Robert Ejkman – MORE, POPUT VINA TAMNO

            Kao što ja to uvek ponekad kažem, najbolji horor pisac druge polovine XX veka mi je, ponedeljkom, sredom i petkom, Tomas Ligoti, dok utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom nekako ipak mislim da tu titulu za dlaku više zaslužuje Robert Ejkman. Uglavnom, mrtva je trka, mrtav je i Ejkman (još od 1980. godine), ali njegova dela žive, nimalo okrznuta vremenom, večna i veličanstvena.

Nakon što smo pre par godina u Orfelinu premijerno Srbiji otkrili ovog prvorazrednog pisca sa zbirkom HLADNA RUKA U MOJOJ, na redu je druga (kod nas) zbirka priča genijalnog Ejkmana: vrhunske „čudne“ priče, unikatni dragulji ovog osobenog majstora inteligentne i zadivljujuće strave.

Ja sam se zalagao da se taj zeznuti naslov prevede kao MORE BOJE CRNOG VINA ali na kraju je ipak prevagnulo rešenje ko-prevodioca, Save Kuzmanovića (koji je preveo celu RUKU), koje glasi MORE, POPUT VINA TAMNO. Pod bilo kojim naslovom radi se o zbirci nekoliko zaista bez preterivanja rečeno – genijalnih priča i novela.

Konkretno, u ovoj knjizi čitaćete sledeće pripovetke i novele:

- More, poput vina tamno

Samotni turista u Grčkoj biva primamljen čudnim ostrvom koje svi domoroci izbegavaju i mračne priče o njemu pripovedaju. Njega baš to potakne da ode tamo i upozna tri „čarobnice“ koje tu održavaju plam pra-pradrevne, pred-filozofske, pred-racionalne, super-paganske Grčke...

- Vozovi

Dve šetačice na duge staze zapute se nepreglednim engleskim vresištem, i usred pustare, u tzv. Tihoj dolini, naiđu na neobičnu kuću kraj pruge. Kiša ih navede da tamo potraže sklonište – i susretnu njegove čudne, sve zlokobnije stanovnike...

- Tvoja se malena ruka smrzla

Čovek dobija telefonske pozive od ženske osobe koja kao da je izdaleka zaljubljena u njega, a vremenom i on u nju, ali cura uporno izbegava da se s njim naživo sretne, iz razloga koji možda jeste donekle predvidiv, ali time nije ništa manje jeziv. Dapače.

- Pratilac

Jedan „ukleti čovek“ tokom celog života praćen je ženskolikim zloduhom koji pripada njegovoj porodici, čijim članovima donosi smrt. Ni usred škotskih pustara on neće moći da joj zavara trag...

- Unutrašnja soba

Kao devojčica, glavna junakinja imala je kuću za lutke sa neobičnim stanarkama koje kao da su imale sklonost da noću izlaze van. Takođe, ta kuća imala je tajanstvenu unutrašnju sobu koja se, gledano spolja, ne može videti. Kao odrasla, lutajući pogrešno odabranom „prečicom“, ona usred šume naiđe na istovetnu kuću poput one, za lutke, koju je imala kao mala... A unutra...

- Nikako ne idi u Veneciju

Usamljeni putnik luta tužno-propalom Venecijom i meditira nad mrskim savremenim dobom, kad primeti gondolu sa tajanstvenom Crnom damom. Vožnja u toj gondoli promeniće mu život, blago rečeno...

- U šumu

Supruga inžinjera koji je došao da gradi puteve u Švedskoj, usamljena i ne baš voljena, biva privučena neobičnim institutom-svratištem za osobe koje pate od nesanice. Oni su kao svet za sebe, neshvaćen i izbegavan od strane „zdravih“. Ona počinje da zalazi sve dublje u šumu oko te zgrade...

            Eto, to su jezovite, čudne priče u kojima ćete uživati u ovoj knjizi. Iz izvornog sadržaja ove zbirke izbacili smo novelu „Dečaci rastu“ („Growing Boys“) zato što je njena neumerena dužina od osamdesetak strana obrnuto srazmerna njenoj vrednosti. Ta se novela svodi na prolongiranu tiradu protiv savremenog doba, gde dva dečaka naprasno porastu i pretvore se u proždrljive i nasilne divove koji otpočinju orgiju haosa u provinciji, a zapravo simbolizuju materijalizam i lažni „napredak“ koji guta sve pred sobom. Nažalost, radi se o rasplinutoj, nefokusiranoj i neubedljivoj satiri bez oštrice, a naročito u njenoj akromegaličkoj formi, pa smo zato ovo delo, zbog prevelike dužine, izbacili iz knjige, koja sada ima sasvim razumnih 310 strana. Sa njom bi imala oko 390, a ta predugačka novela bi zaista kvarila prosek, jer sve ostale priče sem nje su božanstvene.

            Pored priča, kao što ste navikli, tu je i pogovor ko-urednika edicije (tj. mene) pod naslovom „Robert Ejkman: Nema mapa za ove teritorije“.

            Zlokobne ilustracije za korice i unutrašnjost uradila je Aleksandra Dević.

            Dakle, ovog časa se raspisuje pretplata koja će trajati do kraja Sajma knjiga, tj. do 28. oktobra. Na ovu izuzetnu knjigu, koja iz štampe izlazi tačno za Sajam knjiga, tj. u drugoj polovini oktobra, možete se pretplatiti po spec. ceni od 1000 din (u knjižarama će biti oko 1.300).
          Tačnije, ako želite samo Ejkmana, onda važi ova opcija - jedan Ejkman, pretplata, 1000 din, i ćao.
        Međutim, za dva dana ću ovde okačiti sve detalje oko novog NEKRONOMIKONA i raspisati pretplatu za njega. Tom prilikom, imaćete priliku da se zajedno pretplatite na obe knjige, i to vam je povoljnija opcija nego da obe uzimate zasebno. Dakle, samo NEKRO će koštati u pretplati 2.400 din, a paket NEKRO + EJKMAN će biti 3.200 din.

Knjigu treba platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85 - svrha uplate = MORE, POPUT VINA TAMNO), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjige ili knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

Knjige isporučujemo poštom na adresu koju naznačite a poštarinu plaća Orfelin.

Kao što rekoh, za koji dan na ovom istom mestu biće i najava ULTIMATIVNOG NEKRONOMIKONA, sa svim detaljima o sadržaju i izgledu te spektakularne knjige, pa ako hoćete da naručite obe, najbolje sačekajte petak da u istom cugu naručite obe ove nove Orfelinove knjige.

Do tada, evo početka mog pogovora...

Robert Ejkman: Nema mapa za ove teritorije

„Suštinska odlika priče o duhovima jeste u tome da ona daje oblik onome na šta se ne može odgovoriti.“

- Robert Ejkman

            Vetar neprestano istrže mapu iz ruku i ispod kamenja dveju junakinja priče „Vozovi“ koje kroz nepregledno englesko vresište stupaju napred, ka zacrtanom cilju; svaki put iznova za njima ostaju samo po četiri kamena koja „razgraničavaju prazninu“. Pod udarom elemenata, tačnije: snažnog pljuska, mapa se pretvori u beskorisnu kašu od pulpe, a njih dve budu – izgubljene. Jedino čvrsto što za njima ostaje su kvadrati od kamenova, zamišljeni ramovi koji uokviravaju ništavilo.

Motiv putovanja čest je u Ejkmanovim najboljim pričama: u „Čekaonici“ („The Waiting Room“), jedan čovek doživi sablasni susret u čekaonici na jednoj zabačenoj železničkoj stanici; drugi vozeći auto zaluta, pa dospe u vrlo neobično konačište, u istoimenoj priči („The Hospice“); „Stranice iz dnevnika jedne mlade devojke“ ("Pages from a Young Girl's Journal“) su putopis iz Italije, iz pera devojčice koju je na porodičnom proputovanju ujeo vampir; protagonista priče „Nikako ne idi u Veneciju“ („Never Visit Venice“) luta lavirintom slikovitog grada mrtvih gde susreće Crnu damu; mladić dolazi na jedno maglom obavijeno finsko ostrvo gde susreće duhove nedavne, krvave prošlosti u „Kućama Rusa“ („Houses of the Russians“); „U šumu“ („Into the Wood“) govori o ženi koja samuje u braku, ali u udaljenom švedskom pansionu otkriva bliskost sa grupom ljudi koji pate od nesanice; u „Zvonu za plimu“ („Ringing the Changes“) upravo venčani par na medeni mesec dolazi u zabačeno priobalno mesto gde sve crkve istovremeno zvone – kako bi probudile mrtve...

Kao što se može naslutiti iz ovog izbora, Ejkman obesmišljava sam koncept tuđine, jer ne radi se kod njega o konvencionalnom egocentričnom i kultur-rasističkom egzotizovanju, „orijentalizovanju“ i posledičnom demonizovanju svega što nije pretpostavljena srž civilizovanog sveta, Velika Britanija, kao što nalazimo u brojnim engleskim pričama strave iz 19. i 20. veka, gde su bliže (Evropa) i dalje (Afrika, Azija) lokacije prožete pretećom, potencijalno uništiteljskom Drugošću koja samo čeka da zaskoči belog, kulturnog, uglađenog, zdravorazumnog došljaka. Ne, ništa takvo, jer Ejkmanovi likovi izgubljeni su podjednako u Italiji, Grčkoj, Švedskoj, Finskoj, kao i usred Engleske, gde ih samo nekoliko železničkih stanica, ili gradića na mapi, ili pogrešnih skretanja od toplog doma deli od začudnog konačišta, jezive kuće u šumi ili mrtvacima posednutog grada. Tuđina, dakle, kod Ejkmana nije mesto, nego stanje, oblik postojanja.

Mape su, stoga, beskorisne u Ejkmanovim pričama, a njegovi junaci izgubljeni su jer u svetu koji on prikazuje nema čvrstih, pouzdanih orijentira. Pejsaži kojima se oni kreću deluju nekako „pogrešno.“ 

Mape nisu od koristi kada se seoski predeli menjaju junacima ispod samih stopala, čineći tako referentne tačke nepouzdanim. Opšti efekat prevazilazi 'izgubljenost' junaka. Čitavo okruženje odlikuje se takvom snolikom začudnošću da čitalac ima jak utisak da tuđinska, možda zlonamerna inteligencija izaziva promene i da pojedinci nisu izgubljeni samo fizički, već da su izgubljeni duhovno i psihološki, izgubljeni u haosu vremena i sudbine. (Christine Pasanen Morris, "The Female 'Outsider' in the Short Fiction of Robert Aickman", Nyctalops No. 18, April 1983, p. 58.)

            Ipak, to je samo privid, jer ne postoji nikakva tuđinska, zlonamerna inteligencija koja akterima izmiče tlo ispod nogu: Ejkmanovi šetači i lutalice retko kada nabasaju na nešto makar toliko konkretno i, na kraju krajeva, odredivo kao što je „Vilinska staza“ u istoimenoj priči Aldžernona Blekvuda (usred vresišta, kao i u „Vozovima“), a još manje na utvare i prokletstva što čekaju šetače i putnike nalik onima iz priča M. R. Džejmsa. Razlog za izgubljenost najčešće je neodrediv; nije to ničija krivica, greška niti hubris, a ako nema krivice onda ni stravični sled događaja nema odlike kazne...

Đorđe Kadijević u Subotici

  

            U utorak 25. septembra gostovaću s Đorđem Kadijevićem u Subotici da popričamo o njegovom radu, a sa povodom u našoj knjizi Više od istine.

            Evo najave:

Više od istine - Razgovor s Đorđem Kadijevićem

Domaćin večeri biće Ilija Vuletić

Klein house / social bar & art gallery

Štrosmajerova 9, 24000 Subotica

utorak 25. septembra

19h

U organizaciji Udruženja građana Slobodan grad i portala Slobodna Subotica gost našeg grada biće Đorđe Kadijević, jedan od najvećih srpskih intelektualaca i reditelja koji će predstaviti svoju knjigu VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU. Knjiga predstavlja seriju razgovora sa Kadijevićem koje je vodio i priredio Dejan Ognjanović.

Udruženje građana “Slobodan grad” i Slobodna Subotica kulturom odgovaraju na sve izazove...

Đorđe Kadijević (Šibenik, 1933) jedan je od najvećih živih srpskih intelektualaca. Režirao je kultni horor film “Leptirica” i TV seriju “Vuk Karadžić”. Pamtimo ga i po “Karađorđevoj smrti”, “Svetom mestu” i drugim značajnim filmskim i televizijskim ostvarenjima, ali i po brojnim knjigama.

Imati retku priliku da se uživo čuje gospodin Kadijević je više od intelektualne poslastice. Dubokoumno, inteligentno i rečito vodi vas kroz duge decenije životnog i filmskog iskustva umetnik koji je uprkos filmovima kao što su Leptirica i Sveto mesto ili seriji Vuk Karadžić ostao nedovoljno poznat kulturnoj javnosti. 

Dejan Ognjanović upriličio nam je da razgovori o pitanjima ljudske sudbine, značaja umetnosti, tragike istorije i smislene slobode ostanu zabeleženi u vidu izuzetnog izdavačkog poduhvata novosadskog Orfelina.

Uživajte u privilegiji da slušate ovog rečitog, pametnog i duhovitog velikana naše kulture – ali i da nabavite ovu neprocenjivu knjigu, s njegovom posvetom.

NOVI HORORI 2018 (2. DEO)

            Nou tajm Tuluz, busy as Hell, ali jbg prođe 2/3 ove godine a još se ne osvrnuh na novije horore onako na gomili, pa zato, evo – ukratko!

            Pre svega, podsećam na moj osvrt na to šta se novo od horora gledalo u prva tri meseca ove godine; to imate OVDE. 

            Takođe, podsećam na one naslove koji su zaslužili i dobili zasebne, razrađenije osvrte – klikni pa čitaj detaljno:

Terrifier

NOVEMBER

HEREDITARY

THE ENDLESS

BOARDING SCHOOL

TERRIFIED (Aterrados)

Puppet Master: The Littlest Reich

A sad, sve ostalo što se stiglo do kraha istrpeti.

The Cleanse

USA, 18

**             2

Prvoloptaška „horor“ komedijica sa solidnom premisom ukradenom iz THE BROOD: dajte telesni oblik svom gnevu, ali ne na svom telu, nego kroz gremlinoliko čudo koje ćete da „rodite“ u povučenoj sektaškoj zajednici, daleko od sveta. Avaj, to nije razrađeno ni u šta vredno pomena i pažnje, sem baš ako ste mnogo očajni, i baš vam se gleda jeftini creature filmić u kojem je puppet-kreatura vrlo malo viđena, ali je zato tu – suprajz!- Anđelika Hjuston u važnoj epizodi! Školski primer „scenarija“ snimljenog direktno sa salvete. Pešački koncipirano, pešački izvedeno, linearno, predosadno, predvidivo, završava se onde gde je maltene trebalo tek da počne, a jedva sakarabudžili dugometražno (80’) trajanje.

Who's Watching Oliver

USA-THAI, 18

**             2

O ovome sam pisao za RUE MORGUE, pa ću biti slobodan da citiram samog sebe iz te kritike: Who's Watching Oliver is as schizophrenic as its protagonist, constantly alternating between heavy(handed) drama and outrageous humour. While drama is unconvincing and clichéd (Oliver is just like every serial killer ever, mixed in a blender but come out just bland), all the stuff relating to his potty-mouthed mama is genuinely disturbing and, at the same time, outrageously funny – that is, if you have A-Serbian-Film-level sense of pitch black, morbid humour. Yes, at times it’s that sick (though, no babies involved)!

The uneven tone is especially jarring in the gorily realistic, misogynistic torture and murder scenes of nude, humiliated girls, overlaid with big bad mama’s highly stylized Troma-level of acting and dialogue. Also, the storytelling is too linear and predictable, with patience-testing touristy scenes related to Oliver’s dating in Thailand, where this US-Thai co-production takes place.

THEY REMAIN

USA, 18

**             2+

Prema konfuznoj priči -30- Lerda Berona, o kojoj sam svojevremeno ovde napisao:

Opet divljina. Pustinja. I u njoj dvoje ljudi, bivši ljubavnici, sad raskantani, ali zajedno u misiji osmatranja puste oblasti u kojoj je pre par decenija delovala Familija (očigledno po uzoru na Mensonovu, samo mnogo satanističkija) – a za sobom je ostavila masovni zločin, brojne neiskopane leševe i tragove natprirodnog dejstva. Insekti se čudno ponašaju. Nečiji šapat krišom doziva. Kamere postavljene okolo beleže šta ne treba, ne beleže šta treba. Javljaju se otisci stopala tamo gde nikakvih ljudi nema ni iza sedam brda... Tretman kontrakulturnih grupa je previše konvencionalan (Satanisti!) a završetak previše otvoren/nedorečen (samo zbog njega ocena nije veća). Ipak, kao i uvek kad opisuje divljinu i potpuno ne-ljudsku Prirodu, Baron je besprekoran, atmosfera je genijalna, a prilično pomaže intrigantna drama između dvoje vrlo vickastih protagonista, puna memorabilnih ciničnih replika...

Avaj, ovo je dosadni, uninvolving slow burn sa slabo odabranim glumcima: kad imaš film koji doslovno nose samo dvoje aktera, uloži bre neki dinar i trud da nađeš ljude koji mogu da drže pažnju i interesovanje publike. Previše je ovo prenadrkano nadobudno u svojoj ubeđenosti da pravi gustu atmosferu, a zapravo vrlo malo tu postiže, i sasvim skromnim rediteljskim i uopšte vizulenim sredstvima.

Satan's Slaves

INDO, 17

**(*)        2+

Klasični folklorni horor iz sirotinjskih azijskih krajeva koji bi hteli da budu Japan ali su daleko, predaleko od njega u svakom smislu. Istina, ako ste baš očajno gladni J-horora, a budući da Japanci i Korejci već godinama zabušavaju na tom planu, ova za moj groš konvencionalna i cheesy pričica može poslužiti dok čekamo nešto bolje, ali ne padajte na hajp koji ovo, ničim izazvan, prati.

PARTY HARD DIE YOUNG

/ DIE LETZTE PARTY DEINES LEBENS

AUS, 18

**(*)   3-

Malo je falilo da preskočim ovaj austrijski slešer, ali drago mi je što sam ga ipak overio na Grosmanu: mogao bi se zvati Znam šta ste radili prošlog leta u Hrvatskoj (dešava se na nekom ostrvu gde drogirana i pijana belosvetska omladina orgija uz tehno NC-NC-NC). Jeste, lokalni kolorit je mogao i morao snažnije da zaigra (kako čujem, izvorno je trebalo da se dešava u Turskoj, pa u zadnji čas uskočili Hrvati; ali mesto je praktično nebitno), i jeste, ovo je bar 15-ak godina zakasnilo za post-Scream trendom, ALI – ALI, režirano je fascinantno dobro, čak zadivljujuće na nekim mestima (besprekorno logistički uklopljeno sa mega-party dešavanjima) a likovi i gluma su, baš kao i režija, mnogo bolji nego što ova vrsta priča zahteva – ili nudi. Ubistvo iznad bine gde se upravo odigrava „koncert“ je odličan set-pis, a ima ih još nekoliko. Fora s flašom u ustima je super, ali ono s flašom u dupetu moralo je detaljnije da se razradi: if you go THERE – go all the way!

UNSANE

USA, 18

**(*)        3-

Simpatičan horor-triler o ženi bezveze zatočenoj u ludaru – gde, da sve bude još zanimljivije, medicinskog brata izigrava njen stari psiho-stalker koji ’oće da je ženi. Čiča oće, strina neće, didu-lidu di. A tu su i neki prijateljski i neprijateljski pacijenti, i njena keva koja misli da će tako lako da je iščupa iz kukavičjeg gnezda, ali psiho je luđi i opasniji nego što izgleda... i tako... Soderbergov in-your-face tretman ove duboko B-premise daje nešto neposrednosti i impakta inače prilično staromodnom zapletu, i da nije slikan maltene dokumentaristički, nekakvim Aj-fonom ili tako nekim džepnim andrmoljem, lako bi se zamenio za nešto iz ranih 1990ih. Nije to loše, drži vodu, može se gledati, ali ne očekujte čuda od te i takve priče.

Ghost Stories

UK, 18

**        2

Najneshvatljivije precenjeni horor u istoriji precenjenih horora! Dižu ga u nebesa, hvale ga i levo i desno, meću na vrhove godišnjih lista, bio na korici Ru Morga... a ja jebeno ne znam šta uopšte da kažem o ovoj glupoj, praznoj, nezanimljivoj, nekonsekventnoj omnibus (tri priče) budalaštini! Ali doslovno ne znam šta bih rekao o ovom bućkurišu u kojem nijedna od tri pričice nema smisla ni poente, kao što ih nema ni twist na kraju.

Our House

USA, 18

**             2+

Simpatična mlađarija (a naročito klinac koji igra mlađeg brata – javlja mi se da će od njega nešto da postane!) čini ovu detinjastu priču prijemčivijom i gledljivijom nego što zaista jeste. Dva brata i seka naprasno postanu siročad, ali stariji bata u garaži napravi neko bedno sokoćalo koje se vrti i svetli i doziva mrtve, ali umesto da dozove tatu i mamu – u kuću im dovede neke izrazito nezanimljive i nemaštovite duhove koji ne urade ništa vredno pomena a kamoli pamćenja do kraja filma. Da li sam pomenuo da je ovo PG-13 materijal?

DON’T LEAVE HOME

USA, 18

**(*)       2+/3-

Ukratko, mlada žena specijalizovana za izradu diorama pozvana je u staru kuću u Irskoj da tamo radi svoj posao za čoveka sa čije je slike svojevremeno nestala nekakva curica. Lepo je to, atmosferično, ali vrlo tanko na dešavanjima, presporo. Iza svega toga leži zabavna premisa ali ništa se od nje nije uradilo: niz intrigantnih idejica stoji tu (o stvaranju, o ženskosti, o umetnosti koja proždire život...), ali bez čvrsto i ubedljivo osmišljene veze. O ovome sam pisao za RUE MORGUE, pa tamo čitajte malo detaljniji rivju.

What Keeps You Alive

USA, 18

**(*)       2+

Dve lezbo ljubavnice odu u kolibicu na jezeru, za jednu se ispostavi da je psiho, pokuša da ubije ovu drugu gurnuvši je s litice, ova preživi, i onako gegajući beži ostatak filma od ove. Slede neki manji tvistovi (i to ne samo na člankovima). Ako ne računamo blatantne fizičke neizvodljivosti toliko velike da spadaju u „what the fuck were they thinking“ – tipa, osoba koja je upravo pala s visine od desetak metara, uganula jednu nogu, sjebala ruku i kuk, istog časa uskače u čamac i fucking prevesla celo jebeno jezero; alo, veslanje, naporna aktivnost koja zahteva zdravo i jako telo, a ne poluslomljeno! plus je ta fizička neizvodljivost praćena nenamerno apsurdno-smešnom „napetom“ scenom, u kojoj psiho-ljubavnica krene da je juri po jezeru, takođe veslajući, u jedinoj veslo-jurećoj sceni u novijoj istoriji koju sam video – ono što ostaje je jedan gledljiv, mada ni po čemu naročit triler-hororčić na temu „pazi s kim se u krevet i u vezu vezuješ jer lako može biti psiho-ludača“!

MARA

USA, 18

**            2-

Ovo je toliko generičko, by the numbers, pešački osmišljeno i režirano i glumljeno da me reči da izdaju da uopšte prenesem verbalno koliko je isprazno, konvencionalno, otrcano, predvidivo i – što je najgore – nestrašno. Moraću da pribegnem analogiji: ova MARA je rođena sestra filmu MAMA.

A bavi se potencijalno jezivom idejom o demonici Mari koja stoji iza fenomena „paralize sna“, i koja, poput nekog neupečatljivog i nemaštovitog, ženskog Fredija Krugera spopada grupicu prinudnih insomničara i zavrće im šije. Zeeeev. Ako hoćete „paralizu sna“ upotrebljenu za vrhunski morbidnu i mračnu priču od koje ćete se ježiti i košmare sanjati, bolje čitajte „Veliku Svinju“ Vilijama Houpa Hodžsona koju sam preveo i metnuo u zbirku GLAS U NOĆI.

The Devil’s Doorway

IRE, 18

**(*)       2+

Solidna premisa o opsednutoj curi koju opatice čuvaju u ćeliji u jednom irskom katoličkom „samostanu“ za posrnule djevojke i o dvojici popova, matorom i mladuncu, koji dođu po nalogu Vatikana da to istraže pokvarena je pre svega formom FFF-a, koja je izrazito neubedljiva i nevešto, usiljeno, bez prave potrebe (sem trenda) upotrebljena. Naime, dešava se 1960. godine, i od nas se očekuje da poverujemo da popče na ramenima tegli 16mm kameru, ili tako nešto kabasto i teško, i snima sve to što gledamo, uključujući razna jurcanja po hodnicima i tunelima... što nema teorije da je slučaj. Šteta; da je „normalno“ snimljen, bio bi ovo jedan okej, atmosferičan, fino glumljen, creepy hororček bez naročitih tematskih i idejnih ambicija da šta ozbiljno prozbori o veri i njenoj zloupotrebi, o Katoličkom Zlu (TM), o Đavolu i „đavolima“ u mantijama, itd.

He's Out There

USA, 18

**(*)        3-

Mama i dve male ćerke dođu u udaljenu kolibu u šumi na odmor, pre tatka koji je zaostao na poslu; dok on dođe, one su već na meti ubilačkog manijaka. Da li će njegovo odocnelo pristignuće pomoći majci („Ona da rađa, on da brani“) ili će mama sve morati sama – pogledajte u ovom sasvim pristojnom horor-trileru. Solidno režirano, ekonomično pripovedano, dobro napisano i odlično glumljeno, sa likovima čije je ponašanje (naročito uključujući decu!) primetno realnije i ubedljivije nego što inače u generičkim produktima ovog tipa i plota imamo priliku da vidimo. Ništa tu novo ni posebno nema, ali lepo je napravljeno za jedno gledanje.

PUPPET MASTER: THE LITTLEST REICH (2018)

*(*)

2-

Ako verujete rivjuima na vodećim horor sajtovima na engleskom, ovo je vrlo vredan horor sa ludačkim krvavim scenama koji se obavezno mora pogledati, a kao ima i neki podtekst o rasizmu, homo- i ostalim fobijama i netrpeljivostima koje svakim danom sve više rastu u Trampovoj Americi. Pih, kažem ja.

Bez obzira što je scenario pisao isti baja koji je sročio THE BONE TOMAHAWK (po meni precenjeni 3- filmić na koji su svi otkidali pre par godina!), a što se ovde vrlo retko, najviše na samom početku, može naslutiti, i što je koncept na nivou salvete mogao zvučati obećavajuće, ono što smo dobili je JEZIVO neuko, nezainteresovano, mehanički, maltene robotski (ne)režiran film!

Ja stvarno ne pamtim kad sam poslednji put do kraja odgledao nešto ovoliko ravno, školski, bez trunke nadahnuća kamerom zabeleženo – neću reći „režirano“ jer, kažem, ovo kao da je neki algoritam slikao i montirao; ili možda neki šuster, ili kineski turista savatan na ulici kojem su dali kameru u ruke i rekli „snimaj!“

Plus, ne palite se na hajp o preteranim scenama splatera: jeste, prosipaju se tu neka creva i odsecaju glave, ALI, kao prvo, efekti maske su jeftini i slabunjavi. Džaba što su praktični (plastični) a ne CGI, kad su srednje-žalosni.

Kao drugo, sa pomenutom anti-režijom koja jedva da ikada, u svojim najmanje lošim momentima, doseže nivoe smoreno-senilnog Šopole (aka Zdravko Šotra), ne očekujte set-pisove u ozbiljnom smislu reči.

Ima tu pokušaja neukusa na nivou Trome, ali jedina baš dobra fora u tom smislu je kada leteća lutka elisom odseče glavu liku koji piša, pa mu glava upadne u wc šolju i telo mu nastavlja s pišanjem, po sopstvenoj glavi.

Ima i scena u kojoj se lutka trudnoj crnkinji zavuče sleđa, prođe kroz stomak i iz njega izvuče fetus, ali je to podriveno (sic) osrednjim efektima a naročito nepokretnom lutka-bebicom i uopšte loše slikanom i režiranom scenom.

Da, znam da ima onih koji će reći: „Wow, pa to je genijalno! Moram to da gledam!“ Ali ja bih vam savetovao da radije potražite te scene na jućubu ili tako negde, isečene, ako vam je baš do toga, nego da trpite sat i po ovog amaterski napravljenog sranja samo zbog tih 10-20 sekundi.

Što se drugih motiva za gledanje tiče: Udo Kir se pojavi samo u prvih pet minuta pa iščezne, 

a Barbara Krampton u nešto većoj „ulozi“, mada ne glavnoj, već je smorila sa svojim pojavljivanjem u svakom drugom jevtinom hororčiću u zadnjih par godina, uvek sa istom frizurom ili perikom (i baš me briga što je igrala i u prvom delu ove neshvatljivo popularne serije; ovde je skroz bleda i neupečatljiva).

Ko to voli, tu je i Majkl Pare koji deluje skroz braindead, na auto-pilotu, sa potpuno fletlajn kazivanjem tih ionako glupih dijaloga koji su mu dati: znači, odrađivanje za sve pare, tj. za svih 100 dolara koje mora da su mu platili za ovaj produženi kameo (a ne vredi ni toliko).

O podtekstu, o lažnoj „kontroverzi“ navodne političke nekorektnosti (lutke dele naci-ideologiju i ubijaju nacistima nepoželjne: jevreje, gejeve, cigane, crnce itd) ili bilo čemu sličnom, OVDE, u ovom neuko otaljanom trešu – zaista ne bih. Zaobići!

PS: A zašto sam uopšte gledo ovo gomno, pa još do kraha? Pa, pre svega zbog tog precenjenog scenariste i reditelja, S. Krejg Zalera (radio i meni takođe neuzbudljivu, ravnu GUŽVU U BLOKU 99), zatim zbog fame o grdnom splateru, i najzad, do kraja izdržah jer sam ga gledo u društvu, pa sam se s drugarom zabavljao secirajući sve te budalaštine naživo.

Na kraju balade, valja reći da je ovo film u poređenju s kojim Tromin POULTRYGEIST izgleda kao Hičkokove PTICE!