BULEVAR ZVEZDA (Mulholland Drive, 2001)

BULEVAR ZVEZDA (Mulholland Drive, 2001.)

Scenario i režija : Dejvid Linč

Uloge: Naomi Vots, Lora Elena Haring, Džastin Terou,...

IZAŠLO U LISTU 'PRESSING', NIŠ

Ako ste od onih koji čak i na filmu žele da im je sve jasno, logično i objašnjivo (kako u životu, dakako, nije) onda verovatno niste ljubitelj filmova Dejvida Linča. Ovaj režiser je svoju karijeru i svoj kultni status stekao upravo snolikim (pretežno košmarnim) ostvarenjima u kojima dominira ''logika'' iracionalnog. Konvencionalni holivudski linearni zapleti ovog rođenog Amerikanca nikada nisu zanimali, pa je on i pored svoje opsesije američkom pop kulturom, muzikom, stripovima, pitama i krofnama u svom osobenom filmofilskom pristupu bliži evropskim kolegama (Kokto, Bunjuel, Felini, Bergman...). 

 Karijeru je otpočeo avangardnim, eksperimentalnim kult hororom GLAVA ZA BRISANJE (Eraserhead, 1977) da bi se potom učinilo da će svoje bizarne preokupacije i stil uspeti da pomiri sa zahtevima nešto konvencionalnije komercijalne produkcije. Dovoljan je testament Linčove ekscentričnosti ako filmovi kakvi su ČOVEK SLON, DINA i PLAVI SOMOT predstavljaju njegove ''najnormalnije'' filmove. U devedesetim, nakon relativnog neuspeha TV serije TVIN PIKS (da, neuspeha: kultni status je ona stekla zahvaljujući Evropljanima i Japancima; u Americi je skinuta s programa nakon druge sezone) Linč kao da je potpuno napustio i samu pomisao na bilo kakav kompromis. 

Pokazatelj tog stava bio je i film TVIN PIKS: VATRO HODAJ SA MNOM (1992), opšte popljuvan od kritike i ignorisan od publike, danas donekle revalorizovan. HOTEL IZGUBLJENIH DUŠA (1996) bio je podjednako nezainteresovan za zahteve prosečnog bioskopskog konzumenta, a kritika mu je bila tek nešto naklonjenija. Nakon najperverznijeg primerka u čitavoj Linčovoj karijeri – linearne, jednostavne, tople ljudske STREJT PRIČE – Linč se u BULEVARU ZVEZDA vraća svom prepoznatljivom i neponovljivom stilu, samo da bi naišao na sveopšte oduševljenje kritičara i na kultni status kod ono malo američkih gledalaca koji su učinili napor da ga pogledaju.

Evropa, i ostatak ne-američkog sveta su puno bolje odreagovali na najnoviji Linčov atak na ono što samo ograničene osobe smatraju ''zdravim razumom'': Zlatna Palma koju je u Kanu 2001. podelio sa braćom Koen kao da je bila pokušaj iskupljenja za traumatično negativan prijem TVIN PIKSA u tom istom Kanu, dok se i u gomili nagrada koje je film dobio od raznih strukovnih udruženja u Americi primećuje osećaj griže savesti zbog lošeg tretmana ranijih filmova režisera koji se slobodno može smatrati jednim od petorice najznačajnijih živih američkih autora. Nominacija Oskar za najboljeg režisera najbliže je što je Linč u ultra-konzervativnoj Americi danas mogao da priđe zvaničnom priznanju. Oskara je, naravno, dobio bezlični odradek Ron Hauard.

          BULEVAR ZVEZDA je kulminacija dosadašnjeg Linčovog istraživanja deliričnih stanja koja isplivavaju ispod uglađene površine ''normalne'' i ''zdravorazumske'' Amerike, te motiva izgubljenog (ili podvojenog) identiteta koji je postao prominentan još od neshvaćene filmske verzije TVIN PIKSA. Očigledno je trebalo čak dva filma i skoro deset godina navikavanja publike i kritike pa da tek u trećem filmu sa sličnim pristupom pravi smisao Linčovih bizarnih sadržajno-idejno-formalnih eksperimenata postane bar donekle pristupačniji. Holivudski ambijent i priča o ambicioznoj glumici sa amnezijom koja sa novostečenom prijateljicom pokušava da otkrije niz tajni koje iz nje izviru bili su kao poručeni za Linčove preokupacije. Jer koje bi drugo mesto bilo pogodnije za priču o konstruktima realnosti, nemogućnosti razlikovanja stvarnosti od iluzije, za priču o problematičnim i nejasnim pitanjima identiteta, o mračnim strastima, urotama, ambicijama, skrivenim namerama, faustovskim pogodbama i nerasvetljenim zločinima – od najveće svetske Fabrike Snova? 

          Linč ingeniozno razotkriva alter ego industrije kroz jedan retko viđeni Holivud: Fabriku Košmara. Vrednost njegovog filma nije u samom razotkrivanju, koje je uostalom odavno izvedeno u sjajnom BULEVARU SUMRAKA (1950) Bilija Vajldera, koliko u načinu (originalnosti i ubedljivosti) na koji je to izvedeno. Njegov film je savršena dopuna Vajlderovom filmu, oličena i u naslovu: Malholend Drajv (vijugavi put preko losanđeleskih brda koji vodi u Holivud) se ovde spaja sa Bulevarom Sumraka i tako na filmskom planu ocrtava savršeni krug oko Holivuda.

           BULEVAR ZVEZDA ne ''govori o'' podvojenosti Fabrike Snova te o opšteljudskoj sklonosti ka iluziji, (samo)obmanjivanju i nesposobnosti suočenja sa svojom ''mračnom stranom'' kroz zašećerivanje stvarnog stanja stvari – BULEVAR ZVEZDA sve ovo, i još mnogo toga više, oličava! Linč ne pripoveda, ne objašnjava, ne dokazuje, on čak ništa ne tvrdi – on samo pokazuje: niz fragmenata ''realnosti'' odabran je i montiran ne-narativnom ne-logikom sna čije tumačenje je prepušteno gledaocu. Većina njih nije navikla na toliko poverenje, na toliku slobodu i kreativnost, i očekuje od režisera da pojasni: šta sve to, dođavola, znači?! 

          Linč koristi motiv detekcije (baziran na logici i zdravom razumu), kroz istragu glavne junakinje/junakinja samo kako bi podrio dominaciju racija i pokazao njegovu nedovoljnost u hvatanju u koštac sa mračnim dubinama psihe. Stoga završetak filma za dobar deo publike deluje frustrirajuće: zavedeni prividom konvencionalnog noir trilera oni su nespremni da se suoče sa žanrovskim skokom na kraju koji sve mračniju progresiju dešavanja neminovno vodi u oblast horora. Ali šta ste očekivali, gospodo, od Dejvida Linča? Hepi-end? Objašnjenje u stilu klasičnih krimića, gde sve niti zapleta bivaju na kraju raspletene i uredno izložene pred dokonog gledaoca? Iznenađeni ste hororom koji ''niotkuda'' izvire? Dopustili ste da budete obmanuti iluzijom normalnosti? Ako je tako – tako vam i treba.

           Svako od nas svake noći u svom životu sanja i po nekoliko snova. Tek deo toga bude upamćen. U čitavom životu, na duže staze tek pet-šest snova nam se neizbrisivo ureže u pamćenje. BULEVAR ZVEZDA je poput jednog od tih nezaboravnih snova. Već od ingeniozne najavne špice, u kojoj su sublimirani i tema i ideja i stil filma kojem prethodi, sve je tu: Linčova opsesija plesom i muzikom (nikad bolji saundtrek u, po tome i inače čuvenom, opusu), udvajanje glavnog lika, pretapanje, dominacija silueta i senki iz jarke, živo obojene površine, delirična intruzija sve zlokobnijih i mračnijih sadržaja... 

          Ako baš ne možete drugačije, i insistirate da detekciju sprovedete do kraja, nakon drugog ili trećeg gledanja/sanjanja možda ćete zapaziti da film uopšte nije tako anti-logičan kako se možda čini, i da se nazire privid smisla iza čudnih zbitija. Besmrtnim Hamletovim rečima: ''Though 't be madness, there's still system in it.'' Bilo kako bilo, lepota ove zagonetke ne zavisi od rešenja, ili ono bar za nju nije neophodno. Prepustite se snovima Dejvida Linča: oni predstavljaju obogaćenje duhovnog života svakog pravog filmofila i sanjara.

           Ako ne spadate u iste, gledajte filmove Rona Hauarda, ili bilo kog skorašnjeg Oskarovca. Tamo je sve jasno.

FRITT VILT 2 (2008)

**(*)
3-
 

u krajnjem zbiru ovaj nastavak je tek nešto malo bolji od 'originala' (ako se o originalima uopšte može govoriti kod ovako besramno derivativnih produkata), ali pošto sam više uživao tokom većeg dela njegovog trajanja, blagonaklono ga častim sa pola ocene više nego za FV1.

pre nego se bacim na nastavak, evo šta sam svojevremeno imao da kažem o 1. delu:

pokušao sam da se osvežim uz FRITT VILT (COLD PRAY), ali me je uglavnom ostavio ladnim - u lošem smislu reči!

odavno nisam video ovoliko rudimentaran, neambiciozan, neoriginalan 'plot'; što je još gore, njegova zastarelost i fućkanje na činjenicu da ovakvi filmovi postoje već pune 3 decenije smetaju tim više što on svoj déjà vu i ne pokušava da opravda, recimo, inovativnim set pisovima, upotrebom modernih efekata, nekom novom stilizacijom, pristupom, dramom, re-imaginacijom, dijalogom sa prethodnicima, bilo čime.

ali ne! beskrvna ubistva spadaju u najneinteresantnija half-assed off-screen bullshit otaljavanja u istoriji slashera!

ok, snježni krajolici su ljepi kao i grupica omladine koja ne deluje tako iritirajuće kao njini američki vršnjaci; i to je sve.

iritirajuća hard-rock bljuzga od soundtracka dodatno ukopava ovo sočinjenije u 80te, gde mu je i mesto, i odakle je misteriozno voskreslo sa par decenija zakašnjenja, bez ikakvog razloga da sada i ovde pomoli svoju ružnu glavicu iz snijega.

ocena: ** (2+)

a sad – nastavak.

ili, bolje reći, rimejk HALLOWEENA 2.

jeste: sve se dešava ne baš iste noći kao u H2 nego 2 noći kasnije, u bolnici, u koju prvo smeste poslednju preživelu junakinju iz 1. dela, a potom tu dovezu i leševe+ubicu iz one ledene rupe u kojoj su završili na kraju FV1.

naravno, ubica oživi čim se malko razmrzne u toploj mrtvačnici (!) i krene da kolje sve oko sebe. moram reći da mi se sviđa to što je, tek u ovom delu, on najzad postao vrsta ubice kakvu najviše volim – neuništiva gigantska copina đejsonovsko-majklmajersovske provenijencije, a ne samo tamo neki psiho-šmokljan pod maskom.

pošto je ovo pisao isti onaj lejmer kao i 1. deo, ubica i dalje nije preterano maštovit, niti ima potreban intenzitet da zaista postane konkurencija pomenutim klasičnim kolegama (MM i DŽV), ali u ograničenim okolnostima bolnice koja ima u kupno 3 pacijenta i 3 doktora i 1 policajca (!) – on se trudi koliko može, a reditelj je ovog puta znatno bolji, pa je neke scene ovde baš prijatno gledati.

da se ne lažemo: i dalje je tu lejmersko insistiranje na besmislenim glasnim bukama niotkuda i jeftinim jump-scareovima a nekoliko ubistava se prikazuje suviše indirektno (eliptično), ali čak i s tim ograničenjima, ovde ipak lije nešto više krvi, a to je uvek lepo u slešeru koji jedino zbog toga i postoji.

o rupama u scenariju neću sada – ipak je ovo samo derivativni slešer a ne ambiciozna reinvencija bilo čega; ako mi kažu da se igla od šprica može tek tako nabiti nekome u vrat, a onda izvaditi iz njega kao ništa nije bilo, bez kapi krvi, ja ću to da poverujem; ako mi kažu da čovek proboden pijukom za led može da preživi u ledenoj rupi 2 dana zato što su tu niske temperature pa mu pao metabolizam, ja ću to da poverujem, pored ostalog i zato što je to poseban baja za koga smo već otkrili da je bio mrtvorođen pa vaskrsao 4 sata po mrtvorođenju – što znači da na njega te sitnice sa bockanjem pijukom i ledenim temperaturama norveške – ne deluju. itd.

ono što me od ovakvih sitnica više nervira jeste što scenarista ne ume da iskoristi ni postavljene potencijale to malo likova koje je skicirao: ima tu u bolnici klinac – nešto kao kalimero iz VARIOLE VERE, samo simpatičniji i bolji – s kojim je moglo mnogo više kid-in-peril strave da se izmuze, ali nije; ima tu i baba koja stalno ide u WC, ali i od nje imamo samo jednu pojavu kad krene sranje (sic), a moglo je mnogo više; isto važi za odnos naše final girl i njene nove prijateljice-med. sestre, i praktično za bilo koji drugi odnos u filmu. takođe, iako je ovo mestimično bukvalno rimejkovanje HALLOWEEN 2 (npr. scena u kojoj baja silazi u podrum da vidi što je nestalo svetlo i popravi osigurače), FV2 ni približno ne koristi raznovrsnost lokacija (i instrumentarija) koje ambijent bolnice nudi, i sve se zbiva na potezu mrtvačnica-hodnici-podrum-sobe, s naglaskom na hodnicima.

da sumiram: lame'n'fake picures presents FRITT VILT 2: dinamično i fino režirano protrčavanje kroz prastare slasher klišeje koje može biti zabavno za ljubitelje pod-žanra, iako mu na kraj pameti ne pada da uopšte pokuša nešto sveže i zanimljivo sa njima. 

kao i u 1. delu, i ovde imamo limp dick od kulminacije: zbrzani, nedovoljno intenzivni kraj koji ne izvlači dovoljno strave iz okolnosti. ako ništa drugo, pohvalno je barem to što je završeno tako kao da ne nameravaju da rade part 3. mada, ako zarade dovoljno para, ne bi me čudilo da ih ni ovakav kraj u tome ne spreči. rekoh već, besramni su ti norvežani!

'NAŽIVO' - Dejan Ognjanović

Evo prikaza mog prvog romana -NAŽIVO- koji nikada nije ugledao svetlo dana (mislim, prikaz, ne roman: roman je izašao i rasprodao se). Prikaz je napisan za fanzin EMITOR Bg društva ljubitelja fantastike 'Lazar Komarčić', ali pošto je bilo prošlo više od 6 meseci od izlaska romana u trenutku kada je text predat uredništvu, tadašnji (2004) urednik je procenio da je text zastareo i stoga nevredan pojavljivanja u tom cenjenom glasilu (prosečan tiraž: 20-40 primeraka).

U nadi da će text na ovom blogu videti malo veći broj čitalaca, evo exkluzivno prikaza NAŽIVOG koji potpisuje Mixitron M. Storm. To je umetničko ime autora; ne znam baš da li da mu obzanjujem svetovno ime - ali kunem vam se da to nisam ja; moj prikaz tog nedovoljno shvaćenog romana tek sledi! Do tada, uživajte u ovome.

Ali pre prikaza, par osnovnih podataka o toj knjizi:

NAŽIVO – Dejan Ognjanović

ako volite žestok horor

ako volite bolesne filmove

ako volite Lavkrafta

ako vas zanimaju okultizam, satanizam, tajna društva, teorije zavere...

ovo je roman za vas!

NAŽIVO

Kosovo 1995: stravičan crni ritual u divljini...

Niš 1995: jedan autsajder dolazi do video zapisa tog rituala; posmatranje snimka naglavce će preokrenuti mladićev život i percepciju ionako stravične stvarnosti oko sebe...

NAŽIVO 
 

(Prosveta, Niš, 2003, 230 str.)

Napisali su o romanu:

''Kao slavni Daglas E. Vinter, teoretičar i pisac horor žanra i jedan od najboljih poznavalaca kinematografije strave i užasa u svetu, Ognjanović je iskoristio svoju opsesiju italijanskim i američkim žanrovskim filmovima 'B' produkcije i utkao njihovu estetiku u nemilosrdnu i bolnu pripovest koja čini sadržaj njegovog prvog romana ‘Naživo’. I zaista, direktno i bez anestezije za čitaoca, njegova proza zadire duboko ispod društvenog tkiva, seče kao skalpel i pušta na površinu gnoj i sluz naše nedavne stvarnosti, suočava nas sa svetom koji možda zaista postoji tu negde, iza ćoška, ceri nam se zlurado i čeka da iskliznemo iz svoje manje-više udobne svakodnevice i padnemo mu u kandže.

Kosovo - satanizam - snuff filmovi - sveopšti lokalni sunovrat morala i zatiranje civilizacijskog nasleđa, sve to izvire iz Ognjanovićevih rečenica ne dopuštajući čitaocu ni trenutak predaha. Čitanje romana ‘Naživo’ podseća stoga na operaciju u nekoj poljskoj bolnici, gde čitalac-pacijent čuje jauke ostalih, oseća kako ga otvaraju na stolu i kako ga preplavljuje zadah sopstvene krvi i utrobe.''

Goran Skrobonja, 
Beograd  
(horor pisac, prevodilac i izdavač)  
iz recenzije romana

"Hrabrost romana “Naživo” leži u tome jer je poprilično odvojen od ustaljenih konvencija žanra, a najvećma mejnstrima, ako te konvencije danas više uopšte i egzistiraju. Predstavljen je u koncentrisanoj, slobodoumnoj, na mahove čak i sebičnoj, naraciji inteligentnog dvadeset dvogodišnjeg momka koji već odavno zna svoje putešestvije – i kao da je uveliko proživio ono što ga čeka, on je spreman da nanovo prođe kroz isto. (...) Ognjanovićeva grandiozna filosofija ujedno je i najveći potencijal romana. Nezavisno propovijeda baš o tîm pomoćnim sredstvima za život pojedinaca, koji pošto-poto žele pobjeći od jednostranosti svoje okoline, a pritom – prenosno govoreći – ništa ne ubrizgati sebi u venu. (...) Iako “Naživo” ne posjeduje istančan zaplet, u pitanju je i te kako ozbiljno štivo neograničenog značenja, premda onima čiji digestivni traktovi u mozgu možda i neće moći da mu pridruže sopstveno poimanje ovakve najkompleksnije i najpoetičnije vrste horora, imaće priliku da makar na trenutak po prvi put osjete kako je, na ovim prostorima, suočiti se sa jednom – mislim da se bestidno može reći – uvjerljivom prvom lavkraftijanom, inače veoma mukotrpnom pristupu hororu."

Ratko Radunović, Podgorica

(pisac, književni i filmski kritičar)

‘Naživo by Dejan Ognjanović’ (Znak sagite, br. 14, Beograd, decembar 2003)

"Dejan kroz knjigu, nakon dvadesetak prvih nesigurnih stranica, piše sve bolje i bolje, ali najjača scena je središnji trenutak knjige, kad u svojoj sobi gleda talijanski videozapis hrvatsko-bošnjačkog klanja Srba (...). Nakon toga dolazi pripovjedačka i žanrovska nužnost tajnog snimka i lavkraftijanskog horora i ja ... odahnem. Odahnem, jer je stvaran užas prestao i sada smo u sigurnoj domeni fikcije: masovne grobnice na magijskim mjestima, u crno odjeveni ćelavci, Dejanov put na tamnu stranu ... Sve kao u klasičnim bezizlaznim hororima, ali ništa više zaista strašno. Ništa stvarno. NAŽIVO, debitantski roman Dejana Ognjanovića odličan je žanrovski uradak (puno bolji od ovdje prethodno recenziranog KOLJIVA, hrvatskog horor-kandidata), vrlo pitko i crnohumorno napisan hororac koji je u jednom trenutku zakoračio prema bitnoj literaturi, ali se onda pomalo prepao i sklonio u vode pitomog straha, nakon kojeg se spava bez strašnih snova."

Darko Macan, 

Zagreb
(strip scenarista i teoretičar)
'Srbi to rade bolje', na sajtu 'Blogov kolac' (http://mcn.blog.hr/) utorak, 12.07.2005.

"Razrešenje Ognjanovićevog romana nosi dijabolično mračne i mučne tonove koji, iako fizički stvarni, podsećaju na filmske priče za koje je glavni junak mislio da ih je prevazišao mada je, ispostavlja se, razlika između stvarnosti krhka i varljiva. (...) Tako se krug značenja zatvara vrativši se na početnu tačku, na film i video trake koji nose i otkrivaju obrasce-recepte za doživljavanje i, još bitnije, oblikovanje stvarnosti ma kakve one bile. U konačnom, pred junacima knjiga a potom i čitaocima, otvara se stara dilema - da li je putnik sanjao leptira ili je leptir sanjao putnika, odnosno u ovoj varijaciji - da li život proizvodi filmove ili filmovi život." 

Ilija Bakić, 

Vršac
(pisac, književni kritičar)
'Filmofili – nova tema domaće književnosti' u Znak sagite br. 15, Beograd, 2006)

"Ovoliko insistiranje na preplitanju stvarnosti i fikcije, velik broj dokumenata, stvarnih i apokrifnih, svedoči da je idejno-ideološka osnova romana suštinski postmodernistička – ne samo po nastojanju da se prodre do smisla besmisla već i po tome što se pokušava pronaći razlika između stvarnosti i fikcije. Junakova demonizacija ili prelazak u sferu fikcije rečita je po sebi. Ovde treba naglasiti da je korišćene (pseudo) dokumenata na nivou motivacije izuzetno uspelo i efektno se uklapa u kontekst romana. Jer, reč je o akteru koji traga kroz medije, koji je neprestano vezan za izvore informacija i koji u filmovima i preko njih pokušava da dođe do egzistencijalne istine. Ipak na kraju se ispostavlja da je ona sakrivna duboko u nama samima, tj. kako bi postmodernisti rekli, u subjektu.

Roman Dejana Ognjanovića Naživo još uvek nije doživeo afirmaciju koja mu pripada. Jedan od razloga je što je ubrzo po objavljivaju niška Prosveta krenula u propast. Drugi je možda taj da je reč o štivu koje ipak podrazumeva specifičnog čitaoca. Scene nasilja i poigravanje konvencijama žanra, bez prevazilaženja njihovih ograničenja, čine ovo delo hermetičnim. Ostali tekstovi ovog autora znatno su prijemčljiviji “običnom” čitaocu."

Dejan Milutinović, 

Niš  

HORROR MADE IN NIŠ 

(Rad sa konferencije Pisci Niša i o Nišu, objavljen u zborniku sa nje)

a sad, nakon ovog kraćeg EPP bloka, najavljeni prikaz:

 'NAŽIVO' - Dejan Ognjanović  

Autoobdukcija pisca: bez anestezije

Recenzija s autopsihoanalizom recenzenta

Publici šta ostane

(verovatno spisak ultratvrdih naslova koje bi trebalo pogledati)

NA SLICI: JEDNA OD RETKIH FOTOGRAFIJA AUTORA OVOG PRIKAZA, TJ. MIXITRONA:

Stav (i perverzni osmesi) ljudi koji su videli šta sam uzeo u ruke mi kazuje da je u pitanju teška boleština. Neka. Gore od 'Sudara' ne može da bude, mislio sam, a u krvi i klanju sam odavno ogrezao, možda i malo više nego mnogi drugi. Da vidimo kakav je domaći horor koji nije pisao Skrobonja.

Čitam hvalospevnu recenziju na koricama, donekle suzdržano, znajući da domaći pisci fantastike prečesto umeju da me neprijatno iznenade.
Krećem na uvod dok mi se postmortusno pivo mućka po stomaku. Nisam ga baš najbolje skapirao, što zbog piva, što zbog autobusa, što zbog Teriona i Najtviša koji divljaju kroz slušalice, ali deluje zanimljivo, obećava.

Stil kojim je roman pisan me osvaja već nakon prva dva lista: proste, razumljive rečenice, ni prekratke ni preduge, dobrog ritma. Nema gušenja kvazimajstorskim nebulozama, niti su rečenice početničke, nedorečene i brze.
Druga bitna stvar: sadržaj rečenica. Jedna od prvih stvari u romanu je scena gradske pijace kroz koju autor prolazi. Video sam i osetio – mirisom i ukusom – to mesto. Odlično urađeno. Kvalitet stila se drži do kraja romana, bez velikih oscilacija, i potpuno zadovoljava.

Radnja? Najpre shvatam da je roman autobiografija i oduševljavam se time čim se pojavljuju prvi znaci bizarnosti. Međutim, kako stranice odmiču, počinjem da se brinem da je roman zaista autobiografija. Radnja je smeštena u bolesno, iščašeno vreme, u ludu, manijakalnu zemlju, u kojoj sam i ja živeo.
Bez obzira na to, odbijam da prihvatim da neko može da vodi takav život i da nalazi svoje mesto u poretku stvari kao što to autor čini.
U jednom trenu dolazi do prekretnice, i postaje jasno da je ipak, ipak, u pitanju fantastika. Tu dolazi do velikog pada dela, i jedno vreme stojim nad retcima, zgranut ispalom: ipak je folirao, ipak nas je zajebao!
Međutim, kad sve kockice padnu na svoje mesto, tamo pred koricama, ispada da je tako moralo i trebalo da bude.
Pisan kao prepričavanje događaja iz života, roman ne obećava kao horor. Pa gde je tu napetost, u pričanju iz prvog lica, kad je očigledno da je autor istovremeno i glavni i jedini junak? Jasno je da će se dotični srećno provući kroz sva sranja koja se dese i ispričati priču do kraja. Sporedni likovi postoje, slikovita galerija polupogubljenih likova nasukanih u loše vreme na lošem mestu, ali se čitalac ne vezuje za njih toliko da mu je bitno šta će se dogoditi s njima. Gde je horor?

U početku, roman je bizarna hronika suludog vremena koje smo delimično pregrmeli, apsurda i beznađa sveta kome je jedina sutrašnjica rat, a cilj svakog 'razumnog' čoveka da uništi onog drugog, bez obzira na cenu.
Pisac ne jadikuje nad stvarima koje su (nam) se tada dešavale. Nakon što upozna čitaoca sa fizičkim svetom, uvlači ga u svoj lični svet, izgrađen oko fiks-ideje, dovoljno lude da bude zadovoljavajuće bekstvo od apsurdnog kretenizma primatske stvarnosti s one strane čeone kosti čoveka.
Verujem da je svako od nas tada u manjoj ili većoj meri živeo u svom svetu, imao svoju stranu grane, mentalni štit protiv ludila rata i egzistencijalnih problema.

Junak nema egzistencijalnih problema: ima gajbu samo za sebe i više kinte nego što mu treba. Ostaje samo problem životarenja u svetu ludila. Mentalni štit.
Svet koji postoji unutar autorove glave može da zaplaši. Glavni junak je klin izbijao klinom. Bez sile. Koristio je veći čekić.

Revir pisca/junaka je carstvo horor filmova i najtvrđe pornografije, ljudske potrebe za zlom i izopačenosti, banalnih stvari u kojima on otkriva viši smisao i traga, deo po deo sklapa suludi mozaik. Da ugleda lice Boga. Boga koji je film, porno film, ali onaj s vizijom, onaj koji se 'ne gleda kurcem'. Na kraju, potraga za Bogom odlazi dalje, ka delićima mozaika koji nisu na celuloidnim ikonama Božije crkve prve celine – porno video kluba.

'Koliko god su bili retki, ipak su ovo igrani filmovi. Glumljeno silovanje, glumljeno mučenje, glumljeno kasapljenje. Specijalni efekti.'

Dolazimo do suštine: ono pravo, ono što će sklopiti mozaik, mora da stvarno postoji, da nije odglumljeno, da nije imitacija najgorih perverzija, najodvratnijih gadosti, najstrašnijih užasa.
Ono mora da bude, da Jeste.
Junak nalazi odgovarajuće deliće, i hrabro ide dalje.
Ovde se dotičemo potisnute strane svih nas.

Druga tematska celina romana, najstrašnija i najužasnija, jer je stvarna ili bi mogla biti stvarna za nekog, odlazi dalje iz iščašene Srbije polovinom devedesetih.
U potrazi za Bogom, autor odlazi do samih granica ljudskosti, svoje i tuđe, i baca surovu, užasnu istinu čitaocima u lice: Pogledaj! Ovo si ti!

Naživo. Seciranje samog sebe naživo, čistilište pisca, obračun sa dubokom, mračnom i poznatom stranom i svoje svesti; suočenje čitaoca sa najvećim užasima ovog sveta, i još gore, užasima koji nisu izmišljeni, nego su stvarni, desili su se i dešavaju se, i to ne bilo kome, nego nekom koga možda poznajemo, nekom našem, možda. Nama?
Stvari koje se pominju su grozne, jer su se zaista desile i jer su ih jedni ljudi radili drugima. Jer će se desiti opet, i dešavaće se uvek, dok je ljudi. Nije potrebno pričati o njima; bio jednom jedan rat na prostorima jedne bivše zemlje, i ko i dalje ne zna ili ne razume, blago njemu.
Ja se sećam. Sećam se čak i jedne scene koju pisac pominje i zbog koje ima košmare. Ja ih nemam, ali ne verujem da će mi ta scena ikad izbledeti iz sećanja. Kad god je se setim, treba mi vremena da mogu da se ponovo osmehnem.
Uprkos tome, ni u jednom trenu nisam prestao sa čitanjem.
Nisam se zasitio gadosti. Išao sam dalje, u stopu pratio junaka u njegovom ludilu. Bio spreman da ga bodrim ako posustane.
Gutao sam stranice s WTF? KO ZNA STA JE OVDE BILO događaja kao mašina, bez daha, uživajući u opisima nasilja za koje je Den Simons možda čuo, očekivanju onog što tek sledi.
Uprkos tome, negde iza očiju koje gutaju užase, lebdela mi je misao o tome da autor nije valjda zaista radio to što je radio, i zaista to gledao kao što piše u knjizi, autobiografski.
I pitanje.
Da imaš priliku, da li bi ti to radio?
Da li 'navijaš' samo zato što znaš da nije stvarno?

Pisac se gadi drugih ljudi, organizama kojima je razum uzaludno podaren, bića svedenih na ispunjavanje fizioloških potreba, svedenih na potragu za telesnim zadovoljstvima.
Da li pisac radi to što radi iz viših ciljeva, ili se ipak samoobmanjuje, udovoljava svojim niskim nagonima i traži zadovoljstva za svoju praznu dušu?
Da li bi i onaj koji čita radio to isto? Da li zaista, zaista ne bi? Da li kategorički, brzo i odsečno, kaže NE! jer se boji da prizna?

U romanu se javlja motiv užasnog suočavanja sa samim sobom – gledanjem u običan odraz u ogledalu. Da li je ovaj roman komadićak ogledala kojim možemo videti kako izgleda jedan mračniji deo naše duše? Da li je suočavanje lako?
Užasna, potresna, beskrajno zanimljiva druga celina romana se završava događajem koji se ne može desiti u priznatom svetu (Pu jebem ti sreću!, prim. aut.), i tu čitalac shvata da je možda prevaren, i da možda cela dosadašnja priča nije istinita.
Šta tu toliko užasava, šta čini da se osećamo prevarenim?
To što smo se primili na specijalne efekte?
To što se svim snagama hvatamo za ideju da, bogu(?) hvala, sve one stvari nisu tačne i istovremeno žalimo jer nisu?
Pogledajte u ogledalo.

Šok zbog izdaje polako bledi. Radnja je i dalje uzbudljiva i vuče člitaoca na prstolomno listanje strana da vidi šta je bilo na kraju. Nije ni bitno, roman će se završiti kako će se završiti, i autoru i čitaocu predstoji još malo muka u čistilištu.
Smrt, kraj, onstrano i nepoznato, nešto drugo vreba u svakoj reči treće celine romana – sveta demona, sveta okultnog – i fantastičan karakter svega toga je potreban samo da bi se junak priče – autor – suočio sa samom smrću pod nestandardnim uslovima i iz mutljaga dubina duše iščeprkao, pokrenuo još nešto za šta nikad nije ni mislio da je u njemu, naterao čitaoca da još jednom razmisli o tome kako bi on postupio da je u koži glavnog junaka.

Kraj svega toga? Koliko ste stvari pisanih u prvom licu čitali da se tako završavaju? Treba li to da nam kaže još nešto? S koje strane se najbolje vidi mozaik, ili kako sagledati lik u ogledalu na pravi način?

Knjiga je, rekli su, bolesna. Jesu li samo uživali u eksplicitnoj boleštini koja curi sa svake druge strane, bez čitanja između redova? Jesam li samo ja u toj meri srodna, mračna i izopačena duša s autorovom/junakovom da sam u dahu pročitao knjigu i – verujem – u prvom prolazu pohvatao skoro sve glavno što je moj sapatnik pisac želeo da kaže, i shvatio, i složio se?
Blago meni, teško meni.
Pogledajte i vi u ogledalo. Prizor je strašan, ali i divan. Možda prihvatite istinu, možda vam posle bude lakše... kad pogledate u ogledalo. Naživo.

THE CHILDREN (1980)

**
2-

odmah da bude jasno: ovo je slab film- ali slab je na ZABAVAN način, te se stoga uz određene ograde može preporučiti ljubiteljima so-bad-it's-kinda-good sorte filmova.

nedavno sam na blogu prikazao novu DECU, iz 2009., koja iz meni nepojmljivih razloga dobiše grdne povoljne kritike. taj izvikani naslov poslužiće mi kao bekgraund za opis ovog filma i argumentaciju da su stara DECA zabavnija i bolja za gledanje od ove mlađe.

umesto grdne prazne priče i kenjanja kojim počinju nova DECA, ona stara kreću s akcijom od prvog minuta: iz nuklearnog postrojenja iscuri žuti oblak koji dospe da auto puta, gde kroz njega prođe samo jedan školski bus pun dece – i nijedno jedino vozilo pre ili posle toga! neumoljivom logikom (nuklearni incident => mutanti širokog spektra moći) ova klinčurija se pretvori u jezive decolike mutante koji se kao takvi od normalne dece izdvajaju jedino time što imaju crne lakirane nokte na rukama (sic!).

ah, da: takođe imaju moć da sprže svakoga koga zagrle. ova deca su kao ja: njihov zagrljaj boli! i ubija! svaki nemutant koga obuhvate rukama smesta počne da se puši a koža dobije izgled omleta sa reš pečenom slaninom. efekti su, odmah da kažem, osrednji, čak substandardni, ali lepo je što se nešto uopšte DOGAĐA i što se to VIDI – za razliku od imbecilne dece iz 2009. gde idiotski reditelj svojim moronskim elipsama ne dopušta da uopšte VIDIMO šta je neko dete uradilo, kako im je žrtva stradala, kako je dete zaginulo itsl.

tvorci stare DECE nisu imali takve moralne niti estetske zadrške: kad deca ubijaju, to se lepo i jasno vidi.

kad decu ubijaju – to se, opet, lepo i jasno vidi.

a kad smo već kod ubijanja dece (priznajte: zato ste ovde!), ovaj film nudi potpuno genijalni detalj – ovi mali mutanti svoju sive lubanje silu drže u svojim šakama. drugim rečima, naivno pucanje u grudi ili glavu ne rešava dečji problem – jedini način da se male nakaze istrebe jeste da im se sekirama, samurajskim mačevima i sličnim priručnim oruđima – odseku šake.

istina, činjenica da deca imaju samo jedan način ubijanja postane malkice déjà vu nakon trećeg prženja, ali bolje jedan –ali spektakularan- način pogubljenja, nego one debilne egzekucije u stilu FINAL DESTINATION-a kojima današnja mladež (iz 2009.) upravlja.

osim debilnog načina mutiranja i debilnog načina egzekucije malih mutanata, ovaj film nudi i obilje drugih debilnih momenata od kojih će mnogi izmamiti osmeh i iz najkamenijeg srca.

npr. glavni junak, šerif, čilager koji počinje ultra-smešno da se beči i preglumljuje kad počne da shvata s kakvom pošasti ima posla!

ili naduvana golosisa roditeljka jednog od deteta, koja na vest o nestanku kćeri počne da se kikoće (dok njen bilder-dilber samo u speedo gaćkama diže tegove kraj bazena).

ili retardirani polućelavi brkati 'pozornici' regrutovani pri obznani vanrednog stanja, i njihov raja-gaja (bez vlaje) govor, i alkoholizam, i 'profesionalnost' u sprovođenju kontrole prilaza mestu.

ili šerifov pomoćnik koji je opsednutiji ulaženjem u vruće pantalonice očito maloletne curice u susedstvu nego li bavljenjenjem svojim poslom.

ili tetka koja drži 'generalovu radnju' (general store) a istovremeno se javlja na policijski radio + muž joj je vozač kiddie busa.

ili sumanuto nepotrebna scena bez ikakve konsekvence u kojoj kroz barikade na putu hoće da prođe rođak neke lokalne budžovanke – neverovatno smešni brka u šmensi odeždi i fensi autu (sa šoferom, i automatski podižuće-spuštajućim staklima na vratima) unutar koga se čuje neka fanki muzičica…

dobro, ima i ovde malo šlajfovanja u storytelling departmanu (npr, u prvih 20 minuta polusenilni šerif bar 3 puta na 3 različita mesta ispriča kako je pronašao prazan školski bus i kako nema pojma šta se desilo i bla bla…), neki kadrovi su za bar 10ak sekundi ničega duži, ali sve su to sitnice u odnosu na DECU iz 2009. u kojoj se 90 minuta NIŠTA vredno gledanja ne desi (ne računam blink-and-miss nabijanje klinca na krhotine vrata jer se to desi u jednoj mikrosekundi pa nisam sasvim siguran ni da sam video to što mislim da sam video)!

kamera je osrednja, ali bar jasno prikazuje šta se dešava (što nova DECA iritirajućom montažom uglavnom izbegavaju da urade); muzika je srednje-slaba iako je potpisuje hari manfredini, efekti maske su, kao što rekoh, srednje-žalosni, ali u brzim kadrovima mogu da prođu (najslabije su scene u kojima se deci seku šake, gde su njihove prave šake neuverljivo sakrivene ispod dugih rukava).

ne može se reći da su dečji potencijali za jezivost i ovde bog zna kako upotrebljeni – uglavnom se sve svodi na to da neko balavče stoji raširenih ruku, osvetljeno odozdo, i kaže 'mama, zagrli me' – ali su deca ipak bolje uslikana i upotrebljena nego u verziji iz 2009.

a ko je zaludan, može da se bavi i porukama filma: anti-nuklearni angažman; strah od pedofilije koji se obrnuto projektuje u strah od dečjeg zagrljaja; dečje ruke kao simbol zla; nemarni roditelji (trudna žena u 9. mesecu puši cigaru i kaže svom detetu u stomaku: 'sorry'); strah od otuđene, nekontrolisane dece, itd. itd. sve su to stvari kojih se smešni scenario uslovno dotiče, ali od njih ipak ne pravi ništa drugo do smehotresnu 'specijalnu' olimpijadu koja može zabaviti ljubitelje dobrog trasha. you know who you are.

Vostani, Serbijo!

2009. godina je počela vrlo uzbudljivo, sa nekoliko fenomenalnih domaćih radova – koji su tim fenomenalniji baš zato što su autentično domaći. na prijatna iznenađenja iz beloga sveta smo povremeno još i navikli (naročito kad se taj beli svet zovu francuska, japan, južna koreja, španija...), ali na proizvode žanra ODLIČNO, MADA SRPSKO nismo baš navikli.

zato želim da vam pod ovim kišobranom ukažem na nekoliko novih domaćih stvari kojima sam se (protivno svojim očekivanjima) oduševljavao u skorije vreme. znači, SRPSKO, A DOBRO!

godinu je otvorilo više no prijatno iznenađenje koje mi je pružila zbirka novela FOTOFOBIJA marka piševa, simpatičnog momka koji je u toj knjizi iskazao veću ljudsku i spisateljsku zrelost nego što su njegovi dosadašnji radovi (pretežno u EMITORU) ukazivali.

"Kroz sve četiri novele ove zbirke provejavaju proživljenost i promišljenost, emocionalna i intelektualna složenost te majstorsko baratanje jezikom koji ove bizarne, upečatljive košmare čine nadasve vrednim i intrigantnim mračnim draguljima savremene srpske žanrovske proze."

tako sam napisao, i stojim iza toga, u prikazu knjige koji je danas izašao na POPBOKSU: http://popboks.com/tekst.php?ID=7272

znači, srpska knjiga koju je uživanje čitati!

fascinantno!

onda sam na FEST-u pogledao dugo čekani film ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE Mladena Đorđevića – i oduševio se. ni trejler ni raniji radovi tog autori nisu ukazivali na nešto TOLIKO dobro, pa je iznenađenje –i oduševljenje- tim veće.

"Mudro i efektno koristeći estetiku šoka, Život i smrt porno bande uspeva da bude tematski aktuelan i estetski relevantan i u okvirima širim od srpskih baš zato što njegovo bavljene bazičnim silama dotiče univerzalne okvire. To je pravi primer kako se može razmišljati globalno delujući lokalno, i napraviti svetski film bez ikakvog dodvoravanja nekome sa strane."

tako sam pisao o tom filmu ovde:
http://cultofghoul.blogspot.com/2009/03/zivot-i-smrt-porno-bande-ghoulish.html

i ovde:
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Domaca-i-uvozna-strava.sr.html

znači, srpski film koji je uživanje gledati!

fascinantno!

a onda pre neki dan otkrih i nedavno izašli album UNDERGRAND grupice PERO DEFFORMERO – i oduševih se! ko bi se pak nadao da bend sa nazivom koji zvuči nekako reperski bezvezno zapravo krije nešto ovoliko dobro, pametno i milozvučno?

"PERO DEFFORMERO je uspeo da napravi nešto veoma relevantno i autentično ovdašnje koristeći se mestimično tuđim (što je ideal koji propagiram odvajkada govoreći o domaćem hororu, recimo): znači, u tuđem (metal) on prepoznaje naše (sevdah i merak), u našoj patetici on prepoznaje belosvetsku, a sve zajedno je nešto sveže, novo, originalno i svakog poštovanja vredno."

tako sam pisao u svojoj ejakulaciji, ovde:

http://cultofghoul.blogspot.com/2009/04/pero-defformero-undergrand.html

znači, srpski bend koji je uživanje slušati!

fascinantno!

da li je to srpski inat ili je 'slučajnost' da baš u godini krize ovaj inadžijski narod isporučuje nekoliko fascinantnih, unikatnih, vanredno dobrih književno-filmsko-muzičkih produkata, ili šta li je – nisam pametan. ali ako se po prvom tromesečju godina poznaje, onda ova obećava da bude GODINA RASPLETA!

sveopšte sranje je uvek bilo najbolji podsticaj za kreativne ljude, prema tome: bring more shit!

od finih domaćih a autentičnih stvari, imamo i sveže premijerisanog BEOGRADSKOG FANTOMA kao natprosečno pristojan domaći film, te Skrobonjine antologije koje obećavaju da budu sve bolje, pa onda sjajnu ediciju FANTASTIČNA BIBLIOTEKA by Everest Media, i naravno, SRPSKI FILM – shockfest za koji mi se javlja da će da bude naš domaći MARTYRS.

na mom subjektivnom planu – da ne ostane sve na fascinacijama tuđim radovima – nakon što najzad odbranim svoj magistarski rad (krajem aprila), a možda ga i objavim do kraja godine kao knjigu, mogu da pored priča za Skrobonjine antologije, obećam još i da ću letos da se bacim na pisanje romana, ne znam ni sam još koga, možda to ipak budu PROKLETIJE jer sam se ponovo ubacio u majndfrejm za tu konkretnu priču...

dakle, stay tuned.

biće još uzbuđenja za nova pokoljenja!

hteli to ili ne, ipak živimo u interesantna vremena!