HOROR + SF = SMAK SVETA (The Dragoš Kalajić Show)

            Već sam na ovom blogu pisao o kontroverznom intelektualcu desne nagnutosti, Dragošu Kalajiću (1943-2005): jednom su povod bili njegovi napisi o Satanizmu na pragu 1990-ih (evo ih OVDE), a drugi put – osvrt na njegovu knjigu SMAK SVETA, koju čine tekstovi sa kraja 1970-ih (taj moj napis stoji OVDE). S obzirom na tematiku ovog bloga, Kalajićeve teze o horroru i naučnoj fantastici iz te iste knjige zaslužuju poseban osvrt koji će sada i dobiti.

            Sasvim prirodno, on ove žanrove posmatra kao fenomene izrazito negativno obojene, dekadentne, barem iz njegove vizure tradicionalizma i ženomrzačkog (a švalerskog) falocentrizma. Kalajić, kao i svi tradicionalisti, zagovara fiksiranu "stvarnost" i "večite vrednosti" a oglašava se protiv bilo kakve promene, ispitivanja, istraživanja, različitosti, drugosti, on je za ono što stoji (u centru, u stožeru) a protiv onoga što se kreće, za tvrdo naspram mekog, za skamenjeno naspram fluidnog i protejskog, i naravno – protiv bilo čega što dovodi u pitanje suverenost tzv. "zdravog razuma".  

Nažalost, iz njegovih napisa o hororu i SF-u bolno je očigledno da on o njima ne zna ama baš ništa osim sopstvenih predrasuda, i da ih opisuje iz druge i treće ruke, kao što i o mnogo toga drugog u svojoj knjizi piše na osnovu nečega što je pročitao u sumnjivim novinama. On o ovim žanrovima piše površno, iz ugla "malog Đokice", a da pritom nije ni pogledao ili pročitao bar neka reprezentativna dela, ako ni zbog čega drugog a ono barem da bi konkretnim primerima ilustrovao svoje – predrasude.

Stoga je sasvim logično da će jedan tradicionalista posmatrati SF kao "obrnuti mit", kao negativni odraz svojih okamenjenih ideala: 

"Tako se Homerov Odisej vraća svom zavičaju, kraljevstvu Itaci – za razliku od heroja moderne naučne fantastike, koji beže ili odlaze sa planete. Stojeći uspravno na uporištu svog ethnosa i ethosa, antički Odisej smelo i s prezirom odbija sve ono čemu nepovratno teže i žude interplanetarna lutanja iskorenjenih egzistencija modernih Odiseja: obećanja i pretnje, pretnje i ucene, ucene i utopije, utopije i iluzije, iluzije i fantazme. Odisej zna svoj put povratka središtu njegove realnosti, a heroji naučne fantastike osećaju se najčešće izgubljenim u svemiru, bez orijentacije, bez cilja, lutajući od jedne ka drugoj izdaji realnosti, ka 'fantastici'" (str. 253).

Ovo naklapanje i napamet-pričanje, naravno, ima vrlo malo ili nimalo veze sa naučnom fantastikom – čak i onom pisanom u vreme kada je kalajić ROĐEN (1940-ih), a nema ama baš ni najblaže veze sa onom koja je nastajala u 1960-im i 1970-im, i s kojom se Kalajić, da je samo hteo, itekako mogao dobro upoznati. Kalajić je možda snobovski odbacio pomisao da čita Balarda, Dika ili Legvinovu (koja bi ga zasigurno, da je uopšte znao za nju, navela u paroksizme gnušanja, a naročito romanom LEVA RUKA TAME koji veliča sve ono čega se desničari gade), pa mu je zato predstava (predrasuda) o SF-u čak na pragu 1980-ih bila zasnovana na palp sveščicama i jevtinim stripovima. Ali za njega apsolutno nema opravdanje što se, kad se već u ovom kontekstu dotiče Odiseja, ni jednom rečju ne osvrće na Kjubrikovu ODISEJU (1968), čisto da bi ta nagvaždanja o herojima "izgubljenim u svemiru, bez orijentacije, bez cilja, lutajući od jedne ka drugoj izdaji realnosti" bila koliko-toliko potkrepljena nečim konkretnim. 

Ali, ako bi posegao za nečim konkretnim, pa još reprezentativnim (a ne trećerazrednim), Kalajić ne bi mogao da izvede svoje jeftine poente u sudaru sa stanjem na terenu koji ne poznaje. Zato mu je lako da stvari pojednostavljuje i iskrivljava kako njemu odgovara – a pošto desničarski um nije naklonjen preispitivanju nego čvrstim vekovnim istinama koje mu uvaljuju "autoriteti", onda može glatko da proguta i ono što mu Kalajić smućka, kao suštu istinu:

"Dakle, za razliku od drevnih mitova, koji svojim vrednostima bude, uspravljaju i opominju čoveka da bude ono što najbolje jeste, da dosegne normu tih vrednosti, mitovi naučne fantastike nadmeću se sa užasima stvarnosti, te predstavljaju neku vrstu smirujuće utehe (sic! postoji li uznemirujuća uteha?) za modernog čoveka, pokazujući mu da ima i gorih mogućnosti realnosti" (254).

            I tako se čitav SF dade otpisati s jednim "Hej, pa nama i nije tako loše!" kao objašnjenjem žanra. Ali, nema li tu i jedna kontradikcija s ranije rečenim? Ako SF pruža utehu (pa još smirujuću!) pred užasima stvarnosti, ako nam u suštini kazuje "Sedi di si jer ni za di si nisi", čemu onda to gorepominjano lutanje po svemiru, čemu žudnja za novim planetama, za neistraženim prostorima (ne samo svemira!)?

Stvari su, kao što možete naslutiti, još daleko zabavnije kad se mislilac Kalajićevog tipa posveti – hororu! 

Poglavlje SMAKA SVETA, nominalno posvećeno "horroru", jedno je od najdužih u knjizi (15 strana). Avaj, kad otvorite te stranice, videćete da se tu zapravo vrlo malo govori o hororu u književnosti i na filmu. Umesto toga, Kalajić i ovde (kao i u drugim svojim tekstovima) prolongira tlapnje pokupljene iz senzacionalističkih trač-novina o snuff filmovima, bez obzira na to što oni u vreme ispisivanja njegovih redova NISU postojali: bili su samo urbana legenda i trtljanje žute štampe koje je ovaj vrli "intelektualac" bez rezerve prihvatio zdravo za gotovo:           

"...trka u zagađivanju ambijenta užasom nastavlja se, te u skoroj budućnosti u izlozima mode možemo očekivati i prave leševe ljudi, kao što već danas, u 'snuff movies', u 'filmovima smrti', pod pravim kuršumima, pod udarcima pravih noževa, šiklja prava krv glumaca, koji tako umiru da bi zadovoljili potrebu za spektaklom prave smrti" (str. 157). Aha, evo, tek što nije... 

            Kalajić mašta o "verodostojnoj lepoti", što mora da je nekakav prozaični, prizemni, banalni ideal što se graniči sa kičem, barem ako je suditi po Kalajićevim slikama na kojima je taj ideal otelotvoravao. Da, Kalajić je bio i slikar, a ceo ovaj tekst ilustrovao sam izborom karakterističnih primera kalajićevskog desničarskog kiča, prilično sličnog "zdravoj" estetici koju su nacisti propagirali, a nasuprot tzv. "degenerisanoj" umetnosti (dadaizam, nadrealizam itd), na koje se i Kalajić ostrvljuje:

"Možemo zaključiti da su biće, priroda i verodostojna lepota (sic) zabranjeni u univerzumu moderne kulture; takva zabrana upravo onemogućuje njegovim stanovnicima da spoznaju užas sadržaja tog univerzuma" (str. 159).

            Čika Dragoš žustro osuđuje "demonizaciju" čoveka i njegovu "kretenizaciju", i kao dokaz tog procesa navodi izjavu dadaiste, Tristana Care: "Dada svim snagama radi na instauraciji IDIOTA svuda" (160). Ovakvim vađenjem iz konteksta i (ne?)svesnim falsifikovanjem značenja reči onih sa kojima se ne slaže, Kalajić se pokazuje fantastično zadrtim, površnim i kratkovidim "intelektualcem" – naročito za nekoga ko i sam pokušava da se bavi umetnošću (pored ostalog). 

"Industrijska civilizacija sa svojom ideologijom pružila je neposredne uslove za trijumf 'htonskog' užasa i čudovišta stvaranih u Dedalusovoj laboratoriji. Ta mitska 'htonska' figura homo fabera jeste prauzor i mnogih izumitelja čudovišta masovne kulture XX veka..." (161)

Kalajić u navedenim redovima brka uzroke, simptome i vakcine, jer ne zna da je horor rođen bukvalno kao odgovor (protivljenje!) "industrijskoj civilizaciji" u usponu (gothic 18. veka). Takođe, prauzor mnogih izumitelja čudovišta nije nikakva HTONSKA, nego upravo SOLARNA, APOLONSKA figura Prometeja (setimo se podnaslova Frankenštajna), a ako su rezultati njegovog dejstva u modernom dobu pervertirani i pretvoreni u čudovišta, to nije zbog dekadentne naslade i afirmacije toga u hororu, nego upravo zbog KRITIKE pervertiranja nekih temeljnih vrednosti u "industrijskoj civilizaciji" – kritike koja je nadahnula skoro sve vodeće pisce horora 18. a naročito 19. veka! Totalno je neosnovano PROTIVNIKE onoga što se ovde napada nazivati SAUČESNICIMA!

            Tek povremeno se autor seti da bi trebalo da piše i o hororu, pa tako nabaci poneku površnu opservaciju, poput ove, iz koje je očito da mu je, možda iz štampe ili literature, ili sa TV-a, poznat zaplet holivudskog FILMA, ali ne i romana Meri Šeli: "Frankenstein ima telo leša u koje je presađen mozak ubice, 'oživljeno' energijom elektriciteta" (str. 161). Kao što i vrapci na granama znaju, taj fazon sa mozgom poremećenog ubice dosetka je Holivuđana, i nema ni najblažeg pandana sa romanom o kome ovaj govori.

"Takođe, veoma je simptomatično da je u originalnom delu Mary Shelley čudovište 'drugorazredna' figura; kasnije, interes publike se koncentriše na čudovište koje postaje glavni protagonista (sic) velike serije literarnih i filmskih dela." (161)

Prvi deo rečenice je dubiozna, a drugi deo definitivno netačna tvrdnja. Nije jasno na osnovu čega je Kalajić zaključio da F-ov stvor u romanu "drugorazredna figura": ne samo što se čitav zaplet vrti oko njega, što je prisutan kao akter (i govornik!) u nizu ključnih scena, nego roman sadrži nekoliko poglavalja u potpunosti datih iz vizure blagoglagoljivog "čudovišta"! On, zatim, tvrdi da kasnije "čudovište postaje glavni protagonista – kao da postoji sporedni protagonista (!); ali Kalajić je sklon terminološkim omaškama ove vrste jer, na kraju krajeva, ni književnost ni film nisu njegov teren i on tu stvarno jezivo baulja. Lepo bi bilo da je autor naveo na koja to, konkretno, literarna i filmska dela misli; bilo bi baš dražesno da je naveo primere za svoje aksiomatske tvrdnje; ali, on to ne čini skoro nikad, pa tako ni ovde (a i kad se prevari pa navede izvore, oni su često krajnje sumnjivi – vidi dole)! 

Ipak, kao što čak i površniji poznavaoci istorije horora znaju, kasnije – posle Univerzalovih igrarija na temu Frankenštajna – dakle, u Hamerovim preradama, nije čudovište nego je upravo DOKTOR pretvoren u "glavnog protagonistu" i nosioca subverzivnosti tih filmova (o čemu je još Munitić vrlo lepo pisao u Fantastici na ekranu, objavljenoj nekih 7 godina pre Kalajićeve knjige, pa se ovaj barem tu, kod eksperta, mogao obavestiti o onome što mu, očito, nije poznato).

            Ajde što se u horor ne razume (a piše o njemu!), još i nekako da razumemo; ali šta ovaj vajni "slikar" trabunja o likovnoj umetnosti, to jezivo lupetanje kao da potiče od nekog inkvizitora teleportovanog iz mrakova Srednjeg veka – ili barem iz Hitlerove Nemačke: 

"Širenje užasnih sadržaja moderne kulture implikuje i gubitak svesti o njihovom istinskom značenju. Kao jedan autohtoni sistem ili univerzum, moderna kultura ili umetnost isključuje iz svoje sfere prirodu, čoveka i lepotu (sic): otuda moderna kritika opisuje svoj predmet u terminima koje pruža ista sfera, dakle lišena termina kao što su upravo "priroda", "čovek" ili "lepota'. Posledica tih proskripcija su očigledne: umesto da o kreaturama jednog Picassoa, Ernsta ili Moora govori terminima čudovišnosti u odnosu na model-referencu psihosomatske norme čoveka, moderna kritika nekritički prihvata reference koje nude reklamni prospekti tih kreatura, te govore terminima 'kubizma', 'nadrealizma' ili 'organske dijalektike punih i praznih volumena', osnivajući svoje sudove na pukim tautologijama. Nije primećen veliki značaj alarma koji sadrži ideja 'kubizma', svodeći sve stvari i pojave na nekropolske kocke, ili ideja 'nadrealizma' koji zabranjuje razum i svest u ime slobode 'podsvesti'" (163).

Znači, samo realizam, samo kič, samo držanje za "model-referencu" kao pijan za tarabu! "Psihosomatske norme čoveka" ne smeju biti narušavane nekim fragmentacijama, defiguracijama i stilizacijama, nego samo kopirane sa naci-postera, kao na Kalajićevim kič-slikama.

Pošto već ne zna ništa o hororu u književnosti i na filmu, Kalajić je nešto malo pročitao o horor stripovima, pa se na njih ostrvljuje: 

"Što se tiče američkog stripa, dr Wertham je sredinom pedesetih godina objavio iscrpnu studiju sa 'okulističke' tačke gledišta. Naveo je niz veoma simptomatičnih primera slika i reči. Po Werthamu, 'početkom četrdesetih godina deca su se još uvek užasavala kada bi u nekom stripu videla motiv očnog ozleđenja. Danas taj motiv smatraju kao normalni postupak'" (str. 165).

            Kalajić se ovde poziva na zloglasnog Fredrika Vertama, fundamentola koji je početkom 1950-ih u SAD objavio senzacionalistički falsifikat, knjigu Seduction of the Innocent (1954), gde je udario na sva zvona o tome kako stripovi (a naročito horor tematike) negativno utiču na mladež. Da ne prepričavam tuđe reči, evo šta se danas zna: "While the findings of Wertham (who died in 1981) have long been questioned by the comics industry and its advocates, a recent study of the materials he used to write “Seduction of the Innocent” suggests that Wertham misrepresented his research and falsified his results." Evo detalja o tome OVDE, pa vidite sami kakvog je lažova i falsifikatora Kalajić uzeo za uzor i izvor svojih "fakata"!

            "Sredinom pedesetih godina dr Wertham je preduzeo i niz širih akcija buđenja javnog mnenja. Uzalud" (str. 166). Uzalud, laže Kalajić. "Uzalud", nariče on, predstavljajući sirotog docu kao nekakvog vapijućeg u pustinji koga niko, navodno, nije slušao, i čije su akcije bile uzaman. Da, ako verujete Kalajiću. Međutim, u konsenzus-stvarnosti koju većina nas deli, laži i prevare i moronizmi ovog doktora ne da NISU bili uzalud, nego su direktno doveli do ZABRANE (samoukidanja) praktično svih horor-strip magazina u SAD tog vremena.

Evo šta kaže Vikipedija: "The committee's questioning of their next witness, EC publisher William Gaines, focused on violent scenes of the type Wertham had decried. Though the committee's final report did not blame comics for crime, it recommended that the comics industry tone down its content voluntarily; possibly taking this as a veiled threat of potential censorship, publishers developed the Comics Code Authority to censor their own content. The Code banned not only violent images but also entire words and concepts (e.g. "terror" and "zombies") and dictated that criminals must always be punished— thus destroying most EC-style titles, and leaving a sanitized subset of superhero comics as the chief remaining genre."

Da vam dr Ghoul pojasni: zabrana levičarskih kategorija /monstrumi = drugost, manjine/ dovela je do hegemonije desničarskih kategorija /superheroji, ubermensch/!

Još su jasnije decidirani OVI iz Njujork Tajmsa:

"Wertham's influence was indisputable. Comic magazines that focused on horror, crime or shock and suspense stories were shut down by the dozens. An industry trade group, the Comics Magazine Association of America, and its regulatory body, the Comics Code Authority, were established to enforce strict guidelines of morality, decency and good prevailing over evil."

Uzalud, rekoste, dr. Kalajiću? UZALUD? Reklo bi se da je ta svinja Vertam ustvarnosti ipak postigla više nego dovoljno. Ali dr. Kalajić ne staje tu; ne, kad se već zahuktao u svom pravedničkom gnevu, on nastavlja:

"Ideologija svih tih čudovišta novog stripa, od 'Diabolik', 'Satanik', preko 'Tales from the Crypt', 'The Vault of Horror', sve do 'Vampirelle', kao što i sami naslovi svedoče, jesu u znaku satanizma, kanibalizma, nekrofilije, vampirizma, droge i perverzija" (str. 167). 

Ovo je takođe, u najvećem delu, notorna budalaština koja ne odgovara stanju na terenu: većina ovih stripova su krajnje benigni KRIMIĆI sa blagim uplivima fantastike i SF-a, a ponajmanje horora. Bez obzira što Kalajiću njihovi NASLOVI zvuče zastrašujuće, 'Diabolik', 'Satanik' i 'Vampirella' su sasvim nedužni, naivni, detinjasti, čak prozaični stripčići za decu i nedorasle: 'Diabolik' je akciono-špijunsko-krimi strip sa blagim uplivima fantastike, a 'Satanik' i 'Vampirella' su krajnje SOFT koketiranja sa onim što Kalajić, s pljuvačkom niz bradu, izdašno nabraja!  

"...sa našeg stanovišta, u pitanju je sekularizovani odraz 'htonske' religioznosti koja je kultovima i ritualima upućivala ka utrobi Majke Zemlje. Zato nije slučajno da su sva drevna čudovišta eminentno 'htonske' figure koje dolaze iz iste utrobe Majke Zemlje. U 'uranskim' prostorima nema čudovišta, jer je tu dovoljan jedan solarni, 'apolonski' pogled da bi se raspršili svi fantazmi noći i podzemlja" (168).

Zaista dirljiva vera u zdrav razum, u svetlost Sunca, u to da su čudovišta, noć i podzemlje samo "fantazme" koje će ubermuški falusni solarni princip da istopi kao sunce jutarnju rosu. Još je dirljiviji antifeminizam, tj. demonizacija žene i ženskog principa, materinstva i zemlje kao izvora svih zala i nakaza, a naročito kad dolazi od jednog cheesy švalera koji se, pred kraj života, ovako hvalisao:

"Kako priznaje najslavnija feministkinja, a potvrđuje Erika Džong, 'žene obožavaju fašiste'. Evo i sad, sedom i na pragu starosti, od mondenskog šetališta Gštada do prijema u rimskim salonima prinčeva Ruspoli ili Kolona, nametljivo mi se nude zgodne i mnogo mlađe, naočigled pomenute supruge, koja je takođe mlada, carski otmena i prelepa, lepša i od tajanstvene Ave Gardner, a kamoli banalne Monike Beluči. Naravno, dobro znam da to nije posledica neke moje fascinacije već ogromne nestašice muškaraca, koji masovno dezertiraju među pedere. Što reče jedan junak mog novog romana, osmatrajući visoko društvo Njujorka: 'Ako hoće da imaju dobar seks, žene ovde moraju da spavaju s crncima, a ako hoće da vode intelektualne razgovore, moraju da se druže s pederima. Kod Srba imaju i jedno i drugo, samo je njihov problem što to još ne znaju, a srpski da imamo preče brige.'"

 Eh, da... Srbi, narod najkurčevitiji... Pravi muškarci, intelektualne mužjačine, deficitarni barbarogenijalni jebači ustreptalih Evropljanki neutaženih usred pošasti pederizma... Ehhhh...

Nego, vratimo se hororima druge vrste:

"Zato po kožama te lobanje savremeni naslednici hipika slikaju ornamente užasa i halucinacija. Zovu se "Freaks", dakle "Monstrumi" (sic!). Nose to ime samodopadljivo, kao znak opštih inverzija. Čitaju stripove 'strave i užasa'. Ali, po statističkim podacima (KOJIM? GDE? – prim. Ghoul), ti stripovi čine najveći deo biblioteka studenata elitnih univerziteta, kao što je onaj u Berkliju. I ne samo za decu, studente, već i za 'elitu' odraslih, stripovi 'strave i užasa' osnovna su lektira." (169)

Kalajić kuburi s engleskim, a još više kuburi sa proizvoljnim "činjenicama" za koje ne navodi nikakve izvore, nego mu je argumentacija zasnovana na praznim floskulama "prema izvesnim saznanjima", "statistički podaci govore", "istraživanja su pokazala", "dobro je poznato" itsl. a da pritom nikad ne navodi ODAKLE ta saznanja, KOJA je to statistika u pitanju (ko, kada i gde je, na kom uzorku, vršio ispitivanje), KOJA su to istraživanja, KOME je to "poznato" i na osnovu čega.

Recimo, ja sam imao privilegiju i zadovoljstvo da godinu dana boravim na "elitnom univerzitetu Berkli", i vrlo sam temeljno i iscrpno prevrnuo i do temelja istražio njegove biblioteke, te stoga mogu da potpišem da je čista budalaština i LAŽ da tamo najveći deo biblioteka čine stripovi (horor, ili nekog drugog žanra)!

Međutim, čitav Kalajićev diskurs utemeljen je na onom vezanom za "moralnu paniku" (videti moj tekst o ZNAKU SATANE za elaboraciju), a proizvoljne tvrdnje karakteristične su za njega, i to što preteranije, što više bombastične, to bolje. Naročito je indikativno, pa na neki gorko-slatki, tužno-jezivi način i zabavno to što su uvek ti neosnovani, neutemeljeni NAPADI praćeni istovremenim plačipičkosanjem koje napadače opisuje kao ŽRTVE, čime se svesno pojačava osećaj PARANOJE. Na delu je sličan mehanizam kao u famoznom naci filmu THE ETERNAL JEW (1940) koji Jevreje prikazuje kao pacove: buduća žrtva se demonizuje i prikazuje kao pretnja, a budući mučitelji – kao potencijalne žrtve (osim ako se nešto odmah ne preduzme)!

Onaj koji je "otkrio" i javnosti predočio "fakte" (bez ikakvog osnova, utemeljenja, argumenata...) prikazuje se kao vapijući u pustinji (kao siroti dr. Vertam, koji se "uzalud" borio protiv pošasti horror stripova!). Potonji, iako plasira stav VEĆINE, glumi žrtvu, pretvara se da je MANJINA, i prorokuje da će i njegova borba, možda, biti ako ne "uzalud" a ono vrlo vrlo teška, jer protiv sebe ima legije i horde bezbrojnih nadmoćnih neprijatelja:

"Heroji, koji će možda istupiti protiv čudovišta, imaće mnogo teže zadatke nego njihovi mitski preci, jer će protiv sebe imati ne samo to mnoštvo čudovišta već i mnoštvo njihovih ljudskih poklonika i pristalica. Danas, da bi se ta čudovišta moderne kulture samo nazvala njihovim pravim imenom, treba imati izuzetnu smelost, jer se time izaziva linč 'javnog mnenja'" (str. 170).
Sličan diskurs moralne panike nalazimo i danas, svuda, bukvalno na sve strane; gde god se dotakne neka "osetljiva" tema, uvek je slična pesma: "Mi, normalni, strašno smo ugroženi! Postali smo manjina! Uskoro ćemo biti istrebljeni! A ovi nenormalni, što se predstavljaju kao 'manjine' (pederi, cigani, ateisti, sektaši, satanisti...) postaju sve masovniji, zauzimaju sva mesta, kote se i množe, sve ih je više, ima ih svuda, sve su moćniji, njihovi lobiji haraju, oni upravljaju, oni vladaju svetom, oni su povlašćeni, oni imaju sva prava a mi nemamo nikakva, bićemo uskoro istrebljeni fašizmom manjinskih grupa..." itd. itsl. Nažalost, iako ima i ponekog bisera u Kalajićevim pisanjima, suština se svodi ipak na nešto uglađeniju i kvazi-finiju varijantu predrasuda i netrpeljivosti tipičnih za današnje desničare: jedina krupna razlika između Kalajića i fundamentola po nacionalističkim (ali i mejnstrim) forumima je u tome što je on nosio leptir mašnu, bio malo pismeniji i pročitao nešto više mudrijaških knjiga od tipičnog "normalnog" Srbina. UZALUD!

Ja sam, eto, nazvao Kalajićeva lupetanja njihovim pravim imenom: uostalom, citati i argumenti koje sam naveo (kao i SLIKE) dovoljno govre za sebe, a da li će rezultat toga biti linč 'javnog mnenja' u Srbiji, gde je desnica sve dominantnija, ostaje da se vidi. No, ja kazah, i spasih dušu svoju!

Takashi Miike's LESSON OF THE EVIL (2012)

 *** 

 3 

             Najzad doživesmo i to čudo: novi Miikeov film koji nije dosadna prerazvučena jedva-gledljiva nebitnost (u najboljem slučaju!) nego… nešto bar 2-3 nijanse više od toga! Uz malo popustljivosti ovo se čak može nazvati solidnim, sasvim gledljivim filmom; i mada nije baš povratak u punu formu iz zlatne dekade (1995-2005), barem je krupan korak u pravcu podsećanja na Miikea koga smo voleli i u kome smo (nekad davno) uživali!

            Žanrovski je ovo teško odrediti: triler, drama, tinejdžerski film, horor… pri čemu se horor grana u pravcu psiho-trilera, pa onda splatera, pa čak i (dvosmislene) fantastike. Jednom rečju: film Takašija Miikea. Nije to sve skladno smućkano, niti ima mnogo smisla kad se promisli, ali ovo nije ni pravljeno za razmišljanje (ako želite hranu za mozak kod Miikea, bolje opet gledajte AUDITION, IZO ili BIG BANG LOVE).

            LESSON OF THE EVIL je džekil-hajdovski spoj drame i eksploatacije baš kao što je i njegov glavni junak (profesor u srednjoj školi) džekil-hajdovski uglađeni s jedne strane plejboj a s druge nemilosrdni psihopata i serijski ubica. Ima tu i nekih nagoveštaja satire (na školski sistem uopšte, na "ovu današnju mladež", na jaz između generacija itsl), ali i oni su poludupasti, ni tamo ni ovamo, kao i većina drugog u ovom filmu. 

Da, đaci varaju na ispitima, koristeći mobilne; da, profesori seksualno iskorišćavaju studentkinje (dok se studenti dobrovoljno bacaju u zagrljaj gej profesora); da, "postoji čitav jedan svet tamo napolju za koji mi ne znamo", kako kaže diša u jednoj sceni. I, šta s tim? Šta je lek? 

Strategija Radovana III: "da pobijem govna i gotova stvar"? Kao bivši (a možda i budući) radnik u visokom obrazovanju, imam određenu simpatiju prema ovom sentimentu, upućenom i prema studentima i prema profesorima…

…ali teško da je psihopatska orgija streljanja svega živog iz dvocevke kojom kulminira ovaj film nekakvo rešenje, ili statement, ili bilo šta više od krvavog spektakla koji je Miike očito odradio sa robzombijevskim guštom i žestinom (i sa već dovoljno puta dokazanom tehničkom perfekcijom). Uprkos relativnoj zabavnosti tolikog krvopljusa za gledanje, sve to visi o vrlo tankom koncu, i dramaturški i idejno.

Prosto, čak i za jednog psihopatu, odluka našeg psiho-profe da krene u masovni pokolj više desetina učenika dolazi suviše naglo i nemotivisano, niotkuda, nedovoljno pripremljeno; da bi neko ovakav, ko se od svoje 14-te probija kroz život lukavo ubijajući i uspešno izbegavajući krivicu i posledice svih tih zlodela, odjednom krenuo u ovoliki samoubilački rizik, morao bi da ima jači i bolji povod, kao i nešto ubedljiviji plan za vađenje. 

Šta, japanske škole nemaju video-nadzor u sebi i oko sebe? Šta, japanske škole su smeštene na pustim ledinama oko kojih nema žive duše koja bi mogla da čuje glasnu (u filmu čak i preglasnu, skoro topovsku) višestruku paljbu i uzbuni vlasti? Šta, japanskoj policiji treba 15-20 minuta da dođe do škole jednom kad, jedva nekako, učenici uspeju da je pozovu upomoć?

Jedan od većih problema ove LEKCIJE jeste što deluje izvađeno iz konteksta, a previše gradiva i likova nabijeno je na tom prostoru, što otežava praćenje i involviranost jer (kao i obično kod Miikea) tome svemu nedostaje FOKUS. Previše podzapleta, previše sličnoizgledajućih "likova" (od kojih je svaki jedva prisutan kao skica), a onda, odjednom, u poslednjoj trećini ionako predugog i skoro besciljnog filma, skoro ništa od toga ne bude bitno.

Dvocevka nemilosrdno zbriše i podzaplete i "likove", bez razlike, bez izuzetka, a malo tih odnosa i karakternih crta zapravo zaigra u zapletu. Sve što je tu mukotrpno "zaplitano" tokom 2/3 filma, okonča se u finalnoj trećini bez pravog pay-offa – i bez saspensa.

Kako drastična razlika u odnosu na remek-delo modernog (ne samo japanskog) filma, BATTLE ROYALE, s kojim neki površni kritičari i gledaoci porede THE EVIL: labudova pesma Kindžija Fukasakua uspeva sve ono što Miike ovde (uglavnom) NE uspeva: da integriše mnogo likova i složenih odnosa na dramski i dramatičan način tako da se nešto smisleno izrodi iz njihove interakcije, da se u prividnom haosu izdvoje epizode narativno i idejno smislene, 

...da se iz mora sličnih faca izdignu LIKOVI, da se stvori emotivna veza (nešto što Miikea uglavnom i ne zanima, i što od njega ne treba ni očekivati) i, rečju, da nas bude briga za njih, pa da stoga strepimo, i osetimo saspens i stravu. Da i ne govorim o tome da u BR satirična dimenzija nijednog trena nije zasenjena ili negirana spektaklom, nego je sve vreme čvrsto srođena sa dešavanjima, sve do genijalnog kraja.

Ovde nemamo za koga da navijamo (osim ako se neko ne pronađe u psiho-profi s dvocevkom i prepusti maštanju o tome kako s lica zemlje briše svoju školu, profesore i "drugare"), nemamo za koga da strepimo, pa je stoga i pitanje "who will survive and what will be left of them" niskog intenziteta, čisto akademske prirode (ako se uopšte javi), kao rezultat dokone, mlake zapitanosti a ne nokte-grizuće napetosti i uzbuđenja. 

Ko god da preživi – mi (gledaoci) gubimo, jer ti likovi su ionako samo uzajamno zamenjivi pioni na Miikeovoj tabli, i posle nekog vremena sasvim je svejedno kog piona će da zbriše na patos, kog će da samo obori postrance, kog će da zgazi a kog da polomi – ili poštedi.

Glavni lik je takođe frustrirajuće poludupast: s jedne strane, zabavan je kao svaka uglađena zlica koja papetmasterski manipuliše sitnije grehove profesora i studenata za svoju zabavu i korist. S druge, to je psihološka nula, tek još jedna japanska varijacija na Majkla Majersa: naprosto, rođen Zao. Jedino je neshvatljivo zašto je čekao 14. godinu da pobije familiju, umesto da, kao MM, to uradi mnogo ranije. Valjda Japanci kasnije sazrevaju, šta li?

Prisutne su i neke homoerotske naznake vezane za ovog lika (naročito u flešbekovima tokom šegrtovanja u Americi kod jednog američkog psiha), a i kasnije ga Miike često slika gologuzog, ili lebdi nad njegovim golim torzom, ali ostaje nejasno da li se tu krije neka znakovitost (zašto je psiho baš gej profesoru, od svih u školi, hteo da pripiše masakr?) ili je samo još jedan slučaj Miikeove poslovične homofilije.

Dvosmisleno-fantastične implikacije – sa transplantacijom nordijskog boga Odina u japansko okruženje! – deluju usiljeno i proizvoljno, i mada zezanje sa Miikeu dragim gavranima ima svojih vizuelnih draži, u krajnjoj instanci služi samo za WTF twist (or is it?) koji, takođe, nema mnogo smisla niti veze sa prethodećim filmom. Osim ako nam mnogo toga važnog uopšte nije ni bilo rečeno/pokazano?

LESSON OF THE EVIL je adaptacija romana (izveo je Miike lično, po prvi put u životu!); ne znam koliko je toga razvijeno i pojašnjeno u predlošku, ali izgleda da poprilično jeste, jer u Japanu postoji i TV-serijica u 4 dela, neka vrsta prikvela ovom filmu; možda u spoju s tim sve ovo deluje malo smislenije, ali film posmatran kao zasebno delo naprosto deluje previše natrpano i proizvoljno.

Krajnji utisak je otprilike kao da je neko uzeo seriju od 10 epizoda, pa onda izvadio epizode 5-8 i od njih izmontirao zbrzano-natrpan film kome fali i početak i kraj, a sredina zahteva skoro nadljudsku pažnju i pamćenje – što, opet, ne bi bilo toliko loše da sav taj napor nije uglavnom uzaludan.

Ako sve ovo zvuči suviše strogo (naročito u kontekstu ocene: čista trojka), to je samo zato što najveći zaslužuju najstrože! Uz sve moje ograde i upozorenja gore izrečene, LESSON OF THE EVIL ipak ostaje film više nego vredan najmanje dva gledanja. Njegovi kvaliteti su nezanemarljivi:

Zabavan lik (dobro odglumljen), dinamičan tok, bogata vizuelnost puna raj-za-oči prizora, zločesta intonacija, wicked crni humor, nadrealni i iracionalni prizori, žestok pokolj i obilje inovativno prolivene krvi… Ništa za antologiju, ali sasvim OK način da provedete 140 minuta, pod uslovom da vam prijaju navedeni kvaliteti a ne smetaju previše gorenavedeni problemi.

Najočekivaniji NE-HOROR filmovi 2013.

            Prošlo je skoro pola godine, a ja još nisam okačio listu najočekivanijih NE-HORORA! Vreme je (bolje ikad nego nikad) da najzad predstavim svoj lični izbor novih nehororičnih naslova koje ću jedva dočekati da pogledam u ovoj ili narednoj godini. Neki od dolenavedenih su gotovi i već su imali premijere na raznim festivalima; neki su u postprodukciji, a par njih tek treba da počne snimanje. Poređao sam ih po redosledu moje nestrpljivosti, od filmova od kojih najviše očekujem pa prema onima koji verovatno neće biti remek-dela, ali ih, po svemu sudeći, ipak obavezno vredi pogledati. Ujedno podsećam da sam nailazeće HORORE na blogu već najavio u 4 nastavka, pa kome je to promaklo, može da potraži... 

            Za razliku od njih, NEHORORE ću obraditi u dva dela: u današnjem izboru nalaze se filmovi poznatih reditelja, na poznate teme, poznatih i atraktivnih naslova. U drugom delu predstaviću nešto opskurnije filmove za koje verovatno niste čuli osim ako pomno ne pratite izveštaje sa svetskih filmskih festivala.

 

UPCUMMING NONHORROR FLIX, pt.1

Nymphomaniac - Lars von Trier

            A self-diagnosed nymphomaniac recounts her erotic experiences to the man who saved her after a beating. With: Charlotte Gainsbourg, Stellan Skarsgård, Shia LaBeouf, Christian Slater, Jamie Bell, Uma Thurman, Willem Dafoe...

        **** Tri sata fon Trira o ženama i sexu: explicitno, bezobrazno, mračno, mizantropsko, provokativno...

Only God Forgives - Nicolas Winding Refn

Nicolas Winding Refn returning to the screen with Ryan Gosling in ONLY GOD FORGIVES a crime movie set in Thailand and that Thai-boxing is involved.

**** Nadam se da ovaj nastavak neshvatljive fetišizacije Rajana Goslinga neće biti mlitavi ćorak kao precenjeni DRIVE nego povratak Refna u formu; kritike su podeljene, ima šanse da pukne, a možda je samo (opet!) neshvaćen, kao BRONSON i VALHALLA RISING. Videćemo već 14. juna kad zaigra u našim bioskopima, tj. na reviji filmova (Bg, NS, Niš).

The Dance of Reality - Alejandro Jodorowsky 

Life goes by like a dream — and sometimes a nightmare — in “The Dance of Reality,” an “imaginary autobiography” by legendary cult filmmaker (and self-proclaimed “psychomagician”) Alejandro Jodorowsky that marks the octogenarian Chilean helmer’s first feature in the 23 years since the barely released job-for-hire “The Rainbow Thief.” As purely personal a film as Jodorowsky has ever made, “Dance” features no shortage of the bizarro imagery and willful atonalities that have long been his stock-in-trade, but it all seems to stem from a more sincere, coherent place this time than in the flamboyant head movies (“El Topo,” “The Holy Mountain”) that made him a star of the 1970s midnight movie scene. By turns playful, tragic and surprisingly light on its feet, this welcome comeback — “rebirth” might be more in keeping with pic’s own spirit — should keep its maker fully booked on the fest circuit, with arthouse theatrical play also likely in key territories.

**** Snimljen na videu, s budžetom za šaku kikirikija, ovaj film teško da će moći da se meri sa Jodovim pravim bioskopskim ekstravagancijama – ali moguće je da je stari čarobnjak uspeo i štapom i kanapom da proizvede magiju! Ipak, spremite se za siroviju vizuelnost i jeftine cgi efekte.

Jodorowsky’s Dune

Founded on the iffy premise, raised here by Nicolas Winding Refn, that the combination of a cult book plus a cult director would have equaled a bigger-than-“Star Wars” worldwide sci-fi sensation, “Jodorowsky’s Dune” indulges one of film history’s more entertaining “what if” stories. Before David Lynch spectacularly botched a bigscreen adaptation of Frank Herbert’s “Dune,” Alejandro Jodorowsky, cinema’s shaman of psychedelia, had a spectacular go at the job. Nearly 40 years later, first-time director Frank Pavich attempts to re-create that vision (in our imaginations, at least). Expect fanboys to flip and minds to be blown over the highly entertaining result.

**** Fascinantna priča o masterpisu kome nije bilo suđeno da se desi.

Gravity - Alfonso Cuarón

Alfonso Cuarón's return to the science fiction genre with GRAVITY, a real-time thriller starring Sandra Bullock and George Clooney, stranded in the blackness of space after their shuttle is destroyed.  As they slowly run out of air and hope, only a desperate maneuver can save them.

**** CHILDREN OF MEN je od mene imao (5-). Stoga, ovu Kuaronovu sf-dramu jedva čekam!

Oldboy

Spike Lee adapting a Korean movie in his remake of OLDBOY.

*** Ne volim Spajka, ne volim (današnje) rimejke, ali volim OLDBOJA. Zaintrigiran sam na šta će ovo da liči i proveriću to prvom prilikom. Džoš Brolin u glavnoj ulozi.

Elysium

Neill Blomkamp's socio-political science fiction.

In the year 2154, the very wealthy live on Elysium – a Stanford torus space habitat in Earth orbit – while the rest live on an overpopulated, ruined Earth. The people of Earth are desperate to escape the planet’s crime and poverty, and they critically need the state-of-the-art medical care available on Elysium – but some in Elysium will stop at nothing to enforce anti-immigration laws and preserve their citizens’ luxurious and carefree lifestyle. The only one with the chance to bring equality to these worlds is 36-year-old Max De Costa (Matt Damon), an ordinary man in desperate need to get to Elysium. With his life hanging in the balance, he reluctantly takes on a dangerous mission – one that pits him against Elysium’s Secretary Delacourt (Jodie Foster) and her hard-line forces.

*** Za razliku od ostatka čovečanstva, nisam se primio na hajp DISTRICT 9, ali priznajem da je taj reditelj dovoljno intrigantan i da pokušava zanimljive, drugačije stvari (thinking man's SF?!), pa ću tako i ovo rado overiti.

Penance - Kiyoshi Kurosawa

Master mindfucker Kiyoshi Kurosawa is back with PENANCE, a four-hour episodic bit of craziness about a long-grieving mother visiting the schoolgirl chums of her murdered daughter, who may or may not have grown up to be emotional wrecks after witnessing the murder and not being able to help catch the killer.

*** Ovo je već sada gledljivo, ali na naporan način (online streaming): očekujem da uskoro postane dostupan na humaniji način, u boljoj rezoluciji.

Blind Detective

A serial-killer thriller wrapped in an unruly slapstick comedy with generous servings of food porn, “Blind Detective” is a deranged and delirious smorgasbord of a movie. Even devotees of Hong Kong genre master Johnnie To and his frequent collaborator, producer/co-writer Wai Ka-fai, may not be entirely sure what to make of this unusually demented romp, a madcap mystery-romance that sustains a light, bouncy tone and a decent hit-to-miss laff ratio even in scenes involving strangulation, dismemberment and cannibalism.

*** Šta reći, šta dodati? Gledaće se ovo ludilo!

Snowpiercer

Bong Joon-ho's upcoming post-apocalyptic sci-fi thriller Snowpiercer gives us our first look at some footage from the film.The movie is based on the French graphic novel Le Transperceneige. The cast also includes Tilda Swinton, John Hurt, Jamie Bell, Ewan Bremner, Ed Harris... Snowpiercer is set in a future where, after a failed experiment to stop global warming, an Ice Age kills off all life on the planet except for the inhabitants of the Snowpiercer, a train that travels around the globe and is powered by a sacred perpetual-motion engine. A class system evolves on the train but a revolution brews.

*** Obećava vizuelnu raskoš, ako ništa drugo.

World's End - Edgar Wright 

The third and final film in Edgar Wright's unofficial "Blood and Ice Cream Trilogy." Simon Pegg and Nick Frost are back, along with other alumni of the trilogy, including the wonderful Martin Freeman and Paddy Considine. Rumor has it this one will lean toward sci-fi (as Shaun of the Dead covered horror, and Hot Fuzz was action).

*** Ovo je poslednja prilika koju dajem Rajtu i njegovim zvezdama da me ubede da nisu HOT FIZZLE, jer posle SHAUNA im je ama baš sve što su radili zajedno ili odvojeno bilo izrazito mediokritetsko i kilavo.

Paradise - Hope

What started as one film project with three stories developed into the Paradise trilogy. After premieres at Cannes (Love, 2012) and Venice (Faith, 2012), the third part, Hope (2013), is debuting at the coming Berlin Festival - meaning that Ulrich Seidl has scored a unique hat-trick.

Faith, hope and love do not guarantee happiness with the melancholy Austrian, who makes features and documentaries in more or less the same style, focusing on long, static shots of sombre, symmetrically shot spaces. Seidl’s subject is, as always, shocking. In Paradise: Faith, the Christian faith of an Austrian fundamentalist (regular Seidl heroine Maria Hofstätter), who sells statues of the Virgin Mary door to door, chastises herself and also professes her love of Jesus in a sexual way, clashes increasingly violently with the reactionary worldview of her Islamic, tyrannical and wheelchair-bound Egyptian husband. This earned the film the Special Jury Prize in Venice.

*** Drugi deo ove trilogije mi je bio u top-10 prošle godine, pa bi to lako moglo da zadesi i treći deo.

Dark Blood - George Sluizer

 

Long-married couple Buffy and Harry (Judy Davis and Jonathan Pryce) travel through the desert in their Bentley, hoping to rekindle their relationship with a romantic weekend. When the car breaks down in the middle of nowhere they seem doomed. But then they get help from a young hermit called Boy (River Phoenix) who happens to live there. Their savior can easily drive them back to civilization but constantly delays doing so, to Harry's increasing chagrin. Instead, the couple get lecture after lecture on how rich white people have trampled the Earth and the local Native Americans. Worse, Boy has built a big shelter to await "the end of the world" and sees a future there for himself together with Buffy... Dark Blood is a movie that will stay with you; not only because of the extreme situation surrounding the film, but because it is an exceptionally visualized film, well produced with a captivating story.

*** Kada je snimljeno 80% ovog filma, daleke 1993. godine, River Feniks je umro; ovo je izmontiran postojeći materijal – najbliže što je uopšte fizički moguće zamišljenoj i planiranoj verziji (uz pomoć premošćavanja kroz fotografije i naraciju gde nedostaju scene).

Venus in Fur - Roman Polanski

As with his earlier “Carnage” and “Death and the Maiden,” “Venus in Fur” finds Roman Polanski transferring a New York stage hit to the screen with maximum fidelity and facility, and a minimum of fuss. Primarily a vehicle for Mrs. Polanski, Emmanuelle Seigner, who engulfs the screen with a juicy comic performance that does full justice to a demanding role, this playful and literate rumination on the fine line between passion and perversity, pleasure and pain, life and art should draw the attention of discerning highbrow auds.

Mathieu Amalric stars as the writer, Thomas, who is coming to the end of a long and unproductive day of auditions when one last candidate (Seigner) blows in from the rain. Her name is Vanda, she claims, just like the character, though from her head-to-toe leather couture, studded dog collar and guttural accent, she neither looks nor sounds the part of an upper-crust 19th-century dominatrix. Oddly, Vanda’s name doesn’t even appear on the day’s call sheet, though she insists her agent told her to come. At first, Thomas doth protest, but the tenacious Vanda persists, and finally he agrees to let her read...

*** Polanski u ovom veku nije snimio ništa za antologiju, ali nije se ni jezivo brukao (za razliku od nekih drugi starih kajli) svojim okej-ali-zaboravljivim novijim delima. Sa kreditom koji je zaradio u 20. veku, zaslužio je da ga ispratimo do kraja, a ovaj konkretni zaplet čak i zvuči umereno obećavajuće.

Only Lovers Left Alive

A vampire movie by Jim Jarmusch! He tweaks the genre slightly in “Only Lovers Left Alive” to fit his own laid-back vibe, turning in a sweet but slight love story about world-weary hipster bloodsuckers. Tilda Swinton and Tom Hiddleston have empathic chemistry as the leads, and the pic (acquired by Sony Classics at Cannes) is a smidge more commercial than Jarmusch’s meandering previous effort, “The Limits of Control.” But it still feels like an in-joke intended only for select acolytes.

*** Džarmuša ne mogu da smislim, mada je to više zbog iritacije koju mi prouzročuju njegovi obožavaoci a manje zbog samih filmova (koje sam, do sada, uglavnom izbegavao; istina, DEAD MAN od mene ima jaku trojku). Ipak, kad je već napravio vampirski film, skinuću mu embargo i overiti da vidim o čemu se tu radi.

            Za kraj, dva sasvim izvesno zabavna dokumentarca:

The Pervert's Guide to Ideology 

Žižek returns for another round of analyzing film clips while making your head simultaneously spin and hurt with THE PERVERT'S GUIDE TO IDEOLOGY.

A Liar's Autobiography

Leave it to Graham Chapman, Monty Python's most subversive member, to narrate his own animated pseudo-biodoc, A LIAR'S AUTOBIOGRAPHY, decades after his death.

--- U idućem nastavku: opskurni, slabo-izvikani, nepoznati a potencijalno VREDNI naslovi! ---

Barouz: KUDA IDU DIVLJI MOMCI

             Na današnji dan Vilijam Barouz niti je rođen, niti je umro. To je sjajan povod da baš sada široj javnosti obznanim jedan blast from the past – impresionistički mladalački nekrolog koji sam napisao povodom Barouzove smrti, takoreći u afektu, tog leta 1997. godine. Ovaj tekst – zapravo, kolaž citata (mada ne baš cut-up, nego niz pažljivo odabranih i raspoređenih odlomaka) povezan mojim vezivnim tkivom, napisao sam za fanzin EMITOR. Skroz sam zaboravio da sam to pisao i da je to objavljeno; uostalom, bilo je to pre nego što sam imao svoj kompjuter, zato ga nisam ni imao u e-arhivi. I tako je to čamilo u tmuši moga sjećanja sve do pre neki dan, kad slučajno naiđoh na primerak tog broja. Pošto u vreme izlaska tog fanzina ovaj tekst teško da je pročitalo više od par tuceta ljudi (at best!), evo ga sada ekskluzivno na ovom blogu, gde će ga najzad pročitati malo više sveta...

            PS: Besplatna reklama-obaveštenje: u prodaji je od nedavno još jedna polu-Barouzova knjiga na srpskom; izdalo Rende.

A NILSKI KONJI SU SE SKUVALI U SVOJIM BAZENIMA - Vilijam Barouz i Džek Keruak

A nilski konji su se skuvali u svojim bazenima  je zajednički roman Vilijama Barouza i Džeka Keruaka napisan 1945 godine, deset godina pre nego što su obojica autora postali poznati kao vodeće figure beat generacije i sve do 2008 godine nije objavljen. Knjiga se sastoji od naizmenično pisanih poglavlja ova dva pisca, Barouza kao Vilijama Denisona i Keruaka kao Majk Rajka. Roman opisuje istiniti dogadjaj, ubistvo Dejvida Kamemera, koga je u pijanoj tuči, u navodnoj samoodbrani, ubio Lisjen Kar. Kar je priznao ubistvo Barouzu i Keruaku koji ga nisu prijavili i zbog toga su osudjeni kao saučesnici u prikrivanju zločina, kada se Kar  kasnije predao policiji. Keruak je odslužio deo kazne a Barouza je od zatvora spasila porodica...

Cijena? Prava sitnica! Samo 1500 din!

A sad, ono glavno!

KUDA IDU DIVLJI MOMCI

(c) Dejan Ognjanović

"U početku beše reč, i reč beše teško sranje."

(V. Barouz: KARTA KOJA JE EKSPLODIRALA)

Stari Bil više nije u ovom lošem tripu koji zovemo životom.

Čovek koji je napisao GOLI RUČAK – uz Kafkin ZAMAK najveću knjigu ovog veka – čovek koji nikome i ničemu nikada nije pripadao, sem drogi (delimično) i pisanju (potpuno) – čovek koji je ovladao svojom zavisnošću i video šta je "na vrhu viljuške", šta čini zalogaj koji opsednuti, slepi i zavedeni poslušno gutaju iz dana u dan kroz celu (ne)ljudsku istoriju – vizionar i ultimativni otpadnik: 

"Obični otpadnici krše od čoveka stvorene zakone. Zakoni protiv krađe i ubistva krše se svake sekunde. Prirodni zakon se krši samo jednom. Za običnog kriminalca, kršenje zakona je sredstvo ka nekom cilju: sticanje para, uklanjanje izvora opasnosti ill gnjavaže. Za PO (Prirodnog Odmetnika) kršenje prirodnog zakona je samo sebi cilj: kraj tog zakona."

(V. Barouz: ZAPADNE ZEMLJE)

 

Hasan I Sabah, Starac sa Planine, osnivač reda Asasina (hašašina) za Barouza je arhetipska figura Kontrole: veštački rajevi u zamenu za iznuđene zločine. Njegovu maksimu "Ništa nije stvarno – sve je dozvoljeno" Barouz je uzeo za svoj moto. U svetu Maje (budistički koncept iluzije) granice su veštačke, zakoni su iluzorni. "Onaj koji se uopšte usudi, mora se usuditi na sve" (ZAPADNE ZEMLJE). I stvarno: narkoman, homoseksualac, ubica (iz nehata), pa još i pisac – malo je "grehova" koje Barouz nije probao.

"Prestao sam da budem pisac, zar ne, da bih postao hroničar. Položio sam svoju kožu na sto, pošto, ne zaboravite jednu stvar, veliko nadahnuće je smrt. Ako ne položite svoju kožu na sto, ništa nemate. Treba platiti! Ono što se radi besplatno jeste promašaj, čak i više od promašaja..." (Luj Ferdinand Selin)

Ove reči komotno je, od prve do poslednje, mogao i sam Barouz da izgovori. Pisac. Hroničar koji beleži "ono što mi je u čulima u trenutku pisanja... Ja sam sprava za beleženje... Ja se ne usuđujem da namećem "priču", "zaplet", "kon-tinuitet"..." (GOLI RUČAK) Jer reč je, ne zaboravimo, teško sranje. To je tuđinska laž, mamac Operatora i Kontrolora pomoću koje postajemo opsednuti jer nam je nametnuta tuđa, unapred kreirana percepcija. A ne postoji druga stvarnost sem one koju mozak stvara: zato, nemojmo ga hraniti lažima. "Izbriši reč", Barouzov je poklič. Oduzmi oružje Kontroloru. Na svaki način, po svaku cenu. "Bolje bez obrasca (kalupa) nego s tuđinskim obrascem."

"Ono što me interesuje, kao i sve ostale koji uzimaju drogu, jeste menjanje svesti. Ta izmenjena svest je, naravno, piščevo skladište ideja. Da je moja svest bila konvencionalna, siguran sam da moje knjige nikog ne bi interesovale." (V. Barouz)

Naravno, Barouz je svestan da droga nije nikakvo benevolentno sredstvo: on, kao pravi Otpadnik, svesno polaže kožu na sto i kontrolisano unosi Smrt u sebe – vakciniše se Njom u malim dozama, kako bi organizam proizveo anti-tela i učinio se imunim. On beleži njeno dejstvo svojim nervima i krvi, pišući tom istom krvlju. 

"Ako želite, shvatite ovaj način izražavanja kao metaforičko preterivanje, ali moram reći da mi se droge, ti razdražujući otrovi, ne čine samo jednim od najstrašnijih i najpouzdanijih sredstava kojima raspolaže Duh Tmine za vrbovanje i potčinjavanje kukavnog ljudskog roda, već čak jednim od njegovih najsavršenijih ovaploćenja." (Šarl Bodler, VEŠTAČKI RAJEVI)

Barouz to zna. I zato ne dozvoljava da završi kao zombifikovana ruina izjedena narkotikom: on preuzima kontrolu nad Kontrolom. "Trebaju ti dobra muda da odjebeš naviku", kaže on u GOLOM RUČKU. Naravno. On ih je imao.

"Barouz je zavisnik koji je postao onaj koji daje dijagnozu, žrtva oboljenja koja je sada posvećena analizi bolesti." (Toni Tarner: GRAD REČI)

"U vrlo doslovnom smislu, odbacivanje navike uključuje smrt ćelija zavisnih od džanka, i njihovu zamenu ćelijama kojima džank nije potreban." (V. Barouz: DŽANKI) 

Upravo Barouzova oslobođenost od svih zavisnosti i uslovljenosti čini njegovu viziju tako značajnom, prodornom i – uticajnom. Ali, kad smo već kod toga, treba razbiti famu o Barouzu kao bitničkom piscu, koju mu uglavnom oni koji nisu pažljivo čitali ni Njega ni njih uporno pripisuju. On jeste bio savremenik i prijatelj Ginzberga, Keruaka i kompanije, ali je oduvek odricao svaku pripadnost bit-pokretu – kao da je to odricanje i potrebno onome ko je zaronio u same tekstove i uverio se da su stil, i namera, i ideja, i svetonazor Barouzov svetlosnim godinama daleko od, recimo, one pred-hipijevske naivne smejurije – NA PUTU Džeka Keruaka i njemu sličnih piskarija. (U stvari, jedina zanimljiva epizoda u tom delcu je upravo ona u kojoj se opisuje boravak te bit-komune kod Starog Bila, i njegova distanca prema njima.) 

"Post-tehnološki sižei Barouzove proze, ritualna vešanja/ejakulacije i mutantni ljudi-insekti, komplikovani zapleti NOVA POLICIJE i ultra-nasilje DIVLJIH MOMAKA, džankiji u krajnjim stadijumima i užasne seksualne epidemije svakako su više u skladu sa Haosom i Anarhijom pank subkulture ili ekološko-moralnim padom osamdesetih nego sa pacifističkom utopijom hipi-ere." (Vitore Baroni) 

Kod Barouza, sofisticirana psihodelija prepliće se s naučnim i kvazinaučnim idejama, genetski inžinjering i biotehnologija sa svojim monstruoznim mutacijama, kiborzi, magvampi, latasi, vodenjaci i proizvodi visoke tehnologije, tehnološke psihijatrije i zabludele medicine doktora Benveja; Hasan I Sabah, Kastanedine, Habardove i Rajhove teorije, medijska mekluanovska retorika, konspiracije i paranoja na svim nivoima, crni humor i satira potrošačkog društva, treš i džank socio(pato)logija, demoni, paraziti i virusi svih vrsta, iz svih kultura i civilizacija i istorijskih perioda; univerzalna predatorika unutrašnjeg, spoljašnjeg i interzonskog svemira, međuplanetarne i intergalaktičke zavere, paralelni svetovi, čendlerovska poetika, lavkraftovski kosmički užasi i dekadencija, narkomanske somnambulije...

"Svaka vrsta ima svoj Glavni Virus: Izopačenu Sliku te vrste." (V. Barouz: GOLI RUČAK)

I dok dela bit-generacije lagano tonu u zaborav, svakim danom sve više gubeći vezu sa Sadašnjim (i Budućim) Trenutkom - Barouzova analiza Virusa ove civilizacije nikada nije bila aktuelnija. Kao jedan od pionira tehno-sveta i "prvi pisac kiberpanka" (po Daglasu Ruškofu, autoru knjige CYBERIA), direktno je uticaa na većinu relevantnih imena moderne kulture, od Timoti Lirija i Endi Vorhola preko Dejvida Kronenberga, Dž.G. Balarda, Klajva Barkera, Filipa Dika, Gasa Van Santa i Vilijema Gibsona, do Dejvida Bouvija, Toma Vejtsa, Alena Jurgensena (MINISTRY) i Kurta Kobejna. Kultna ličnost underground publike, njegov duh osetno lebdi nad najesencijalnijim magazinima kraja ovog veka, kavi su RAPID EYE, SEMIOTEXT(E), RE/SEARCH i MOND02000 - u kojima se, uostalom, stalno i materijalizuje. Telesna promena – mutacija – body piercing – izmenjena stanja svesti – buntovništvo – otuđenost – alternativna seksualnost – promenjena percepcija – iracionalnost – odbacivanje "vrednosti" i morala bankrotirane civilizacije – globalno selo i Internet – kiberseks – eksperimentisanje – življenje na "granici" – poigravanje sa smrću ---    sve ove moderne opsesije imaju korene i u vizijama ovog genija. 

"Tako ti ja dobijem jedan ekskluzivni odgovor na pitanja zašto za mene ne igra živa reč. Zato što se reč ne može NEPOSREDNO iskazati... Ona se možda može samo NAGOVESTITI mozaikom uporedno postavljenih stvari kao što su oni napušteni predmeti u fioci hotelske sobe, definisani poricanjem i odsutnošću..." (V. Barouz: GOLI RUČAK)

U predgovoru svog romana PEŠKO Barouz, u vezi sa nehotičnim ubistvom svoje žene (u igri Viljema Tela) priznaje: "Prisiljen sam na užasni zaključak da nikada ne bih postao pisac da nije bilo Džoanine smrti, kao i na razumevanje obima u kome me je ovaj događaj motivisao i formulisao moje pisanje. Živim sa trajnom pretnjom posedovanja i stalnom potrebom da se izbavim iz zaposednutosti, od Kontrole. Tako me je Džoanina smrt dovela u kontakt sa uljezom, Ružnim Duhom, i naterala na doživotnu borbu u kojoj nisam imao izbora do da ispišem svoj put."

Dejvid Kronenberg, jedini današnji genije Barouzovog ranga, uzeo je ovo priznjanje kao osnovu za nadahnutu i osobenu preradu Barouzovog dela u svom sjajnom filmu GOLI RUČAK (1991), gde istražuje stvaralački proces – iznutra.

"Pisac ne sme da podlegne iskušenju da izbegne pisati istinu samo zato što zna da bi ono što stvara moglo da se vrati i opseda ga. To je priroda pogodbe koju činite sa svojom pisaćom mašinom." (Dejvid Kronenberg)

Sigurno. Videti Stanje Stvari je opasno. Govoriti o tome javno – još opasnije. Pisanje je iskušavanje đavola: ritual priznavanja i, eventualno, isterivanja. U suštini, kockanje sa našim Ružnim Duhom. Ishod je neizvestan. Jedino je ogoljavanje našeg svakodnevnog obroka bitno. A šta je na vrhu viljuške? Možda ovo:  

"Do belog usijanja bukti horizont čijim se beskrajem protežu redovi golih idiota, sklupčanih starih kostiju, govana i zarđalog gvožđa. Mrtva tišina – uništeni im govorni centri – sem kada pri elektrošoku vrcaju varnice i puca oprljeno meso dok ti elektrode klize niz kičmu. Beli dim od nagorelog mesa visi u nepokretnom vazduhu. Deca bodljikavom žicom vezuju idiota za stub, pale mu vatru između nogu i u svojoj radoznalosti zverski se keze dok mu vatra liže butine. Meso mu se trza na vatri kao insekt u ropcu." /.../ 

"Koračao je po đubretu nagomilanom do neba... razasute benzinske vatre... dim lebdi crn i tvrd kao izmet, u nepokretnom vazduhu... čađavi belu opnu podnevne žege... D. L. hoda pored mene... odraz mojih bezubih desni i ćelave lobanje... meso umrljano na trulim fosforescentnim kostima, razjedanim sporim, hladnim vatrama... nosi otvorenu kantu benzina čiji ga miris obavija... prelazeći preko brda zarđalog gvožđa, srećemo grupu Domorodaca... bezizražajna dvodimenzionalna lica riba- strvoždera...

Polij ih benzinom i zapali..."

(GOLI RUČAK) 

I najzad, ako je uopšte potrebna neka vrsta naravoučenija, ili epitafa, koji bi sumirao jedinstveni život ovog čoveka, sam Barouz ga je napisao u svom romanu ZAPADNE ZEMLJE: 

"Vrlo je opasno živeti, prijatelju moj, i retki su oni koji to prežive. A ne preživljava se izbegavajući opasnost, kad imamo čitav univerzum da pobedimo i apsolutno ništa da izgubimo."