorski, kliše-mjuzikl i kliše-sudnički film. Uostalom, koji su ti koji su TO tražili? KO je uopšte ciljna publika ovog filma? Reditelj i njegova mama? Vala, sumnjam čak i za mamu…

I da nacrtam: problem je samo delimično u tome što JA nemam sklonost ka zatvorskom filmu, mada tu ima dobrih naslova, vrednih i dragih (MIDNIGHT EXPRESS, recimo; ali ne bljuzge po Stivenu Kingu); i što JA ama baš snažno ne volim mjuzikle; i što me sudnički filmovi uglavnom nasmrt ugnjave (osim kad su remek-dela kao RED ROOMS). Problem je mnogo više što reditelj baš ništa naročito niti memorabilno nije pružio niti u jednom od ovih podžanr-aspekata filma, tako da čak i oni koji ih vole mnogo više od mene stvarno ne znam za šta bi ovde mogli da se uhvate i pohvale!

Ukratko: nalazim da DŽOKER 2 nije ni remek kakav se privideo nekima, ni dizaster kakav vide skoro svi ostali: to je jedan umereno respektabilan misfajer, suštinski misguided, ali sa mnogo vrlina na mikro-planu. Uključujući izuzetnu ulogu Hoakima Feniksa, ovde još suptilniju, žešću, profilisaniju, mračniju, još više samoponištavajuću nego u prvom Džokeru… a tu je i vrlo solidna Lejdi Gaga, mada njoj scenario nije dao dovoljno da se iskaže.

            Najveći greh filma, osim gorepomenutih, jeste to što je ispustio tu LUDU LJUBAV kojoj se svako razuman nadao i koju je kao i najavljivao u trejlerima, pa i samim naslovom. Avaj, od tog LUDILA UDVOJE ostalo je vrlo malo, a to malo ugušeno je zaista skoro negledljivim davljenjem gugutki po zatvorskim dvorištima i u sudnici…

    LUDA LJUBAV je trebalo da bude središte filma, a ne dosadna, razvučena kvazinadgornjavanja u sudnici. Mjuzikl mi ovde ne smeta skoro nimalo, ali sudska drama – lele, bate, al udaviše s tim!

Znači, jedna je stvar „Neću da vam dam to što očekujete i tražite – daću vam nešto još mnogo bolje!“ To poštujem i podržavam. Sasvim je druga stvar „Neću da vam dam to što očekujete i tražite – daću vam nešto nezanimljivo, neprivlačno, nezabavno, dosadno.“ FOLI A DU je ovo drugo.

Poseban znak koliko je ovo misgajded vidi se na samom kraju: znači, napravio si film koji je zanimljiv i dug kao neki VIC DOSADE (ne znam dal to danas postoji; u mom detinjstvu postojali su „vicevi dosade“, čiji je „smisao“ bio da traju i traju i traaaajuuuu, a bez ikakve poente, a ako se uopšte na njih nasmeješ, smešno ti koliko se to bezveze rasteže, koliko je nesmešno), ili je dug kao neko predugačko vaćarenje suviše obučeno i kruto da bi se nazvalo i predigrom, a onda ti ovaj na samom kraju pukne neko kao „uskršnje jajce“ od kvazidešavanja, kao ono kad na kraju THE BATMANA vidimo Džokera u Arkam Asajlumu.

Ovde je taj „NASTAVIĆE SE“ ne-kraj nagovešten time što u pozadini opazimo nastanak dvoličnog „Tufejsa“; promašaj je jedino u tome što, nakon ovoliko smaračkog VICA DOSADE zaista niko ko ima dve vijuge u mozgu neće više poveriti svoje poverenje i vreme ovom reditelju i njegovim misgajded igrarijama. A to, srećom, važi i za producente, tako da od „zagolicanog“ nastavka – nema ništa. Tako treba! Nek snima svoje „art“ filmove u svoja četri zida, a ne sa stotinama tuđih miliona!

Umesto JOKER: MAD LOVE dobili smo BEAU IS NOT AFRAID TO LOSE 200 MILLIONS. Samo što je BEAOUX imao bar nešto na pameti, i tokom svog trajanja ponudio, usred priličnog gušenja, ipak mnogo više vrednosti nego ovaj ovde otpadak.

Ipak, moram reći da me DŽOKER2 nije naljutio kao većinu; možda zato što sam mu prišao s krajnje smanjenim očekivanjima; a možda zato što me je, u približno isto vreme, daleko više iznervirao i naljutio opšteobožavani lažnjak zvani STRANGE DARLING, jedno kukavičje jaje od horor-trilera koje će ove godine biti u vrhu lista onih nabeđenih „poznavalaca filma“ koji ne razlikuju pacovsko govno od ćevapa… Oću li pisati o njemu? Bem li ga, ne znam oću li stići. Možda napravim jedan grupni post o nenormalno hajpovanim i hvaljenim govnima, jer ove godine ih se u hororu nakupilo baš mnogo…

Inače, postoji još jedan problem koji povezuje ova dva filma, a to je: apsolutno neumereno PUŠENJE u njima. Ovi likovi ne da puše sve u 16 nego toliko oblaporno usisavaju te imbecilne kancer-dimove, tolika se minutaža posvećuje tome kako, maltene u slou moušnu, meraklijski puše li puše, ne napušili se dabogda, i toliko se pornografski detaljno insistira na njihovom jebenom pušenju da sam u oba filma bio na ivici da ugasim jebeno gomno od filma, počeo sam da osećam smrad u svojoj sobi koliko su zapeli s tim pušmipuli sranjima.