BERBERIAN SOUND STUDIO (2012)

***(*)

3+

            Ovo je najbolji horor film koji sam video u ovoj godini. Ima tu samo jedan veći problem. Naime, BERBERIAN SOUND STUDIO baš i nije toliko horor koliko je, zapravo, meta-horor. Prostije rečeno, ako tražite film koji će vas naježiti, zastrašiti, uzburkati vam živce, začuditi vas i šokirati (klasični poriv: "daj da pogledam neki dobar HOROR!")… ovo teško da je to. BSS nije film strave, nego film o stravi (i o filmovima strave – konkretno, italijanskim).

Više esej nego priča, mogao bi da zbuni, iritira i razočara one koji očekuju manje-više konvencionalnu pripovest. Ipak, ako volite italo-horore iz njihovih zlatnih dana (1970-1988; praktično, od PTICE S KRISTALNIM PERJEM do OPERE), bizarno nazvani BERBERIAN SOUND STUDIO** morao bi da vam pruži mnogo, mnogo mega-prijatnih audio-vizuelnih trenutaka, te intelektualnih i čulnih prisećanja i maštarija. Ja sam uživao u skoro svakom minutu trajanja…

Zaplet je krajnje jednostavan: negde tokom 1970-ih, engleski stručnjak za filmski zvuk dolazi u Italiju da radi na horor filmu. Tačnije, kako ga megalomanski reditelj prvom prilikom ispravi, "to nije horor film – to je Santinijev film!" Brzo se ispostavi, međutim, da je to prepotentna mizogina orgija sadističkog iživljavanja nad ženama pod maskom "autentične istorijske istine." Ono klasično fulčijevsko vađenje: "Ma, ja volim žene, i baš zato mi je stalo do ISTINE: hoću da pokažem kako su ih sve mučili u srednjem veku!" I tako dobijamo nepregledni niz flešbekova na mučenje "veštica": davljenje, paljenje, usijani žarači u vagine, i tako to.

Ali, ne žurite, vi bolesni umovi i obožavaoci rasporenih trbuha! Jer, ništa od toga, nijedan kadar iz filma na kome se tu radi, mi ne vidimo. Dovoljno je da naše smušeno englešče, Gilderoy, vidi te prizore, i mora da za njih proizvede zvučne efekte – uglavnom koljući i komadajući razno voće i povrće, ali uz dvije žlice drugih, maštovitijih dodataka. Sad, stvari ne idu glatko.

Kao prvo, naš Gilderoy je tunjavi mamin sin u ulozi ribe izvan vode: stranac u tuđini, na više načina. Ajd' to što je u Italiji čak i nije toliko strašno po sebi, u smislu da ti notorni duduci za engleski jezik ovde zapravo prilično vešto barataju tim jezikom, pa nema muke u komunikaciji na najelementarnijem nivou. Avaj, to što Italijani ovde umeju da govore engleski NE sprečava niz kulturnih i drugih nesporazuma koji brzo dostižu kafkijanske, odnosno polanskijanske (STANAR) razmere – od prividnih sitnica taj kulturni clash brzo postaje (ne)kulturni war! Pritom, svi glumci u filmu su izvanredni, od glavnih do sporednih, a dvojica koji igraju producenta i reditelja su apsolutno fantastični – vrhunski kasting u kome već i same POJAVE, izrazi lica i jezik tela govore više nego dovoljno.

I, kao kod Kafke i Polanskog, ima tu mnogo crnog humora i groteske: uostalom, sam Toby Jones izgleda kao karikatura (nedavno je igrao Hičkoka u slabom filmu THE GIRL /**/; ovde je mnogo bolji), pa još s tim presmešnim imenom, dovoljno je da mu se neki od ovih Italijana brecne "GILDEROJ!" pa da čovek počne da se smeje. Naravno, igračka bude plačka, smeška postaje teška, i u poslednjoj trećini mega-zabavna dekonstrukcija horora, a naročito italo horora, i uopšte celi taj insajderski filmofilski momenat ustupaju prostor triler-horor situacijama. Mada, i one su rađene više kao fanta-nadrealne negoli kao klasične horor-saspens scene, pa zato BSS slobodno možete gledati sa svojim najboljim prijateljem, to jest mamom.

Film u filmu nosi pretenciozni naslov THE EQUESTRIAN VORTEX a govori o akademiji za jahačice (džokejke) gde ubrzo počnu da vršljaju duhovi veštica, razni goblini i tako neka čuda. Naravno da je prva asocijacija na Arđentovu SUSPIRIJU, barem na tom elementarnom nivou lokacije i veštičarskih horora (uključujući tu i mizogine momente, fascinaciju nasiljem itd) ali, ako se bolje zagleda šta se u tom filmu zbiva, postaju jasne dve stvari: 

1) Bedna piskarala po internetu koja po inerciji, iz lenjosti i neznanja, tvrde da Gilderoj radi na nekakvom GIALLO filmu nemaju blage veze, tj. pišu napamet, jer THE EQUESTRIAN VORTEX, kako nam je nagovešten ovde *nije* đalo (baš kao ni SUSPIRIA). Valjda misle ljudi, ako je italo i ako je horor, to je automatski đalo. Koješta. Moram da reagujem na ovo jer sam i ja postao žrtva te nakaradne "logike": u knjizi SPEAKING OF MONSTERS editor je u mom eseju o HAUTE TENSION našao za shodno da "objasni" moje pominjanje termina "giallo" dopunom koja tvrdi da su to filmovi poput SUSPIRIJE. To je notorna gluposti  kakvu ja nikad ne bih napisao ni potpisao (a u tekstu to "objašnjenje" NIJE izdvojeno nekom "prim. ur." ogradom, nego je ostavljeno tako kao da sam ja to napisao)! Dakle, molim vas, jednom za svagda: đalo filmovi su krimi-trileri, krimi-melodrame, eventualno triler-horori u kojima natprirodnih nagoveštaja ili nema uopšte, ili su ovi dvosmisleni i sporedni, ili, ako ih baš negde i ima (retko), nisu tako eksplicitno ekstravagantni (Veštice! Duhovi! Goblini! Čudovišta! Demoni!)

2) THE EQUESTRIAN VORTEX, sa tim i takvim zapletom, više podseća na niz Eurotreš exploatacija od kojih neke jesu ali mnoge i nisu Italo, npr. nemački MARK OF THE DEVIL ili čitav niz kretenskih isprdaka Džesa Franka, Pola Nešija (Hasinto Molina), Kofin Džoa i tako te ekipe latinskih trećepozivaca (od Španije do Brazila i nazad), koji nikada nisu imali ni budžet ni ambicije da se u svojim štap-i-kanap produkcijama-za-nedelju-dana bakću složenim zvučnim dizajnom i tako nekim luksuzima s kojima ne bi znali šta da rade sve i da im je neko dao vreme i pare za njih.

Zato, ne treba kao Pavlovljev pas skakati na konkluzije (sic) i misliti da se u BSS referiše na neki konkretni film (hell, pa to sve ionako više liči na Soavijevu CRKVU ukrštenu sa MARK OF THE DEVIL, negoli na SUSPIRIJU!) ili pak na konkretnog reditelja. Ne, ovaj ženskaroš Santini svakako nije Arđento (suviše stidljiv i čedan i u oblacima da bi telesno spopadao glumice u svojim filmovima drugačije osim noževima) a nije ni Rikardo Freda, iako je impulsivan i stalno ga prati pas. On je konglomerat raznih činilaca (Arđento + Franko + D'Amato + Fulči) baš kao što je i njegov fiktivni film nešto između kolaža i maštarije-priželjkivanja, tj. mokrog sna svakog fana italo horora: kvintesencija te tematike i stila, sa svim njenim vrhuncima i padovima, sa svom tom hipertrofijom svega (zvuka, boje, svetla i tame, urlanja, napadne muzike, šapata, jauka, uzdaha, itd) kao glavnim stilskim obeležjem koje je, kao i svako preterivanje, zgodno namešteno za parodiju.

Scenarista i reditelj Peter Strickland uspeo je da izvede ČUDO: da ne prikaže ni frejm tog filma-u-filmu (izuzev najavne špice) a da, opet, isključivo uz pomoć zvučnih efekata i nešto malo muzike apsolutno ugrabi, prizove i reprodukuje DUH Italo horora, i to u njegovom idealnom obliku, kakav skoro da nikad u stvarnosti, u ovakvom izdanju, nije postojao. Isto kao što je pre par godina AMER uspeo da proizvede hiper-fetišizovanu mega-stilizaciju vizuelnosti đalo filma koji, s tim nivoom tehničke perfekcije i uglačanosti maltene nikad nije ni postojao (sem, sporadično, kod Arđenta – i kod de Palme, u DRESSED TO KILL!), tako i BERBERIAN SOUND STUDIO superiornom fetišizacijom ZVUKA italo horora (ne samo, pa čak ne ni pretežno đala) uspeva da, ovako, posthumno, skicira kvintesenciju tog stila – i da u umovima gledalaca prizove, rekreira, maltene otelotvori jedan od najboljih italo horora koji nikada nismo videli!

Kome srce na zalupa samo kad vidi tu špicu, i začuje tu perfektnu rekreaciju italo horor skora u ovoj "najavi" za THE EQUESTRIAN VORTEX – taj nema šta da traži u ovom filmu, i bolje nek se zabavlja najnovijim FFF drekom slikanim mobilnim telefonom.

            Ovo toliko zvuči kao autentični vintage Italo iz 1970-ih da sam bio ubeđen da su za film kooptirali neki postojeći skor (kao što je to radio AMER): bukvalno mi je ovo zvučalo poznato (!), ali kasnije ispade da nije, nego da je u pitanju originalna tema u izvedbi grupice BROADCAST. Za njih dosad nisam čuo, a jedan minuli rad koji im nađoh na netu nije me nimalo impresionirao, al' evo vam ga, pa prosudite sami: Broadcast and The Focus Group Investigate Witch Cults Of The Radio Age. Saundtrek za BSS je beskrajno bolji od ovoga linkovanog, ali ne očekujte baš GOBLIN resurrected, ipak je sve to prilično low key, prikladno ovom filmu.

            Dakle, period (1970-te, Italija) savršeno je rekonstruisan. Svršavači po tehničkim uređajima za zvuk ima da isprskaju svoje ekrane kad vide te grdne sprave iz 1970-ih u tom studiju. Audio-fetišizam je nikad bolji, to je sve eargasm do eargasma! Ti zvuci pogađaju direktno u moj G(houl)-Spot, prizivaju sjećanja na prošle dane, na ono najbolje u italo hororu, viđeno, slušano i sanjano! Prosto mi je fascinantno da je baš taj reditelj (koji definitivno NIJE horordžija) uspeo da tako promućurno i vešto uđe u SRŽ italo horora i da ga rekonstruiše tako efektno, a naročito tako indirektnim sredstvima, skroz se lišavajući lakšeg načina (slika) i igrajući tako maestralno samo sa zvukom!

            Za one koji su se kasnije uključili u program, Piter Striklend iza sebe već ima jedan film, KATALIN VARGA; o njemu nisam stigao da pišem svojevremeno za blog, ali evo, da kažem sada: od mene ima solidnu trojku (***). To je jedan artistički, napadno atmosferični mood-piece, formalno rape-revenge, ali zapravo je drugačiji, povremeno blizak nečemu što bi Tarkovski mogao da potpiše. Dakle, drama-triler na samoj ivici zlokobnog horora, definitivno vredno gledanja ako vam je promakao kad je izašao pre par godina. A sada, sa ovim STUDIJEM, Striklend se definitivno penje u status reditelja na koga treba obraćati pažnju i iščekivati šta će sledeće da radi (bez obzira na žanr)

            Ja sam oduvek tvrdio da najbolje horor filmove često prave ljudi iz offa, nevezani za žanr – odnosno NE ovi što su celog života samo čitali EC comics i Stivena Kinga, nego ljudi sa malo ozbiljnijim bekgraundom. Striklend je jedan od tih, a takav je i njegov odnos prema hororu. Evo šta je on kazao na tu temu: "Horror was the starting point but I would never call it a horror. I guess the rule was to bounce off that genre -  to immediately say, no blood, no murder - but still make it scary. What was exciting about that genre was it has its own history, rules and regulations that you can manipulate and mess around with. There's something very gratifying in taking a template and turning it into something very personal."

            Rekoh već da su najbliže reference za ovaj film Kafka i Polanski, a indirektno i Antonionijev BLOW UP i Kopolin THE CONVERSATION, pa i de Palmin BLOW OUT, kao neizbežni prethodnici na temu re-interpretacije i re-kreacije zvuka (i slike, kod Antonionija) + motiva zločina koji se upliće u stvaranje (filma), odnosno preplitanje stvarnosti i fikcije. Ova poslednja tema BSS takođe dovodi u vezu sa Linčovim MULHOLLAND DR. a potonji se čak za moj ukus previše eksplicitno priziva krupnim planovima na svetleći natpis u studiju: SILENZIO!

            Ljubiteljima italo B-ugođaja Striklend će možda delovati kao nekakav snobovski drkadžija koji se podsmeva njihovim D'Amatima i Deodatima (pa i Arđentima) iz nadobudne pozicije Antonionija i Linča; to mogu da razumem a donekle i podržim kao ne sasvim irelevantnu primedbu, ali moram da naglasim: mada tretman italo horora ovde često dođe do ivice parodije, ja nisam imao osećaj da se ta granica prelazi. Previše je poznavanja, pa i ljubavi, uloženo u ovo da bi neko BBS doživeo samo kao "Ha-ha, vidi al' su smešni ti Italijani!" Što se mene tiče, BSS pruža retko inteligentnu dekonstukciju i uglavnom validnu kritiku italo horora. Feministi u meni godilo je naročito to kako je Striklend ogolio šovinističke i mizogine momente u celoj toj priči, primenjive ne samo na Italo horor nego i na mnoga druga dela dragog nam žanra.

            Ako bih nešto zamerao ovom filmu, to bi se odnosilo pretežno na poslednju trećinu, u kojoj Gilderoj (ha!ha!) počinje da gubi razum, meša stvarnost, san i film, ulazi u filmove, priča sa duhovima i nepostojećima, prima sve čudnija pisma od majke (ili ih on sam piše?) i, ukratko, zalazi u sopstvenu Interzonu. Šta je problem s tim? Pa, pre svega, ne vidimo dovoljno njegovog bekgraunda da bi se opravdao tako veliki i nagli skok u nerazum. Okej, čovek celog života radio zvuk za nekakve prirodnjačke filmiće o livadama i potocima što žubore, pa se malo našao zatečen kad su ga bacili usred žena što urlaju, opasno uspaljenih goblina i usijanih žarača u vaginama. Ali fuck, pa ipak je sve to samo na filmu, kaobajagi, a ti si direktni saučesnik u proizvođenju te ILUZIJE, tih specijalnih efekata – ako to nisi shvatio do svoje čet'res' i neke, koj' si đavo radio celog života u tom biznisu, da pustiš te izludi nekolicina naduvenih mačo žabarskih kretena?

            Zatim: Gilderojevi edipalni kompleksi deluju prilično prozaično i otrcano in this day and age. Dobro, moglo bi se reći da je čitav italo horor, a posebno giallo, žanr koji su stvorili i fetišizovali upravo MAMMA'S BOYS, a psiho-ubice u njemu (po uzoru na Hičovog PSIHA, ali sa specijalnim Italo MAMMA MIA začinima) najčešće pate upravo zbog sjebanih odnosa sa svojim majkama (i od srodnog sindroma Svetica vs. Kurva). Znači, to nije besmisleno po sebi, ali moglo je u filmu biti originalnije prikazano i razrađeno.

            A to isto važi, još i više, za Gilderojevu Interzonu, suviše blagu, nedovoljno upečatljivu: moglo se i moralo tu uraditi (nagovestiti; pokazati) mnogo više od onoga što dobijemo pre tog, ehh… otvorenog kraja. Prosto, filmu fali malo više ludila, smelosti da ide u neistraženo i neviđeno, i nešto malo više konkretnosti, jer prećeruje sa anderstejtmentom. Prilazi nadomak remek-dela, ali se na kraju ipak zadovolji samo time da bude odličan film.

            Kad sam kod kritika, imam još jednu blagu zamerku idejne prirode: naime, možda nenamerno ali ipak primetno, BSS se može shvatiti kao još jedna ilustracija teze o navodno pogubnom dejstvu horor filma po um gledalaca. Kao, to su "opasne frekvencije". To vodi u ludilo ako mu se previše izlažete. To su gadne boleštine. Morbidarije za obožavaoce rasporenih trbuha. Deco, ne gledajte ovo kod kuće! Drž'te se male Odri što bodri i prirodnjačkih filmova o zelenim livadama, konjima što jure raspletenih griva na vetru što miluje krošnje razgranatog drveća kraj kristalnih jezera podno plavog neba… Istina, u ovom filmu ta debilna ideja nije tako eksplicitno prisutna kao u Karpenterovom (kod nekih fanova precenjenom) IN THE MOUTH OF MADNESS. Za razliku od K-ovog filma, ovde žrtve nisu svi odreda, konzumenti bespomoćni da se odupru ludilu, nego samo jedna individua koju u ludilo baca pre svega sopstveni sjebani bekgraund, a horor je u svemu tome samo okidač, ako i toliko (jer, više od sadržaja filma njega izluđuju njegovi tvorci)! Dakle, horor je samo indirektno kriv (ako je uopšte).

            Sve to imajući na umu, naglašavam i rezimiram: BERBERIAN SOUND STUDIO mi je pružio više sladostrasnih trenutaka tokom gledanja nečeg nalik horor filmu nego bilo šta slično u ovoj godini; to je inteligentan, originalan, smeo film, unikatan, on je suptilan i fin i može da vas ubije na licu mesta. On to čini ne toliko šokovima i grozotama i užasom, koliko jednom pre svega egzistencijalnom stravom – stravom pred sartrovskom idejom "Pakao, to su drugi ljudi" (provučenom kroz Polanskog) i stravom pred lavkraftovskom idejom "Ne možeš pobeći od užasa, jer on je već u tebi" (provučenom kroz Linča).

            * Skrećem pažnju na dve zanimljive kameo-pojave: Suzy Kendall, zvezda nekolicine horora iz 1970-ih, uključujući Arđentov THE BIRD WITH THE CRYSTAL PLUMAGE (1970), ovde se javlja kao jedna od vrištavica, a istu ulogu ima i naša Mađarica, novosađanka Katalin Ladik.

            ** The title of Strickland’s fictional studio, Berberian, refers to Cathy Berberian, the versatile American soprano who was married to the Italian electronics pioneer Lucio Berio, a giant of 20th-century composition. Peter Strickland himself has dabbled in sound art and electronic production as part of the trio The Sonic Catering Band.

            *** Ko je bio pametan, i u mogućnosti, BSS je (kao npr. ja) gledao na nedavno završenom Festivalu Autorskog Filma u Beogradu. Ko ga je tu propustio, moraće malo da sačeka da film procuri na net, jer u ovom trenutku on još uvek nije dostupan u tom obliku.

            **** Da me neko sad pita da uporedim AMER i BSS, moram reći da mi je BSS nešto draži. AMER je lakše poštovati negoli voleti; naporan je i nekako sterilan u svojoj rekreaciji đala. BSS je sočniji, duhovitiji, zabavniji, pametniji i slojevitiji.

Ghoulish RUE MORGUE!

            Izašao je novi, decembarski broj horor magazina RUE MORGUE, a u tom jubilarnom 129. broju objavljeno je više mojih tekstova no ikada. Da, više čak nego i pre par godina, u broju 106, u kome sam priredio i napisao temat o srpskim horor filmovima (detalje o tome videti OVDE).

            Konkretno, u ovom broju prisutan sam kroz sledeće tekstove:

            DARKLANDS: 

članak o nedavnoj rezurekciji okultnog trilera Džulijana Ričardsa, čiji je film iz 1996. tek nedavno postao dostupan na US DVD-u. Tog sam reditelja upoznao letos na Grosmanu, a u razgovoru sa mnom on otkriva otkud toliko kašnjenje. Takođe govori o književnim (Machen; rođen je u njegovom rodnom mestu u Velsu!) i filmskim (WICKERMAN) inspiracijama za taj solidan (**(*)) horor-triler...

MUSIQUE FANTASTIQUE: 

članak o jesenas izašlom prvom tomu (od planiranih četiri) spektakulatno ambiciozne knjige o saundtreku u SF, F i horor filmovima, od početaka filma do današnjih dana. U rubrici knjiških prikaza,THE NINTH CIRCLE, ona je s pravom zaslužila Spotlight.

            U tom istom odeljku posvećenom prikazima knjiga pisao sam i o odličnoj antologiji (pretežno) novih lavkraftovskih priča, BOOK OF CTHULHU II. 

            Taman kad pomislite da ima i više nego dovoljno Ghoula u ovom broju, na zadnjoj strani vas dočeka redovna rubrika CLASSIC CUT (o uticajnim klasičnim delima horora) a u njoj – moj mini-esej o skrajnutom, odličnom filmu THE OTHER (1972).

            Čak ni to nije sve od mene, jer među knjiškim prikazima nalazi se i jedan (ali ne iz mog pera) posvećen antologiji eseja SPEAKING OF MONSTERS u kojoj se nalazi moj esej o HIGH TENSION...

            Ovaj broj je u prodaji sve do Nove Godine, pa pohitajte do svog najbližeg prodavca kulturnih novina i počastite se MRTVAČKOM ULICOM!

            PS: O svim ovim knjigama i filmovima pisaću i ovde na blogu (ali, naravno, neću kačiti baš te tekstove iz magazina).

 

            A pošto nisam ovde kačio vesti baš svakog meseca kad god bi nešto moje u RUE MORGUE izašlo, evo ga pregled toga o čemu sam u ovoj godini tamo pisao (pretežno su u pitanju prikazi knjiga). Redosled je obrnut, tj. navedeno je od prošlog broja ka pretprošlom, itd. pa tako prema početku 2012. godine. 

Slede: redni broj magazina, udarna tema (ono što je na njegovoj korici) i ispod naslov knjige ili filma o kojima sam u tom broju pisao.

 

#128: PRINCE OF DARKNESS

=== Popular Revenants: The German Gothic and Its Internationcal Reception, 1800-2000

#127: 100 Years of Universal

=== European Nightmares: Horror Cinema In Europe Since 1945

#126: Antiviral

THE NINTH CIRCLE
=== The Vampire Film: Undead Cinema,

===Stefan Grabinski's On the Hill of Roses

#125: RAY BRADBURY

===Laird Barron's The Light is the Darkness

CLASSIC CUT
===The Literature of Terror (1980)

#124: The Entity

===Laird Barron's The Croning

#123: THE LOVED ONES

===Film Violence: History, Ideology, Genre

 

Evo i kompletnog sadržaja najnovijeg broja, gde je udarni temat posvećen potpunoj, nesečenoj verziji Barkerovog NIGHTBREEDa.

RUE MORGUE

Issue #129

MIDIAN CALLING

Two decades ago Clive Barker's Nightbreed was taken out of his hands and butchered by the studio. Now, thanks to a dedicated fanbase, the visionary Cabal Cut takes form.
PLUS: Interviews with actors Simon Bamford, Hugh Ross, Anne Bobby and Nicholas Vince.

RESTLESS SPIRITS

Genre legend Lance Henriksen taps Native American folklore for his first comic series, To Hell You Ride.
PLUS: Dark Horse editor-in-chief Scott Allie on building the company's horror line, and more!

HO-HO-HOMICIDE

Two of the men behind Silent Night, Deadly Night gift us with their fond - and not-so fond - memories of the scandalous 1984 slasher flick.
PLUS: Director Steven C. Miller on the remake.

FROM ANVIL TO ALFRED

Hitchcock director Sacha Gervasi explains how making a rock doc got him behind the camera on a star studded biopic about the Master of Suspense.

NOTE FROM UNDERGROUND

"What is this place?"

DREADLINES

30 Days of Night creators Niles and Templesmith reunite; Gregory Lamberson spearheads new eBook format with upcoming novel; "Sleepy Hollow" to get biker makeover in Chopper Movie.

THE CORONER'S REPORT

Weird stats and morbid facts. Sick Top Six: Barker's Beasts and Bad Guys

NEEDFUL THINGS

Day of the Dead Corkscrew, Nevermore Body Company Three Witches Line, Frankie And His Bride Salt and Pepper Shakers, and Ouija Shoes.

CINEMACABRE

CineMacabre features Julian Richard's Darklands, plus reviews of Frankenweenie, Wrong Turn 5: Bloodlines, The Hole, Airborne, FDR: American Badass, Werewolf: The Beast Among Us, Bloody Tease, Blood Oath and Tied In Blood. Reissues reviews They Live (1988), The Night of the Devils (1972), The Complete Bob Wilkins Creature Features, House of Dark Shadows (1970) and Night of Dark Shadows (1971).

THE LATE-NITE ARCHIVE

In The Vault: Gifts that Keep on Killing.

BOWEN'S BASEMENT

Dug Up: Hard Rock Zombies.

BLOOD IN FOUR COLOURS

Features Haunted Horror, plus reviews of Ghost #1, The Pound: Ghouls Night Out #1, Sleepy Hollow #1, Rachel Rising #11 and Billy The Kid's Old Timey Oddities and the Orm of Loch Ness #1.

THE NINTH CIRCLE

Spotlight: Musique Fantastique: 100 Years of Fantasy, Science Fiction & Horror Film Music. Library of the Damned finds a new Christmas horror classic in Brom's Krampus: The Yule Lord. Plus, reviews of The Forrest J Ackerman Oeuvre, Speaking of Monsters: A Teratological Anthology, The Zombie Movie Encyclopedia: Volume 2, The Book of Cthulhu II, Hunter Shea's Swamp Monster Massacre, Mark Morris' Vampire Circus, Nicholas Vince's What Monsters Do and R.L. Stine's Red Rain.

THE FRIGHT GALLERY

On Display: Marc Hagan-Guirey's Horrorgami.

THE GORE-MET

Menu: Frank 'N' Flesh.

AUDIO DROME

Featuring the strange sounds of Corpusse. The Devil's Playlist explores the Darker Side of Christmas. Plus, reviews of Silent Hill: Revelation OST, Truth or Dare OST, Dead Souls OST, Alain Leonard and Alex Wank, Cradle of Filth, Swamp Thing, Theologian, Malignancy, and Satan's Wrath.

PLAY DEAD

Features reviews of Resident Evil 6 and You Are The Maniac!

CLASSIC CUT

The Other (1972)

Misterije Srbije: Vampir

 U nedelju sam bio u poseti selu Zarožje, domu najčuvenijeg (iako ne prvog) srpskog vampira.

Dok se ne vratim svom domu i ne spremim mega-slikoviti izveštaj iz Savine vodenice, sa prastarog groblja i sa drugih lokacija, preporučujem da se spremite za taj vampirski ghoulish putopis gledanjem ovog prilično dobrog dokumentarnog programa od pre par godina.

Radi se o serijalu MISTERIJE SRBIJE. Dve epizode posvećene temi vampira spojene su ovde u jednu, u ukupnom trajanju od skoro sat vremena.

Ima tu poseta ekskluzivnim lokacijama, razgovora sa meštanima, sudova eksperata i stvaralaca (Kadija included), pa i hororičnih 'rekreacija'.

Vrlo dobra stvar. Overite ovaj dokumentarni produkt, onlajn, ovde:

HOLY MOTORS (2012)

***        

3

            Spavati… Možda sanjati… Filmove snimati… Samo nemojmo – objašnjavati!

            Barem ne u ovom slučaju. HOLY MOTORS nije film za objašnjavanje. Naravno, moguć je neki privid kritike kojom bi se mehanički nabrojali i vrednovali pojedini elementi filma: izuzetna fotografija, odlični vizuelni efekti i šminka, bravurozne metamorfoze Denisa Lavanta koji ovde igra tuce različitih likova, itsl.

            Ovaj film se može opisivati, može se prepričavati – ali to valjda od mene ne očekujete. Ako baš insistirate na pitanju: "O čemu se tu radi?", reći ću 1) to je, u ovom slučaju, promašeno pitanje; i 2) kad ste baš zapeli, jedan čovek seda u limuzinu a šoferka ga tokom celog dana vozi od jednog do drugog "zadatka", za koje se on oblači i šminka u kolima. Srećom, to njegovo putešestvije u limuzini beskrajno je zabavnije od Kronenbergovog prozaičnog smor-festa COSMOPOLIS i ovo je vožnja na koju vredi krenuti.

            Tokom tih "zadataka" naš Oskar (baš filmsko ime!) čas je bezumni prosjak koji otima manekenku (Eva Mendez, still hot!) 

i nosi je u podzemlje Pariza da od nje napravi zakukuljenu muslimanku; 

          čas je "glumac" u motion-capture videu, gde na pokretnoj traci, ispred sve apstraktnije kompjuterske pozadine trči u mestu i puca ćorcima;

            čas, još uvek u tom kostimu, vodi "ljubav" sa ženom od gume (!) dok se oboje ne preobraze u CGI zmijodemonske "likove" u video-igrici;

            čas glumi brižnog oca jednoj nimfeti;

            čas je matorac koji izdiše u jednoj hotelskoj sobi; čas ubija ljude, čas ga ubijaju…

            Šta sve to znači? Kuda sve to vodi? Koja je simbolika? Šta je scenarista i reditelj Leos Karaks hteo da nam kaže? Koje je naravoučenije? Treba li raditi jutarnju gimnastiku? Valja li poštovati roditelje? Jesti povrće? Dokle će trajati kriza? Ima li nade za čovečanstvo? Kakav je danas položaj žena?

            Ne očekujte od Karaksa da vam bilo šta u tom smislu sugeriše. Istina, ima u filmu sporadičnih sugestija da je virtuelno pojelo stvarno: svet koji on prikazuje svet je glume, pretvaranja, maski, lutaka, virtuelnog seksa, velova, privida… Svet u kome jedan spomenik na groblju sadrži duhovit natpis: "Posetite moj veb sajt". (Beleška: mogao bih i ja sebi da spremim epitaf za spomenik: "Šta tražite ovde? Eno me na http://cultofghoul.blogspot.com/")

            Ali, više nego što kritikuje, Karaks ovde zapravo uzdiže glumu i laganje (pretvaranje / kaobajagi) bez kojih nema umetnosti, a naročito ne jedne toliko zasnovane na opseni kao što je filmska. HOLY MOTORS ne može da se svede na nešto tako banalno kao što bi bila "kritika doba virtuelnog", jer on je ipak nešto više. Ako uopšte ima neku tezu ili bar intenciju, HOLY MOTORS je pre svega ushićeni hvalospev imaginaciji, sanjanju, laganju, pretvaranju, izmišljanju, metamorfozama, dramaturgiji sna…

            HOLY MOTORS je hvalospev filmu kao "čaroliji" – tom francuskom izumu, zahvaljujući braći Limijer, a još i više mađioničaru Melijesu… To je oda kvazi-pokretnim slikama koje nas lažu govoreći istinu i otkrivaju nam istinu dok lažu.

Srećom, Karaks tu odu ne peva na bljutavi Šjamalanovski IMAGINATION-LAND način, nego se napaja s korenjem utemeljenim u nadrealizmu – još jednom pre svega francuskom daru čovečanstvu. 

Takođe, ne radi to ni na meni gnjecav način na koji je to uradio prošlogodišnji francuski Oskardžija i kritičarski favorit, ARTIST – naime, kroz tehnički besprekornu ali idejno sumnjivu apologiju golog eskapizma (holivudske) Fabrike Snova i Šou Biznisa. Idu mi na jetra ta bezveznjačka drkanja po mjuziklima, balovima na vodi i pevanjima na kiši, šeicima i divama, fred asterima i kaubojima, dresiranim majmunima u šarenim kostimima… Film kao medij (i kao umetnost!) mnogo je više od tog cirkusa, i HOLY MOTORS na svoju sreću i moju radost daje neke sporadične nagoveštaje te veće slike – slike medijuma koji može mnogo više od dolarima nakićene saloonske kič parade.

HOLY MOTORS je, dakle, dvočasovna orgija nadrealizma. To je slikovita, erotična, provokativna, vickasta, bizarna, otkačena, apsurdna šetnja kroz više filmskih žanrova (komedija, mjuzikl, porodična drama, ljubavna drama, krimić…) sa blagim uplivima fantastike. 

Tu je i više-nego-omaž remek-delu francuskog horora/fantastike, kamenu-temeljcu modernog francuskog horora, filmu OČI BEZ LICA, kroz prisustvo još uvek žive (!) i još uvek zanosne (!) Edit Skob, uklete junakinje tog masterpisa. Ona u MOTORIMA igra šoferku našeg transformera.

Većina današnjih filmova implicitno vas tera da isključite mozak jer bi, inače, mogao da bude povređen idiotarijama i imbecilizmima kojima vas zasipaju. HOLY MOTORS vas poziva da mozak utulite onoliko koliko je potrebno kako biste se prepustili SNOVIMA koje Karaks izliva pred vas.

Sad, ti snovi su vrlo primetno obojeni privatnim opsesijama, i kao takvi, neće vas možda zabaviti tokom svih tih vinjeta, a naročito vas sa ghoulish maštom: neke će vam prijati manje a neke više, neke će vas pogoditi u žicu a neke ćete prevrteti palčevima i čekati da što pre skončaju. 

Konkretno, meni je više prijala prva polovina – neke od najboljih scena zapravo su smeštene u prvih 30-40 minuta (ta fascinantna erotska scena virtuelnog sexa! to bauljanje po groblju a onda, sa supermodelkom, i po kanalizaciji!), i film uistinu opada prema kraju i tim dvema scenama kojima se završava (Oskarova familija; limuzinina noćna garaža) koje su me obe ostavile ladnim.

Što se mene tiče, radije bih dva sata proveo u snovima koje sanjaju Linč, Švankmajer, Jodorovski, Kronenberg, Tsukamoto, Miike, Siono, Kim Ki Duk itd. itd. negoli ovaj Karaks – ali, opet, ne mogu da se požalim. Dva sata provedena u njegovoj nadrealnoj igrariji svakako spadaju u prijatnija filmska iskustva ove jadne godine, a HOLY MOTORS će, po svemu sudeći, biti na mojoj top-10 listi za 2012. (mada ne u samcitom vrhu, bez obzira na sva precenjivanja i nezaslužene panegirike "filma godine" i tsl. što mu ih sipaju sa svih strana). 

SVETE MOTORE možete pogledati na Festivalu autorskog filma koji upravo traje – a ako ne živite u Beogradu ili ste prevelika stipsa da date par stotina dinara za nešto što nisu krigle piva, možete ga pogledati i u privatnom, kućnom festivalu, kadgod vam to ćune, jer MOTORI već neko vreme rulaju putevima interneta…