F. F. Coppola's TWIXT (2012)

*(*)     
2-

            Kopola je karijeru započeo hororom DEMENTIA 13, a lako bi mogao da je okonča filmom koji se najbolje može nazvati DEMENTIA '12. U svakom slučaju, zajedno sa PROMETEJEM (a kako izgleda i sa Arđentovim DRAKULOM), ovo je samo još jedan recentni povod za realizaciju moje davnašnje ideje: da ljudima starijim od 70 godina ne treba dopuštati da režiraju.

            Ova travestija govori o posustalom piscu koga adekvatno igra posustali glumac, Val Kilmer, američki Pera Božović, čija je debela glavudža sve veća a praseće očice sve sitnije i izgubljenije u alkoholom-naduvenim obrazima. Ovaj zabasa u neku američku nedođiju da bi u gvožđari (!) promovisao svoj najnoviji horor roman (o vešticama!), i još za taj drek traži sramotnih $ 19.99. 

Naravno da tu niko nije čuo za njega – niko, osim šerifa (Brus Dern koji žvaće scenografiju i preživa je kao da neće svanuti sutra). Šerif bi da se uortači sa ovim zaboravljenim nikogovićem pa da zajedno piskaraju roman o seriji zločina u ovom malom mistu: štaviše, on ga povede u mrtvačnicu u razgledanje tela devojke probodene glogovim kolcem. Bravo, šerife: tako to rade pravi profesionalci!

Plot se zgusti kad Kilmer otkrije da je u ovoj vukojebini, nekad, nekako, ko zna zašto, noć proveo THE genije, E. A. POE: štaviše, tu je i napušteni ex-hotel, poprište tog istorijskog događaja, komemorisanog metalnom plaketom, koju naš piščić s dužnim poštovanjem, prikladno, zalije flašom crnog vina (pošto prvo sam dobro potegne iz iste).

Mora da je tu na delu neka klinačka igra reči sa "spirits" (znači, i duhovi, ali i alkohol), jer ubrzo zatim ovog zadriglog krmka u odelu počnu da spopadaju a) duh preslatke 13-godišnje goth nimfete Virdžinije i b) duh Oca Horor Proze Lično! Da ne bude "bez ništa", tu su i nekakvi goth momci i cure koji orgijaju kraj reke uz tragikomičnu muziku i pod neverovatno smehotresnom šminkom. Možda su krivi za misteriozne zločine s kolcima, a možda im to namešta očigledno sumanuti šerif ; nekakve veze sa svim tim možda ima a možda nema veliki zvonik sa satom usred mesta, gde je nekada možda bio Đavo – a možda i nije… 

Rezultat ovog bućkuriša liči na jeftiniju, bezvezniju i otkačeniju verziju neke Mick Garrisove made-for-cable stivenkingovštine – zapravo, najzlokobnija stvar oko TWIXTA je to koliko podseća na nedavnu ekranizaciju BAG OF BONES (autopsija tog nedela sledi u narednim danima: ne menjajte kanal!), samo što traje triput kraće, a sadrži sličnu količinu besmisla, ludila i nenamerne smejurije.

E. A. Po, kako je ovde prikazan, unosi zaista nepodnošljivu količinu ničim izazvane blasfemije prema tom divnom, napaćenom geniju: šta je on, jadan, skrivio da ga prizivaju radi ovako nedokuvanih splačina, da ga igra osrednji glumac koji na njega i ne liči (i to uz živog i aktivnog Džefrija Kombsa koji Poa bez greške reinkarnira u predstavi THE RAVEN!) i da ga teraju da deklamuje dajdžest verziju znamenitog eseja "Philosophy of Composition"! Taj kratki ali mega-uticajni rad suviše je klasična, opštepoznata lektira svakome ko je završio srednju školu, a hororistima svakako, da bi se ovde plasirala kao nekakvo otkrovenje koje natprirodnom intervencijom dolazi u san horor-piscu koji bi, kao takav, s tim tekstom još ponajviše morao biti upoznat! Fuck, to je kao kad bi nekom današnjem fizičaru u san došao Ajnštajn da mu kaže: "Čuj, ja sam možda samo ishlapjeli starac, ali ipak, poslušaj moj savjet: E = mC2"

Naročito deprimira što čak i nekad-genijalni Kopola ovde Poa tretira kao karikaturu i pačvork sačinjen od opštih mesta poznatih svakoj babi na pijaci: voleo da pije, imao teen-ženicu, bio nadahnut motivom "mrtve drage", pisao imajući na umu krajnji efekat, voleo refren "nevermore"… Krpenjača od najbanalnijih otrcotina: kad bi iz nekog razloga KURSADŽIJE htele da u neki skeč ubace i Poa, on bi izgledao i ponašao se slično ovome u TWIXTU… Nema tu ni trunka dubljeg uvida kakav imamo (?) prava da očekujemo od mislioca i umetnika ranga Kopole. Potonjega je ovde, kanda, bodysnatchovao njegov alter-ego, Kopula, ali umesto da, shodno ovom budžetu, snimi pornjavu, za iste pare je isporučio nekakvu kič-goth-travestiju srodniju sočinjenijima Žerara Kikoina, Džima Vajnorskog i Dejvida de Kotoa (u hetero-fazi).

Baš kao i kod PROMETEJA, može se čovek na kraju razložno upitati: "A šta ste pa očekivali od matorog prdekanje? Samo zato što je snimio neka remek-dela pre više decenija ne znači da još ima stare magije u prašnjavoj boci SADA." Uostalom, what has he done LATELY? Kad je taj majstor poslednji put snimio dobar film? Odgovor: 1992-ge, baš kao i Ridli Skot.

I zaista, TWIXT je low-budget varijanta PROMETEJA.

Baš kao i PROMETEJ, i TWIXT je snimljen u  savršeno nebitnom i nepotrebnom 3D.

Baš kao i PROMETEJ, i TWIXT donosi povratak starog majstora davno napuštenom žanru i (neuspeli) pokušaj da, posle dužeg odsustvovanja iz horora, ovome pruži dašak nečeg svežeg, drugačijeg, neviđenog – ali umesto toga donosi samo buđavi dronjak, krpenjaču od delića koji u izolaciji nisu tako loši i donekle obećavaju, ali – "tesno mi ga skroji, Mile"! Apsolutno ništa što se desi u filmu nema nikakvu konsekvencu po bilo šta što zatim usledi: likovi bauljaju od scene do scene, bez ikakve kognitivne ili emotivne napetosti, bez kulminacije, raspleta, pančlajna – ako ne računamo ultra-imbecilni kraj koji pre deluje kao predvidivi "o ne neće valjda" vic negoli kao Kraj zamišljen još na samom početku, odakle je ka njemu sve potom precizno vodilo. 

Baš kao i PROMETEJ, i TWIXT govori o primarnim silama (Ljubav! Smrt! Stvaranje! Umetnost! Alkohol!), i u potrazi za Velikim Pitanjima odlazi na sam Početak Vremena, u Nultu Tačku, u Arhi-Primarnu Scenu Nastanka Horora, u onaj Big-Bang momenat kada je Poe singlehandedly izjebao Gothic i u njemu začeo Moderni Horror ubacivši mutogeni DNK čiste genijalnosti i dvije žlice ludila. Razlika je samo u sledećem: u PROMETEJU, "Bog" je siledžija, mišićava copina nespremna za diskusiju ali orna za tabanje i masovno uništenije. U TWIXTU, "Bog" (Poe) je dobroćudno mrtvo puvalo koje uz čašicu rujna vina deklamuje ono što svaki školarac zna i radi čega se nije moralo potezati čak s onu stranu sna da se objasni u snu san…

            Baš kao i PROMETEJ, i TWIXT je sramotna brljotina dobronamernog ali senilno izgubljenog nekad-velikog autora u kojoj je najveća misterija: WHAT WAS HE THINKING?! A SPOILER odgovor na to je isti u oba slučaja: Not much, really.

Baš kao i PROMETEJ, i TWIXT je slab, promašen film koji je, uprkos tome, promašen na prilično zanimljiv i zabavan način: možda nije zabavan onako kako bi se očekivalo, ali jeste dovoljno čudan, unikatan trash da ga – uz drastično smanjena očekivanja – ipak vredi overiti kao i svaki bizaran trainwreck. Ne viđa se svaki dan da jedan od prvorazrednih velikana američkog filma i reditelj kome ja priznajem najmanje jedno remek-delo u najstrožem smislu reči (APOKALIPSU DANAS) a većina će tome pridružiti barem još prva dva KUMA (od mene: jake četvorke) i (po meni, precenjeno) PRISLUŠKIVANJE – dakle, da taj i takav autor snimi nešto između low-budget trash hororčića i amaterske srednješkolske pozorišne predstave / home movie-ja i još da to ne potpiše kao Alan Smithee nego da svoje kršteno ime stavi na špicu! Pa to stvarno ne biva često!

Nažalost, Kopolina demencija je daleko manje inspirativna, skoro nimalo podsticajna za širu priču i teško da će bilo koga sem najzadrtijih i najdokonijih drka-drka-đon "teoretičara" nadahnuti za nešto nalik analizi, raspravi, diskusiji. TWIXT je ipak samo jedna zanemarljiva (i nepotrebna) fusnota u filmografiji nekadašnjeg velikana koji sada snima skoro-negledljive home-movies…

Zato, ako hoćete da vidite film u poređenju s kojim PROMETEJ deluje kao remek-delo moderne kinematografije i dostojanstveni povratak majstora horor-korenima, obavezno pogledajte TWIXT. Potonji, istina, ima "olakšavajuću okolnost" u tome što se radi o niskobudžetnom "autorskom" filmu a ne o naduvanom letnjem blokbasteru, ali… ako ćemo iskreno, ja bih daleko radije onaj blokbaster pogledao još 2-3 puta, dok ovo Kopolino nedonošče, uz sve poštovanje prema časnoj starini, smesta brišem sa harda, u nadi da će njegova blasfemija relativno lako biti obrisana i iz mog sećanja. Mada, bojim se da 

...duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
            spasti neće - nikad više!

ALIENS (1986) by Bob Živković

            Na blogu sam nedavno postavio mali omaž likovnom umetniku, Bobu Živkoviću, kroz izbor njegovih fanta-horor ilustracija rađenih za ALEF, a zatim i kroz neke njegove bezobraznije radove.

            Ono što je manje poznato, možda i među njegovim zagriženijim fanovima (neupućenim, ili površno upućenim u fantastiku) jeste da je Bob jedno kraće vreme pisao i objavljivao nešto nalik filmskoj kritici, i to za isti taj već pominjani magazin ALEF. Nisu to, naravno, bili tekstovi sa ambicijom da pariraju "ozbiljnim" kritičarima tog vremena, ali neki od njih bili su zaista nadahnuti, vrcavi i zabavni kako se od Boba može očekivati.  

Pojedini među njima bili su veoma značajni u mom životu i imali su izvesnog uticaja na profilisanje mog ukusa, ne samo u smislu odabira filmova, nego još i više u smislu otelovljenja ideala opuštenog, nesmaračkog, zabavnog, sočnog izraza – u vreme kada još nisam imao ni najmanje pretenzije da jednog dana i sam pišem o horor filmovima. Zapravo, ako sam uopšte imao nekakve uzore, a naročito za svoje opuštenije i bezobraznije pisanje na blogu, onda su to bili upravo Bob i Tirke (Bogdan Tirnanić). Svojevrstan omaž Tirketu već postoji na ovom blogu, u dva dela, pa ko to nije overio, neka to sad učini na ovim linkovima: Bogdan Tirnanić (1) – Horor-kolaž omaž i Bogdan Tirnanić (2) – Kronenberg i ja. Zapravo, imao sam i trećeg uzora – Aleksandra Žikića, koji je u TAJNAMA, u isto to vreme kada sam se ja formirao (kraj SFRJ, uspon Slobe) imao rubriku "Hororskop" u TAJNAMA. Uskoro će i ti tekstovi biti predstavljeni pratiocima Kulta, ali prvo – Bob!

            Predstaviću ovde neke od Bobovih najboljih filmskih tekstova jer oni zaslužuju da ih vide i čitaoci koji ne spadaju u SF-geto i koji, krajem 1980-ih i na samom početku 1990-ih, nisu kupovali ALEF. Pošto je još uvek aktuelan film PROMETHEUS, evo šta je Bob napisao u vreme pojave Kameronovog nastavka Skotovog ALIENA.

            PS: Odmah da kažem da je ovo jedan od njegovih manje nadahnutih tekstova: pravi biseri tek slede u idućim nastavcima, kada na red dođu hvalospevi HELLRAISERU, MUVI, PRINCU TAME itd, ali i još zabavnija pljuvačina po LOST BOYS i drugima...

KLIP (2012)

Rivjy by Marijan Cvetanović

Režija: Maja Miloš

TEKST JE IZVORNO NAPISAN DAN POSLE PREMIJERE U NIŠU, TAČNIJE U UTORAK 12. JUNA.

Sinoć je u polupopunjenoj maloj sali Kupina bioskopa u Nišu održana premijera dugo iščekivanog prvenca Maje Miloš zvanog Klip.

Po starom dobrom srpskom običaju ljudi iz bioskopa su smetnuli s uma, ili možda nisu ni znali, da film sadrži scene eksplicitnog seksa, te su pustili da 80% publike u sali čine lica između 10-14 godina... što je značajno daleko od onog standardnog parental advajzorija. Međutim, možda ovaj film i nije toliko loš za klinčuriju od sinoć - ono što je za moju generaciju u edukativnom smislu osamdesetih bio Super Nindža, to je od sinoć za onu decu Klip.

Neki naivni posmatrači-moralisti od sinoć su već od izlaznih vrata krenuli da popuju kako je ovaj film sramota, kako deca nisu smela ovo da gledaju, kako ovo nema veze sa realnošću, kako bi ove reditelje trebalo osuditi, i sva standardna shit stroming blataranja.

Međutim, mene ponovo brinu neke druge stvari. Zašto na premijeri nije bilo autora? Zašto ovoliko loš marketing? Zašto je Niš nebitan autorima? Zašto sa ovolikim zakašnjenjem? I ako se već ovoliko čekalo, zašto se nisu čekali Filmski susreti? Gde bi opet film bio sklonjen od daleko od očiju javnosti, što u ovom datom slučaju i ima smisla... osim ako Maja žešće ne katuje svoje "zlodelo".

Klip je još jedan u nizu hrabrih projekata naše male kinematografije, i još jedna mala pobeda izvojevana u zemlji u kojoj su represivni aparati sistema izuzetno negativno nastrojeni prema ovakvim umetničkim poduhvatima. Što samo znači da uspeh ovog filma na međunarodnim festivalima zaslužuje još veći respekt i podršku domaće javnosti. Što se verovatno neće desiti u onoj meri u kojoj autorka filma zaslužuje.

Naravno, film nije bez mana. Nakon dužeg razmišljanja sinoć, negde mislim da je vrlo teško napraviti film o polusvetu ili bilo kojoj subkulturi, ako joj SUŠTINSKI ne pripadate. Autorka nije iz tog kulturnog i sociološkog miljea, tako da joj u kreairanju fikcije pomažu isključivo sećanja na mladost, i iskustva u toku školovanja na ljude i događaje koje svaki normalan čovek želi da izbriše iz glave. Tu autorka u dramatizaciji ide više u dubinu, nego u širinu. Okupirana je Jasnom oko koje se sve i svi okreću. Njeno seksualno sazrevanje i moralni pad prožduru ljude oko nje, pa i sam film. Iako svesno i beskompromisno gazi preko svih, ona postiže rezulate, bez da trpi određene konsekvence.

Upad u školu je trebalo da predstavlja katarzu filma, posle kojeg bi nasilnici koji spaljuju dnevnike i uništavaju društvenu imovinu morali da odgovaraju sistemu. Autorka u nekoliko katova preskače nešto što čini dramsku rupu filma. Koliko god naše društvo bilo trulo, teško da će policija propustiti da procesuira klince, bilo da su maloletnici ili osamnaestogodišnjaci. Spaliti dnevnike i školu, a potom nekoliko sati kasnije izaći iz istrage, bez da zato saznaju roditelji je možda moguće u fikciji Maje Miloš, ali u realnom ključu tu je negde trebao da bude pad koji bi vodio u kraj filma.

Mnogo bre nešto droge ima u ovom filmu, a izgleda da niko ne diluje... ili ih barem ne vidimo od junakinje. Sve jedni isti ljudi, žurke svako veče, a nigde policije ili radoznalih komšija. Previše smo mi konzervativno društvo da bi bez ovih detalja prošao film.

Neizvesnost povodom gomile kompromitujućih klipova je sveprisutna, ali se na kraju svodi da su oni negde aposlolutno beznačajani za dramsku strukturu, i više služe kao sredstvo za zabavu i manipulaciju dokone tinejdžerke.

Međutim, i pored ovih sitnijih propusta, film ima sjajnih momenata. Majini džamp-katovi pogađaju metu na efektan način; dijalozi nose u sebi ispraznost tinejdžerskog bitisanja; rivalitet na društvenim mrežama je zabavno prikazan.

Malo je reći da je ovo kontroverzan film, ali za jednu kinematografije koja gaji više i veće aspiracije je neophodan, tako da mi je žao što autorima sinoć nisam mogao velikim apluzom pokažem zahvalnost za prijatno veće u bioskopu.

Možda neki drugi put...

---Da, na Filmskim susretima, krajem avgusta! - prim. Ghoul.

Izašao NEKRONOMIKON (Drugo izdanje)

             Najzad je izašao NEKRONOMIKON: Drugo, dopunjeno izdanje! Da se ne bih ponavljao, kliknite na ovaj link za detaljnu najavu sadržaja novog izdanja i prikaza unutrašnjih stranica.

            Ovo izdanje ima mnogo veći broj kolor strana od prvog, nešto veće i deblje korice, i teško je skoro 1,5 kg.

            Tiraž je samo 300 komada, pa ne čekajte predugo da nabavite svoj primerak.

            Izdavač EVEREST MEDIA nudi bizarnu opciju: ko ima I izdanje, dobro očuvano, može da ga vrati izdavaču i uz doplatu od 1000 din. dobije ovo drugo, veće, obimnije, šarenije. Ne vidim baš zašto bi neko to radio, ali – verovatno će biti i takvih, pa eto. Izvol'te.

            Vrlo mali broj primeraka knjige će biti u knjižarama, po visokoj ceni od oko 3.800 din. Direktno od izdavača možete je naručiti –ali samo tokom prva dva meseca- za oko 2.000 din. U te svrhe, možete pisati na mejl urednika edicije i izdavača, Bobana Kneževića: znaksagite@yahoo.com. PO isteku tog roka - dakle, danas - cena knjige direktno kod izdavača i kod mene iznosi 2.400 din.

            Privju knjige u PDF-u imate OVDE.

            Ja ću imati samo nekoliko extra primeraka, pa zato ako je nekome naročito stalo da knjigu nabavi baš od mene, neka mi piše ODMAH.

GRADAC: NEOBIČNA TELA (Bogalji, nakaze, kiborzi)

             Izašao je iz štampe najnoviji GRADAC, broj 182. Taj genijalni časopis i inače ima Ghoul's Seal of Approval, ali ovaj broj posebno ističem kao zanimljiv za čitaoce ovog bloga – ne samo zato što sam ja preveo dva poduža teksta u njemu, nego zato što je tematika prilično bliska onome što promovišem na ovom blogu.

            Tema broja je body horror, body fantasy, body politics... Nakazna, deformisana, invalidna tela u književnosti, istoriji, filozofiji... ultimativni autsajderi... ne-normalni... "monstruozni"... 

Priređivač je Ivan Velisavljević, vrhunski intelektualac i divan čovek, moj prijatelj i povremeni saradnik, ujedno saučesnik & sapatnik u projektu NOVI KADROVI.  

Evo šta je on odabrao na ovu temu (anotacije uz sadržaj su njegove):

Sadržaj:

Lenard Dejvis – „Bogalji uzvraćaju udarac: Uspon studija invaliditeta“

(Lenard Davis – Crips Strike Back: The Rise of Disability Studies)

Uvodni esej koji objašnjava promene u pristupu invalidnom telu na kraju XX i početkom XXI veka, i formiranje novog akademskog područja pre svega u američkom obrazovanju – „studija invaliditeta“.

Homer – Hefestova radionica, Ilijada, XVIII pevanje

                Krivonogi Tersit vređa Agamemnona, Ilijada, II pevanje

Vilijam Ebenštajn – „Ka arhetipskoj psihologiji invalidnosti zasnovanoj na mitu o Hefestu“

(William Ebenstein – Toward an Archetypal Psychology of Disability Based on the Hephaestus Myth)

Detaljna analiza mita o Hefestu koja ističe složenost njegovog lika kao paradigmatičnog za kasnije naracije o likovima sa invaliditetom.

Biblija – Kako je Jakov postao hrom i dobio ime Izrael, Prva Mojsijeva, glava 32

              „U koga bi bila mana na tijelu, neka ne pristupa da prinosi hljeb Boga svojega“, Treća Mojsijeva, glava 21

                Isus Hristos isceljuje bogalja u Vitezdu, Jovan, glava 5

Saul M. Olian – „Invalidnost u jevrejskoj Bibliji“

(Saul M. Olyan – Disability in the Hebrew Bible)

Uvodni tekst iz knjige Saula Oliana koji nabraja i analizira sve likove bogalja, slepih, mentalno onesposobljenih, leproznih, i na drugi način telesno nesposobnih, u biblijskim tekstovima.

Sveti Avgustin – „Adamovi potomci“ (odlomak iz Države Božje)

Anri-Žak Stiker – „Sistem(i) dobročinstva“

(Henri-Jacques Stiker – The System(s) of Charity)

Poglavlje iz knjige „Istorija invaliditeta“ koje se bavi odnosom prema bogaljima u srednjem veku, značajno drugačijim od starozavetne paradigme, zbog pojave učenja Isusa Nazarećanina. Stiker pre svega analizira formiranje koncepcije „dobročinstva“, pomaganja siromašnima i obogaljenima,  kao puta kojim bogati i zdravi dolaze do spasenja.

Mišel de Montenj  - „O bogaljima“ (odlomak iz eseja)

Šeron L. Snajder – „Bezbroj oblika: Invalidna figura u umetničkoj tradiciji“

(Sharon L. Snyder – Infinites of Forms: Disability Figures in Artistic Traditions)

Kratak esej pisan kao uvodni tekst u reprezentaciju invalidnog tela. Bavi se Hemingvejem, Bajronom, Poupom, i invalidnim telom u slikarstvu renesanse, na nekoliko primera: Rafaelovom „Požaru u Borgu“ i „Preobraženju“, kao i „Tebi“ nepoznatog autora iz XV veka.

Lord Gordon Bajron – „Izobražen preobražen“ (odlomak iz drame The Deformed Transformed)

Fridrih Niče – „O iskupljenju“ (odlomak iz Tako je govorio Zaratustra)

Rozmeri Garland Tompson – „Američki vašar nakaza, 1835-1940“

(Rosemarie Garland Thomspon – The Cultural Works of American Freak Shows, 1835-1940)

Fukoovska istoriografska studija o pravljenju vašarskog spektakla od različitih „nakaza“, „bogalja“ i „monstruma“ u američkom društvu tokom XIX i u prvoj polovini XX veka.

Edgar Allan Poe – „Skočižabac“ (odlomak iz pripovetke)

Ivan Velisavljević – „Teatar bogalja: Invalidno telo u dramama Beketa i Bernharda“

Esej o dva velika dramska pisca u čijim se dramama može pročitati invalidska perspektiva, odnosno jedna od prvih kritika kartezijansko-modernističke paradigme o invalidnom telu kao „pokvarenoj mašini“ koju treba lečiti ili rehabilitovati.

Thomas Bernhard – „Uzrok“ (odlomak iz romana)

Karen Kadora – „Feministički kiberpank“

(Karen Cadora – Feminist Cyberpunk)

O naučno-fantastičnoj književnosti koja sa feminističkih pozicija, u kiberpank maniru, piše o kiborzima i drugačijim telima, obično kombinaciji ljudskih i mašinskih elemenata.

Dajan M. Nelson – „Fantomski udovi i nevidljive ruke: Tela, proteze i identifikacije kasnog kapitalizma“

(Diane M. Nelson –  Phantom Limbs and Invisible Hands: Bodies, Prosthetics, and Late Capitalist Identifications)

Esej o politizaciji invalidnog tela, njegovom otporu dominantnom kapitalističkom sistemu, kao i o uticaju kapitalističke ekonomije i uređenja na pojavu protetičkih metafora u antropologiji.

Sve to zauzima 104 strane teksta standardnog formata GRADCA + 6 "masnih" strana sa fotografijama (koje uopšte nisu onako odbojne kakve bi bile da sam ih ja birao: nekima od njih ilustrujem ovu najavu).

Ja sam izabrao da prevedem ova dva eseja: Културно дело америчког фрик шоуа 1835-1940 (Розмери Гарланд Томсон. Извор: Rosemarie Garland Thomson, Extraordinary Bodies: Figuring Physical Disability In American Culture And Literature, Columbia University Press, New York, 1993) i Феминистички киберпанк (Карен Кадора. Извор: Karen Cadora, "Feminist Cyberpunk", Science Fiction Studies, Vol. 22, No. 3 (Nov., 1995), SF-TH Inc). Odlični su, garantovano.

Kao što sve kulturne osobe znaju, GRADAC se može naći u knjižarama BEOPOLIS i ALEKSANDAR BJELIĆ, i u još ponekim koje pokriva distributer KRUG.

Za slučaj da vam sve gore rečeno nije dovoljno, ljubaznošću priređivača – ekskluzivno na ovom blogu! – možete pročitati i njegov predgovor tematu. Pošto GRADAC izlazi na ćirilici, na tom pismu je i ovaj tekst.

Предговор

Најпре би требало разјаснити наслов. Зашто ’наказе и богаљи’, уз додатак киборга, а не друга, политички коректнија ознака,  попут ’инвалида’, ’хендикепираних’, ’неспособних’, чак ’онеспособљених’? Разлози за то проистичу из пристрасне позиције приређивача: бивајући и сам инвалидно тело, одлучио сам се за погрдне, непримерене термине ’наказа’ и ’богаљ’ (киборг засад није погрдан, мада је амбивалентан), због тога што они истичу различитост оштећеног, неспособног, хендикепираног тела, истовремено га политизују и стварају нелагоду при коришћењу таквих термина. Напослетку, помпезније и привлачније звуче, претварају некадашње рекламне узвике са вашара наказа у стратегију отпора, док наглашавају инвалидима добро познато осећање зурења и истовремене привлачности и одбојности оштећеног, изузетног тела.

У књизи Необична тела: Обликовање физичке неспособности у америчкој култури и књижевности, из које смо превели један есеј, Розмери Гарланд Томсон анализира употребу енглеског еквивалента ’богаљу’, термина ’cripple’, на примеру Ненси Маирс, теоретичарке са инвалидитетом. Маирсовa се одлучила за политику самоименовања управо овом речју, не бежећи, дакако, од анализе њеног погрдног значења, али сматрајући да баш због нелагоде и увредљиве конотације та реч истиче особеност инвалидног тела. Када чују реч ’богаљ’, људи се тргну, каже Маирсова, а у том трзају крије се и другачији поглед на инвалидно тело с којим се сусрећу: „Желим да ме виде као жилаво створење, којем судбине/богови/вируси нису били наклоњени, али које уме да се поштено суочи са бруталном истином свог постојања.“ Розмери Гарланд Томсон о таквој употреби речи богаљ пише: „Не слави овде Маирсова напросто термин који истиче његу другост нити покушава да преокрене његову негативну конотацију; пре ће бити да она жели да привуче пажњу на материјалну стварност своје обогаљености, на своју телесну различитост и искуство те различитости. За Маирсову, аргумент друштвеног конструктивизма носи ризик од брисања значења њеног бола и њене борбе са околином која је створена за друга тела.“

Друштвени конструктивизам који Р. Г. Томсон помиње настао је у оквиру новог и врло обећавајућег академској подручја које се развило у последњих двадесетак година – „студија инвалидитета“ (или „студија онеспособљености“, disability studies: 'онеспособљеност' у српском језичком контексту није уобичајена, тако да смо disability преводили као 'хендикеп', 'инвалидност', а неретко и 'инвалидитет', иако смо свесни разлике међу овим терминима: интересантна лексикографска обрада „речника инвалидности“ налази се у Речнику инвалидности: ка једнакости у говору Милице Миме Ружичић, објављеном у Новом Саду 2003. године). Студије инвалидитета покушај су да се анализира културни и историјски развој односа друштва према инвалидном телу – регулација његовог статуса, успостављање норме ’способног тела’ према којем се одређивао степен ’неспособности’, друштвени положај неспособних, репрезентацију инвалидног тела у култури и уметности... Настао под утицајем постструктуралистичке теорије и нарочито Фукоових критичких приказа друштвених институција и историја маргинализације одређених група, историје 'рађања клинике' и специјализованих болница за социјално некорисне, друштвени конструктивизам сматра да је „не-способно“ тело културни конструкт, именовање и стављање изван друштва, или на друштвене маргине, тела које је заправо различито и не може да се уклопи у претпостављене норме способног тела, тј. оног тела које може да функционише у раду, економији, религиозним обредима и ритуалима заједнице. Међутим, студије инвалидитета и с њима повезан активизам заједнице инвалида, не могу себи да допусте, како примећује Розмери Гарланд Томсон, потпуно прихватање флуидности идентитета и релативизам културних конструкција, јер би тако занемарили управо оно од чега су почели – различитости, специфичности инвалидног тела којима оно доводи у питање углавном прећутно установљену норму „способности“. У овом броју часописа Градац представљамо нашој јавности, између осталог, и увод у ту дебату, као и увод у ово занимљиво подручје истраживања.

Градац је већ залазио у подручја која се граниче са нашим тематом. Иако постоји велика опасност у изједначавању 'чуводишности' и 'инвалидности', нарочито ако се занемари да се прва тиче и људске маште, док је друга пре свега друштвена и историјска чињеница, Градац посвећен „Чудовиштима и враговима“, који је 1987. године приредио Јовица Аћин, свакако је занимљиво читати у пару са овим бројем. На тај начин се, у низу текстова о историји инвалидног/неспособног/хендикепираног, другачијег тела, и приказивању таквог тела у култури и уметности у различитим периодима, могу упознати истраживања и анализе које постављају три важна питања: како се на Западу, од антике до данас, третирало инвалидно тело, какав је био однос према неспособнима, оштећенима и унакаженима, и како се тај однос у култури и друштву преносио на уметничку представу о инвалидном телу (и обрнуто)? Наравно, таква питања неминовно покрећу и теме измењеног тела у нашем добу нових медија масовне комуникације и меморије, времену високе технологије, простетике, вештачких руку, разних протеза и машина које надомешћују телесна оштећења, времену естетске хирургије, робота и киборга... Оно што ће радознали читалац свакако приметити јесте недостатак есеја о необичном телу на филму, као и на југословенском простору и у југословенској култури: због ограниченог простора такви текстови нису могли бити увршћени у овај број часописа, али за почетак трагања по богатом подручју филмских богаља, наказа и киборга, предлажемо књигу Cinema of Isolation Мартина Ф. Нордена, или зборник есеја Screening Disability, док се увод у историју југословенског инвалидитета моће пронаћи у часпису Херетикус број 3/2004, у тексту Љубомира Петровића „Поглед на ивалидност кроз историју“ (овај број часописа такође је изврсна допуна нашем темату). Истраживање приказа инвалидности у југословенској култури још чека на темељну студију.

Било како било, темат о необичним телима један је од првих у Србији који приказује академско проучавање инвалидитета. Нека врста увода у „disability studies“, изузетно занимљиву академску област, овај темат часописа Градац доноси филозофске, социолошке, културолошке и књижевно-теоријске приступе теми оштећеног/неспособног/необичног тела, у испитивању нових перспектива које такво тело, као различито у односу на претпостављену норму, доноси у културу нашег времена.