Ghoul u Studenici

            Kada sam nedavno bio u Vrnjačkoj banji radi promocije knjige VIŠE OD ISTINE, i kad mi je glavni krivac za to dešavanje, Srđan, omogućio da posetim neke slikovite lokacije u bližoj i daljoj okolini, moj prvi izbor bila je spektakularna srednjovekovna tvrđava Maglič. Moj slikoviti zveštaj iz nje imate OVDE.

            E, a kad smo se nauživali tog predivnog ambijenta, shvatili smo da se nalazimo na samo 40-ak km od manastira Studenica, i nekako spontano, iako to nije bilo zacrtano na mapi kojom smo tog jutra krenuli iz V. banje, odlučili da se spustimo još malo na jug, još bliže granici sa pokrajinom Kosovo, kako bismo posetili i ovo mesto.

            Ako je to uopšte potrebno reći i eksplicirati, ja nisam religiozan, ali jesam religiozno zainteresovan u smislu donekle sličnom onome koji opisuje Đorđe Kadijević, upravo u razgovoru sa mnom, u knjizi VIŠE OD ISTINE, gde kaže:

„Ali, što se mene lično tiče, daleko sam od sklonosti prema bilo kakvoj konfesiji. Ja neću reći da sam ateista, jer ateista je zagrižen čovek koji tvrdi da zna kako Boga nema. On je podjednako smešan kao i religiozni fanatik, koji tvrdi da zna kako Boga ima. Mogu reći da sam religijski zainteresovan, ali da sam religiozan u pravom smislu reči, to nisam. Imam averziju prema konfesijama, pored ostalog i zbog svega onoga što smo zbog njih preživeli.“

Za razliku od Đorđa, ja sam nešto bliži ateizmu, ali otvoren sam za mogućnost da NEŠTO nalik „bogu“ postoji – samo što je to hipotetičko nešto, ako ga ima, sigurno radikalno različito od tzv. bogova bilo koje oficijelne konfesije, a naročito tzv. hrišćanskog boga, a bliskije Lavkraftovom Azatotu, recimo...

Stoga, nije me na ovo mesto vodio religiozni žar, niti išta slično, već pre svega moja ljubav prema svemu što je staro, a opstalo kroz vekove, i što na sebi tragove prošlosti junački i prkosno-ponosno nosi.

Crkve i manastiri, da baš nacrtam, za mene nemaju nikakvo religiozno značenje, ne vidim ih kao „kuće božje“, pa čak ni kao „sveta mesta“ (opet Kadija izbija u ovoj priči!) – vidim ih, pre svega i iznad svega kao estetske fenomene, i zanimaju me skoro isključivo iz estetskog ugla.

U tom duhu sa vama delim ove slike sa vama: kao lepe beleške sa jednog lepog mesta koje sam posetio jednog prelepog letnjeg dana u avgustu ove godine (tačnije, 18.08.).

Da budem iskren, drugačije sam ja to zamišljao, vizuelno, mnogo pompeznije – otprilike, kao Pećku patrijaršiju – ali ambijent je veoma prijatan, i to čitavo okruženje manastira a ne samo građevine i dvorište koji ga čine, i veoma mi je drago što sam i ovo mesto obišao.

Najveće razočarenje – unutrašnjost je uglavnom uništena, nema se bogzna šta videti jer su freske upropašćene delom turskim zulumom, a delom glupošću tadašnjih monaha (iz vremena I srpskog ustanka) koji su, nakon spaljivanja manastira, oštećene freske prekrečili i naslikali nove, inferiorne.

Sad je sve to u procesu restauracije koja će trajati ko zna koliko dugo: samo jedna ili dve freske mogu se videti u obnovljenom izdanju, a ostatak u vrlo tužnom i jadnom obliku.

Plus, svuda su skele i najloni. Plus, fotografisanje je zabranjeno – valjda kako posetioci ne bi uzeli „mustru“ pa kod kuće kopirali freske koje se ionako nalaze u svim udžbenicima, a ima ih i onlajn...

A budući da je zabranjeno, uspeo sam da načinim samo ovih nekoliko fotki unutra, gde su mi pažnju smesta privukli nekakvi grifoni i gulovi...

Zahvaljujem i ovom prilikom Srđani i Slobi na druženju.

Sve ovdašnje fotke načinio sam ja: (c) Dejan Ognjanović za The Cult of Ghoul Inc.

U idućem nastavku: Žiča, i još ponešto...

PS: Za slučaj da neko misli da je moja majica, sa motivom iz ISTERIVAČA ĐAVOLA, bogohulna u ovom kontekstu, podsetiću vas da se radi o jednom od najhrišćanskijih filmova ikada snimljenih, što su potvrdili i brojni biskupi i srodno sveštenstvo koji su taj horor preporučivali verničkom stadu. Prema tome, DaBogMe!

BOARDING SCHOOL (2018)

***(*)

3+

Upravo je počela nova školska godina, pa evo jednog prikladnog filma tim povodom! Vrlo zanimljiv i neobičan horor-triler o dečaku od „skoro 13 godina“ koji pati od košmara toliko jakih da svakonoćnim vrištanjem smori svoju majku i očuha pa ga ovi pošalju u nekakvu usred-šume školu za problematičnu decu.  

A tamo, družina samo takva: predebeljko, Turetov-sindromski spaz-psovač, dva bliskoistočna blizanca usvojena pa odbačena od belih roditelja (!), koketna nimfeta sa možda ubilačkim i sado-mazo (!) sklonostima i dečak u požaru izgorelog lica...

Od ukupno tri udžbenika kojima luckasti profa barata, jedna je (i najčešće otvarana) – Biblija, a na najmanje kašnjenje ili neposluh ovaj vadi prut. O, ne, očigledno je da ne radi se ovde „po Bolonji“ a vala ni po Povelji o pravima deteta. Čak i od veronauke, mnogo je. Bizarna škola, blago rečeno.

Zapravo, ŠTA ovaj bording skul zapravo jeste, kako i šta radi, čemu služi, jedna je od lepših tajni ovog filma koju je greota spojlovati. Twist, zapravo, dela na nivou metafore a ne neke pretpostavljene stvarnosti i tzv. ubedljivosti (taj doca i taj njegov modus operandi ne bi mogli da opstanu duže od nedelju-dve, maximalno, a ne, kako se ovde tvrdi, decenijama u poslu!), ali nema veze, metafora je jaka, podsticajna, duboko proživljena i promišljena i lepo realizovana.

Svašta zabavno i nekonvencionalno složeno je ovde: tu je, recimo, flešbek priča o dečakovoj babi, Jevrejki, koja je za vreme II Svetskog rata na vrlo gadan način preživela pokušaj silovanja od strane jednog naci oficira. Ona je nedavno umrla, a dečak je čudno opsednut njome – u toj meri da počne da nosi njene haljine i drugu žensku odeću.

Tako je ovo i vrlo bizarna coming of age drama, pa i coming of Jew, možda i sa coming out momentom: u jednom trenu, pred kraj, doca dečku koji se, obučen samo u haljinu, krije u ormaru bukvalno kaže: „You can come out of that closet now!“ 

Ako se ovome doda kako dečko na kraju odreaguje na nabacivanje pomenute nimfete, teško je sporiti postajanje u najmanjem transgender ako ne i homo ugla u ovoj priči. (Plus, dečaka izgorela lica, koji našem junaku bude prvo cimer a onda i najbolji drug, ispod maske zapravo igra devojčica!)

Tim pre što se dečakovo nošenje haljine i šminkanje ni u jednom trenutku ne ironizuje, ne humorizuje, ne prave se ni verbalni ni vizuelni vicevi od toga, iako se, uz koru od banane, radi o jednom od najstarijih „fazona“ ljudske vrste pa time i najsigurnijih okidača za smeh (od genijalnosti NEKI TO VOLE VRUĆE do imbecilizma ŠPIJUNA NA ŠTIKLAMA). 

Nikako se to ne dovodi u pitanje; dapače, i on sam, i oni oko njega, na kraju filma prihvataju to kao zdravo za gotovo, najnormalniju stvar na svetu, koju reditelj, sa svoje strane, maltene fetišizuje.

Svet detinje polimorfne seksualnosti prikazan je kao čistiji i lepši od sveta odraslih, koji je ovde do groteske karikiran, kako u naci-flešbekovima tako i u nakaradnjoj sadašnjosti (odnosno, film se dešava u 1990im, ali jedini smisleni razlog za to jeste kako deca ne bi imala mobilne telefone i internet, jer bi onda ovaj zaplet bio praktično nemoguć)... A u sadašnjosti je sex, u ovom filmu, izjednačen sa silovanjem i/ili krajnjom sebičnošću.

Ne znam ništa o autoru: Boaz Yakin ima obiman minuli rad koji mi je skroz nepoznat (i nezanimljiv!), ali ovaj scenario i režija nesumnjivo dolaze sa nekog intimnog mesta. Ni ležerno skockani zaplet (u opuštenih, nikud-žurećih 110 minuta trajanja), ni premisa, ni akcenat na drami a ne na jeftinim šokovima (sve do pred kraj), ni bizarnosti raznih vrsta NISU u skladu sa onim što se danas rulji prodaje kao „horor“ i teško je uopšte zamisliti ciljnu grupu za ovaj film.

Za razliku od gluposti tipa nedavnog Summer of 84 koji je najispraznija razblažena BOZA za one zaostale u razvoju, vulgarni 1980sploitation, jeftino šlepanje na to isto ali bolje urađeno u STRANGER THINGS, BOARDING SCHOOL se uopšte ne obraća ovima što otkidaju na tu šećerlemastu verziju 1980ih.

Vrlo malo zaslađenosti ima ovde – svet detinjstva prikazan je kao problematičan i senovit, često košmaran, nimalo sladak (nije nikakav spojler ako kažem da nekoliko dečjih likova u ovom filmu ne dočeka njegov kraj!), prijateljstvo je složenije, baš kao i dejting, a svet odraslih prikazan je sa tako intenzivnim gnušanjem da ja tako nešto odavno nisam video ovako dosledno i ubedljivo izvedeno.

Posebno je lepo koliko film, uprkos sveprisutnim potencijalima za melodramu, ovu izbegava konzistentnim anderstejtmentom: na svakih pet minuta ima neka prilika za gudanje violina, i reditelj ih svaki put tvrdo izbegne! Deci nije lako, deca pate, decu udaraju, deca krvare, deca umiru – ali suza nigde, tužne muzike nigde! Svaka čast!

U duhu toga je i gluma glavnog momčića: Luke Prael deluje pomalo drveno, svedeno, i u kontrastu sa drugim skorašnjim odličnim, ali vrlo napadno GLUMLJENIM likovima njegovih vršnjaka iz, recimo, THE BABYSITTER i BETTER WATCH OUT – ali u toj svojoj prividnoj bezizražajnosti, ili svedenosti, njegova gluma doprinosi hipnotičkom ugođaju celog filma, ali i njegovim bogatim konotacijama. 

Kao da je dečak preživeo neku jedva skiciranu, neiskazanu traumu pre početka filma (traumu života u TOJ porodici, svakako!) i sada tumara i baulja, bojažljivo i tiho, pa svetu PAKLA u koji je bačen, pakla dodatno intenziviranog u toj bording školi gde će morati sebe da iznova pronađe i preobrazi, doslovno kroz vatru, kao feniks.

Vrlo, vrlo nekonvencionalan film, i po ritmu i po atmosferi, sa srcem i dušom koji deluju autentičnije od 95% sličnih američkih horor filmova sa decom kao protagonistima (IT included, naravno); hell, ovo je bliže nekom laganijem Viljarongi negoli King-burgeru!

Ček da vidite kako je tretiran lik dečaka-„nakaze“ (sa izgorelim licem)! Ček da vidite ponašanje male Lolite (vrlo zanimljiv, neobičan lik, btw)! Ček da vidite seksi ali i smrtonosnu učiteljicu! Ček da vidite kako lepo našem junaku stoje babina haljina i dugačke rukavice! Ček da vidite kanonadu twistova, nasilja, splatera i ostalih divota na samom kraju!

Ukratko, ovo je jedan od sasvim neočekivanih, niotkuda iskrslih horor bisera ove godine i bez sumnje će mi biti u top-10 na godišnjoj listi. "Kritike" filma koje videh na netu pretežno su pisali neki debili i sve živo ispromašivali - jedino su Kim Njumen i M. Gingold osvetlali obraščiće, donekle, mada se ni oni nisu pretrgli, odnosno nisu videli ni pola ovoga što ja gore napisah. Ovi ostali popljuvaše film. Pa vi sad vidite kome ćete verovati...

THE ENDLESS (2017)

  

**(*)

2+

Benson i Murhed (RESOLUTION, SPRING) postaju žrtve sopstvenog hajpa i previše veruju kritikama koje su ih prehvalile, pa sad padaju u mumblecore manirizam koji, napokon, postaje nesnosno iritantan – nešto kao Jay and Silent Bob „horor“ filma – ali horora koji bi radije da bude neumereno razbrbljana talking heads drama s nešto jeftinih i prostih CGI efekata negoli film strave i užasa.

Zaplet je besmislen već u samoj premisi: suicidalni NLO kult je nekako uspeo da opstane i traje i dalje do dan-danas u nekoj američkoj zabiti, iako se za njih znalo još pre par decenija, pisale novine, bili na televiziji i sve, al’ nema veze, pa šta ako su suicidalni, vlasti ih ne diraju, eto njih i dalje tamo, i čekaju --- NEŠTO. Da se desi.

Isto kao i naivni gledaoci ovog filma. Oće, (SPOJLER!) kurac će se desi. Ne, bez brige, nema full frontal male nudity – samo onaj metaforični đoka za optimiste koji vole mašnicu na kraju filma. Ili bar NEŠTO zanimljivo pre tog kraja.

I zašto su, posle sveg tog vremena, sektaši poslali VHS kasetu (danas! kad pošten čovek odavno nema ni u šta da je metne i pogleda! pošten čovek nema, ali HIPSTERI imaju!) i ko je naša dva brata (glavne junake) i zašto uopšte zvao NAZAD u sektu? Ne se znaje. Mistifikacija.

Film koji su od te solidne, polu-lavkraftovske premise o Nečem Većem i Starijem Od Nas što je tu blizu i samo se čeka da Dođe mogli a namerno nisu snimili znatno je zanimljiviji od ovog koji, svuda oko njega, jesu. A koji traje ko gladna godina na kraju koje – nema ’leba.

Šta, „manje je više“? More marš, majke vam ga lopovske! Dokle više mislite da narodu obećavate bogat obrok a na kraju mu date samo već o’lađenu barenu viršlu? Da je barem pljeskavica, ne bih se bunio. Ali ne, oko ove viršle nasekli su brdo zelene salate, krastavaca i šargarepe, servirali to nakićeno i dali mu francusko ime da pozeri pomisle da je to un specialite de cuisine francaise – pa će naivni konzumenti još i da poveruju kako ovde jedu zdravu i gurmansku hranu. Patka, deco, ali ne pekinška!

Stvarno mi je muka više od tih antifilmova koji rabe „poetiku nedešavanja“. Što reko Janjić na fejsbuku, „кад ствари почну да се ДЕШАВАЈУ, то умјесто да зграби гледаоца за гушу и држи га прикованог за провербијални руб (електричне) столице, буде некако смути-па-проспи и мање занимљиво од увода.“

Jer, šta se tu DEŠAVA, u kratkim scenama između beskrajnih nezanimljivih naklapanja i brbljanja između raznih likova? Malo jeftinih mađioničarskih trikova, malo nadvlačenja konopca sa nevidljivom silom u mraku (!), malo nevidljivih sila-stvari što mrdaju usred sunčanog dana i ljuljaju žbunje, malo prostor-vremenskih petlji i koječega... i to je manje-više to.

Jedna velika mistifikacija izgrađena NI OKO ČEGA: jedna velika rupa oko koje nema krofne nego samo malo šećera u prahu tamo gde bi krofna trebalo da bude. Uostalom, lepo je primetio Janjić (a i morao je, kao profesor matematike nekakvim šumarima i brđanima Rep. Šumske): 

„Оно што ме је највише изнервирало је кад прикажу како вођа култа ради на некој једначини која је као рјешење СВЕГА и онда прикажу ту огромну "једначину" на табли, а оно се испостави да је у питању потпуна бесмислица и да су само набацани математички симболи (нпр. парцијални изводи другог реда без аргумената и знакови суме који не сумирају ништа). 

Како нико од ликова на ово не реагује, нити се то спомиње до краја филма, остаје нам само да сматрамо да су режисери прихватили да ће они који знају мало математике одмах да провале шупљак, али да већина људи то не зна и да ће бити "импресионирани" тим низом симбола и памећу тог лика. Прц.“

U nekom dobrom filmu ovo bi bio zanemarljivi goof, ili tako neko polusimpatično varanje i blefiranje kakvih su dela svih žanrova puna. Ali u OVOM filmu ja u opisanom „detalju“ vidim itekako znakovito mesto gde se na mikro-planu ogleda makro-plan ovog BESKRAJNOG, kvazimudrijaškog a zapravo ispraznog smor-festa. Jedan veliki BLEF koji,ako se pažljivije zagleda, ne znači i ne kazuje NIŠTA, ali izdaleka, mutno, kroz trepavice, KAO liči na nešto. Koješta!

Autošovinizam u Luzitaniji?

  

            Početkom jula u Nišu sam učestvovao na književnoj večeri povodom NINO-nagrađenog romana LUZITANIJA. O tom romanu sam već ranije pisao na blogu (OVDE) a ovaj događaj sam najavio OVDE.

            A sada, napokon, kad su smirile strasti (?), okačiću i audio snimak tog razgovora (vidi dole). Inače, sve fotke sa promocije preuzete sa NKC fejsbuk stranice. hvala!

U pogledu posete, nisu se obrukale Nišlije - bilo je bar 40-ak posetilaca, i dobar deo toga je i kupio knjigu posle večeri. Ipak, skoro niko u publici nije čitao roman. Veče nije bilo loše a bilo bi bolje da su osobe u publici -bar neke!- roman već pročitale, umesto što su nagađale, pretpostavljale, i zapitkivale ono što su odavno mogle da saznaju, da su se samo malo potrudile.

            Veče je proteklo relativno ravno i neupečatljivo: voditeljica programa je postavljala udžbenička pitanja, pisac je na njih ravno odgovarao i povremeno čitao odlomke iz romana, dežurni kritičar je odgovarao to što ga se pitalo, letargična publika je ćutala i slušala... i tako...

Uostalom, ima raznih utisaka. Npr. evo izveštaja jednog posetioca koji je bio oduševljen ovim dešavanjem – OVDE. S druge strane, neki su bili veoma razočarani, recimo jedan čitalac ovog bloga koji je svoj komentar ostavio ispod najave te večeri na ovom blogu, ali ću ga citirati u celosti i ovde jer se s njim malo više slažem, a i zato što je njegov komentar, vrlo fino sročen i obrazložen, možda nekome promakao, a vredi ga pročitati. Dakle:

Vladimir Jovanović, 06. јул 2018. 15:06

Bejah na promociji, zbog Ognjanovića, tj. zbog tebe Dejane, ne zbog Luzitanije. Moj je utisak da je atmosfera bila mučna i uštogljena. Organizatori iz NKC-a očito nemaju sluha za ovakve razgovore. Nemaju sluha za duh vremena u kome se ovakvi razgovori dešavaju. Organizuju ih nekako eks katedra, kao da okupljaju ljude na akademska predavanja. 

Trebalo je da rasterete razgovor i da puste Ognjanovića i Atanackovića da pričaju bez posrednika, ili bar uz minimalno učešće istog. Umesto toga, imali smo posla s moderatorkom koja sa papira sričući čita spomenarska pitanja tipa: šta vam je, oh vaše spisateljsko visočanstvo, bila inspiracija za pisanje romana. Ako pitanje nije takvo, onda je nekakvo dubokoumno, na šta nije ni moguće dati smislen odgovor. U trenucima kada moderatorka nije čitala pripremljena pitanja (sve cakleći okicama), čitao je Atanacković iz svoga romana. Odmerenim tonom, iz neboplave upeglane košulje na kragnu (bio si u pravu Dejane; to je zaista jedan sit, skockan, lepo vaspitan i zdrav autor anemične književnosti). 

Između toga je traljavo filozofirao o nekim opštim mestima i izokola kritikovao/komentarisao srbijansku dnevnu politiku i freak-likove koji diktiraju istu. Budući da je moderatorka bila odveć očarana kobajagi šmekerskom aurom autora romana, Ognjanovića se malo šta pitalo. Jedva da je uzeo učešća u razgovoru. Bio je to dozlaboga dosadni one man show. Na kraju su se u razgovor uključilo nekoliko oduševljenih i odavno ocvalih gospođa iz prvih redova, koje nisu čitale roman, ali su itekako imale mišljenje o istom, kao i o knjiženstvenosti uopšte. Ali one nisu progovorile pre veleumnog niškog lumena Sigme, koji je obnarodovao svoje uvide o paralelama između romana i ovoga te onoga. 

Mlađi ljudi su se za to vreme sramežljivo držali po strani, jer im je valjda posve odbojan taj eks katedra vajb. Može da ih čak navede na krivu pomisao da nisu dorasli takvoj visokoparnoj diskusiji. Elem, taman kada je Ognjanović postavio pitanje na temu "autošovinizma" u romanu i kada je diskusija na tu temu zapretila da se fino rasplamsa, naprasno je ponestalo vremena, jer radni narod mora da ide kući da odmara... 

Sve u svemu, očajno veče koje me je utvrdilo u ubeđenju da ne želim čitati "Luzitaniju". Ali, to je samo moj utisak. Cheerleadersice iz prvih redova verovatno su razgrabile ponuđene primerke romana i misliće o njemu sve najbolje kada ga budu pročitale. 

Ipak, zašto preporučujem da poslušate ovaj audio snimak?

            Kao prvo, u jednom trenutku osetio sam potrebu da malo uzburkam stvari i postavim pitanje autoru a propos njegovog navodnog „autošovinizma“, o čemu se pisalo ovde i onde po netu: ukratko, zatražio sam njegovo mišljenje o tim optužbama, i eventualno pojašnjenje tih momenata u njegovoj knjizi koji se kod nekih mogu shvatiti tako.

Autor je dao izvestan odgovor – koliko zadovoljavajuć, čućete ako poslušate. Ja bih rekao: moglo je to i bolje i ubedljivije. Takođe ga je i potkrepio zabavnom ad hominem anegdotom o Slobodanu Antoniću, koji je svojim tekstom i započeo tu lavinu priča (i šerovanja) oko „kolonijalne književnosti“ itd.

Drugi razlog da ovo oslušnete jeste da čujete beslovesna pitanja i komentare tetaka iz publike, od kojih ni nakon sve fame oko NINO-a krajem prošle i početkom ove godine nijedna od njih, više od pola godine kasnije, još nije bila pročitala tu knjigu, ali ih to nije sprečilo da sa nama podele svoje opširne utiske, asocijacije i tokove (ne)svesti potaknute odlomcima i razgovorom.

Takođe, u isto vreme dok one pričaju, a i šire, možete slušati MRTVI MUK TIŠINE oko niške omladine, studentarije i tako nekih mladih osoba koje su došle tu da rade ono za šta ih ovaj sistem od rođenja uspešno i sve uspešnije priprema: da ćute i slušaju i da ne postavljaju nikakva pitanja.

Dakle, poslušajte fajl (wav format, 22 mb) koji možete skinuti OVDE – pa dajte zatim svoja pitanja, komentare, utiske!