***
3-
Stalni čitalac i povremeni
saradnik ovog bloga, širom sveta poznat isključivo po svom umetničkom imenu „matoji“, poslao je svoj osvrt na
najnoviji horor Kjošija Kurosave. Podeliću ga ovde sa vama – matoji mi je uštedeo nešto vremena i
truda, budući da se uglavnom slažem s njegovom ocenom, s tim što sam ja malkice
velikodušniji (!) i trpeljiviji, odnosno, mislim da je film za oko pola ocene
bolji nego što ga on (prestrogo?) ocenjuje.
Od mene – mlaka trojka.
Ugođaj tihe jeze i neodređene pretnje postignut je natprosečno dobro i pažnje
vredno, glumac koji igra zlikovca je
odličan i prezabavan za gledanje, i mada je ovde bilo i većeg potencijala, ovo
što imamo je sasvim vredno i CREEPY će svakako biti na mojoj godišnjoj top-10
listi najmanje loših horora 2016. A sad, evo šta veli matoji.
Najnoviji film Kjošija
Kurosave pod nazivom „Creepy“
nije lako determinisati u kontekstu razvoja njegove filmske poetike kroz sada
već prilično obiman opus. Mnogi govore o povratku horor korenima, odnosno
opsesiji psihološkim profilom serijskih ubica, otmicama i sadizmom nad žrtvama;
o estetici plastike, tj. o povratku plastificiranih blago njišućih zavesa koje grade
zloslutnu atmosferu i nepogrešivo kod Kurosave aludiraju na leševe umotane u najlonske
vreće. Ali ovaj film odražava i izvestan
kontinuitet u Kjošijevoj filmografiji.
Kad se zagrebe ispod
površine, umesto serijskog ubice i njegove manipulacije žrtvama isplivava kriza
identiteta, odnosno kriza porodice, kao posledice svih drugih kriza u današnjem
društvu. U tom smislu „Creepy“ je logičan sledbenik i sabrat „Tokijske
sonate“, ali za razliku od nje ne akcentuje spoljašnje (društvene)
uzročnike krize u porodici (globalnu ekonomsku krizu), već pre one psiho(pato)loške. Međutim, plašim se da je treća
determinacija „Jezivog“ kao klišetiziranog detektivsko-proceduralnog
filma najočiglednija i kao takav on ide stopama „Penance-a“, putem koji ne vodi
ka nekim dubljim značenjima.
Naravno, Kurosava je u
pitanju, pa „kliše“ nema uobičajeni smisao. Realnost kod njega često počiva na
granici između prirodnog i natprirodnog, ako ne sa krajnje neobičnim
karakterima i pojavama, onda barem sa atmosferom izgrađenom kinematografskim
sredstvima. Nažalost, ove začudnosti kao Kurosavinog trejdmarka u „Creepy“-ju
je nedovoljno da bi se, uz druge nedostatke, svrstao u dobre filmove.
Detektiv Takakura posle
ranjavanja u obračunu sa odbeglim serijskim ubicom i traume izazvane pogibijom
nevine osobe, zapošljava se kao profesor kriminalne psihologije, zamenjujući na
taj način praktičan rad sa psihopatskim ličnostima, teoretskim. Ovaj novi, mirniji način života doneo je njemu i njegovoj
ženi Jasuko preseljenje u novi dom u, kako se ispostavilo, neprijateljski
nastrojen komšiluk. Tu se posebno ističe šizofrenoidno nepredvidivi Nišino,
koji živi sa ćerkom Mio i ženom koja ne izlazi iz kuće zbog, kako on kaže,
teškog psihičkog oboljenja.
Takakuru na novom radnom
mestu posećuje bivši kolega, mladi detektiv Nogami i zaintrigira ga nerešenim
slučajem nestanka tri člana porodice Honda od pre šest godina. Deviza - jednom
policajac, uvek policajac potvrđuje se i na primeru Takakure. On vrlo brzo počinje
privatno da radi na ovom slučaju zajedno sa Nogamijem, ispitujući jedinog
preostalog člana porodice Honda, ćerku Saki. Postepenim rešavanjem misterije
nestale porodice iz fragmentarnog Sakijinog sećanja i misterije Nišinove
ličnosti Takakurinom intuicijom, dolazi do košmarnog raspleta u kojem su podjednako
ugroženi i porodične veze i životi.
Da. Ovo zaista zvuči kao
konvencionalni krimić. I sve bi to bilo u redu da Kurosava može da se snađe sa
konvencijama i realijama. On na ovom terenu gde su nelogičnosti strogo
zabranjene, upada u nenamernu iracionalnost, uzročno-posledičnu nepovezanost; previđa
nezamislive proceduralne greške policije. Čak je i ključni obrt u istrazi
zasnovan na krajnje subjektivnoj i naivnoj (ispostavilo se tačnoj?!) pretpostavci
iskusnog detektiva.
Konvencionalnu priču prati
konvencionalna fotografija, striktno u funkciji priče. Dominiraju srednji i
krupni planovi, a hladne, pastelne boje naglašavaju misteriju oko Nišinoa. Široki
i dugi kadrovi koji su nekad bili jedna od definišućih karakteristika
Kurosavinog stvaralaštva, u smislu nadogradnje priče i stvaranja posebne
atmosfere, sada su prošlost. Čini se da se od „Tokijske sonate” veća važnost
pridaje dijalozima i interakciji među likovima, a da je kreativni doprinos fotografije
proporcionalno manji.
Ono što donekle spašava
ovaj film je lik Nišimoa, koga je izvrsno utelotvorio Terujuki Kagava, poznat
po ulozi glave porodice u „Tokijskoj sonati”. Tamo je igrao depresivnog oca,
dok je ovde ta depresija uznapredovala u patološko stanje svesti „pater
familias”-a. Samim tim, porodica koja se u „Tokijskoj sonati” raspada, ovde
mutira u monstruoznu zajednicu.
Poslednjih desetak minuta
filma predstavlja hiperbolizovanu sliku nefunkcionalne familije, kada se u
kombiju ka svom novom domu voze „otac” sa pištoljem u ruci, „ćerka” slepi
izvršilac „očeve” volje, „stric” ošamućen i vezan lisicama, „strina” obamrla
pod narkozom. „Otac” manipulator i sadista pokušava na sve načine da održi „porodicu”,
ali i pored primene sile i hipnotičke sugestivnosti nad drogiranim članovima „familije”
ne uspeva da ih učini lojalnim i privrženim sebi.
Dugo smo čekali na novi
Kurosavin horor, ali umesto njega dobili smo falični triler sa elementima
horora, koji ne ostaje dugo u sećanju i koji se utapa u osrednjost filmova
nastalih nakon „Tokijske sonate”. Možda ostali filmovi ove faze nisu mnogo
kvalitetniji od „Creepy”-ja, ali su meni svakako draži „Journey to the Shore”,
pa i „Real”, koji se bave interakcijom između sveta živih i sveta mrtvih na
jedan meditativan, filozofski način.
Čak mu pretpostavljam i „Seventh
Code“, mali film, koji ima privlačnost ranih Kurosavinih video radova. Učestalost
snimanja raznovrsnih filmova u poslednje vreme, u Japanu i internacionalno, ipak
budi nadu da će on ovaj svoj entuzijazam da pretoči u još neki vredan film, u
nivou njegovih klasika kakvi su na primer „Pulse“, „Charisma“, „Bright Future“
i „Cure“.
