u okviru akcije 'samo vi pljujte i pucajte, ja i dalje držim čas!' evo trećeg i, nadam se, finalnog dela obdukcije romana SENA NAŠE ŽELJKE.
prethodna dva dela ove epopeje kakvu do sada još nije dobilo maltene nijedno novije delo nekog pisca fantastike izazvala su veliku pažnju naše žanrovske jadnosti, kao i pitanja tipa: čemu sve ovo, da li je ovaj roman baš toliko vredan i značajan da se analizira u sitna crevca, zar nema čitanijih i izvikanijih, ili pak gorih i masakra zaslužnijih od njega, i tome slično.
moraću da nacrtam:
da, postoje izvikaniji 'bestseleri' od ovoga ovde koji se čak, kako čujem, i ne kupuje nešto preterano, pa stoga nije svojom masovnošću i sveprisutnošću nametnuo ovoliko seciranje i sekiranje.
da, postoje mnogo gori romani od ovoga (zapravo, jedan od njih sam nedavno počeo da čitam: baš jezivi amaterizam koji zaslužuje šamare i autoru, i lektoru, i urednici, i izdavačima) koji, stoga, zaslužuju da se surovije prikolju od ovoga. itd.
međutoa! darko je, donekle, imao tu nesreću da njegov roman prvi pročitam nakon što sam stavio tačku na svoj doktorat. nakon godine i po dana posvećene intenzivnom iščitavanju nekih od najvećih horor klasika kao i kritičkih studija o njima, i o hororu uopšte, tokom kog vremena sam uglavnom uspešno izbegavao da čitam bilo šta što nije direktno vezano s tim radom, dakle nakon tolikog vremena uronjenosti u ono najbolje i najpametnije od horora i o hororu napisano tokom prethodnih 250 godina, darko je imao nesreću da mi naleti kao prvi roman pročitan posle svega toga.
pored toga, ne samo što je ovim tajmingom kontrast bio pojačan, nego mi je ponovno čitanje jednog domaćeg horor romana posle dužeg vremena, sa nove distance, još jasnije razotkrilo muke, probleme i nevolje domaćeg žanrovskog pisanja uopšte, a horora naročito. drugim rečima, darkov roman je, OPET – baš kao i u slučaju njegove ovde već secirane priče – poslužio kao PRIMER, kao egzemplar nekih od najčešćih nedostataka koji me nerviraju kod domaćih pisaca, a kojima svakako nemam nameru da se bavim svaki put kad na njih naiđem, bar ne ovoliko detaljno i uvek stalno iznova. SENKA NAŠE ŽELJE se tako namestila da bude priklana za primer, kako bih u narednim rivjuima drugih knjiga mogao da budem ekonomičniji, i da kažem, npr: 'sećate se onih darkovih dinosaurusa potopljenih u mleko i viljušaka poput orgulja u kuhinjskoj crkvi? e, ovo je mnogo gore!'
darkov roman prati još par nesrećnih okolnosti: baš za njega sam se prvog uhvatio (iako mi stoji kraj kreveta poveća gomilica domaćih romana i zbirki priča iz proteklih par godina) samo zato što sam od njega najviše očekivao, pa je i zato razočarenje bilo veće. pored toga, tema i kostur zapleta njegovog romana actually zvuče zanimljivo i za moj ukus intrigantno: recimo, novi roman njegovog kolege i srodnika po mnogo čemu, otoa oltvanjija, najverovatnije i neću da čitam, jer mi ama baš nimalo ne obećava dopadanje (štaviše, tek treba da se nateram da uđem u njegove manje i komotnije CRNE CIPELE, koje sam nekada davno ostavio posle 10ak stranica) a da i ne govorim o nepojmljivom trešu iz tvorevine kakva je npr. OSTRVO PROKLETIH, kakva bi sasvim izvesno ponudila stotine smehotresnih rečenica i pasaža za analizu, te primera neveštog pripovedanja i otrcanih fraza – ali ja naprosto nemam vremena za bacanje na takav treš, tako da će taj drek od mene ostati nezaklan ne zato što to ne zaslužuje nego samo zato što imam mnogo boljih knjiga u planu za čitanje od – toga.
dakle, darko je taman toliko dobar da vredi čitanja, a taman toliko egzemplarno loš da zaslužuje da se o tome kaže koja, tim pre što, ako to ne učinim ja, nema ko drugi, pošto problemi te knjige – izvan škripećih rečenica koje sam citirao – nisu toliko blatantno očigledni iz aviona kao u slučaju, npr. onog romana naumljenog za dženu džejmson i reditelje ZONE MRTVIH. da nacrtam: svaki pismeniji srednjoškolac moći će da pokaže šta i zašto ne valja u OSTRVU PROKLETIH. no, darkov roman sadrži i probleme koji zahtevaju kvalifikovanijeg, stručnijeg i inteligentnijeg čitaoca, pa prema tome, dabogme.
i toliko od 'pravdanja'.
a sad, nakon što sam u prvom delu govorio o stilskim rogobatnostima, a u drugom o rupama u zapletu, karakterizaciji, motivaciji i sličnome, da se najzad bacim u onu rocket science u koju domaći žanrovski prikazivači vrlo retko uopšte prodru, ili ako to učine, zadovolje se sa par ovlašnih, apstraktnih opaski za koje moramo da im verujemo na reč. govorim, naravno, o idejnosti romana. iliti – šta je pisac hteo da nam kaže? čemu sve ovo? zašto su ova dešavanja i zaplet baš ovako organizovani, s kojim smislom i značenjem se dešava to što se dešava, šta nam sve to kazuje, koja je simbolika iza svega, ima li ikakve poente u ovome?
i nemojte mi samo reći, parafrazirajući džona forda: 'da je darko nešto hteo da nam poruči, poruku bi nam poslao preko pošte – ili svog sajta!' ta fordova opaska (o poni expresu) simpatična je žaoka matorog džangrizala (videti moj rivju dokumentarca u kome pomera guzicu petru bogdanoviću, koji pokušava da mu 'analizira' opus) koje je notorno odbijalo da govori o svojim filmovima, ali to ne znači da u njima nema ničega, nikakvog značenja niti ideja. ili možda neko misli da je darkov zaplet strukturisan po principima homera simpsona ('a bunch of stuff that happened')? ili po strategiji koju neki simpatično nazivaju 'one damn thing after another'?
ne bih rekao. postoji određeni smisao u tome šta se i kako zbiva ovde, postoje lajtmotivi, simbolika, ideje, poruke itsl, i sad ću morati da se osvrnem i na taj, najosetljiviji aspekt ne samo darkovog romana, nego srpske žanrovske proze uopšte – tragično nedomišljene, površne, pa čak i idejno reakcionarne, konzervativne, infantilne i zatupaste.
koja je, zapravo, tema ovog romana?
već naslov nam ukazuje na nju: ŽELJA – tačnije, želja da se čovek posveti imaginaciji, avanturi, putovanju, bekstvu iz čamotinje i malograđanštine – i njena SENKA (aha, znači ima i neka senka tu, nije sve baš bajno i sjajno). jasnije rečeno, pisac sugeriše da naše legitimne želje za slobodom, promenom, preobražajem – imaju i nekakvo naličje. i sad će on da nam pokaže koje je i kakvo to naličje. da vidimo.
čamotinja pančeva dobro je prikazana. možda i previše dobro. životi svedeni na dajdžest verzije sapunskih opera, takođe.
gde je izlaz?
bekstvo: za strica gošu, to je bukvalno, fizičko bekstvo u daleke zemlje i neviđena prostranstva.
za bratanca mu, dija, to je idolatrija strica goše, i njegovih avantura, razglednica sa egzotičnih mesta itsl. što sve ukazuje da i naš di mašta o sličnom bekstvu iz grada poznatog po toxičnim materijalima.
i sve bi to bilo lepo i krasno, da samo ta egzotična bajoslovlja nisu toliko FEJK, i da nisu prožeta onim što sam u jednom ranijem nastavku najavio kao pop-kultur-rasizam.
u pitanju je kultur-rasizam 'inspirisan' pop-kulturom; drugim rečima, daleke lokacije su spoj toga kako mali đokica zamišlja džungle i havaje, i onoga što je mali đokica o njima video u stripovima, tv-serijama i b-filmovima. očekujete vizije različitosti, očekujete nešto novo, neviđeno u tom čudesnom svetu avanture, magije, egzotike, nečeg sasvim dalekog i tuđeg?
prc.
"... u glavi su mi sve vreme bili Džoni Vajsmiler koji čuva svoju Džejn, Harison Ford koji traga za izgubljenim kovčegom, Klaus Kinski koji prevlači brod preko amazonskog mulja (sic!), Majkl Daglas koji lovi dijamant." (str. 98)
ako ste očekivali da, posle svih tih naklapanja o PRIČAMA, o avanturama, o imaginaciji itsl – zaista dobijete priču dostojnu toga, pišite propalo. dobićete fejk pop-derivat preslikan ne čak ni iz tuđih putopisa, već iz stripova i filmova onih koji na tim mestima (izuzev hercoga) nikad nisu ni bili..
po principu 'bilo kuda – srbin svuda', ova nominalna apologija avanture i egzotike prožeta je reakcionarnom, 'urbanocentričnom' idejnošću: naime, naš narator, čika goša, kaže nam povodom jednog nepalskog sela: "... ne želiš da se vratiš u Makung kada jednom vidiš čudesa grada." (str. 97) ovo je upitno samo iz jednog razloga – naime, ta 'čudesa grada' samo nekoliko stranica ranije opisana su kao pandemonijum uličnih prodavaca koji turistima uvaljuju kojekakve đinđuve i koještarije, dakle mesto potpuno lišeno bilo kakvih 'čudesa'. međutim, ako je 'grad' bio loše mesto, šta onda reći o džungli, koja isprva deluje kao 'divno mesto za odmor' (c) bugs bunny, ali ubrzo ispadne da u njoj žive nekakve gigantske ose koje se iz čista mira zalepe samo, jedino i isključivo za strikinog vodiča, ali ne i za striku (ne znamo zašto ne i za njega) – a on nam posle kaže, dijevim rečima: "Ostavio je džunglu Nepala za sobom poput ružnog sna kojeg se čovek trudi da zaboravi, ali mu to retko kad uspeva." (102)
a mogao je, isto tako, da kaže i nešto u stilu 'selo moje lepše od pariza' – jer obe njegove inozemne avanture imaju istu strukturu: 'spolja gladac, unutra jadac'! taman čiča nađe neko naizgled fino mesto, a ono ubrzo ispadnu neke džinovske ose, ili, kao na havajima, besni vulkani čija lava slučajne prolaznike pretvara u šejp-šiftere! pa ima li neki kutak na planeti izvan pančeva gde čovek može na miru da prilegne u ladovinu a da ga ne spopadne neko čudo-mudo i zagorča mu sve?!
i zato ovaj naš vrli transgresor, smoren čamotinjom provincije i industrije i familije, pod uticajem avantura koje mu je darko zamesio, dođe do neminovnog konzervativnog zaključka: 'svuda pođi, opet kući dođi'.
izem ti taj 'avanturistički' duh!
a ništa bolji nije ni 'di', njegov obožavalac i njegovih staza umalo gazilac.
na početku nam se izdaje za nekakvog momka 'različitog od drugih': nije ko onaj prozaični debeljko martin (kojeg šutne u reku kad mu dosadi), niti kao ćuza, mutavi pecaroš (koji na kraju ode s ribom!), nego želi, kao, 'nešto više', nešto drugačije. pušta zmajeve. hteo bi da leti. mašta o dedi-pilotu...
avaj, pošto mu romanopisac ne dâ da mrdne iz pančeva, taj daleki i toliko željeni svet mu dolazi doslovno na prag kuće, ama u susednu sobu – u vidu strica koji je glavom, mesom, dušom ili čime već platio svoju ŽELJU da ode odatle i vidi nešto više, drugačije.
a nakon mlake i gotovo antiklimaktične borbe sa stricem – koji strada od cigle u glavu kojom ga strefi sablasna džipsi-fufa (lejm!) – naš di dođe do zaključka da ŽELJE imaju svoju SENKU, i da ko stupi nogom izvan propisanog zabrana, ima odma ili malo kasnije da strada od kojekakvih babaroga koje vrebaju na svakom koraku, čim zađeš korak-dva dalje od atara svoga sela.
i zato, mudrost do koje 'di' dolazi jeste: jebeš avanturu, jebeš imaginaciju, putovanja, strane zemlje i strane običaje – daj mi moju kolotečinu i žabokrečinu, daj mi čamotinju da je zagrlim i ižljubim ko najrođeniju, jer bolja je SIGURNA i bezbedna dosada nego li tamo nekakve avanture (u kojima neko može i da STRADA)!
ili, rečima našeg vrlog naratora:
"Najbolje provedene ferije su one ispunjene dosadom: burni događaji uvek se ostavljaju za kasnije, za dramatičnu zimu ili plačljivo proleće. Međutim, pošto je ova godina odlučila da bude drugačija, preostalo mi je jedino da zaboravim na sve što je bilo i okrenem se onome što će doći, i u svetlu tog otkrića, shvatio sam da se gotvo radujem klupi, mirisu krede i ubuđalog sunđera, škripanju lopti u fiskulturnoj sali, Ćuzinom spokojnom licu dok drema na času. Nedostajala mi je dnevna rutina, upravo ono što sam celog života zamerao ocu. Sada kada su uzbuđenja prošla, vredelo je pokušati sa običnim stvarima i pronaći u njima čar koja mi je ranije izmicala." (199)
na početku je di hteo da izmakne 'zakonu oca' – gotovo se podsmevao malograđanštini svoje majke (svedene na kujnu i rad po kući) i oca (kuća-poso-kuća-cepanje drva), ali na kraju shvata da je zapravo baš fino da i sam postane kao svoj otac, dakle – još jedan malograđanski nikogović koji je najsrećniji da nikoga ne dira i da ga niko ne dira, da čami i smrdi u svojoj kancelariji odnosno dnevnoj sobi, da bleji u tv i da rešava ukrštene reči u novinama, i to mu je to.
mislite da preterujem?
okej, ali ako okrenete stranu 246, videćete na njoj ove reči:
"Na trenutak sam zamislio drugačiji kraj: Željku kako ostaje na kaldrmi i dolazi do daha, mene kako osluškujem tišinu sve dok mi ne dosadi uzaludna straža, strica koji nikad ne stiže, sate koji sporo prolaze i otupljuju nam čula sve dok ne postane svejedno. Tada se vraćamo kući gde zatičemo oca živog. Stajao bi u dvorištu i slagao drva na gomilu. Ili bi, skupa s majkom, rešavao ukrštene reči u kuhinji. Možda bi kunjao pred televizorom ili nešto majstorisao u podrumu. Radio bi bilo šta, samo ne bi bio mrtav." (246)
sve mi uzmi, samo nemoj moju ograničenu bezveznjačku činovničko-domaćinsku egzistenciju!
samo mi tatka ne diraj, pa makar taj nikad i nigde ne mrduo iz rodnog mesta (koje je ionako 'lepše od pariza', a kamo li od nekakvih nepalskih džungli i džinovskih osa, da te bog sakloni)!
u maniru najgoreg i najreakcionarnijeg propovedanja koje uzdiže poznato, domaće a demonizuje nepoznato, tuđe, naravoučenije ovog romana glasi, u suštini 'be careful what you wish for', odnosno da ne treba previše prilaziti toj tuđini, jer će da nas izede:
"Gorane, verovali smo da je vatra stvorena za nas. Došli smo ovde, na tuđu teritoriju, da izazivamo sudbinu i ogrejemo dušu, ali izgleda da smo je opekli. Prišli smo suviše blizu i pogledali starici pravo u oči." (228)
eto šta biva sa onima koji priđu previše blizu vatri.
istina, ima ona izreka iz hajlendera: IT'S BETTER TO BURN OUT THAN TO FADE AWAY!
ali darko tuševljaković nam ovde ipak nudi malograđansku mudrost: it's better to fade away than to burn out. i to je, otprilike, poruka koja prožima 97,8% srpske žanrovske proze, a naročito horora. naravoučenija tipa: 'deco, ne pokušavajte ovo kod kuće!' drž'te se poznatog, običnog, 'normalnog' i bežite što dalje od tuđeg i nepoznatog, jer to samo donosi nevolju.
e, kad sam shvatio šta mi darko poručuje sa stranica ove knjige – tj. koje je, tačno, njegovo plitkoumno naravoučenije – e, tu sam se zaista ne samo razočarao, nego i naljutio. to je momenat kada sam jednom kolegi, koji me je preklinjao da ipak budem nježan prema darku, poslao sledeći sms:
"ne, bojim se da ipak neću biti blag. stilske budalaštine na stranu, ali ovo je i idejno ogavno. ova tupava apologija bednog malograđanskog statusa quo navukla je na sebe the wrath of ghoul!"
sa ovakvom 'ideologijom' trpi i psihologija – naročito na kraju romana, junaci se ponašaju idiotski.
pošto su stradali i tatko i brat mu, naš di ne samo što naprasno otkriva draži kućne čamotinje i mirisa školske krede, nego shvata – da sa majkom nema o čemu da govori! "Svesni toga da jedno drugom nemamo šta da kažemo, držali smo se sopstvenih utisaka i borili sa gubitkom svako za sebe, tako da se komunikacija u prvih godinu dana svodila na davanje osnovnih uputstava za zajednički život." (260) kako to, zašto to? zašto majci nema šta da kaže?... valjda pisac nije mogao da smisli neki smisleniji i životniji način ponašanja od ovoga, baš kao što ni pre toga nije hteo niti umeo da psihološki obrazloži mukle tišine za porodičnim stolom.
isto važi i za raskid sa željkom, što je čin kome nedostaje psihološke uverljivosti. zbog čega to kroz šta su prošli nije poslužilo da ih još više SPOJI, umesto da ih razdvoji?
ne znamo.
naš glavni junak naprasno shvata da je onaj šonjavi i nikakvi pecaroš zapravo prava prilika za dojučerašnju ženu njegovog života:
"Pošto sam ih prvi put video da zajedno šetaju parkom znao sam da je to najbolji izbor, i još uvek to mislim. Ćuza je jedini iz naše zajedničke prošlosti koji je s punim pravom mogao da postane deo njene budućnosti. Martin i ja smo negde usput istrošili baterije, pokazali smo šta umemo i dokle s tim možemo da doguramo i, pravo govoreći, igra je bila suviše zahtevna, a posledice preozbiljne." (261)
koja igra? koje baterije? koje posledice? wtf?!
di se povlači iz igre, ostavlja kevu da pati kako zna i ume, ostavlja curu da joj drugi ruse kose mrsi i – počne da gaji svoju sopstvenu senku, koju je, neznano kako, 'nasledio' od ujaka.
senka njegove želje da bude nešto više od nikogovića sada mu je prikačena za stopala, a onaj što je dremao na času upeca mu žensku.
prema tome, slepački dosledno školi stivena kinga, pisac je 'agent norme', kao što 'kralj' reče u dans makabru, zastupnik ustaljenih vrednosti i nazora, konzervativan kao republikanac u trodelnom odelu na pruge iz ilinoisa – odnosno, u kontextu ovog pokušaja prenošenja AMERIKANE u srpsko okruženje, pisac je konzervativan kao neki radikal iz surdulice koji je obrnuo ćurak i postao 'naprednjak', spolja nekome možda i mazan, al unutra svakako seljački gmazan.
dakle, da sumiramo: šta smo naučili u ovom romanu?
- poštuj oca svoga da dugo poživiš na zemlji.
- majku ne moraš. pusti je nek se sama nosi sa eventualnim problemima i bolovima.
- ne poželi ništa što je tuđe – a naročito ne tuđe snove, ideje, priče.
- ne zaluđuj se mnogo željama i snovima koji prevazilaze tvoje (skromne) mogućnosti.
- sedi di si, jer ni za di si nisi.
- selo moje, lepše od pariza, a kamo li od nepala – il havaja!
- svuda pođi, opet kući dođi.
- svoja kućica, svoja slobodica.
- dome slatki dome.
- cepaj drva da održavaš telo, i rešavaj ukrštene reči da održavaš duh.
- bolje svoje govno, nego tuđa čokolada.
- čuvaj se ciganke koja zna sve padeže i govori ko učiteljica. te su najgore.
- svila je veza sa svim što je bilo i što će biti.
prema tome: "Svilen jelek, grudi bele / u bluzicu jedva stale / sinoć su mi, mala moja / na um grešne misli pale..."
odnosno: "Ništa lepše od naše seljanke / kad se sprema poći na igranke / Svilen jelek bela košuljica / rumen joj se prosipa sa lica / A ustašca zarudele trešnje / mila moja, što ne dođeš češće."
jel jasno?
darko objasnio, ghoul pojasnio.
over & out.
