THE LAST TEMPTATION OF CHRIST (1987)

              Ovih dana prožet sam (bogo)čovekoljubljem, pa zato sada, u okviru akcije "Voskresenije",  potpuno besplatno predstavljam ovde na blogu odlomak iz moje knjige FAUSTOVSKI EKRAN u kome pišem o, po meni, najboljem ikad snimljenom filmu o Hristu. Svi vi koji ovu knjigu niste kupili na vreme, evo delića onoga što ste propustili...

THE LAST TEMPTATION OF CHRIST (1987)

*****

5

Martin Skorseze u Poslednjem Hristovom iskušenju pruža redak film o Hristu koji svojoj priči i likovima pristupa sa inteligencijom, talentom i iskrenom verom. U tome treba tražiti i korene njegove kontroverznosti, ozloglašenosti i prokazanosti kod takozvanih "vernika", zblanutih odstupanjem od holivudskih zašećerenih tehnikolor epika kanonizovanih u "pravu stvar". Odličnu adaptaciju romana Poslednje iskušenje Nikosa Kazancakisa izveo je Pol Šreder, zadržavši respekt prema Najvećoj Priči Ikad Ispričanoj i prenevši iz nje sav bol, sumnju, strah i drhtanje koje duboka vera nosi sa sobom. "Bog me voli," kaže Hrist (frenetični Viljem Defo). "Znam da me voli. Ja hoću da prestane s tim." Jedna od poruka koje Šreder i Skorseze naglašavaju jeste da Božja ljubav – boli. To nije tugaljiva romansa kakvom je obično prikazuju beslovesni američki (i drugi) "religiozni" filmovi, već bolna, mučna, iznurujuća, duboka veza ispunjena nesigurnošću, neznanjem, sumnjom, patnjom, paradoksom. 

            "Hvala ti Bože što si me doveo tamo gde nisam hteo da idem!" kliče Hrist. Kazancakisov-Šrederov-Skorsezeov Isus nije nedodirljivi, veći od života Božji Sin, već pre svega – čovek, mučen iskušenjima prepoznatljivim svakom pravom verniku. Stoga je to jedini filmski Isus blizak verujućem čoveku, jedini koji ubedljivo otelotvoruje svakog vernika, jedini s kojim se ovaj zaista može poistovetiti. Umesto banalnog ilustrovanja opštih mesta iz Novog Zaveta, Skorseze im prilazi kao dramama unutar drame, izvlačeći maksimum emocije i duhovnog značenja iz svake od njih. "Misliš li da je blagoslov znati šta Bog misli?" odvraća izmučeni Hrist Judi, svom najbližem sledbeniku, jednako zbunjenom misterijom vere (u inkongruentnom tumačenju Harvija Kajtela, sa neumanjenim bruklinskim akcentom).

(Verovatno najkompleksniji prikaz iste ove tematike, odnosno misterije (hrišćanske) vere i tamne noći duše, može se naći u noveli Leonida Andrejeva "Juda Iskariotski". U njoj se po prvi put na umetnički promišljen i razrađen način izlaže teza da je Juda bio najverniji Hristov apostol, jedini zapravo koji je zaista shvatao suštinu njegovog učenja i onaj koji je, možda, patio još i više nego Hrist zbog uloge koja mu je dodeljena (na kraju Hristovih patnji nalaze se iskupljenje i vaznesenje u okrilje Nebeskog Oca; na kraju Judinih patnji je večno prokletstvo "izdajnika"). Ovu dinamiku odnosa između Jude i Hrista prepoznaje i u velikoj meri prenosi Kazancakis, što nije prijalo onima koji se lagodnije osećaju identifikujući se sa Petrom koji se, uoči Hristovog raspeća, tri puta odrekao Učitelja.)

            Skorseze vaskrsava i čak naglašava dualizam u osnovi navodno monoteističke hrišćanske vere. On je najavljen već u citatu iz Kazancakisovog romana koji kao moto otvara film:

Dvostruka supstanca Hrista – žudnja, tako ljudska, tako nadljudska, čoveka da dosegne Boga... oduvek je bila duboka, nepojmljiva misterija za mene. Moja prvotna muka i izvor svih mojih radosti i patnji od detinjstva pa nadalje bila je neprekidna, nemilosrdna borba između duha i tela... a moja duša je arena u kojoj su se ove dve armije susretale i borile.

U ovako postavljenoj situaciji, duh je izjednačen sa Bogom a telo sa Đavolom, u čemu leži srž milenijumske protivživotne tendencije hrišćanske crkve. Osnovni problem je u činjenici da su duša i telo tako misteriozno spojeni da ih je nemoguće bezbolno razdvojiti, što je inače suština hrišćanske strategije. Problematični dualizam duša-telo, dobro-zlo, svetlo-tama, vrlina-greh u Poslednjem Hristovom iskušenju vraća se iznova i iznova kao lajtmotiv, uključujući tu i nejasno raspoznatljivu dihotomiju Bog-Đavo. Kada Isus doživi svoje prve vizije, ni sam nije siguran da li dolaze od Boga ili Đavola. Juda sugeriše da se možda radi o nečastivom uticaju i da treba pozvati isterivača Đavola, a Hrist odgovara: "Đavo? A šta ako je to Bog? Ne možeš Boga isterati, zar ne?" Problem sa vizijama religiozne prirode je u tome što je često teško odrediti njihovo pravo poreklo. 

            Nešto kasnije, kada se Isus zaputi u pustinju, tražeći odgovore, Juda ga upozorava: "Budi pažljiv. Bog tamo nije sam!" Juda takođe podseća Hrista da je Bog Izraela zapravo Bog Pustinje. Pradrevna predstava o pustinji kao o mestu na koje odlaze oni koji bi da se približe Bogu čudesnim je putevima u kasnijoj crkvenoj istoriji zamenjena idejom da je pustinja Đavolovo stanište. Crveni pesak i crveno sunce i crveni plam postali su simboli Đavola proteravši Boga iz pustinje i njome suvereno zavladavši. Institucionalizacijom hrišćanske vere pustinjaštvo i misticizam postali su čak opasni po suverenu vladavinu Crkve. Lična inicijativa i lični kontakt sa Bogom postali su nepoželjni onda kada se javio posrednik u vidu Crkve. Crkva je pustinju pretvorila u mesto otpadnika, onih koji ne primaju "Istinu" od jedinog "ovlašćenog" i dogmatizovanog izvora, ukratko – u mesto zla i Satane... 

            Ipak, pre nego što je Crkva izvitoperila sve što je od Hristovog učenja mogla, on je otišao u pustinju da sam, bez posrednika, popriča s Bogom. Štaviše, on se zavetuje da se neće pomeriti iz kruga koji je nacrtao u pesku dok god Bog ne progovori. No, kako to najčešće biva, Bog sam bira kada će i na koji način "progovoriti", i to obično bude onda kada se najmanje očekuje ili traži. Umesto njega, javlja se onaj daleko spremniji da na čovekovo prizivanje odgovori, drugi činilac vladajućeg dualiteta – Satana. 

            Prvo se ukazuje u vidu crne kobre koja se predstavlja kao njegov duh. Glasom Marije Magdalene (Barbara Herši), zmija apeluje na njegovu usamljenost i navodi ga na ovozemaljski život oličen u braku. "Svetu ne treba spasenje. Spasi sebe. Nađi ljubav." Ali Hrist odvraća da već ima ljubav (prema Bogu), i zmija eksplodira. Potom se javlja kao lav (njegov srce), i glasom Jude Iskariotskog nudi mu moć i vladavinu nad ovim svetom. Hrist preti pesnicom i čupanjem lažljivog jezika, i lav nestaje na obodu kruga. Najzad, u trećoj viziji, Đavo simulira pojavu Arhanđela u stubu plamena, i nudi mu da bude kao Bog, da vlada nad svim postojećim. Kada Hrist usklikne: "Satana!" vatreni stub zgasne. Umesto njega, odmah izvan kruga čudesno niče drvo života, mameći jarkocrvenim jabukama Spoznaje. Isus zagrize u jednu, ali iz nje pokulja krv. "Videćemo se opet!" obećava Satana iz vatrenog stuba i nestaje.

            Obećani susret dešava se nešto kasnije kada je Isus, sledeći svoj zacrtani put, dospeo na krst. Izmučen Golgotom, pod nemilosrdnim suncem prikovan, žedan i u delirijumu, Isus je idealna žrtva za poslednji pokušaj iskušenja. Za razliku od većine prethodnih dešavanja, verno zasnovanih na Novom Zavetu, poslednje i najveće Hristovo iskušenje ne beleži nijedan od apostola. Ono je Kazancakisova tvorevina, sasvim u duhu već iskazanog suštinskog dualizma hrišćanstva, onog između tela i duše. Ispostavlja se da je poslednje i najopasnije, najzavodljivije iskušenje koje može hrišćanina da spopadne ono oličeno u – ženi. Satana se ovog puta ukazuje kao crvenokosa devojčica na pragu puberteta, dakle, malo starija od onih kod Bave i Felinija, što ima smisla utoliko što je sada njena/njegova kušnja putene prirode (što kod prethodnih autora nije bio slučaj). 

            On/a je kovrdžave crvene kose i u neupadljivoj sirotinjskoj haljini, nežna lica i glasa dok Hristu šapuće da je prošao božji test i da je sada vreme da se vrati ovozemaljskom životu a pre svega Mariji Magdaleni čiji ga zagrljaj čeka. Hrist ne prozreva Satanu onako brzo kao kada se ovaj javljao u liku zmije, lava ili plamenog stuba, što je samo još jedan dokaz da je u obličju žene, pa još maloletne, Đavo najopasniji. "Mesija" silazi s krsta i živi svoj život kao čovek: ima decu i čak poriče da je mesija u susretu sa Petrom. Petar kaže da jedino vaskrsnuti Hrist, koji pobeđuje smrt, donosi nadu i spasenje a da je prava istina o Hristovoj sudbini manje važna od ljudskih potreba za verom u tako nešto. "Stvorio sam istinu od onoga u šta ljudi veruju i šta im je potrebno," priznaje branilac institucionalizovane idolatrije Hrista kao bogočoveka. Nazarećanin se distancira od Petra, doživljava starost i umalo i umire kao običan čovek kada mu na samrtnu postelju dolaze nekadašnji učenici. 

            Nikako nije slučajno što je upravo Juda taj koji ga najoštrije kritikuje (jer ga najviše voli i najbolje razume). "Učitelju, slomio si mi srce," kaže on, misleći na napuštanje trajektorije što preko krsta vodi u vaskrsenje i spasenje. "Tvoje mesto je na krstu, gde te je Bog postavio!" Upravo onaj koji je u kasnijoj hrišćanskoj tradiciji postao, poput žrtvenog jagnjeta, simbol nečasti i izdaje onaj je koji prozire Sataninu igru! Juda razotkriva "nedužnu devojčicu", smesta preobraženu u stub vatre i učinjenu nebitnom. Raskrinkavanje je sasvim dovoljno za Satanin poraz, i nikakvi dodatni egzorcizmi nisu potrebni. On zna kada je poražen. Ovim Juda omogućava da Isus otvori oči, spozna zabludu ovozemaljskog života i zatraži od Boga da ga vrati na krst. Tako se čitava storija "normalnog" porodičnog života briše kao iluzija i vizija, kušnja na krstu, a Hrist, odolevajući joj, umire s olakšanjem  i izdiše: "Ispunjeno je."

             Pored već obrazložene (antinomijske) povezanosti satanskog i devičanskog, nesumnjivo je da Skorsezeovo posezanje za ovim prilično idiosinkratičnim Đavolovim likom ima veze sa njegovom filmofilskom samosvešću i željom za odavanjem omaža slavnim prethodnicima. Ovaj američki režiser italijanskog porekla poznat je kao veliki ljubitelj italijanskog filma, što se može videti u njegovom dokumentarcu Moj put u Italiju (Il Mio Viaggio in Italia, aka My Voyage to Italy, 1999.), ali i u igranim filmovima. Jarke, osnovne boje, a posebno crvena, po uzoru na Marija Bavu, česte su u njegovom opusu, pa tako i u Poslednjem Hristovom iskušenju, počev od uvodne špice pa nadalje, sve do kulminacije u prizoru Judinog ulaska u Hristovu sobu, dok iza njega Jerusalim plamti nadrealno jarkim crvenim tonovima. Skorseze je često isticao Bavu kao jednog od svojih omiljenih režisera; uostalom, napisao je uvodnu reč za definitivnu biografiju/studiju o Bavi, MARIO BAVA – All the Colors of the Dark Tima Lukasa. Otud je i smislenija njegova pozajmica đavolske devojčice od Bave, uz usputno odavanje počasti Feliniju.

Skorsezeova sklonost omažima vidi se i u sledećem dijaboličnom kuriozitetu: u svim scenama u kojima Satana ne koristi glasove Marije Magdalene, Jude ili devojčice, dakle onda kada govori iz plamenog stuba, glas potiče od Lea Marksa. Leo Marks je scenarista filma kojeg potpisnik ovih redova skromno smatra najboljim britanskim hororom svih vremena: Smrt u očima, iliti Voajer (Peeping Tom, 1960), filmom toliko dobrim da je prevremeno zapečatio karijeru velikog Majkla Pauela, još jednog od Skorsezeovih uzora. Pošto Pauel nije bio živ u vreme snimanja Poslednjeg Hristovog iskušenja, Skorseze se obratio Leu Marksu kao svom daimonu, glasu iz plamena, izvoru inspiracije i obožavanja, da oživi primarni uzor i muzu svih pravih umetnika.

 

EVIL DEAD Remake (2013)

**(*)

3-

            I do sada sam bio suzdržan u praćenju najava, trejlera i ostale (samo)promocije nailazećih filmova, a posle novog IVL DEDA dođe mi da potpuno prestanem da pratim taj epp, jer te sličice ionako služe samo da vas prave magarcem. Naime – kad su prvo najavili da će se i ovo rimejkovati, bio sam debelo sumnjičav i čak prilično nezainteresovan. Rimejkujete ZLE MRTVACE? Glupost, ali neka vam… Whatever!

A onda je izašao trejler. Ejakulacije na sve strane, od svih fanbojeva po Fejsbuku a i šire nateraše me da barem overim tu najavu i vidim čemu buka. Kad ja tamo, a ono – trejler koji obećava nešto što deluje iznenađujuće žestoko i gnusno i grozomorno! To mi je značajno podiglo očekivanja, kao i podatak da ovaj konkretni rimejk, a za razliku od svih ostalih u poslednje vreme, ne produciraju tamo neki studijski moroni i egzekutivci, nego ga, maltene nezavisno, prave ili barem aminuju tvorci originala. Karpenter nije vlasnik HALLOWEEN franšize kao što ni Krejven nema tapiju na Fredija, ni Huper na Lederfejsa, pa zato sad svaka šuša može da sa svojim demografskim ekspertizama i podilaženjem prosečnim nedoraslim moronima (ukratko: publici) mlati pare filmovima koji manje-više direktno vređaju fanove originala, jer oni im uglavnom i nisu ciljna grupa, već pre svega novodošli naraštaji koji te originale od pre par decenija nisu ni gledali. 

S druge strane, EVIL DEAD franšizu u rukama i dalje drži izvorna trojka – Reimi, Tapert i Kempbel: oni su aminovali scenario, oni su odabrali reditelja, oni su stali iza svih kreativnih odluka – a Reimi je sa svojim Spajdermen-kreditom od Sonija obezbedio distribuciju, ali bez mešanja njihovih egzekutivaca u to da li će klinci ovo da vole, da li će da razumeju, da li ima previše krvi, da li će rejting da bude ovaj ili onaj… Taj slučaj krajnje retko biva: a ako tome svemu dodamo da su prve slike i prvi rivjui obećavali žestok krvopljus, činilo se da bi ovo zapravo mogla da bude solidna modernizacija i sasvim pristojan filmić koji stoji na svojim nogama dok istovremeno uspešno odaje počast izvorniku.

Avaj! Nema skoro ništa od toga. Ovo je isto ovako mogao da skocka i SONY sa svojim timom japija koji film niti vole niti razumeju. Novi EVIL DEAD me neodoljivo podseća na rimejk A NIGHTMARE ON ELM STREET po svom opštem pristupu i fundamentalnom nerazumevanju originala. Isto kao i novi NIGHTMARE, i ovo ovde pokušava nekakav totalno promašen, poludupasti "realizam". On se ogleda na svim nivoima, od uslovno rečeno detalja (koji sreću kvare) kao što je dizajn "zlih mrtvaca" (izgledaju kao kad bi neko ukrstio opsednutu Lindu Bler sa RINGU Sadako) pa do nesrećnog uključivanja "trauma" iz stvarnog života (u NIGHTMARE rimejku: child abuse; ovde: drug abuse) pa sve do opšteg vizuelno-atmosferičnog ugođaja zasnovanog na 50 NIJANSI PLAVE I SIVE.

Prosto rečeno, osobe posednute demonima ovde izgledaju kao normalni ljudi (tj. cure) sa svetlucavim sočivima i nešto malo ogrebotina po koži, što je prozaični deža vi nevredan daljeg komentara.

Stvarni užasi su traljavo i nedosledno upotrebljeni – samo kao gimmick, kao alibi da zaplet otpočne (kako i zašto naterati današnju omladinu da ode duboko u šumu, u nekakvu straćaru – i da otuda ne mrdaju čak i kad govno odleti u ventilator?) ali jednom kad krene sranje (tj. horor), to sa drogom s koje, kao, skidaju tu jednu nesrećnicu više nema nikakve veze ni sa stvarnim životom ni sa zapletom. Recimo: kad ova počne da se "ponaša", oni je prebrzo i bez diskusije bace u podrum, pod katanac, iako i dalje pokušavaju da veruju da ona nije opsednuta demonom nego samo loše tripuje prilikom skidanja. Ma nemoj?! Pa koja ste vi to gomila klovnova i moronskih "drugara" kad osobu za koju verujete da je BOLESNA (i neuračunljiva!) – zatvarate u podrum pun stvari kojima može da se samopovredi?!

U vizuelnom pogledu, mora se priznati da tu ima lepih slika, ali se i tu prećeralo sa videospotizacijom – i sa tmušom koja prožima sve, i tematski i vizuelno. Stvarno mi je muka više od horor filmmejkera koji ne umeju da pronađu adekvatan TON za svoj film, nego lepo pogase (skoro) sva svetla i misle da će samim tim da im film bude "mračan"! Ovome konkretno, isto kao i NIGHTMARE rimejku, ne priliči ta mrtvačka ozbiljnost – umesto da budu jezivo zlokobno stravoužasni, oni postižu samo da budu patetično groteskno smešni u svojim usiljenim pokušajima da budu "mračni". Rezultat je efekat tamo nekog nedoraslog emo gotha koji misli da će značajno zabacujući crnu ćubu preko čela i govoreći grlenim glasom ili sporim šapatom da nekoga starijeg od sebe ubedi u svoj "mrak"! PRC!

To je zaista opšterasprostranjen promašaj među novim horordžijama koji kao da ništa iz prošlog veka nisu gledali niti razumeli! Pa jebo vas bog Azatot svojim trnovitim pipcima – horor filmovi 1970-ih i 1980-ih su, more often than not, bili prilično svetli i bogatog kolorita! Huperu nisu trebali smeđi sepija tonovi i polumračna tmuša da oživi Pakao Usred Podneva Pod Užarenim Suncem! Krejvenov NIGHTMARE je film gotovo lepršavog kolorita, bogate palete boja – a uprkos tome uspeva da bude jeziv, strašan, šokantan, košmaran, nadrealan… Njemu nisu trebali junaci koji značajnim glasom šapuću i glumataju "traume" kao na školskoj priredbi. A i Reimijev original je slikan vrlo svetlo, jasno: bez obzira na noć i izmaglicu i mračni podrum, to je bre jedan faking jasan, oštar, pregledan film – i dramaturški i vizuelno.

Što je najparadoksalnije – iako je prvi, pravi i jedini EVIL DEAD pravljen od štapa i kanapa, oni su imali i umeća i muda da te svoje jeftine i jednostavne maske u preko 90% scena prikazuju pod jarkim svetlom sijalica i reflektora, gde se jarko crvena krvca meraklijski, sočno i obilato proliva, gde se face izdužuju i deformišu, gde koža puca a delovi tela drhture po patosu i nema laži, nema prevare – barem ne u jebenoj tmuši! Oni su još i imali šavove da sakrivaju, pa opet nisu to radili tako da sve smeste u (polu)mrak!

A ovde, u rimejku, iako su imali više daleko više para i bolje (iskusnije) tehničare za efekte maske (i 30 godina napretka na tom polju iza sebe u odnosu na ED1) – kretenskom odlukom da se sve ovo baci u mrak i šućmurasto nesvetlo, i da se još dodatno zamaskira rafalnom montažom, postignuto je da ne može čovek, u većini slučajeva, ljudski ni da osmotri šta to na ekranu kog đavola uopšte desilo! 

Dobro, nije film baš sasvim sveden na crnce u tunelu ili podrumu ili mračnoj šumi, ali nije ni mnogo daleko od tog pristupa. Na primer: šta mi vredi što na kraju, u "kulminaciji", s neba lije KRVAVA KIŠA – kad se to dešava usred noći? Zašto se takvo što ne bi dešavalo, recimo, u sivilo zore pred svitanje dana koji nikad neće svanuti?

S druge strane, podržavam kreativnu upotrebu električnog noža za meso i pištolja s ekserima, ali i oni bi efektniji bili da su na delu u sobi sa upaljenim svetlom. Stvarno me nervira to neprestano zauzdavanje i opravdavanje čak i dok pokušavaš da, kao, preteruješ. Reimi se nije zauzdavao – pre 30 godina je čitav svoj filmski vokabular odvrnuo na 11, bez zazora, bez izvinjenja, bez traženja alibija – i time ne mislim samo na splatter do tada neviđen na filmu u tako ekstremnom obliku – nego i na inovativnu, ludački smelu montažu i uglove snimanja, pa vala i na odlične zvučne efekte.

            Novi EVIL DEAD je snimljen i režiran konvencionalno, neupadljivo – da se razumemo, korektno i kompetentno, ali ništa više od toga. Isto ovako je mogao da ga uobliči i onaj što je zatmušio NIGHTMARE, isto kao i onaj što je zamr(a)čio OMEN rimejk, isto ovako je mogao i Nispel, i neki od ovih odradeka što štancuju CHAINSAW nastavke, prikvele, prik-sik-rimejke i šta već sve ne. Nema tu ni stila ni etitjuda ni nečega inovativnog ili energičnog pa da usklikneš: Oho, evo rađanja nove nade, novog autora, novog velikog imena! Ne, ovo je potpisao samo jedan korektan egzekutivac kome će možda daju da radi nastavak (jer ovo je, naravno, dobro prošlo na blagajnama) a možda mu dodele i neki drugi rimejk ili akcijaš ili nešto po stripu ili videlo igrici…

            Neprobirljivi horor fanovi biće kupljeni sledećim:

            1) Wow, koliko krvi! Odavno je nismo videli u ovim količinama u nekom mejdžor filmu (a, vala, ni u low budgetu)! Dakle, hrabri su, smeli, subverzivni, joooj, pomeraju granice, ne jebu živu silu!

          2) Jao, namiguju nam! Mi koji smo gledali original, možemo da se zabavljamo usputnim referencama (tu je ona Reimijeva olupina, ili barem njen dvojnik; tu je silovanje granjem; tu je motorna testera; tu je re-kreacija ovog i onog postera za film, itd)!

            3) Film je mračan! Sumoran! Jeziv! Usr'o sam se od straha! Brrrr… Ništa se ne vidi! Morao sam da upotrebim maštu da bih slutio šta se dešava na ekranu!

            4) Ako ništa drugo, EVIL DEAD barem nije jebeni FFF nego lepo i slikovito snimljen "regularan" film.

            5) Uostalom, bolji je od većine novih "horora"; dakle, na bekgraundu recentne shit-produkcije, njegova poludupastost izgleda kao Orson Vels vaskrsnut!

            Možda.

            Ja sam svim ovim uglavnom neimpresioniran: nema ovde duha, nema šmeka, nema energije nego samo proračunatog, suzdržanog SUROGATA toga. Ovo je samo još jedan metiljavi POZERSKI hororčić sa uzajamno zamenjivim, neupečatljivim likovima i glumcima i uvredljivo banalnim dijalozima, koji uzima nešto što je nekad davno bilo sirotinjsko na planu budžeta ali je vrcalo od svega ostalog – od duha, od radosti kreacije, od ŽIVOTA; i sa tim što je uzeo, on pravi jedan parajlijski našminkan, ali isprazan filmček u kome je stavljena obilata spotovska glazura preko nekadašnjeg štapa i kanapa, a sa silom-pogašenim svetlima i usiljenom "sumornoću" glumi da je real deal – a stvaran je i pravi kao pile sa sisama koje je u crno obojilo krestu.

            Da parafraziram Ingrid Bergman iz KAZABLANKE – "We will always have THE EVIL DEAD (1982)!" Onaj, jedan i jedini, sa Brusom Kempbelom. Ovo ovde, ovom mlitavom omladinom bez trunke harizme, to je za jednokratnu, površnu, zaboravljivu "zabavu", ili ono što kao zabava prolazi u današnjim mrtvopuvačkim "filmovima"…

            PS: A ne verujte ni amerikanskim net rivjuerima: nisu baš svi na SONYjevoj sisi; neki su naprosto previše endemski površni i plitkoumni da bi razlikovali pljeskavicu od mesa i onu od soje. Recimo, vidim u mnogim rivjuima da hvale scenu "silovanja grančicom" – te "omaž originalu", te "neverovatna hrabrost" (tim pre što se i sam Reimi kasnije kajao i izvinjavao zbog nje), te "jao, još gadnija i žešća nego u originalu", te "jao, realističnija"…

            PRC! U ovom filmu uopšte ne postoji scena "silovanja grančicom"! I pre nego što neko usklikne: "Aha, nisi pazio, zadremao si kad je to bilo!" ili "Ho-ho, uvalili ti sečenu verziju filma!" moram da pojasnim: to što se desi u toj sceni em nije silovanje nego samo vaginalno opsedanje a la SHIVERS, em je sav impakt te grančice (pletenice) ubijen CGI crtežom, tako da je krajnji rezultat jedna mlaka, animirana scena (crtić) bez ikakvog pančlajna.

            Ali, kad sam kod toga, pančlajn nema ni ovaj film pa prema tome (ček samo da vidite kako se bezveznjački okončava!)… Kad bolje razmislim, verovatno sam bio previše nežan prema njemu i moguće je da mu do kraja godine smanjim ocenu na 2+…

ZNAK SATANE

            Prvi maj (odnosno Valpurgijska noć), jedan je od dva glavna "satanistička" praznika u godini (drugi je tzv. Noć veštica, uoči 1. novembra). U Srbiji se Prvi maj redovno praznuje po nekoliko dana, u orgijastičkoj atmosferi, uz obilato prinošenje žrtava (najčešće prasića). Izvorno, radi se o paganskim (keltskim) svetkovinama Baltein i Samhain koje u sebi nisu imale ništa demonsko niti satansko – dok hrišćanski crnomantijaši nisu došli na vlast (zahvaljujući "svetom" Caru Konstantinu, čiji se famozni edikt ove godine gromoglasno slavi po Srbiji). Bilo kako bilo, Srbi vole da slave koješta, a naročito Prvi Maj (Pirot), pa zato evo jednog prigodnog, ovih dana dodatno aktuelnog teksta.

          Naime, još jedan povod za ovo što ispod sledi jeste najnovija treš-tirada od strane tabloida Telegraf, u kome je pre neki dan objavljen đubroviti tekstić krcat neistinama, lažima, falsfikatima i koještarijama, sa senzacionalističkim naslovom: "ORGIJE NA GROBLJU: Srpski političari u satanističkoj porno-sekti"! Ako vam je do sada promakla, ova gomila lupetanja i dalje smrdi onlajn, pa se možete njome načas zabaviti OVDE.

            U pitanju je školski primer diskursa tzv. moralne panike kakvu često nalazimo u dnevnim novinama zarad svakojakih manipulacija – ovog puta povod su bili "satanisti" i "sektaši", sutra će biti homoseksualci, prekosutra ateisti, Jevreji, crnci, ili ko god u datom trenutku bude zanimljiv papet masterima "javnog mnenja". A narod ko narod, prima se na to đubre – što se može jasno videti u komentarima ispod linkovanog teksta – i spremno guta pomije koje mu bezočni drobe.

            Zbog toga, u svrhu zabave ali i poduke (kao što ste na ovom blogu već navikli), ovde plasiram svoj rad pod naslovom "Jezik demonizacije na primeru romana Znak satane". Ovaj rad iznesen je na konferenciji JEZIK, KNJIŽEVNOST, POLITIKA,  koju je Filozofski fakultet u Nišu organizovao  21. 04. 2007. a zatim je objavljen i u zborniku radova sa nje. Moji verniji čitaoci već su mogli da ga, potom, čitaju u zbirci eseja STUDIJA STRAVE; svi ostali sada to najzad mogu ekskluzivno i na ovom blogu. 

JEZIK DEMONIZACIJE NA PRIMERU ROMANA ZNAK SATANE

Apstrakt
Ovaj rad analizira mehanizme demonizacije Drugog iz pozicije vladajućeg sistema vrednosti, a u okvirima popularne kulture. Proučava se način na koji se kroz roman omladinske literature nameće određena ideologija i demonizuje ono što sa njom (navodno) nije u skladu. Zoran Popović, autor romana 'Znak Satane' (Legenda, Čačak, 2002), nastupa sa pozicija tradicionalističkog patrijarhalnog pravoslavnog srpstva, a na njegovom udaru nalaze se neprijatelji u vidu 'sekti',  alternativnih pokreta i učenja, alternativne seksualnosti, pa čak i rok muzičara kao predstavnika životnih stilova neusklađenih sa autorovom (tj. vladajućom) paradigmom. U strategije kojima se Popović služi da bi srpskim adolescentima promovisao poželjni svetonazor spadaju: falsifikovanje činjenica, neznanje, neistine, ali isto tako i književni postupci kao što su: građenje likova, struktura zapleta i dijalozi podređeni promovisanju društveno proskribovanih vrednosti. Uzimajući 'satanizam' za svoju glavnu metu, autor ogoljava ideologiju iza koncepta 'normalnog', odnosno pokazuje 'normalnost' kao ideološki konstrukt. Njegova leksika i idejnost pripadaju diskursu 'moralne panike', pa se roman posmatra u svetlu značenja koje tom terminu daje Kenet Tompson u studiji Moralna panika (Clio, Beograd, 2003).  Masovna kultura se pokazuje kao polje na kome se posebno očigledno razotkrivaju manipulativni potencijali jezika i književnosti stavljenih u službu samo naizgled ideološki 'naivnih' proizvoda kakav je jedan omladinski roman.

            Roman Znak Satane Zorana Popovića tematizuje motiv sekti u Srbiji. Kroz zaplet koji ima odlike kriminalističkog romana, Popović o odabranoj tematici govori koristeći se terminologijom i metodama karakterističnim za diskurs "moralne panike". Ovaj sociološki termin ustanovio je Stenli Koen, koji je, opisujući reakcije medija, javno­sti i predstavnika društvene kontrole na nerede mladih tokom šezdesetih u Britaniji, kazao:

Čini se da su društva s vremena na vreme podložna perio­dima moralne panike. Određeno stanje, događaj, pojedi­nac ili grupa javljaju se, a ubzo potom bivaju označeni kao pretnja društvenim vrednostima i interesima; njihovu pri­rodu masovni mediji predstavljaju na stilizovan i stereoti­pan način; moralne zabrane uspostavljaju urednici, sve­štenici, političari i ostali desničarski orijentisani ljudi; društveno priznati stručnjaci izriču svoje dijagnoze i reše­nja; predlažu se (a još češće im se pribegava) načini reša­vanja problema; to stanje potom nestaje, potiskuje se, ili se pogoršava i postaje očiglednije.

(Stenli Koen, cit. u: Kenet Tompson, Moralna panika (Moral Panics, 1998), Clio, Beograd, 2003. str. 16.)

            Iako je termin moralne panike najpre bio prepoznat u ponašanju medija, diskurs karakterističan za nju može se prepoznati i drugde, uključujući književnost, film, TV serije, itd. Elementi koji, prema Koenovoj definiciji, obeležavaju moralnu paniku jesu:

1. Nešto ili neko definiše se kao pretnja određenim opštim vrednostima ili interesima zajednice.

2. Ovu pretnju mediji prikazuju u lako prepoznatljivoj, stereotipnoj i senzacionalističkoj formi.

3. Naglo raste zabrinutost javnosti.

4. Javlja se reakcija vlasti ili onih koji utiču na stvaranje javnog mnjenja.

5. Panika se povlači ili rezultira društvenim promenama.

            Podrazumeva se pretpostavka da je pretnja upućena nečemu što se smatra svetim ili izuzet­no važnim za društvo. To je pretnja samom društvenom poretku, ili idealizovanoj ("ideološkoj") pred­stavi jednog njegovog dela, kaže Koen, i nastavlja:

Na tu pretnju i njene uzročni­ke gleda se kao na zle "narodne demone" (S. Cohen, 1972), i oni bude snažna osećanja pravičnosti. Veća je verovatno­ća da će se određeni događaji opažati kao velika pretnja i da će podstaći moralnu paniku ukoliko je društvo, ili neki njegov važan deo, u krizi, ili prolazi kroz uznemirujuće promene koje dovode do stresa. Verovatno je da će odgo­vor na takve pretnje biti zahtev za strožom društvenom regulacijom ili kontrolom, kao i povratak "tradicionalnim" vrednostima.

(isto, str. 17.)

            Svi ovi elementi mogu se prepoznati i u srpskom miljeu, na primeru učestalih novinskih napisa o sektama i satanistima koji "kidišu" na temelje pravoslavnog srpstva. U periodu krize i velikih društvenih promena poljuljan je osećaj identiteta, i otud pojačana potreba da se ovaj zacementira i zaštiti od realnih i imaginarnih neprijatelja. Takvo stanje proizvelo je brojne "moralne krstaše" koji u srpskoj štampi pozivaju u boj protiv sekti, izjednačavajući ih sve zajedno sa – satanizmom kao oličenjem zla. U tom smislu, paradigmatičan je napis "Osa nasuprot Luciferu", objavljen u okviru serije tekstova pod zajedničkim naslovom "Satana protiv Srba", u niškim Narodnim novinama, gde se na afirmativan način piše o udruženju OSA (Otadžbinska Srpska Akcija):

OSA je najviše angažovana na suzbijanju satanističkih sekti koje su posebno angažovane na jugu Srbije. Inače, sektama se mogu smatrati sve verske organizacije koje su se odvojile od Hristove crkve. Sektom se zbog toga može smatrati i Katolička crkva, koja se otcepila od Pravoslavnog (ortodoksnog) hrišćanstva.

(Narodne novine, Niš, 04.11.1997.)

            Ovo udruženje se bori protiv "planova skovanih protiv Srbije, i ne samo protiv nje, već i protiv čitavog Pravoslavlja" odnosno "protiv svega lošeg što dolazi sa strane", a glavni cilj mu je "zaštita duhovnosti, morala, veroispovesti, tradicije, i uopšte zaštite sveukupnog identiteta srpstva i pravoslavlja" (Narodne novine, isto,)  Već u ovim kratkim navodima moguće je prepoznati osnovne elemente diskursa moralne panike: osećaj ugroženosti i pretnje većini od strane manjine, koji poprima razmere ksenofobije (ono što je loše uvek dolazi "sa strane", "iz uvoza", "sa Zapada"), senzacionalistički jezik koji se koristi stereotipovima (npr. planovi su "skovani", sekte "haraju", protiv Srba je sâm "Satana"). Otud senzacionalistički naslovi, melodramatičan rečnik i namerno pojačavanje onih eleme­nata priče za koje se smatra da čine vest, radi buđenja osećanja društvene i moralne soli­darnosti u vremenu promene i nesigurnosti, odnosno radi jačanja onog što je Emil Dirkem nazvao "kolektivna savest".

            Posebno je upečatljiva strategija demonizacije koja se sastoji u uopštavanju i izjednačavanju svih neprijatelja tako da svi budu svedeni na jedan isti, satanski činilac. Tako gornji navod govoreći o sektama njima pripaja epitet "satanistička", stvarajući samopodrazumevajuću sintagmu (sa implicitnim značenjem: sve su sekte satanističke). Pravi smisao ovakve strategije vidi se već u sledećoj rečenici, u kojoj se čak i Katolička crkva "može" smatrati sektom, dok se nešto dalje izražava zabrinutost što romska populacija (koju autor u tekstu naziva "Ciganima") sve više odbacuje srpski nastavak prezimena "ić" i priklanja se Islamu. "Ako se taj proces nastavi, mi ćemo vrlo brzo, kaže N.R. u Srbiji imati manje od 50 odsto pravoslavaca." Ni nepotpisani autor teksta, niti njegov sagovornik sakriven iza inicijala, ne objašnjavaju zašto bi u jednom građanskom društvu procenat bilo koje konfesije bio predstavljan u tako apokaliptičnim tonovima.

            Moguć odgovor na to pitanje je u tome što jezik moralne panike (i njoj sledstvene demonizacije) implicira samopodrazumevajuće vrednosti zajednice, a

mediji, ne samo da pokušavaju da se svojoj publici obrate kao sjedinjenom, prirodnom "subjektu" (obraćajući se njenim članovima individualno kao "normalnim" zdra­vorazumskim subjektima koji "ispravno misle") već, kako Votni navodi, novine se još i trude da stvore "idealnu pu­bliku nacionalnih porodičnih jedinica, okruženu pretećom paradom ludaka, stranaca, kriminalaca i perverznja­ka".

(Kenet Tompson, isto, str. 89.)

            Dakle, u ideološkom smislu, ovaj diskurs karakterišu: tradicionalizam, oslanjanje na "proverene" vrednosti ("red, rad i disciplina"), pozivanje na religiju kao na "čuvara morala i identiteta", konformizam, kolektivizam i status quo kao vrline, individualizam kao (potencijalni) greh, a svaka promena kao (potencijalna) opasnost, i paranoično-ksenofobičan odnos prema svemu Drugom, različitom od pretpostavljene homogenosti grupe. 

Jezik koji pogoduje ovakvoj ideologiji odlikuju sledeći postupci.  

1) Česta upotreba bezličnih konstrukcija i pasiva (planovi su "skovani", ali se ne precizira ko ih je i kada skovao, i kako se za njih doznalo). Razlozi: izbegavanje fakata i preciznih navoda (jer iznete tvrdnje najčešće nemaju uporište u njima); izlagač nastupa sa autoritarne, apsolutističke pozicije, kojoj se mora verovati bez činjenica; najzad, ovakvim jezikom, neprijatelj je učinjen amorfnim, neodređenim, i nepreciznost pogoduje stvaranju utiska neopipljivosti i straha. U službi ovoga nalazi se i česta upotreba floskula: "tvrdi se", "smatra se", "kao što se zna", "dobro je poznato", i sl. Skoro nikada se ne navode autoriteti, referentne studije, naslovi članak i studija. Onda kada se koriste citati nečijih izjava, iza njih se kriju inicijali, ili "jedan učesnik", "jedan član sekte"…

2) Stvaranje namerne dvosmislenosti: figurativni jezik koji se, podsvesno, doživljava doslovno. Npr. sekte "haraju", ali se ne kaže kako "haraju", niti koji su rezultati njihovog "haranja" i koga su "poharale"? Razlozi: opasnost po apstraktne vrednosti predstavlja se kao fizička opasnost.

3) Senzacionalistički izbor reči. Npr. "Satana protiv Srba", "sledbenici sumanutog učenja", "red đavola" i sl. Razlog: preuveličavanje ozbiljnosti opasnosti. S ovim u vezi je i sledeće.  

4) U središte pažnje se postavljaju najgori vidovi određenog stanja, koji se zatim žigošu kao tipični i reprezentativni za to stanje. U slučaju moralne panike povodom sekti i navodnog satanizma, ilustrativni su opisi kao: "Oni piju krv mačaka, kokošaka i pasa. Onda se prepuštaju nekontrolisanim seksualnim orgijanjima". (Dejan Vasiljević, "Verske sekte i seks: Velika Zver", Večernje novosti, subota, 07.03.1998.) Razlozi: najveće ocrnjivanje neprijatelja, njegovo svođenje na nivo bestijalnosti, što implicira da je vredan prezrenja (i uništenja).

5) Loša faktografija, direktno suprotna činjenicama, odnosno: blatantne neistine koje se, ipak, iznose sa apsolutističkim autoritetom nespornog fakta. Tako se u navođenom tekstu iz Narodnih novina, tvrdi: "Za propagandu satanističkih ideja u Srbiji zadužena je izdavačka kuća "Ezoterija", koja, pored ostalog, izdaje i list Treće oko." List Treće oko, zapravo, izdaje NIP Kompanija "Novosti" A.D. što se može lako proveriti na sajtu http://www.treceoko.novosti.co.rs ili – na svakom kiosku… 

Svi navedeni elementi diskursa moralne panike mogu se pronaći u romanu Znak Satane. Fabula je organizovana oko centralnog motiva "zabludele ovčice". Imajući u vidu snažno ispoljenu didaktičku nameru romana, motiv "zabludele ovčice" je prikladan za postizanje naravoučenija o zlu koje će snaći sve one koji skrenu sa zacrtanog puta. Glavna junakinja je Tanja, tinejdžerka čija je drugarica Milena zapala u loše društvo, odnosno uvučena je u satanističku sektu gde su počeli da je ucenjuju i izvlače joj novac. "Kazna za izlazak iz tog kruga je – smrt", poručuje opis radnje za zadnje korice knjige. Zbog toga Tanja, prikazana kao detektiv-amater, pokreće svoju istragu o toj sekti, i okuplja grupu prijatelja koji će joj pomoći da drugaricu izbave. Događaji su prikazani iz ugla "sveznajućeg naratora", što je najpogodnija pozicija za prenošenje autoritarnih, neporecivih stavova i komentara, jer dopušta najmanje prostora za ironijsku distancu ili čitaočevu interpretativnu slobodu. Sveznajući narator svojim komentarima i sudovima eksplicitno upućuje čitaoca u poželjnom, nedvosmislenom smeru.

Glavni junaci su prikazani u skladu s tim. Tanja, koja je nosilac pozitivnih vrednosti u romanu, opisana je ovako:

Tanja Vukobrat je u suštini čvrsta i pouzdana devojka koja teško podleže panici. To znaju svi, pa čak i njeni roditelji. Odrasla u stabilnoj porodici, tokom minulih sedamnaest godina nije imala mnogo stresova ni sukoba sa okolinom. Učili su je da ljude prihvata onakve kakvi jesu, kao i da hrišćanski pomogne svakom ko se nađe u nevolji.

(Zoran Popović, Znak Satane, Legenda, Čačak, 2002, str. 25-26.)

            Dva detalja vredi istaći. Prvo, pomaganje ljudima u nevolji ne povezuje se sa opštim principima humanosti, već sa vrlo konkretnom ideologijom, hrišćanskom, kao da samo ona ima tapiju na "pomoć". Drugo, uloga porodice je ključna za formiranje sistema vrednosti individue. Budući da potiče iz sređene porodice, pune razumevanja, i sa implementiranim hrišćanskim vrednostima, Tanja izrasta u plemenitu devojku. To je porodica u kojoj se znaju "red, rad i disciplina": "Subota je po pravilu izuzetan dan u domu Vukobratovih. Porodica je na okupu i tog dana se završavaju poslovi za koje obično nema vremena tokom nedelje. Otac i sin idu u nabavke, a majka i kći započinju veliko spremanje." (isto, str. 35.) Podela poslova je, dakle, izvršena u skladu sa polnim stereotipovima (muškarci kupuju, žene čiste), a implicira se da je "porodica na okupu" baš zato što svako zna svoje mesto. Majka je prikazana u skladu sa stereotipom "čudotvorne majke-hraniteljke" koja, uprkos svojoj profesiji (oftamolog) ne zapostavlja ulogu domaćice: "Uprkos velikim obavezama ona na volšeban način uspeva da podeli vreme između posla i porodice tako da niko ne trpi zbog toga." (isto, str. 26.)

Tanjina drugarica, Milena, nije te sreće: "Nije žurila da stigne kući. Tamo ionako nema nikoga. Otac i majka se preko nedelje uglavnom svađaju, a u tim večitim prepirkama kola se uglavnom lome na njoj. Bili su sebični do te mere da nisu hteli da joj rode brata ili sestru." (isto, str. 63.) Jedan od arhetipskih pokliča moralne panike glasi da propadanje porodičnih vrednosti vodi gubljenju moralne discipline. Kenet Tompson se osvrće na stavove da ljudi, a naročito mladi, ne mogu više da prave razliku izmedu dobra i zla. Lek za to predstavlja povratak skupu osnovnih pravila, kakva su deset božjih zapovesti, koje se mogu proučavati u porodicama i školama.

Sledeći Fukoa, mnoge od ovih analiza tvrde da se moramo saglasiti da je predstava ugrožene i ranjive porodice glavni motiv savremenog društva. Ideologija porodice je u stalnom odbrambenom ratu da bi osudila društvenu i seksualnu raznolikost jedne kulture koja nikako ne može adekvatno da se uklopi u predstave o tradicionalnom načinu ponašanja porodice u kojoj žive roditelji sa decom – situacija u kojoj se danas nalazi manjina građana.

(Tompson, isto, str. 83-84.)

Otac alkoholičar i svadljiva majka nisu pravi moralni uzori za Milenu, što je u vizuri ovog romana čini - pogodnom žrtvom Satane. Istovremeno, svet sekti i satanizma prikazan je na takav način da nema mesta sumnji da su one upotrebljene samo kao pogodan simbol nekih krupnijih zala. Na primer, Popović na više mesta u romanu prolongira oveštale predrasude o rokenrolu kao "satanskoj" muzici i portalu inicijacije u svet droga i satanskih orgija. Jasno svedočanstvo tih "istina" nalazi se u Mileninoj svesci:

Ni jedna reč u njenoj svesci nije bez značenja - prosudio je Miloš i počeo da lista ispočetka. - Na prvih desetak stranica su zabeleške o rok grupama za koje se zna ili se bar nagađa da su u nekakvoj vezi sa satanistima. Pojedine grupe samo koketiraju sa sata­nističkim simbolima da napale i navuku što veći broj klinaca, ali su neke duboko zagazile u kult i napravile pravo bratstvo sa đavolom. KISS na engleskom znači poljubac, ali kažu da je grupi koja nosi to ime KISS - skraćenica za pun naziv koji glasi "Kings in Satan's Service", odnosno "Kraljevi u službi Satane". Isto tako naizgled bezvezni nazivgrupe AC/DC ne znači skraće­nicu za jednosmernu i naizmeničnu struju nego "AntiChrist/Deth (sic!) of Christ" ili "Antihrist/Smrt Hristu". U ­jednoj pesmi grupe LEDD ZEPPELIN, ako se ploča pusti unazad, jasno se razaznaje poruka - "Treba da živiš za Satanu!" Slično je i sa grupama QUEEN, BEE GEES, SEX PISTOLS, BLACK SABATH (sic!) i još nekim. Ništa bolje ne stoji stvar ni sa pevačima Dejvidom Bovijem,­ Ozijem Ozbornom, pa i Mik Džegerom, a odavno je poznata priča da se Džimi Morison 1970. godine oženio iniciranom vešticom, a svadba je održana kao satanistički ritual u kojem su zvanice prizivale Satanu i obredno ispijale krv iz putira. Odmah posle svadbe i Morison se proglasio za veštca (sic!), a godinu dana kasnije je nađen mrtav. Uzrok smrti nije razjašnjen do današnjeg dana.

(isto, str. 54.)

Osnovni princip demonizacije prisutan u navedenom odlomku tiče se proizvoljnog i neznalačkog baratanja faktografijom. Iako autor očigledno loše barata engleskim (umesto "sabbath" on piše "sabath", a umesto "death" on piše "deth"), to ga ne sprečava da ulazi u analize originalnih značenja engleskih imena bendova. Pritom greši čak i u prepisivanju popularnih predrasuda: prema njima KISS navodno znači "Knights In Satan's Service." Dakle, vitezovi (knights), a ne kraljevi (kings). Ne navodi se ni izvor na osnovu kojeg naziv benda AC/DC ne potiče od skraće­nice za jednosmernu i naizmeničnu struju, iako je sam bend tvrdio da je baš ona odabrana kako bi "simbolisala sirovu energiju i izvedbe gonjene snagom."

Autor takođe prolongira nikad dokazanu tezu o satanskim porukama prilikom slušanja ploča unazad, demonizujući pop-rok grupu QUEEN:

Pre mesec ili dva sam iskopao jednu ploču grupe QUEEN i iz zezanja pustio pesmu "Neka drugi jedu prašinu" koja spada medu najpopularnije u istoriji roka. Klinci su načisto odlepili, a naročito kad sam im odsvirao unazad stih sa porukom - "Počni da pušiš marihuanu!" To im se to gura u podsvest i golica skrivene nagone.

(isto, str. 55.)

            Ako kredibilitet autora nije dovoljno podriven nekritičkim prepisivanjem davno opovrgnutih urbanih legendi, koje on plasira kao dokazane istine, onda jeste elementarnim nepoznavanjem materije kojoj sudi: naslov pesme "Another one bites the dust" (koji bi se slobodno mogao prevesti kao "Još jedan je zglajznuo") on netačno "prevodi" kao "Neka drugi jedu prašinu".

            Vredi naglasiti da ova proizvoljna i netačna tumačenja u romanu nemaju ironičnu dimenziju, odnosno ne mogu se pripisati liku koji ih iznosi (Tanjin brat), budući da su izneta autoritativnim tonom nekoga ko je dobro proučio materiju: "Internet je danas bolji od svake policijske kartoteke jer se na njegovim stranicama kriminalci sami reklamiraju," kaže on. Na žalost, za "dokaze" tvrdnji o povezanosti rokenrola i satanizma uzete su upravo grupe koje su oduvek poricale bilo kakvu vezu sa onim što im se pripisivalo.

       Pored "faktografije" zasnovane na glasinama, u navedenom odlomku može se zapaziti i senzacionalističko preterivanje kroz fraze kao što su: "zagazile u kult" i "bratstvo sa đavolom". Tu su i bezlične konstrukcije "zna se ili se bar nagađa", "kažu" (bez preciziranja – ko to kaže?), "odavno je poznata priča". Ovakvim floskulama stvara se privid autentičnosti za niz pogrešnih ili proizvoljno povezanih elemenata (kao što je veza između Morisonovog venčanja i njegove nerazjašnjene smrti). U ideološkom smislu, ovo povezivanje rokenrola i moralne panike, odavno je prepoznato:

Već više od jednog veka postoji panika zbog kriminala, a naročito se aktivnosti mladih predstavljaju kao potencijalno nemoralne, i kao pretnja opšteprihvaćenom načinu života. Prvo džez, a po­tom i rokenrol, proglašeni su za pojave koje mlade vode u promiskuitet i antisocijalno ponašanje.

(Tompson, isto, str. 9.)

            Rokenrol je, u ovom diskursu, simbol životnog stila i vrednosti koje su direktno suprotstavljene tradicionalnom, patrijarhalnom, religioznom, poslušnom, porodičnom životu kojeg autor uzima kao idealnu i nepromenjivu paradigmu. Otud i način na koji se, prilično naivno i neubedljivo, prikazuje rokenrol kao ulaznica u svet satanizma. Sledeći odlomak govori o usponu i padu "Džonija", bubnjara jednog rok-benda:

Nije bila nikakva tajna da se pre početka svakog kocerta stimulisao tako što bi uzeo malo trave ili ekstazija. Na drogu se navlačio postepeno baš kao i većina narkomana, ubeđen da je u stanju da uzima samo onoliko koliko je neophodno. Kasnije se "dizao" sve češće, pre svirke ali i posle svirke, pa čak i onda kad nije bilo nikakve svirke, a "uzleti" su postali sastavni deo iskušenja na koja je sebe stavljao i to u trenucima kad mu je sve polazilo za rukom. Iskušenje je đavolja rabota u šta se ubrzo uverio. Na jednom od svojih brojnih putovanja u Nemačku, gde je svirao sa tamo­šnjim bendovima, navukao se na te droge kao i na grupu satanista koja je vrlo dobro muzicirala i imala sasvim solidan ugled. Ti momci su svoj imidž izgradili negovanjem kulta Satane čija su obeležja bila prisut­na na svim njihovim albumima i koncertima. Džoni je brzo prihvatio njihov način mišljenja. U početku je bio uveren da grupa samo koketira sa đavoljim poslo­vima. Odgojen kao ateista brzo se uklopio u orkestar ali i u navike svojih novih saradnika, pristao je da se na koncertima uživljava u ulogu Belzebuba sa bubnje­vima, ali se u svemu ostalom držao po strani i podsme­vao iz prikrajka. Sve dok ga jedne noći nije sačekala grupa maskiranih napadača, propisno izbubetala i ostavila bez dva zuba. Poruka je glasila: ko pravi pakt sa đavolom, mora da zna da đavo uvek dolazi po svoje! Prelaskom na heroin udvostručila se Džonijeva zavisnost kako prema drogi tako i prema Satani. Nakon samo godinu dana učešća u satanskim rituali­ma rukopoložen je u maga, crnu togu je zamenio crvenom i dobio zadatak da u domovini osnuje novu đavolju podružnicu sa što je moguće većim brojem svojih i sataninih obožavalaca. Džonijevom usponu u krugu satanističke crkve u Nemačkoj doprinelo je i ubistvo jednog bogatog homoseksualca koji je usred priprema obustavio finansiranje njihove nove ploče. (…) Vratio se u Beograd i svojski prionuo na posao. Već nakon nepuna dva meseca osnovao je filijalu nemačke satanističke grupe koju je nazvao "Čuvari pakla". Pokazalo se da na ovaj posao nije gledao samo kao na dokaz odanosti centru, već je u njemu video i solidan izvor prihoda.

(Popović, isto, str. 73-75.)

            Kao što se može videti, identifikacija rok-droga-satanizam izvedena je krajnje eksplicitno, čak i na formalnom nivou, implicitnim poređenjem: "navukao se na te droge kao i na grupu satanista" i "udvostručila se Džonijeva zavisnost kako prema drogi tako i prema Satani." Tu je čak i groteskna slika "Belzebuba sa bubnje­vima", kao deo strategije stvaranja namerne dvosmislenosti: figurativni jezik koji se, podsvesno, doživljava doslovno, i tako svaki bubnjar, po prirodi posla, postaje Đavolov sluga.  Radi naglašavanja Zla kome se bubnjar odaje, autor preko svake mere ponavlja reči "đavo"/"đavolje", "Satana/satanistički": u navedenom odlomku javljaju se čak dvanaest puta. A gde su rokeri, narkomani i satanisti, za ovog autora su odmah iza ugla i homoseksualci, kao još jedno oličenje Drugog, i kao pretnja ustaljenom poretku i njegovim vrednostima.

Najzad, u ovom odlomku se na delu može videti još jedan element diskursa moralne panike, a to je: naglašeno moralizatorstvo, sa nedvosmislenim preporukama i  naravoučenijima: "Iskušenje je đavolja rabota u šta se ubrzo uverio" i "ko pravi pakt sa đavolom, mora da zna da đavo uvek dolazi po svoje!" Paranoja i ksenofobija se ogledaju u ideji "satanizma iz uvoza" ("filijala nemačke satanističke grupe"), a da bi se zamaskirala prava priroda zabrinutosti (za očuvanje apstraktnih vrednosti), potenciraju se vrlo opipljivi, krimogeni elementi pretnje (đavolja podružnica kao "solidan izvor prihoda"). Na kraju, vredi istaći da autor lančanom nizu koji je već uspostavio: rok-droga-homoseksualnost-satanizam dodaje još jednu kariku: ateizam. Sveznajući narator potencira ono što je Džoniju olakšalo da padne u đavolove kandže: "Odgojen kao ateista brzo se uklopio u orkestar ali i u navike svojih novih saradnika." U diskursu moralne panike ateizam se neretko izjednačava sa satanizmom, i vidi se kao podjednaka pretnja tradicionalnim ("hrišćanskim") vrednostima kao i satanističke sekte.

            Sličnu demonizaciju, ali u još ekstremnijem vidu, nalazimo u deonicama koje govore o istoriji satanizma, i njegovom navodnom osnivaču, Alisteru Krouliju (Aleister Crowley). 

Crkvu, kako je oni zovu, osnovao je izvesni Ali­ster Krouli, biseksualac, autor knjige na čijim je strani­cama detaljno opisano prinošenje deteta na žrtvu. Krouli je završio u ludnici, ali je iza sebe ostavio sto­tine hiljada sledbenika od kojih u raznim ritualima samo u Americi svake godine strada više hiljada ljudi. Geslo im je: verujemo u pohlepu i sebičnost! Na toj filozofiji je Kroulijev sledbenik Anton Šandor La Vej utemeljio crkvu i "Satansku bibliju" koja, po uzoru na hrišćansku, ima svoje zapovesti.

(isto, str. 31-32.)

            Svaki sistem najviše mrzi kada se protivnik služi njegovim istim sredstvima: otud je i za autora, koji govori iz pozicije hrišćanskog diskursa, najveće zlo videti da neka "sekta" sebe naziva "crkvom", i da, čak, ima neku svoju "bibliju", odnosno sistem vrednosti i pravila neautorizovanih od strane vladajuće paradigme. Čak i u ovako kratkom odlomku, autor uspeva da smesti čak tri krupne neistine koje se direktno mogu opovrgnuti elementarnom faktografijom. Alister Krouli nije "završio u ludnici", već je umro sasvim čiste svesti, u privatnom hotelu "Nedervud" u Hejstingsu. (Lawrence Sutin, Do What Thou Wilt: A Life of Aleister Crowley, St. Martin's Press, New York, 2000. p. 418.) Tvrdnja da "u Americi svake godine strada više hiljada ljudi" u satanističkim ritualima zasnovana je na urbanoj legendi: FBI je izvršio pomnu istragu tzv. "satanske panike" (eng. Satanic panic) tokom devedestih godina XX veka, i potvrdio da se radi tek o još jednoj moralnoj panici bez uporišta u realnosti. Sličan je slučaj bio u Britaniji, i Tompson se osvrće na njega: "U jednom istraživanju, koje je naložilo Ministarstvo zdravlja 1991, došlo se do zaključka da satani­stičko zlostavljanje ne postoji, a uz to su socijalni radnici i drugi učesnici bili okrivljeni zato što su deci postavljali su­gestivna pitanja i njihove odgovore potom prihvatili kao dokaz." (Tompson, isto, str. 121.) I treća neistina tiče se navodne povezanosti A. La Veja i A. Kroulija, čija učenja nemaju skoro nikakve sličnosti. Štaviše, La Vej je Kroulija smatrao "ovisnikom i pozerom čija su najveća postignuća na polju poezije i planinarenja." (Sutin, isto, p. 423.)  

            Ako sve ovo nije dovoljno za demonizovanje Kroulija, autor nalazi za shodno da apostrofira i njegovo seksualno opredeljenje: "biseksualac". Nešto kasnije u romanu, on kao da shvata da to nije dovoljno ekstremno, pa poseže za ironičnom floskulom "divni razvratnik i homoseksualac." Ova deonica se nalazi u okviru propovedi koju zabludeloj Mileni iznosi Luj, vođa satanističke sekte:

Kad bi ostali nasamo pričao joj je o svom dvogo­dišnjem boravku u San Francisku i o tome šta je sve morao da preturi preko glave pre nego što je rukopo­ložen u Velikog Maga. Naterao je da pročita nekoliko knjiga koje je napisao, kako reče, divni razvratnik i homoseksualac Alister Krouli, prvi ovozemaljski Satanin pastir i čuvar Pandorine kutije kojom će oni - nje­govi sledbenici - uskoro presuditi ovom svetu. Krouli je umro u ludnici, ali oni koji su ga tamo strpali nisu ni pokušali da shvate da se umobolnici svuda oko nas množe kao termiti i uspostavljaju svoje zakone s ove strane žice, a da se u bolničkom azilu nalaze najblistaviji i najkvalitetniji umovi i spasitelji sveta.

(Popović, isto, str. 65.)

            Uprkos neistini o Kroulijevom kraju u ludnici, koju ovde i Satanin sledbenik, Luj, "potvrđuje", njegove reči treba shvatiti u izvrnutom smislu, jer on predstavlja suprotnost svemu "normalnom" u romanu. Stoga, sveznajući pripovedač sugeriše da prava istina nije ono što Luj govori, već obrnuto. Istinu, po njemu, nosi paranoično-ksenofobični diskurs oličen u frazi "umobolnici svuda oko nas množe kao termiti i uspostavljaju svoje zakone", sa neizbežnom implikacijom da takvima mesto i jeste u ludnici.

            U književnom smislu, Znak Satane je slab roman pre svega jer je u njemu sve podređeno simplifikovanoj didaktičkoj poruci. To se samo delimično može opravdati pripadnošću omladinskom romanu, jer to što je namenjen mlađim čitaocima nije opravdanje što su zaplet, likovi i dijalozi žrtvovani zarad pouke koja se svodi na neinformisano prolongiranje predrasuda na kojima se zasniva moralna panika oko "sekti". 

Zaplet je linearan i jednostavan, bez pod-zapleta ili komplikacija, bez misterije, što je za delo koje pokušava da, pored ostalog, bude i kriminalistički roman, ozbiljan propust. "Detektivka" Tanja bez ikakvih problema dolazi do svakog podatka baš onda kada joj zatreba, bez opiranja ili komplikacija nalazi pomoć kod svakoga kome se obrati, i sa vrlo malo truda uspeva da ispuni zadatak, jer joj sve ide na ruku. Ako poželi da nešto otkrije o sekti koja joj zloupotrebljava drugaricu, samo treba da zamoli brata, i on već na internetu nalazi sve "pouzdane" informacije. Ako poželi da se ubaci u sedište sekte, ispostavi se da njen brat poznaje bubnjara, bivšeg satanistu, koji im daje potrebne informacije, i čak im se pridruži da bi izravnao stare račune. Ako im zatreba pomoć "iznutra", zgodno se namesti da je Milenin dečko, zapravo, policijski doušnik ubačen u sektu. Zgodno je i to da Tanja za suseda u zgradi ima policijskog komesara: ona samo treba da ode do njega i sve mu ispriča, i već ima obezbeđenu pomoć policije. Ovako strukturisan zaplet lišen je napetosti: nema misterije oko toga šta se zaista dešava, jer su unapred poznati i zločinci i njihova motivacija, niko od glavnih junaka nema moralnih dilema jer su njihova načela nepokolebiva (tako da ne postoji razvoj likova: oni su sve vreme isti, odnosno tipski) a nema ni saspensa oko izbavljenja Tanjine drugarice budući da je sekta prikazana toliko naivno da grupica tinejdžera zaista i uspeva da je raskrinka.

Ovo potonje je u direktnoj suprotnosti sa senzacionalističkim opisima s početka romana: satanisti koji, navodno, u Americi svake godine ubijaju hiljade ljudi, u Srbiji bivaju raskrinkani od grupice maloletnika. Vođa sekte, Luj, u početku je opisan kao zlokobna i dominantna figura: "Kratko podšišana kosa i visoko čelo nazubljeno dubokim zaliscima isticali su prodorne metalno sive oči koje su ih obuhvatile vojnički čvrstim pogledom spremnim da kazni za svaku neposlušnost" (Popović, 60). Na kraju romana, međutim, ovaj lik sasvim nedosledno pređašnjim opisima, postaje kukavica kako bi ilustrovao moralističku poruku koju autor želi da prenese:

Luj je sve više gubio samopouzdanje. Bes i prkos koji su ga u prvi mah ispunili naglo su počeli da jenjavaju i on je pritisnut poražavajućim činjenicama počeo da shvata da su mu kola opasno krenula nizbrdo. (…) Više nema kud. Ovo je ambis koji neće moći da preskoči. Oteraće ga u mardalj (sic) gde će ga optužiti za rasturanje droge, reketiranje vernika, a po svoj prilici i za silovanje. Svi su ga izdali, uključujući Satanu koji ga je nezasluženo bacio na dno pakla. A odavde nema izlaza zato što su ovaj pakao osmislili ljudi a ne đavo.

(isto, str. 160.) 

            Kao što se može videti, doslednost u odnosu prema žanru, pa čak i prema karakterizaciji likova, žrtvovana je zarad isticanja naravoučenija koje se može svesti na "ko s Đavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju". Međutim, ta pouka je učinjena neubedljivom baš stoga što je zasnovana na nizu idejnih i književnih prestupa. Idejni se tiču korišćenja neistina, falsifikata, proizvoljnosti, senzacionalizma, neosnovanih preterivanja i reakcionarne moralnosti. Književni su povezani sa ovima, i ogledaju se u usiljenim dijalozima, nedoslednim likovima, simplifikovanoj strukturi zapleta i nepoštovanju odabranog žanra.

            Ipak, na primeru romana Znak Satane, baš zato što je toliko jednostavan i eksplicitan u iznošenju svoje ideologije, mogu se na delu videti mehanizmi diskursa moralne panike, odnosno demonizacije Drugog. Između svega onoga za šta se smatra da je neuklopivo u okvire patrijarhalno-hrišćanskog diskursa stavlja se znak jednakosti: rokenrol = droga = ateizam = homoseksualnost = kriminal = satanizam. Time se ilustruje teza da je svaki koncept "normalnosti" zapravo ideološki konstrukt, i da se zasniva na isključivanju one vrste ponašanja i njima shodnih vrednosti koje ne ulaze u okvire prihvaćenih, demonizuju se strategijama koje smo pokazali na delu, primerima iz romana Znak Satane.

*     *     *

      Na kraju, podsećam da sam ovde već kačio skenove nekih veoma rečitih primera novinske eksploatacije "moralne panike" o navodnoj pretnji koju sekte (a naročito satanisti) donose, uključujući tu i članke koje sam citirao u gornjem radu. Evo ih ovde: Sekte: SATANIZAM među Srbima (2) i ovde: SATANIZAM među Srbima (3): Dragoš Kalajić s one strane DUGE.

Srećni praznici!