уторак, 17. март 2009.

KRVOPIJCI (1989)


** 
2-

hrvatski KRVOPIJCI neizvežbanom oku mogu da deluju kao naivni, benigni filmić koji je još krajem 80ih bio beznadežno zastareo i irelevantan a koji je danas možda samo obojen jednom nenamernom patinom jugonostalgije i onih dana kada su zagrebačkom policijom vladali srpski kadrovi.

međutim, pronicljiviji pogled u filmu otkriva skrivenu agendu uperenu protiv same srži srpskog nacionalnog bića – odnosno njegove drevne veze i ponosa zbog reči 'vampir', navodno jedine srpske reči koja se koristi širom sveta (paprika se, iz nekog razloga, ređe izvlači u ovakvim raspravama)! hrvati perfidno pokušavaju da ovim besramnim falsifikatom podriju opravdani ponos zbog 'reči koja odjekuje' a vezane za čuveni austrougarski dokumentovan slučaj sela kisiljevo iz 1735. godine. da bi doakali praktično jedinoj srpskoj pretenziju na belosvetsku slavu, hrvati ovim filmom plasiraju priču o nekakvom svom slučaju vampirizma iz 1587. godine – neskromno pokušavajući da za skoro 150 godina 'preteknu' srbe! nije nimalo slučajn oda se ovaj film javlja baš 1989., kao reakcija na srpsku proslavu 500 godina od kosovske bitke, te velelepnog šotrinog spektakla. SELJAČKA BUNA je bila odavno snimljena – od strane istog reditelja koji je posle namerno uzeo najlepšu srpsku narodnu pesmu – 'Banović Strahinja' – samo kako bi je oskrnavio i naudio srpskoj tradiciji tim debilnim filmom, pa pošto nemaju istoriju kojom bi mu parirali, hrvati posežu za fikcijom i falsifikatom. 'ha, srbi imali vampire 1735-te? pih! hrvati su ih imali 1587-me! i još veštice, pride. i lovce na veštice.'
anticipacija srpsko-hrvatskog sukoba vidi se na još nekoliko mesta, kroz 'detalje' (neprimetne za naivnog gledaoca, ali ne i za Ghoula!). npr. policajac koji zaustavlja 'hrvatskog intelektualca' na groblju – izgleda kao srbin iz karikature (debeo i brkat i sa neizbežnim toki-vokijem) i očigledna je parodija onoga što su hrvati tada doživljavali kao 'represivni element'. (nenamerna ironija nalazi se u činjenici da 'hrvatskog intelektualca' u filmu tumači zadrto-nacionalistički, srbendistički glumac danilo lazović!)

pored toga, u jednom momentu jedan od likova maše glogovim kocem, i kaže: 'ha, vidi ga, prepilio bi i tenk!' a zna se u čijim rukama su tada tenkovi bili! te reči imaju naročitu težinu jer ih izgovara zagorac, dakle, esencija hrvatštine. on je hrvat, naravno, jer prisustvo srba u filmu nagovešteno je jedino kroz jednu srpsku lobanju iz jasenovca koja krasi doktorov sto! 

na žalost, osim povoda za ovakva i njima slična 'tumačenja', KRVOPIJCI imaju malo toga da ponude. hrvati su oduvek bili neverovatno NAIVNI u svom pristupu fantastici: s IZBAVITELJEM im se još nekako i posrećilo pa ta naivna bajka-antiutopija uz žmurenje na jedno oko još i može da se pogleda; ali po 'ozbiljnosti' pristupa hororu, KRVOPIJCI se mogu porediti samo sa GOSTIMA IZ GALAKSIJE. koliko su i kakav su GOSTI SF, toliki su i takav su KRVOPICI – horor! mada groteske i detinjarija nema baš u tako sramotnim količinama kao u GOSTIMA, KRVOPICI se odlikuju vrlo trapavim disbalansom između 'ozbiljnosti' i nesigurnih, teturavih pokušaja komike (naročito kad u igru uđu 2 zatucana ruralca od kojih je jedan kao zagorski obelix!). po svojoj nekoherentnoj, sumnjivoj intonaciji koja je stalno na ivici samo-parodije, ovo je najsrodnije našem PUNOM MESECU NAD BEOGRADOM.
eto, prokleti bili, hrvati su nas i u tome pretekli: pre nas su snimili film koji se ladno mogo zvati PUN MESEC NAD ZAGREBOM, a skoro isto toliko je glup kao kresojin 'horor' (mada barem nema zločinačku 'muziku' pilota nego neko neslušljivo, ali ne previše iritantno synth sranje kornelijusa kovačusa).

sad tek počinjem da uviđam pattern: kad su hrvati pravili DOBRE filmove fantastike (kao što su IZBAVITELJ ili RITAM ZLOČINA) – oni su bili etnički čisti, sa hrvatima u glavnim ulogama. s druge pak strane, kad god su hrvati hteli da, iz samo sebi znanih razloga, snime glup film fantastike (odnosno – fantastično glup film), oni su za glavnu ulogu uzimali nekog velikana srpskog glumišta, kako bi nam se osvetili i izvrgli ga ruglu. tako je u GOSTIMA ljubiša samardžić morao da govori na jekavici i glupira se ko nikad, a u KRVOPICIMA su našli da nam skrnave sećanje na velikog srbina, danila lazovića! :(
o, ima li kraja njihovim zločinima? zar im baš ništa nije sveto?
PS: na vizuelnom planu film se odlikuje nesnosno bleštavim reflektorima koji sijaju kroz tu veštačku magluštinu kao da neće svanuti sutra! to je kao da je neko video bavinog BARON BLOOD, pa rešio da ga apstejdžuje i odvrne i maglu i svetla na 11/10. strašno. zaslepljujuća glupost.

PPS: a zahvaljujući spoljnom saradniku, a. bečanoviću, evo i sledeće iluminacije koja otkriva da ovo uopšte nisu naivne stvari. citiram cenjenog kolegu iz bara, CG:

Bio si na dobrom tragu, ali si previdio ključnu stvar: da je ovdje žrtva hrvatski film. Zar to nije simptomatično, indikativno i znakovito, zar može biti slučajno, neintencionalno i nenamjerno da su SF i fantastique filmove u Hrvatskoj snimali Crnogorci, Bulajić (Rat, Čovjek koga treba ubiti), Papić (Izbavitelj) i Vukotić (Sedmi kontinent, Gosti iz galaksije), a horore - Srbi, to jest dotični Šorak? Nisu tu bila čista posla!

понедељак, 16. март 2009.

LOVECRAFT (strip)


by Hans Rodionoff, Enrique Breccia and Keith Giffen

za razliku od beskrajnog niza lavkraftoidnih adaptacija i inspiracija (pretežno neinspirisanih), ovo je strip koji za protagonistu ima samog tvorca ktulu mitosa, h. f. lavkrafta.
no, pošto je u pitanju strip, to, kao po kletvi, znači gomilu simplifikacija i banalizacija – iako, mereno stripovskim standardima, ovo je iznad proseka. mada ne previše.
glavna zamerka je etitjud: iako je, nominalno, ovo neka vrsta 'omaža' velikom HPL-u, u suštini se radi o trivijalizaciji njegovih tema, ideja, stila i značaja, i o svođenju svega toga na – pogađate – simptome. pošto stripovi po svojoj idejnosti – en generale, i uz čast retkim izuzecima – kaskaju za tekovinama ozbiljnijih umetnosti (književnosti, filma...), a da o filozofiji i dr. disciplinama ne govorimo, onda ne treba mnogo da čudi što je etitjud ovog stripa savršeno na liniji one zloglasne, debilne knjige nekog našeg psihijatra (davno sam čitao a mrzi me da ga guglam), poznate pod naslovom TRAGEDIJA GENIJA.
u njoj, svi velikani književnosti, slikarstva, muzike itd. svedeni su na nekakve bolesnike koji su švrljali, mazali i cigu-ligali svoje simptome i tako pokušavali (bezuspešno!) da se izleče: jedan bio narkoman, drugi alkoholičar, treći imao sifilis, četvrti epilepsiju, peti bio peder, šesti imao militantni sukob s ocem, sedmi bio patološki vezan za majku, osmi imao problema sa ženama, deveti bio paranoik, deseti bio grbav, jedanaesti mucao... itd. iz ove popularne vizure, koja nipošto nije ograničena samo na ovu debilnu knjigu, svi velikani duha prikazani su kao patetične lujke u vlasti svojih poremećaja, sa malom ili nikakvom (samo)kontrolom, sa malim ili nikakvim razumom, bukvalno: opsednuti svojim tragičnim stanjem tako da se njihova dela imaju posmatrati kao skladišta simptoma. implicitno u ovom pristupu jeste cementiranje pozicije tzv. 'normalnih': posle TRAGEDIJE GENIJA, i dela koja dele sličnu vizuru, svaki mediokritet će se osećati lepše i lakše povodom svoje osrednjosti, i moći će čak da oseti jednu vrstu nadmoći nad ljudima o kojima su ih u školi (bezuspešno) učili kao o 'velikanima'.
'velikani'?
"pih! gomila bolesnika! da su imali više pičke, manje alkohola, manje droge, lek protiv tuberkuloze ili sifilisa... ništa od njihovih 'velikih' dela ne bi nastalo. ha ha ha! eto vam ih vaši geniji! ženo, daj pivo iz frižidera!"
jedan od novijih primera ovakvog pristupa, bar što se tiče horora i njegovih ikona, jeste epizoda THE BLACK CAT iz serijala MASTERS OF HORROR (II sezona), u režiji stjuarta gordona, u kojoj je veliki e. a. po prikazan kao patetična pijandura u vlasti svojih delirijuma iz kojih su, navodno, potekle sve njegove horor priče.
a slično nalazimo i u ovom stripu o lavkraftu. naravno, HPL se više nego zgodno namestio za ovu vrstu 'anal-ize': prvo otac, a onda i majka završili u ludnici; naučio da čita sa 5 godina; deda ga kljukao jezivim pričama odmalena; bio opsednut nekakvim fantazmama, sa slabim kontaktom sa 'stvarnim' svetom oko sebe; imao problematičan brak relativno brzo okončan razvodom, itd.
klasičan 'bolesnik'.
ok, postoje neke osnove za ovu sliku, ne poričem. ali ta slika je jedna polu-istinita distorcija, zapravo laž veća od nečega što bi bilo 100% netačno, pa stoga automatski van razmatranja.
momenat koji izmiče zastupnicima 'tragedija genija' vizure je sledeća: većina njihovih 'pacijenata' – a po i lavkraft sasvim sigurno, to je dobro dokumentovano – imali su vrlo jak i čvrst kontakt sa stvarnošću, i izražen razum i lucidnost, do samog kraja. njihova dela nastala su sa maximumom kontrole i promišljanja, izgrađena su i izbrušena koliko je to potrebno, daleko je to od črčkarija nekih ludaka koji ne umeju da razlikuju stvarnost od mašte, snova, delirijuma.
ako su od nečega bolovali, to je bila – povećana BUDNOST.
na žalost, dramaturški su mnogo manje zanimljivi lucidni, zdravorazumski junaci od poremećenih, zaluđenih, pomućenih, naročito u pulp okvirima.
strip 'lovecraft', dakle, ide linijom manjeg otpora. iako je neki manji research vidljiv (čitalo se ponešto malo od biografije i pisama), prenebregava se HPL-ova mega-lucidnost koju je zadržao do svojih bukvalno poslednjih trenutaka života, dok je u bolesničkoj postelji zapisivao svoje simptome i impresije ne bi li bili od pomoći lekarima i medicini uopšte. taj i takav lavkraft, koji je aktivno pratio štampu, kako dnevne novine tako i stručne časopise iz nauke i književnosti – nije baš mnogo zanimljiv za film ili strip. taj lavkraft koji je imao vrlo jake, izgrađene stavove o modernom dobu, o usponu nacizma, o socijalnim pitanjima amerike svog doba, o najnovijim otkrićima fizike, hemije i astronomije – on je za stripadžijsku publiku samo dosadni 'nerd'. jedini način da se učini 'zanimljivim' jeste da ga se prikaže lujkom, opasnim manijakom s kojim niko normalan ne bi mogao da posedi i popriča ni 5 minuta a da ovaj ne počne da bulazni o 'starim bogovima' i 'paralelnim dimenzijama' (uprkos obilatim memoarima, pismima i dr. dokumentima koji svedoče o njegovoj lucidnosti i prijatnosti kao sagovornika i prijatelja za čije društvo su se otimali oni koji su imali privilegiju da ga uživo upoznaju).
nije stvar u pukom 'skrnavljenju' idola: postoje načini da se HPL-ov mračni bekgraund upotrebi na umetnički zreo i efektan način: videti, recimo, priču LOVECRAFT IN HEAVEN granta morrissona, u zborniku STARRY WISDOM (najboljoj zbirci HPL-oidnih priča izašloj do danas). stvar je u rezultatu toga, koji u slučaju ovog ovde 'lovecrafta' –ispod sveg svog besa i buke uskomešanih pipaka i razjapljenih čeljusti monstruma – ostaje jedna detinjarija. malkice bolja od mnogih, ali još uvek nedovoljna i nedostojna svog uzora.
artwork enrikea breće ima svojih momenata, ali nije ni približno tako nadahnut kao HPL-ovski radovi njegovog oca, alberta breće, koji su, za moj novac, najbolje nešto što je iko uradio sa HPL pričama na polju stripa. čak i korbenovi impresivni crteži u njegovim HPL adaptacijama, recimo, stoje u službi infantilizovanih, trivijalizovanih scenarija. slično važi i za pulp radove majka minjole. lepi su za oko, ali priče... čist palp.
breća previše karikaturizuje likove, ambijenti su mu prečesto zamenjeni skicama i zbrzanim mazarijama ili golom razlivenom farbom, dok je dizajn HPL-ovskih 'bogova' i monstruma vrlo neinspirisan i u egzekuciji prejednostavan: to su uobičajeni pipci i raščepljene vilice, najčešće 'rešeni' u nekoliko brzih i jednostavnih poteza četkicom, bez detaljisanja, bez smisla za originalni morbidni detalj. iako su i radovi njegovog oca vrlo stilizovani i 'jednostavni', tata alberto je daleko uspešnije umeo da nagovesti i uhvati srž 'neopisive' grozote oko koje njegov potomak enrike uglavnom neuspešno ili polu-uspešno obigrava. slično važi i za HPL-ovske ambijente, nacrtane i ofarbane na prilično predvidive drečave načine, sa vrlo slabom atmosferom. arkham asylum kao lokacija je najmanje neuspešna od tih kreacija, ali i on bledi pred bilo kojim gigerovim pejsažem, dok trulež tih zgrada ne prilazi ni blizu urođenom smislu za korupciju (materijalnu kao i organsku) koja prožima korbenove radove.
lavkraft je ipak mnogo više od ovoga što e. breća crta, ali... stripadžije to još uvek nisu uspele da shvate i uhvate svojim pričicama i kičicama. a to, nažalost, važi i za one koji slove za najveće među njima. case in point: YUGGOTH CULTURES alana moore-a. pulp pulp pulp. i malo toga sem pulpa.
sve ovo ne znači da je strip 'lovecraft' loš i nevredan čitanja; on to nije. solidan je, za ovaj medij. u suštini praznjikav, i sa sumnjivim odnosom prema sopstvenom materijalu, te sa likovnim kvalitetima koji ostavljaju poprilično prostora za poboljšanje, ali 'lovecraft' se ipak, uz pomenuta upozorenja, može preporučiti fanovima horora i lavkrafta kao solidna šarena laža.

недеља, 15. март 2009.

BELI ŠUM - rivju

Poznati domaći pisac, prevodilac i izdavač fantastike i horora, Goran Skrobonja, vratio se Košmaru izdavaštvu nakon poduže pauze.

Ljubiteljima horora poznat je po izdanjima modernih klasika kakvi su PREŽIVEO Dž. Herberta, KABAL K. Barkera i TO S. Kinga, između ostalih, ali i po svojim knjigama: romanu NAKOT i zbirkama priča OD SUMRAKA DO SVITANJA, ŠILOM U ČELO i TIHI GRADOVI.

Prva knjiga u njegovoj novoj ediciji 'Paladin' zove se BELI ŠUM, i predstavlja tematsku antologiju u kojoj se niz (pretežno mlađih) žanrovskih pisaca bavi temom televizije i njenog uticaja na naš život, najčešće iz vizure fantastike i horora.

Pošto je među njima i jedna moja, ne bi bilo u redu da pišem prikaze te knjige na "zvaničnim" mestima (časopisi, magazini i sl.), ali me zato niko i ništa ne sprečava da bar na svom blogu kažem kako mi to sve izgleda, pa makar me neko i optužio za pristrasnost ili konflikt interesa! Zapravo, jedini konflikt koji iz ovoga može –teoretski- da izađe jeste konflikt sa priređivačem i nekim od autora u ovoj zbirci pošto se, u krajnjem saldu, ocena za sve ukupno kreće negde oko osrednje. To ne znači da ovde nema vrlo dobrih i dobrih priča. Samo znači da ima nekih prilično slabih koje im kvare prosek.

Konkretno, po redosledu kojim su u knjizi (i sa mojom ocenom u zagradi, od 1 do 10):


Petar Petrović – NE MENJATE KANAL (7-)

=lepo napisana, mestimično zabavna priča čija mi poenta (satira na pokojnu BK TV?) pomalo izmiče. dobro, mogli bismo reći da te porodične manufakture od televizija nisu ograničene samo na tu konkretnu familiju, a može se reći i da je autorovo bavljenje na toj TV svakako doprinelo njenoj autentičnosti i uverljivosti. na žalost, za jednu kratku priču, ovde ima previše vizura (naratora) za koje treba prilično vremena dok se ne otkrije ko su oni zapravo i koje je njihovo mesto u priči, a dok se to sve skocka gde treba neki će možda izgubiti strpljenje u neopravdano, nepotrebno rasfragmentiranoj i stoga napornoj 'pripovesti' i njenom epizodičnom meandriranju. svakako bolja na mikro nego na makro planu.


Adrijan Sarajlija – HRONOVIZIJA (5-)

=zabavno je ovo dok se čita, ali fokusa ima još manje od prethodne priče, pošto se ovde radi o nizu novinskih članaka i TV programa iz bliske budućnosti koji, takođe, na mikro planu uspevaju da budu i duhoviti pa čak ponegde i jetki i zabrinjavajući u svojoj distopičnosti, ali zbir je i ovde manji od učinka pojedinih uspelih parčića. šteta, ideja o hronoviziji je dobra, i voleo bih da je vidim obrađenu u malo konvencionalnijem 'narativu'.


Darko Tuševljaković – ANĐELI NA ARHITEKTURI (4+)

=heh, ovo je priča koja me toliko iznervirala da sam joj posvetio ceo 'esej'. imate ga na ovom blogu, pod naslovom ZVUK SVINJE KOJA PADA U NESVEST
http://cultofghoul.blogspot.com/2009/02/zvuk-svinje-koja-pada-u-nesvest.html
priča je pismena i čitljiva, svakako jedna od profesionalnijih ovde, ali od tog autora želimo mnogo bolje i nadahnutije stvari od ovog tinejdž ljubavnog trougla lakiranog tankim nanosom SF-a i neubedljivo finiširanog sa malo horora.


Oto Oltvanji – VEČNO TEHNIKOLOR MLAD (5+)

=jedan manje nadahnuti oto ovde kao da ispunjava dužnost i isporučuje solidnu, mada ni po čemu posebnu varijaciju na temu verovanja o pokojnicima koji koriste TV za 'virkanje' -a vala i za nešto jače- u naš svet. nema dovoljno mesa (lik ujaka koji se vraća kroz TV trebalo je bolje prikazati), a rasplet je jezivo zbrzan i jednostavan. javlja vam se duh iz TV-a? bam! tresnite TV o patos i gotova stvar! dakle, ovo je tek skica za potencijalno dobru priču.

Vladimir Lazović i Ivan Nešić – TABERNAKUL OD RUŽINOG DRVETA (5)

=ne baš najuspeliji spoj lokalnog risrča i zanimljivog ambijenta, kolorita i istorije, sa modernim 'tabernakulima' u vidu kamera i TV-a, i sa dusima u njima. kao i otova, i ova priča se završi previše brzo, nemaštovito, i bez jačeg impakta – umesto BANG, samo jedno malo PUF. šteta.


Vesna Ilić – TVMORFOZA (4)

=zabavna ideja da se kafkin 'preobražaj' ponudi u dajdžestovanoj, uprošćenoj (ali i idejno nedomišljenoj) varijanti, sa junakinjom koja se preko noći budi predebela ispred TV-a, sve dok tu i ne skapa naočigled svoje familije više zabrinute za to 'šta će ljudi reći' nego za dobrobit svoje kćeri. veliki je autogol prizivati neminovno poređenje sa tako velikim klasikom kakav je kafka; čak i ako se ne upuštam u idejno i konotativno problematične aspekte ove igrarije, ova tumor-foza je pre svega vežba, igrarija, a manje priča sa nekom smislenom poentom (sem satire na one koji ne mrdaju od TV-a dok ne postanu debeli monstrumi bez života).


Đorđe Pisarev – MOJ DRUG BOG (1)

=ovo me je takođe iznerviralo, ali pošto od pisareva nisam imao nikakva očekivanja (za razliku od darka), nije me i naljutilo nego samo ostavilo sasvim ravnodušnim pred svojim predvidivim, površnim, jeftinim pokušajem parodiranja TV sapunica (koje su, po sebi, ne toliko laka meta koliko previše mrtav konj za ovoliko bičevanje).

Ilija Bakić – STATISTI (9)

=oštra, cinična, mračna, zabavna, distopijska ali ubedljiva slika blisko-buduće TV-obezljuđenosti, iz vizure dirigovanih statista plaćenih za lažne emocije i komandovane 'reakcije' u jednom talk show-u. nemam većih zamerki, sem što je prekratka: hteo bih još ovoga!


Vasa Pavković – ŽIVOT NA MARSU (2+)

=ova priča je ovde, javlja mi se, samo zbog imena svog autora, jer ne vidim baš nikakvog kvaliteta kojim bi zasluživala da se ovde nađe. sasvim prazno i nebitno.


Spomenka Stefanović Pululu – DANILO (2)

=razdragano i sočno opisane 'zgode' iz života nekih staraca i njinih unuka, sa mnogo rustikalne idile, usred čega sasvim neosetno, intonacijski istovetnim 'veselim' glasom saznamo da pokojna baba preko TV-a pokuša da zgrabi jedno svoje unuče i odnese ga onaj svet, ali je u tome bez ikakvog sukoba ili twista odgovori - bata stojković! svašta!

Ranko Rajković – KONZUMENT (1+)

=ovo čak i nije priča nego nekakav površan mini 'traktat' o paranoičnim posledicama sprege mobilne telefonije i TV-a zarad uništenja čak i onih koji su, kao ovaj pronicljivi narator, spoznali koliko je zlo TV. prc.


Vladimir Kecmanović – BAJKA (4)

=nesuđeni NINO-vac nije se baš preterano isprsio ovom pričom (kao, uostalom, nijedan od mejnstrimaša, koji su se svojim prilozima ovde isključivo obrukali): ok, ovo je manje loše od njegovih mejnstrim kolega, ali još uvek prilično površno i nebitno u svojoj predvidivoj satiri (na sapunice, of kors! na TV-u nema ništa drugo!). barem je čitljivo, nije dosadno tokom svog kratkog trajanja.


Dejan Stojiljković – DRUGA STRANA PONOĆI (5)

=dexina 'urbana' priča o nekim rokerima, rolerima, popistima i njinim menadžerima, uz učešće džavolastog ilajdže, da zapapri to sve. ovo sam čito čim je izašlo u njegovoj zbirci LOW LIFE a sad, ovde, mrzelo me da repriziram. nije to loše napisano, ali je pitanje koliko je 'involving'. meni nije.


Dejan Ognjanović – KO KOSI A KO VODU NOSI (9)

=sjajna priča iz sveta zombi-srbije, u kojoj se dva prigradska zgubidana (ne odazivaju se na nadimke 'ebot i kostelo'!), sa svojim drugarom i roditeljima, povuku u planinsko selo pred najezdom zombija. pošto su starci u selu još ranije izumrli, svežih leševa ima malo, i opsada se solidno može podneti uz izdašne doze domaće marihuane sa njive pokojnog dede. TV je ovde neizbežni bekgraund (za kevu i njen eskapizam od svih problema), a u prednji plan iskoči kad se na seoski turnir 'vrgudinac vs. zombiji' dovuče lokalno TV dopisništvo u kome radi i nekadašnja ljuba jednog od ovih zgubidana. kad ona odbije nasrtaje ovog bizgova, postaje zvezda njegovog snuff videa koji će ovaj sa burazerom moći da ubeskraj gleda na svom TV-u. priča obiluje crnim humorom i seljačkim-narodskim izrekama sa jugoistoka srbije.


Ivana Milaković – ŠTA SVE MOŽEŠ S LEŠOM KADA SE DOSAĐUJEŠ (3)

=kada sam čuo ovaj naslov, i kada sam otkrio da mi je zbog ove priče autorka tražila na pozajmicu knjigu TIME OF DEATH, DECOMPOSITION AND IDENTIFICATION - AN ATLAS, moja mašta je smesta krenula da radi. na žalost, ne i autorkina. od onog tako obećavajućeg 'šta sve možeš...' – ne biva NIŠTA, a cela priča se svodi na njeno DOSAĐIVANJE koje uspešno prenosi i na čitaoca. glupo, neubedljivo zamišljen reality show dosadan je po sebi; rekacije naratorke na to što ima leš pred vratima takođe su dosadne (tušira se, hrani mačku, sprema po kući, bla bla blaaa...), a 'preokret' je takođe bezvezan. sve ovo bi možda bilo bar malo svarljivije da priča ima naglašeno grotesknu intonaciju sa jakim apsurdom (birs sreće barouza, recimo); ovako kako je napisana, sa prozaičnim 'realizmom' ona je prosto – šuplja.

Milivoje Anđelković – POSLEDNJA POBEDA KIRA VELIKOG (3)

=mrzim popovanje. ovde nam autor priču počinje previše explicitnom tiradom protiv TV-a, govori mi direktno šta imam da mislim o tome, i tu me gubi.


Jovan Ristić – BARBARA I PRIJATELJI (4+)

=solidno napisano, ali nedomišljeno i emotivno prazno. autentična iskustva izveštavanja iz haga nisu smisleno uklopljena u priču, već nakalemljena na nju, a da nikako ne funkcionišu na bilo kom planu. taj 'oslobođeni ratni zločinac' iz haga mogao je da bude bilo koji i bilo kakav lokalni kriminalac – za rasplet je potrebno samo da uz sebe ima pištolj, kako bi u apsurdnom, besmislenom nesporazumu (komičnom u svojim pokušajiam da bude tragičan) mogao da ubije koga treba da ubije, a hag i srpski zločini nemaju s tim nikakve veze, kao ni angažman gl. junaka (rokera koji peva na koncertima podrške kosovskim srbima!). sve je to nabacano jedno na drugo, al nikako da se zalepi i spoji u smislenu celinu. mnoge zanimljive teme se ovde načinju, ali nije primetan nikakav stav autora o njima, pa deluju proizvoljno prizvane u priči čija je poenta, zapravo, zapostavljenost jednog deteta od strane svojih prezauzetih roditelja.


Marko Pišev – DIREKTAN PRENOS (7)

=nova nada srpskog horora (vidi zbirku FOTOFOBIJA!) ovde je suzdržana za svoje potencijale, ali ipak daje jednu od boljih priča u zbirci. njen glavni set-piece je MINIMAXOVIZIJA (tj. zombivizija) iz pakla. zabavno i morbidno.


Pavle Zelić – MESO NAŠE BRAĆE (8)

=prijatno iznenađenje, najzad jedna zelićeva priča koju sam pročitao sa popriličnim uživanjem. i ova se, kao i većina njegovih, dešava u inostranstvu, ali ovog puta je to sasvim OK: poprište je neka od banana državica u africi bliske budućnosti u kojoj WAR-TV izveštač nalazi zlatnu koku u maloletnom revolucionaru i njegovoj dečjoj vojsci... dobro napisano, živopisno, cinično, krvopljusno, dinamično, osvežavajuće politički nekorektno (neki liberalni čitaoci možda bi rekli i: rasističko!). najveća zamerka – kraj je anti-klimax, dolazi pomalo niotkuda i ima manji impakt od onog predvidivijeg koji bi bolje pasovao.


Goran Skrobonja – DO POSLEDNJEG (5)

=goran nas primorava da posedimo još malo u kući velikog brata, sa 2 morona i jednom bosankom (!): tik pred planirani izlazak iz kuće otkrivaju nova krvožedna pravila, što vodi do simpatično splateroidnog, ali takođe sasvim uninvolving završetka. trpeti 4/5 velikog brata radi 1/5 tranžiranja neke bosanke malo je previše, bar za moj ukus. sve to teče fino i bez mnogo gnjavaže, ali je (možda moj subjektivni) problem što me baš nije bilo briga.

***

eto, to je moj kratki osvrt na priče ove zbirke.

priređivač je negde rekao da prema nekakvoj računici, ako u zbirci ima 1/3 dobrih priča, ona je uspela.

kad se osvrnem na cifre, vidim da ocena od 5 i više od toga ima 9/20, dakle skoro polovina.

to mu, valjda, dođe solidan skor. mada, statistika ponekad laže, tim pre što ocena 5 ne znači da je to priča vredna čitanja, već samo da je evidentan solidan trud uložen u njeno pisanje.

sve u svemu, ima se šta ovde pročitati, mada su autori od kojih bi se najviše očekivalo uglavnom podbacili ili isporučili osrednje priče.

nadajmo se da će u narednim skrobonjinim zbirkama autori biti ambiciozniji a priređivač stroži u selekciji.

coming soon (od istog priređivača-izdavača): urbane legende, i apokalipsa!

MARTYRS – Pascal Laugier


pre nekoliko dana okačio sam ovde svoje prve impresije o filmu MARTYRS.
to horor čudo me i dalje opseda, malo-malo pa se nađem kako razmišljam o njemu. iako sam ga pogledao dvaput u istom danu (!), već me kopka da ga pogledam opet, što ću u narednim danima svakako s uživanjem učiniti.

u međuvremenu, na Popboksu je izašla moja kritika, na ovoj adresi:

text prenosim s dopuštenjem autora.



MARTYRS – Pascal Laugier
Mučiti, mučiti i samo mučiti

Iz zemlje Jovanke Orleanke i Markiza de Sada stiže najbolji horor 2008. godine, ali ovaj izvanredan, slojevit i potresan film preporučuje se samo gledaocima sa jakim živcima

Dejan Ognjanović

ocena: 9/10

Originalni naslov: Martyrs
Scenario: Pascal Laugier
Uloge: Morjana Alaoui, Mylene Jampanoi, Catherine Begin, Robert Toupin
Žanr: Horor
Trajanje: 95 min
Proizvodnja: Francuska, 2008.

Francuski horor Martyrs sjedinjava izvornu Lenjinovu mudrost o (m)učenju sa američkom izrekom "No pain – no gain!" ("Ko ne pati, ništa neće znati!") i pruža najžešći (pa time i najbolji) horor film iz 2008. godine. Za tu titulu ozbiljan kandidat bio je, donedavno, Pusti pravog unutra, ali kako u njemu dominira drama, a strave ima na kašičicu, može se reći da su Mučenice najbolje što je 2008. ponudila na polju pravog plašenja i šokova.

Martyrs govori o devojčici koja pobegne iz zatočeništva nepoznatim sadistima i odraste u psihički izmučenu ženu opsednutu pitanjima "Ko?" i "Zašto?" Kada, nakon 15 godina, otkrije odgovor na prvo pitanje, njena dvocevka smesta zbriše nekadašnje mučitelje, a na njenoj nerazdvojnoj prijateljici ostaje da otkrije ono prokleto – zašto. Ona će saznati mnogo više nego što je prijatno, na tragu biblijskog upozorenja: "Ko uvećava znanje, uvećava bol."

Ovaj film ne treba mešati sa američkim predstavnicima tzv. "pornića mučnića" (torture porn) kakvi su Slagalica strave i Hostel: iako im preuzima ponešto od ikonografije, reditelj Pascal Laugier izbegava njihov infantilni pristup nasilju kao vizuelnoj egzibiciji za zabavu dokonih tinejdžera, i motivu mučenja prilazi ozbiljnije i ambicioznije. Njegova intonacija je pesimistička, obojena nihilizmom koji krasi najbolje nove francuske horore, kao što su Krvava romansa (rodonačelnik renesanse francuskog horora) i Inside (nemilosrdni nihil-splatter), pa čak i nešto slabiji Frontier(s). Dok Amerikanci danas trivijalizuju tekovine svojih brutalnih horora iz 1970-ih, svodeći ih na površni, bezazleni ZAM (zabava miliona), Francuzi se javljaju kao dosledni nastavljači Hoopera, Cravena i Carpentera.

Iz ovoga sledi da Martyrs, za razliku od Pusti pravog unutra, ne nudi srceparajuće pouke u stilu "Ljubav je jača od svega". Ako nam je Alfredson, blefiranjem maskirajući rupe u svom zapletu, prodao svoju teen vampirsku dramu, Laugier nas ne štedi i ne vara, već pruža čisti filmski destilat ogoljenog, bezizlaznog košmara. Tematski, on dosledno proučava bol i njegov uticaj na telo i psihu, iznoseći priču o žrtvama koje, čak i ako prežive, ostaju robovi duboko urezanih ožiljaka. Reditelj postiže nešto retko viđeno: njegove najstravičnije scene su, istovremeno, duboko potresne i tužne. Dok u novijim američkim torture pornićima gledalac navija za mučitelje, iščekujući što slikovitiju scenu sakaćenja nevažnih epizodista, Laugier pruža dramu sa likovima s kojima saučestvujemo tako da svaki rez na njihovoj koži osećamo i na svojoj.

Čak i ako stavimo na stranu psihološke, intelektualne pa, pred kraj, i metafizičke aspekte zapleta, ono što Martyrs čini posebnim jeste odavno neviđena rediteljska veština da se gledalac postavi usred žestokih zbivanja i postigne furioznost i uključenost u njih bez jeftinih trikova kvazi-dokumentarnog mlataranja kamerom koja trči uz i niz stepenice (kao u inače solidnom španskom filmu REC, npr.). Pascal Laugier u blender stavlja Daria Argenta, The Texas Chainsaw Massacre, Hostel, Krvavu romansu, 120 Dana Sodome i priču "Užas" Clive Barkera, ali krajnji rezultat su transcendencija i apoteoza tih uzora i stvaranje jednog sasvim novog, ubedljivog, žestoko uznemirujućeg, iskreno šokantnog i skoro religioznog iskustva.

Njegov rimejk Barkerovog Hellraisera (u pripremi) obećava, napokon, jednu reimaginaciju koju vredi nestrpljivo očekivati. Pascal Laugier zna šta je pravi užas, i kako se izaziva u gledaocu. Ova pomalo zaboravljena alhemija vraća "h" u "horor": Martyrs će vas podsetiti da horor znači – užas! A kako je Clive Barker već napisao, "Nema tog ushićenja koje se može meriti s užasom." Martyrs će vas užasnuti na neočekivane načine, a najveći šok biće - duboka humanost koja ga prožima.

субота, 14. март 2009.

STRAH I NJEGOV SLUGA



ovaj mnogohvaljeni i nagrađivani roman mirjane novaković nedavno je doživeo svoj reprint u serijalu knjiga edicije "fantastična biblioteka" izdavača Everest media iza koga stoji boban knežević.
 
roman je dobitnik nagrade 'isidora sekulić' i preveden je na francuski. ovo mu je 7. srpsko izdanje.
dakle, respektabilni rezultati, a sad kad najzad pročitah knjigu, vidim i zašto.

pre svega, disklejmer: iako je autor žena, ovo ne potpada pod onaj drečavi kišobran 'ženskog pisma' pod kojim u srbiji obično stoje neke dosadne domaćice sa svojim zamornim jedva-zamaskiranim erotsko-bračnim ispovestima. da tako ne stoji na korici, teško da bi neko i naslutio da je ovo pisala žena. iz mojih usta, ovo je veliki kompliment.

dakle, roman ima 2 naratora: austrijsku princezu koja zajedno sa još nekim 'expertima' dolazi u Bg i njegovu seosku okolinu da istraži slučaj 'vampirizma', i Đavola lično, koji je zabrinut mogućnošću da mrtvi stvarno ustaju, jer bi to bio jedan od znakova nailaska Strašnog Suda, ka kome se njemu uopšte ne žuri.

disklejmer br. 2: iako je ovo izdato u "fantastičnoj biblioteci", iako su tu đavoli i vampiri, roman nije horor, a nije ni fantastika u uobičajenom, žanrovskom smislu reči. ovo je ono što u nedostatku boljeg izraza možemo zvati 'književnom fantastikom' pomalo postmodernog tipa (vidljivi su tragovi pinčona, recimo, u ovom romanu - ne samo zato što princeza pripada 'poštarskoj' familiji turn i taxis koja značajno figurira u 'objavi broja 49'). ukratko, istorija i fikcija, stvarni i 'mitski' likovi mešaju se ovde na razne zabavne načine (recimo, iako se roman dešava oko 1735. godine, tu je i duh vitgenštajna...). tu je i neizbežni sava savanović, i delovi priče 'posle 90 godina' su simpatično parafrazirani, u spoju sa čuvenim slučajem 'stvarnog' vampirizma izvesnog petra blagojevića s početka 18. veka.

umesto horor scena sa ili bez vampira, srž zapleta tiče se političkih spletki u trouglu turci – srbi – austrijanci, ali, istovremeno, mada manje naglašeno, i bog – ljudi – đavo. srbija između istoka i zapada prikazana je ovde u osvežavajuće nepatetizovanoj verziji (za razliku od dominantno elegičnog, samosažaljivog pristupa među domaćim piscima), a balans između kritike i objektivnosti prema srpstvu izveden je vrlo vešto i hvale vredno: srbi su, zaista, prikazani kao patetične polupijane sirovine umnogome same krive za svoja sranja (ili barem za razmere i oblike tih sranja), ali su takođe istaknute i vrline poput snalažljivosti, ponosa i časti, smelosti/inata i neustrašivosti – sve ovo najbolje kroz lik đavolovog sluge, novaka, jedne od zabavnijih kreacija s kojima sam se u skorije vreme susreo u domaćoj književnosti.

šnjur ipak nosi lik đavola, takođe iscrtan sa zadivljujućim balansom većine onih protivurečnosti koji ga čine jednom od najinspirativnijih likova književnosti, filma, a i šire: dakle, star, mudar, uzvišen, plašljiv, spletkaroš, prizeman, vrlo ljudski a istovremeno nadljudski... sjajno, zaista! iz njegovih usta dolaze neke od najupečatljivijih sentenci ove knjige – a to valja reći, njih ima poprilično: knjiga mi je na svakoj 2. ili 3. strani obeležena olovkom. ima ovde zaista pronicljivih opservacija vrednih pamćenja ili bar ponovnog vraćanja. to, pored ostalog, izdavaja ovu knjigu od većine domaće žanrovske fantastike, koja je isključivo za jednokratnu upotrebu tj. bez trajnije vrednosti ili slojeva zahvalnih za ponovna istraživanja.

ovo je pre svega odlična –pametna, duhovita, zabavna, inspirativna- knjiga, i tu žanr ili ne-žanr nemaju mnogo veze. ovo je pre svega zadovoljstvo čitati (makar sam kraj možda i ne bio po svačijem ukusu), te zato ima moju toplu preporuku.