THE THING (2011)

**(*)

3-

    Hoksov STVOR je govorio u slavu Zajednice – o tome da neženja može da pobegne i na Južni Pol, ali da ni u toj pingvinojebini ne može i ne sme da bude mimo sveta; pre ili kasnije moraće da se priženi i skući (žena = socijalizacija = brak = zajednica). 

Stvor iz nekog drugog sveta (sam, bez ženke) kod Hoksa je individua koja patetično pokušava da podrije razbrbljani, razdragani rom-kom ove vesele družine, ali se svodi na bezveznjačko levo smetalo koje nikad ne interaguje sa protagonistima na neki znakovit način, nego o njemu i njegovim aktivnostima uglavnom saznajemo iz druge ruke, iz nečije priče, ili ga čujemo u susednoj sobi, kao u nekoj radio-drami. Stvor je ovde prirepak u zapletu kome nije ni neophodan, baš kao što je nešto malo kilavog, mlitavog "horora" nalepljeno samo kao prirepak na jednu romantičnu dramediju.

    Karpenterov STVOR, međutim, govorio je o nemogućnosti Zajednice. Grupa je, kod Karpentera, sumnjiva i manipulativna i potencijalno opasna, zombifikujuća (revolucionari-zombiji u NAPADU…; duhoviti zombiji u MAGLI; spavač-zombiji u PRINCU TAME; alien-zombiji u ONI ŽIVE i SELO PROKLETIH, bande – ali i institucije sistema – u BEKSTVU IZ NJUJORKA, itd). Istina, Zajednica je u STVORU nužnost opstanka, ali je i nemogućnost, u datim ekstremnim (cabin fever) uslovima. 

"Zajednica" je svedena na gomilu slabo-komunikativnih individua, gde je svako preokupiran sobom i svojim mikro-svetom (mjuz na vokmenu, solitary šah, druženje s psima…). Kao i u mnogim modernim hororima, a po uzoru na Romerovu NOĆ ŽIVIH MRTVACA – nemogućnost komunikacije i saradnje ključni je "greh" i provodnik strave. "Svega toga ne bi bilo da su likovi bili u stanju da načas sednu i dogovore se kao ljudi…"

E, pošto Ljudi (kao zajednica) nisu u stanju, jedan Čovek među njima, najveći individualac (Mekridi), uspeva da se izbori sa Stvorom sve do dubioznog kraja i dvosmislene, Pirove pobede u kojoj je čovečanstvo, možda, spaseno, ali on svakako nije. Nije mnogo, možda, ali je više nego što je uspela Grupa. Naravno, ovime se NE promoviše sebičnost, naprotiv: svojom (individualnom) žrtvom Mekridi daje život za Zajednicu, ali pod svojim uslovima, i na svoj način, kao tipični karpenterovski (usamljeni, autsajderski) heroj. Situacija je, zapravo, još složenija time što, u datim okolnostima, on i nije imao alternativu toj žrtvi – on je sticajem okolnosti praktično primoran na žrtvu, jer šanse za bekstvo ionako nije bilo: jedina dilema je da li ćeš i Stvora da povedeš sa sobom, ili ćeš da umreš kao i toliki pre tebe, dok to čudo ne sredi i poslednjeg, a onda ode do "civilizacije" da nastavi svoj pir…

    Stvor je, u Karpenterovoj verziji, bio organski integrisan u zaplet, u značenje, u žanr, u sve. On je katalizator dotad tinjajućih odnosa i stanja, on je oličenje njihovih strahova – najzad, On/To je, možda, i Ona: potisnuta Ženskost, poreknuta, negirana na tom mestu, u toj mikro-zajednici muškaraca izvan velike Zajednice. 
I ono-to-ona se zato što je negirana vraća još veća, jača, monstruoznija, vagino-zubatija, i sa sobom donosi košmarno, grozomorno anuliranje individue i stapanje i mutiranje i transformaciju u svom najužasnijem, telesno manifestovanom obliku. Itd.

Za razliku od svega toga, ovaj novi STVOR ne govori ni o čemu. I zato se tu nema šta analizirati, sem njegove grozomorne praznine i besciljnosti. On obitava na vetrometini današnjeg američkog studijskog filmmejkinga (bez obzira što ga kao reditelj-najamnik potpisuje nekakav Holanđanin). To je kalkulisani, obezmuđeni, bezlični i bezukusni produkt za konzumente industrije zabave – kao jedna zaboravljiva žvaka, ili kesa kokica: nešto jedva-supstancijalno, za privremeno žvakanje, što ne može da zaista zasiti, već služi samo za izazivanje mehaničkog rada vilica uprazno.

Reklamira se kao prikvel – ali zove se isto kao bi se zvao rimejk (dakle, *identično* filmu kome bi, kao, ova radnja trebalo da prethodi, a to se sa pravim prikvelima ne radi; da je ovo zaista prikvel, zvao bi se THING'S ORIGIN ili RISE OF THE THING ili tako neki kurac). I struktuiran je kao rimejk, sa nekoliko prepoznatljivih faza preuzetih iz scenarija Bila Lankastera, koji se ovde na špici ne pominje, što je po meni stvar za na sud. Umesto toga, pozivaju se na Kempbelovu novelu kao izvornik; taj jadan fazon ne pije vodu, jer dešavanja u ovom filmu nemaju veze s njom – šlepanje na Karpenterov film i njegovu adaptaciju te novele očito je na svakom koraku.

Tu je grozna obdukcija nehumanoidne organske mase unutar koje ipak ima nešto čovekoliko…
Tu je kompjuterski/mikroskopski prikaz ćelijske invazije.

Tu je test ljudskosti ("ko je vera, a ko nevera") – ovde znatno debilniji: ko ima plombu, taj je čovek, ko je nema – nije, jer Stvor se ne zamara repliciranjem neorganskih dodataka (proteze, minđuše i sl.). Još gore, ta scena je i žanrovski protraćena, jer nije ni napeta, ni gadna, ni znakovita – ništa se bitno u njoj ne desi, a još je inherentno groteskna na loš, nenamerno smešan način.

Ako već imaš wannabe napetu scenu u kojoj ljudi zveraju jedni drugima u usta i ždrela – u nekom trenutku bi iza nečijih krajnika MORALO da iskoči neko sluzavo čudo. Ali jok. Ne ovde. Bezveze.

U ovom *filmu ni o čemu*, imamo Ženu među zadugo obeženjenim muškarcima, ali od toga ništa ne biva. Njena ženskost, na tom mestu, nikako se ne problematizuje. Imamo Amerikanku među gomilom Norvežana, ali ni od toga ništa ne biva (ionako svi govore engleski, osim kad psuju ili u par rečenica promrmljanih među sobom). Imamo prvi susret ljudi i vanzemaljca, ali ni to sa sobom ne nosi ništa sem generičkih situacija.

Ne postoji ni najmanja svest o konotativnim potencijalima ove storije kao ni ambicija da se bilo šta sa njima napravi iznad nivoa EFX ekstravagance. Na primer: najeksplicitnije vaginoidni monstrum raskreči se iz telesine jednog od *muškaraca*, a ne žene, iako je bila jedna, ranije, u te svrhe neupotrebljena. 

Što je još bezveznije, baš taj vagina-monster spopada našu *junakinju*, a ne nekog od mužjaka – što bi možda imalo nekog smisla da nam je ova prikazana kao lezbijka (a nije), ili barem da se tu dešava neki bitch-fight nalik onome u ALIENS (što ovde ne biva).

Znači, puka proizvoljnost i bezvezarija. Istina, lepo napravljena od strane Vinstonovih učenika, Vudrufa i Gilisa, ali na tome se sve završava.
Ono što novi STVOR nudi je obilje spektakla, a bez supstance.
Da, imamo više efekata, više akcije, više urlanja, više vatre i eksplozija – ali sve je to tipični holivudski sound & fury, signifying nothing.

Karpenterov STVOR je 1982. bio revolucionaran. Groundbreaking filmčina koja je bila toliko Not of this earth da ljudska stoka nije ni umela da smesta odreaguje u značajnijem broju, nego se krdo tog leta radije povuklo u sladunjavu prepoznatljivost bajkovite eskapističke spilbergovštine (E.T.). Propast STVORA kod publike ali i kod slepaca što se kritičarima nazivaju bio je udar od koga se Karpenter NIKADA nije zaista oporavio. To je nezarasla rana čija krv kaplje po svemu što je potom radio, ili mu nije dato da radi.

Ipak, vremenom je proizveo niz uticaja – u stripu (DRUNA), na filmu (HIDDEN; DEEP RISING…), u video igricama… U Japanu je uobličio njihov drevni hobotnica-fetiš u čitav novi podžanr (tentacle-porn) ali je nadahnuo neke od najupečatljivijih prizora u nizu cyberpunk-SF-horora, uključujući tu i body-horror mutacije u AKIRI i gde sve ne.

Zbog svega toga je ono što je pre 30 godina bilo šokantno i grozno u međuvremenu postalo komodifikovano, lišeno moći da šokira: sad u svakom drugom filmu imamo takve mutacije i transformacije, pipci su svuda, sluz curi, Vozi Miško, al džaba kad smo oguglali!

I zato, uz svu buku i bes, ovi današnji efekti (obilato potpomognuti kompjuterima) ne mogu ni da računaju na sličan efekat. To su sada samo neke awesome igrarije sa spajanjem i razdvajanjem tela, njihovim lepljenjem, kidanjem, cepanjem, uvrtanjem… i ima tu eye-candy divota za ljubitelje ovakvih stvari, da se razumemo. Uprkos velikoj skepsi, pa i podozrenju prema ovom nepotrebnom filmu, lagao bih ako bih rekao da mi nisu prijale scene sa čudovištima i efektima. 

Hell, ako sam ikada neku ikonografiju u hororu voleo, onda je to body horror: svakojaki najgori mogući i naročito nemogući, fantastični scenariji preobražavanja i monstrumizacije telesa. I ovaj rimejk (da, rimejk!) nudi sasvim dovoljnu dozu takvih efekata za one koji ih vole, uglavnom dobro napravljene, pa zato ne mogu da se po njemu izbljujem onoliko koliko bih voleo i koliko u svojoj srži, zbog svoje blasfemije i uzaludnog prizivanja imena Božjeg, zaslužuje.

30 godina kasnije, sa svom naprednom tehnikom, čak i efekti maske Roba Botina i družine ostaju nedostižni, neprejebivi. Vudruf i Gilis nisu od juče, znaju svoje znanje, ali ovom prilikom su se producenti mešali u posao čak i njima, i u dosnimavanjima i menjanjima nametnuli mnogo veću upotrebu CGI efekata nego što je isprva planirano. Valjda današnjoj omladini kompjuterski crtež deluje stvarnije od prave stvari, šta li.

Ovo nije dobar film. Ali nije ni stravično loš. Prijale su mi neke scene, ali nisam uživao toliko u režiji koliko u majstorijama majstora za kreature. Sve u ovom STVORU je ni tamo ni ovamo, nedefinisano, neodređeno, bezlično, u krajnoj instanci – NEBITNO. Ništa nema ni najmanji impakt, pa tako ni "tragični" kraj naše junakinje. Hoksov film ima imbecilan kraj, ali memorabilan u svojoj kretenskoj reakcionarnosti: KEEP WATCHING THE SKIES! Taj kraj je postao paradigma čitavog tog paranoičnog (antikomunističkog, hladnoratovskog) stanja svesti u američkim SF-hororima 1950-ih. Iako kretenski, stari STVOR je postao trend-setter. Uobličio je (paranoični) etitjud svoje zajednice.

Karpenterov STVOR ima jedan od najlepših završetaka nekog horora (ili filma, uopšte), ikada, igde. WHY DON'T WE JUST WAIT HERE FOR A LITTLE WHILE... SEE WHAT HAPPENS... Kakva je to madrfaking mudovita genijalnost! Kakav uber-cool etitjud pred licem smrti. Hemingvej može da plače u svom grobu, može da ustane i da po drugi put sebi od muke raznese glavu, jer Mekridi tu pokazuje šta znači HEROJ, šta je pravi GRACE UNDER PRESSURE, šta znači pravi MAČO MEN u fizičkom i *metafizičkom* smislu! Čak i ako nebesa padnu, ubiće velikog čoveka. Da.
But outside it was raining… No, it was not raining, it was a fucking snow blizzard coming!

A ova kilava koještarija – nema ništa takvo na lageru. Čak je toliko bezobrazna da tokom odjavne špice (sa istim FONTOM kao u jedinom pravom STVORU) sadrži scenu koja direktno pušta pipak prema prvoj sceni u Karpenterovoj verziji, kao da je takvo spajanje moguće - kao da se ova isprazna i besciljna igrarija MOŽE spojiti sa tom genijalnošću i činiti celinu koja neće biti nakaradna poput ovih man-alien nit-riba-nit-đevojka groteski. Mislim, okej, može se to spojiti: kao pile sa sisom, kao baba sa žabom, kao govno sa pitom.
Džaba im font, kad su omašili sve ostalo.

P.S. Međutim, poznati srpski komičar Dimitrije Vojnov ne misli tako. On, ako uopšte misli, misli da je novi STVOR bolji od Karpenterovog. Kaže Dimče da je "Universal ukaljao sećanje na Carpenterov original time što je doveo reditelja koji zna da režira". Po njemu, "Kada krene akcija, borba na život i smrt, sumnje i sl. to je business as usual i Van Heijningen sve to vrlo lepo realizuje." Lepo, zaista! Za razliku od Karpentera koji, prema ovom komičaru, ne ume da režira… 

I zato, kaže on, "THE THING slično WHITEOUTu Dominica Sene spada u red filmova smeštenih u polarne predele koji su neopravdano oklevetani." Da, loše kritike ovog rimejka su – "klevete". 

I ja im se sada zdušno pridružujem!

GRAVE ENCOUNTERS (2011)

***
3-
    Ovo sam pogledao još pre više od pola godine, ali nikako ne stigoh da ga na blogu pohvalim.

   "Reality/documentary/found footage" (dalje u tekstu: FF) je podžanr koji je u poslednjih par godina (zahvaljujući fenomenu PARANORMAL ACTIVITY) postao IN zahvaljujući svojoj jeftinoći + isplativosti, kao i nekim drugim faktorima o kojima neću sad i ovde. Žanr je postao naprosto zapljusnut desetinama jeftinih pokušaja da se brzo i lako, uz mnogo mrdanja kamere i malo filmmejking truda proizvedu šokovi na prvu loptu i nabrzinu zgrabe pare. 

Iako lično nisam fan tog pristupa i preferiram old-school set-up, sa dobrom pričom, glumom, režijom, stabilnom kamerom, ne-epileptičnom montažom itd. ipak nisam zadrt u tome, i priznajem da se, u veštim rukama, i ovaj doku-diskurs može upotrebiti za respektabilno postizanje strave i užasa. Recimo, slabo izvikani a odlični japanski horor NOROI (THE CURSE) održao je lekciju ogromnoj većini američkih igrarija na ovom polju još pre celog ovog drugog talasa FF-a, pa ga i ovom prilikom preporučujem onima koji su retko zalazili sa utabane staze uobičajenih J-horror hitova za koje svi znaju.

Ako bi trebalo da pogledate JEDAN horor iz 2011. godine iz FF pod-žanra, onda je to svakako GRAVE ENCOUNTERS. Premisa zvuči slično kao i u desetinama sličnih: filmska ekipa dolazi u veliku pustu zgradu, bivšu ludnicu, sada navodno ukletu, da snimi program tipa "Ghost Hunters" – a onda i sami postanu lovina nekih vrlo zloćudnih duhova. Ono što je originalno u svemu tome jeste razvoj situacije pred kraj donekle naslonjen na fantastične koncepte slične onima iz romana HOUSE OF LEAVES (ali bez njegove pretencioznosti).

    Početak je generički i isprva se čini da će ovo biti još jedan u nizu FF-a sa puno praznog hoda u prvih sat vremena, sa beskrajnim lutanjem kamerom po hodnicima neke puste kuće i gomilom bla-bla nagvaždanja, uz obavezne 2-3 kvazi-horor scene u poslednjih 15-ak minuta, reda radi. Svakako nije obećavajuće da se jedna od najekstremnijih manifestacija tih "duhova", opisana na početku, sastoji u tome što jedan konkretni prozor, na spratu, koji ljudi uveče ostave dobro zatvoren, ujutru bude pronađen – o, užasa! – OTVOREN! Oh, ne, pomislih: evo još jednog "horora" u kome će najveća strava da bude ako lupnu neki tiganji ili nekome tokom spavanja duhovi s nogu svuku ćebe!

    Na svu sreću, ovo je bolje od toga. Pre svega, lokacija nije porodični dom i zato se pola filma NE sastoji iz dosadnih home movies u kojima nesnosni kreteni mašu u kameru i snimaju svoje supružnike i bebiće i same sebe kako doručkuju ili surfuju internetom. Lokacija je zgrada koja, iako nije toliko zlokobna kao ona u dokumentarcu CROPSEY (niti kao Brestovac sanatorijum, nadomak Zagreba, koji sam lično posetio) ipak ima solidne potencijale ikonografske zanimljivosti i to je sasvim pristojno uslikano (mračni hodnici, puste sobe, podrumi…). Osim toga, likovi su za dve nijanse zanimljiviji od standarda za FF podžanr, a ono što je najbitnije – akcija kreće ranije, traje duže, raznovrsnija je i sadrži nekoliko zaista odličnih horror set-pisova!

    Nisam slučajno pomenuo NOROI – kao i tamo, tako i ovde, strava ne ostaje samo offscreen, nego se, u drugoj polovini, neke prilično eksplicitne i ekstremne stvari dešavaju PRED kamerom. Ne volim kad se preteruje sa "less is more" anderstejtmentom: ja sam čovek seljak, i volim, bre, da se, u nekom trenutku, posle koktizing predigre, ipak pređe i na pravu stvar (in-out, in-out) a ne da sve ostane na petingu.
 
Naravno, tu vreba i zamka pojedinih glupih FF-a u kojima filmadžije osete da su, posle sat vremena ničega, prećerali sa tim ništa, pa nam onda, kao u užasnom španskom hororčeku ATROCIOUS, pred kraj uvale nešto, tj. "akciju" u vidu toga da neko pola sata trči po mraku sa kamerom koja se trese sve u 16 dok osoba-snimatelj urla i dahće: "Uh! Ahhh! Oooohhh! Help me! Oh! Ooh! Puf-pant! Puf-Pant! Uhh! Aaaaargh! Help me, please!" i sl. Srećom, ovde nema takvih sranja. Kad akcija krene, to je akcija kakvu želimo i volimo u hororu.

Ima ovde spektakularnih stvari (za FF podžanr): tela levitiraju i bacaju se napred-nazad; duhovi se keze u kameru; fantomi iskaču iz kade pune krvi i grabe nesluteće; ima čak i nešto malo krvoliptanja; i slično. Naravno da se tim spektaklima podriva inicijalna "uverljivost" (u smislu da se "realnost" vrlo brzo napušta, i film komotno prelazi u B movie-land) – a time se podriva i konzistentnost, ako ćemo pravo, jer duhovi koji imaju snage da rade OVE stvari pred kraj filma valjda se ne bi zajebavali sa usranim otvaranjem i zatvaranjem šugavog prozora, kao na početku!

    Anyway, priča nije bog zna šta, i GRAVE ENCOUNTERS svakako nije ništa za antologiju, ali u ovo pusto, sušno i čemerno vreme za žanr, svakako je okrepljujuće pogledati jedan hororčić koji uspeva da u nekoliko navrata izazove te davno zaboravljene emocije – jezu, stravu i uplašenost. Dajte mu šansu u dubokim noćnim časovima; iako nepretenciozan, ovo je ipak FF koji deliveruje više od mnogih izvikanih koještarija koje se hajpuju po netu po kojekakvim amaterskim listama "najboljih". 

Ghoul says: "Check it out!"

GROSSMANN 2011: Foto izveštaj

    Žale se neki da je prošlo više od 4 meseca od okončanja najnovijeg izdanja GROSSMANN festivala, a da još uvek ne znaju da li mi je tamo bilo lepo ili šta. Ove pritužbe su sasvim opravdane i biće sada slikovito reagovano na njih. 
    Istina, ovde na blogu pisao sam, i to opširno, o spektakularnom hajlajtu festivala, odnosno o tome Kako sam sreo Kristofera Lija kao i O čemu sam razgovarao sa Kristoferom Lijem. Takođe sam izvestio o tome kako su Aca Radivojević i Dejan Ognjanović promovisali NAŽIVO na Grossmannu (sa audio snimkom tog sočnog izlaganja).

Ipak, evo sada kratkog osvrta i na ostale akcije na prošlogodišnjem festivalu.
Vina je bilo više nego ikada: na otvaranju, na zatvaranju, na organizovanim konzumacijama za goste, svakog dana pre projekcije u bioskopu, na organizovanoj turi u vinske podrume... a kome to nije bilo dovoljno, bilo je vina i u kasne noćne i rane jutarnje sate u letnjoj bašti kafanice KOD HUDEGA MAČKA koju odnedavno drži Grossmannova ekipa. Moglo bi se reći da je vino lilo u potocima – ali ne po pločnicima, nego samo niz grla žednih filmofila.

Društvo je bilo odlično. Tu je bio Aca Radivojević: za razliku od nekih drugih koje bih mogao da imenujem (ali neću), lucidan i nakon litara alkohola sručenih u sebe.

Tu su bili Dinko Tucaković i njegova familija, sveži dodaci u već oformljenoj standardnoj srpskoj trupi. Ove godine je Šijan misteriozno izostao – neki kažu da nije smeo da se sretne sa Menahemom Golanom kako ne bi morao da mu objašnjava zašto ga je ispalio za režiranje filma THE BARBARIANS (koji je kasnije solidno odradio Ruđero Deodato, nekima poznat po tome što smo se lepo družili na Grosmanu pre par godina).

Bili su tu i neizbežni Beki (Bekvalac) i njegova goth-cura (koja ovog puta iz tehničkih razloga nije uspela da izvede planirani electro-industrial-goth party).

Tu su bila i vesela (in non-gay way!) braća Mehtsun, uvek nasmejani i za kulturnu zajebanciju spremni – prava uživanjcija za imati ih oko sebe. Gde su oni, tu je šala, tu je vino, a ni žene nisu previše daleko.

Ovog puta sam se obilnije i kvalitetnije družio sa maskotom festivala, Hudim Markom, koji je, iako crnac, divan čovek, domaćin i pravi Srbin u duši, a vala i na telesini.

Ovog puta nije morao da rmba kao crnac oko festivala, jer su organizatori napokon otkrili zlatnu koku u fori zvanoj "volonteri" – divni mladi ljudi spremni da besplatno, ili za siću, nameštaju stolice, platna i obavljaju druge poslove te vrste. 

Zbog odsustva fizikalisanja i viška slobodnog vremena, Marko je mogao da se posveti onome što mu ionako najbolje ide – animiranju gostiju i popravljanju raspoloženja. Dakle, za razliku od pretprošle godine, kad je njegovo dupe stalno virilo iza neke gomile stolica ili šatri ili kablova, sada smo napokon mogli da se izdašno zajebavamo – što je i glavna poenta festivala (budući da su filmovi bili standardno mediokritetski).

Nažalost, ovoj družini i ovoj zabavi nije se pridružio Abraxas (Son of Pandža), kako je bilo prvobitno planirano. Imao sam žarku želju da ga odvedem na Grossmann, u zezanje, gistro da mu i tamo promovišem onu knjižicu, ali nakon što sam naživo posvedočio njegova glupiranja u Zrenjaninu (tek delimično opisana u izveštaju otuda), a naročito nakon svinjosanja u Kragujevcu (o kome, kao pravi drugar, nisam ništa otkrio u svom šturom i sočnosti lišenom izveštaju sa te promocije) shvatio sam da nije pametno voditi takav nekontrolisani raspad od čoveka na festival VINA. Videvši u Kragujevcu šta je sve spreman da uradi sebi, a šta tek svojim drugarima, zaključio sam ono što bi i svako drugi na mom mestu: sedam dana u vinarskom kraju, u orgijama alkohola i drugih aditiva, sa ovim nezrelim i psihički labilnim klošarom, nije dobra ideja.

Šteta, jer ipak je to Slovenija, domovina Sinove omiljene grupe LAIBACH. Štaviše, bio je tu i lično prisutan moj imenjak Dejan Knez iz LAIBACHA, koji je, btw. i autor festivalskog plakata. U holu ispred bioskopa behu izloženi neki njegovi (hororičniji, eksplicitniji) radovi, zvanično neupotrebljeni jer su bili previše morbidni za ovaj sve ambiciozniji i finiji festival.

Šteta što SIN nije bio tu: ala bi se družio s ovim, ala bi imali o čemu da pričaju... Ali, ne u ovom univerzumu. Zapravo, kad bolje razmislim, sve i da je Abraxas bio tamo, teško da bi bio u stanju da promuca neku smislenu reč: verovatno bi se, umesto toga, valjao pijan po pločniku i sekao ruke srčom, ili bi kunjao u nekom ćošku, čemeran i obeznanjen.
Bez njega se, ipak, obezbeđenje oko Kristofera Lija osećalo mnogo opuštenije (i besposlenije) dok sam razgovarao s njim.

Splavarenje Murom bilo je značajno bezbednije i laganije bez takvih elemenata u čamcu, pa smo tako i ovog puta reku odradili bez ikakvih incidenata.

Na spiralnom stepeništu u vinskom podrumu niko se nije ni spotakao a kamo li pao.

Takođe, niko nije upao u džinovsku gotski nakićenu burad.

Jedino urlanje proizvedeno je na generalnoj probi za izbor Scream Queen (ovde sam ja sa zvezdom sedmog dela PETAK 13-ti, Dajanom Barouz, predsednicom žirija za vrištanje)...

...kao i na samom natječaju za najbolju vrištavicu (pobednica, moja favoritkinja, na slici):

Bilo je tu nekih zombija i monstruma, ali samo zahvaljujući mejk-apu Kumalakantine ekipe (Lakobrija je ove godine izostao sa festivala).

Nakaze i grozote, senobiti i samosakaćenje bili su rezervisani samo za horror postavke umjetničkih družina koje su prezentovale svoje kostime i maske i lutke i ilustracije fanta-horror provenijencije, ali niko nije zasecao svoje meso niti nanosio sebi opekotine trećeg stepena na kožu, kao što nakon *nekih* promocija ume da se desi, kad alkohol ubije i to malo mozga.

Antihrišćanski ekscesi bili su rezervisani samo za suptilnu blasfemiju – ovde, kraj raspeća na jednoj pčelarskoj farmi gde smo svratili da okušamo med-rakiju: nije loša, mada preslatka čak i za moj slatki zub. Istina, ošamutila me malo, ali na svu sreću, za razliku od nekih, ja i pod alkoholom umem da ostanem pod kontrolom – što se i pokazalo kada su me, neplanirano, iznenada, tako opijenog odvezli da razgovaram sa Hristiforom Lijem.

Sve u svemu, odlično društvo i odličnu atmosferu nisu narušavali nikakvi ekscesi niti detinjarije, tako da je festival protekao u najboljem redu i sa zabavom kakva priliči zrelim, odraslim i odgovornim ljudima sposobnim da se nose sa alkoholom i drugim aditivima a da se time ne pretvore u gnjavatore i smarače i nezrelu klinčuriju, nego da ostanu vedri, zabavni i društvu prijatni do kraja, čak i onda kada ih noge jedva nose do hotelske sobe.
Eto, tako je – sjajno i veselo – bilo i na ovom Grossmanu!