уторак, 19. мај 2009.

DOCTEUR JEKYLL ET LES FEMMES (1981)

FRA/GER, 1981

**

2


ovo je neverovatno loš film, ali – žurim da dodam- jedan od onih loših filmova koji su zabavniji za gledanje od mnogih 'dobrih'.

kažem, ' neverovatno loš', jer borovčikov kultni LA BETE pamtim kao sasvim kompetentno realizovan film; iako je prošlo poprilično otkad sam ga pogledao, nije mi u sećanju ostao po nekim tehničkim nedostacima.

njegov DR. DŽEKIL, međutim, izgleda znatno jeftinije i ružnije. kamera je izrazito loša: pre svega osvetljenje je slabo, slika je previše mračna, u nekim ključnim situacijama jedva se razaznaje šta se tu zbiva, a pored toga i frejming je loš, kamera juri protagoniste po prostoru, ne hvatajući ih uvek adekvatno, slikajući ih preblizu ili iz prevelike daljine. ono što ima da uslika je takođe u mnogo navrata krajnje upitno – likovi jurcaju iz sobe u sobu, ali je to usnimljeno tako banalno i inscenirano tako glupo da je to - nemreš bolivit!

npr. evo jedne scene: statična kamera slika hodnik vlastelinske kuće u kojoj se ceo celcati film zbiva. u njega iz jedne sobe izleću 2-3 žene, i unezvereno se osvrću oko sebe, kao da se nešto čudno zbiva negde drugde u kući. onda za njima iz te iste sobe istrči zaduvani patrick magee, okreće se prema toj istoj sobi i puca u nešto nevidljivo (još uvek traje taj isti kadar, nepomičan, u kome vidimo njihove cele figure u hodniku ali ne i sobu). zatim ženama naređuje da se zaključaju u jednu drugu sobu, ali iz ove u koju je pucao ne vidimo niti da neko izlazi, niti da je uopšte nekoga tu bilo.

sličnih apsurdno-nekonsekventnih scena u filmu ima koliko nećeš.

montaža je užasna: u nekim slučajevima to kao da je produkt premalo snimljenog materijala zbog čega se nije ni imalo šta smisleno izmontirati. posebno je smešna scena pogibije jednog sluge: u jednom trenu vidimo likove kako nešto kenjaju gore u sobama, onda rez na kadar vrlo mračne konjušnice u kojoj se jedva razaznaje šta je konj a šta čovek; u gornjem levom uglu je prozorče sa koga mračne i nevidljive figure iz nejasnih razloga pucaju u slugu i ubiju ga. sve to traje ne više od 5 sekundi. rez opet na ove gore u sobama.

šou se nastavlja, opet zahvaljući pijano-blesavom patrick magee-ju, koji uleće, izbezumljen, počne sa svojim trade-mark bečenjem i preglumljavanjem, i kaže domaćici, otprilike: 'gospođo, baksuz se lepi na baksuz. greškom smo vam ubili slugu. ja vam se najdublje izvinjavam. šta da se radi!'

ako sve ovo zvuči kao farsa, to je zato što film, pored ostalog, i jeste to. pitanje je samo – koliko je od toga namerno (a ako jeste, koja je poanta praviti farsu od ovoga?) a koliko je uslovljeno produkcionim i drugim okolnostima, uključujući nesposobnog dir. fotografije i slabe glumce.

ovo je sve dubbovano na engleski, jer udo kier, recimo, ne govori svojim glasom, ali magee govori – pitaj boga ko je na kom jeziku pričao na samom snimanju. zbog toga u scenama razgovora kamera skoro nikada ne hvata onog ko govori: ili ga prikazuje s leđa, ili dok on ili ona govore, gledamo 'reaction shot' nekoga od brojnih gostiju za trpezom, bilo kako zamišljeno sluša, bilo kako trpa hranu u sebe. ovo je toliko excesivno i iritirajuće da ne može da vam promakne i da ne zasmeta, mada, nakon 5-6 minuta toga postane na neki bizaran način – zabavno.

a predmet filozofiranja su neka apsurdna palamuđenja koja bi trebalo da predstavljaju intelektualno-duhovnu zaleđinu priče o džekilu i hajdu. kažem, trebalo bi, u nekom filmu koji ima nešto na pameti. pošto je ovaj borovčikov pametan koliko neki bully iz III razreda osnovne, svaki iole obrazovan gledalac može da pronikne u trabunjanje o kantu, metafizici, nauci, psihi i ostalome, tj. da shvati da ništa od toga nema nikakvog smisla, uključujući i samog džekila koji brani stanovište da hemija ne može da utiče na čoveka, a on sam se, je li, podvrgava hemiji da bi 'oslobodio svoje metafizičko biće'.

idejno posmatrano, film je petparački infantilan: njegova glavna poenta je da smo svi mi u suštini prljavi pokvareni sex-adikti koji bi, da im samo nije tankog pokrova 'civilizacije', išli okolo i silovali i muško i žensko, ubijali svoje majke i palili sopstvene kuće for the hell of it. prema tome, džekil/hajd je nekakav revolucionar, liberten, a oni koji ne daju oduška svojim psihopatološko-uspaljeničkim porivima su uskogrudi uštirkani buržuji koji zaslužuju podsmeh i kurac u dupe. u tom pogledu, borovčikov DŽEKIL deluje kao produkt nekog nezrelog klinca koji je u krhkom dobu pročitao de sada i primio se na njega, a da nije shvatio suštinu. pored toga, ako je već to poenta filma, onda je trebalo da – kao i u svim drugim bitnijim džekil/hajd filmovima, obe strane ličnosti igra isti glumac. međutim, NE: borovčik nam temu dvojnosti ljudske prirode ilustruje tako što džekila igra udo, a njegovu nesputanu personu – neki drugi, jezivo ružni reptiloidni glumac.

dramaturški sve to nema nikakvog smisla: ponašanje likova je downright imbecilno, čak i za standarde podžanra o ljudima izolovanim u nekoj kući tokom strašne noći: kućom neopaženo (!) luta manijak koji siluje sve živo svojim 35-santimetarskim kurcem (tako nam kažu, a pomenuti organ vidimo samo u brzim fleševima, u profilu, kao senku) čiji šiljati vrh probija abdomen žrtava koje umiru u krvi. kako zaštiti ženskinje? pa naravno – dajte im morfijum, da zaspu! gde je za to vreme džekil? niko ne zna, niko se ne pita, niko ne sumnja.

btw: nije samo ženskinje u opasnosti: na hajdovih 35cm se nabije i jedan pederljivi plavušasti doktor koji je, izgleda, samo za tu svrhu i bio među zvanicama; naravno, scena njegove 'pogibije' traje 2 sekunde, a nalaženje njegovog leša zauzima 5-6 sekundi. s druge strane, imamo opširan i detaljan obdukcioni nalaz jedne ženske žrtve, u kome saznamo sve potrebne ginekološke detalje, kako vezane za njenu vaginu, tako i za zločinački perp-penis. štaviše, možemo i svojim očima da se uverimo, pošto žrtva leži golopičasta i raskrečenih nogu na krevetu dok je doktor posmatra.

vrhunac imbecilnosti – ali i zabave – imamo u sceni u kojoj zločesti hajd konopcima veže pukovnika (mageeja) a onda na njegove oči siluje njegovu ćerku. zapravo, ne siluje je, nego mu se ona vrlo fufasto ogoljava i podaje, iako ne postoji nikakvo dramaturško ili psihološko opravdanje za sve to, pošto ona hajda tu i tada prvi put vidi, a u ranijem toku filmu nije pokazan nikakav sukob oca i ćere zbog koga bi ga ona sada provocirala. dakle, hajd je propisno napendreči mada ona, misteriozno, ne bude proburažena njegovim dokolenkom, nego opstane do pred kraj filma, kada zagine od afričkih otrovnih strela – svadbenog poklona koji je njen ćale doneo džekilu. tatko joj da časnu vojničku reč da je neće ni taći, nego neka ga slobodno odveže i pusti. ona to učini, a magee onda krene da je krvnički šamara. kao da to nije dovoljno, natrći je i počne da je tim istim konopcima šiba po goloj guzi, pri čemu padne u delirijum bečenja, kreveljenja i pleženja za kakav je samo magee sposoban (vidi slike!).

to je, istovremeno, još jedna od onih 'de sad za početnike' situacija; ako ste de sada do sada doživljavali kao pisca pubertetlijske drkadžijske zabavne literature, onda će vam borovčikova sadizacija stivensona biti smislena i zabavna; ako, pak, spadate u onu perverznu manjinu koja de sada vidi kao ozbiljnog pisca, intelektualca i filozofa, onda će vam ova travestija biti zabavna jedino ako isključite mozak i prepustite se jeftinoj zabavi. ali, moglo bi se reći da je ovo desadovski film onoliko koliko su kormanovi po pou bili – poovski. dakle, površina, a ne suština. čak i po pitanju sadizacije stivensona (što je legitiman i smislen koncept, ako se pametno uradi) artsy-borovčik je dopustio da ga nadmaši jedan bedni pornićar, žerar kikoin, sa svojim EDGE OF SANITY u kome se kao džekil/hajd blamira toni perkins, s jednom nogom u grobu i (bar) jednom moždanom poluloptom u ustima ludila. iako je i EDGE OF SANITY slab film, barem je nešto dosledniji svojim idejama, dramaturški ih ubedljivije sprovodi, a vala, tehnički je kompetentniji - i erotičniji.

(chop, chop, chop up your mother...)

mora se reći da sam od filma u kome neodoljivi udo kir in his prime ima GLAVNU ulogu očekivao mnogo više: decenijama smo osuđeni da ga posmatramo kao ZAČIN, kao epizodu, dodatak B i C filmovima, sa vrlo malo prilika da uživamo u nekom obilnijem screen time-u. na žalost, borovčik ga nije tretirao kao (nedostižno pametniji, vizuelno kulturniji, duhovitiji pa čak i erotičniji) pol morisi u svojim verzijama DRAKULE i FRANKENŠTAJNA. iako bi uloga džekila i hajda za svakog glumca bila veliki izazov, debilni scenario udu ne pruža prilike da se razmahne: on ili statira u masi, ili unjka (tuđim glasom) neke nebuloze, ili ga uopšte i ne vidimo tokom dobrog dela filma, uključujući i one koji bi trebalo da su sama srž, odnosno scene u kojima se pojavljuje zli hajd, zato što, kao što već rekoh, u njima hajda ne igra udo nego taj neki levi 'glumac'.

od ove ekipe, ovog predloška i uopšte ove tematike imali smo pravo da očekujemo mnogo više od jednog bezveznog primerka exploatacije koja prečesto doseza čalićevske proporcije (as in: zoran čalić, ŽIKINA DINASTIJA...). ovo je kao da borovčik rimejkuje (before the fact, pošto je ovo iz 1981.) čalićev VAMPIRI SU MEĐU NAMA. dakle, WALERIAN BOROWCZYK presents: DŽEKILI SU MEĐU NAMA!

ipak, uz sve zamerke, film nije nimalo dosadan, i svakako ga valja pogledati ako imate toleranciju prema trešu.

za jedan film ovako slabo slikan, montiran, napisan, glumljen mislim da sam blagonaklon sa ocenom (2), i koliko god njegov treš bio zabavan i mestimično čak unikatan, ne mogu se naterati da mu dam veću ocenu od toga.

Five Minutes of Heaven (2009)

Oliver Hirschbiegel ****

Oliver Hirschbiegel posle fijaska njegove američke avanture igrom okolnosti se obreo u Britaniji, i manje-više iskupio se i vratio na teren kvalitetnih naslova iz svoje nemačke faze; sa jasnim autorskim pečatom.


Ne znam kako to da baš on režira film, ili još bolje priču iz Belfasta o susretu teroriste protestanta i žrtve katolika, u nekoj vrsti reality showa; bilo kako bilo, on se sjajno snašao u ulozi nevinog i neutralnog posmatrača iza kamere, ostavljajući gledaocu da sam donosi subjektivne zaključke koji isplivavaju na površinu. Bez obzira na bogat set-piece, ovenčan landskejpovima i viktorijanskim dvorcem na početku, film nosi pozorišnu kamernu atmosferu gotovo celim svojim tokom. Hirschbiegel uspeva da dinamičnom rotacijom scena i eksplozivnim monolozima i dijalozima stvori hičkokijansku napetost pred sam susret dve stigmatizovane duše.

Nažalost, katarza biva sprečena naprasno, napuštanjem jednog od učesnika. Međutim, u nastavku kontakt van oka kamere organizuje sam "dželat". U samom finalu, i neminovnoj i bespoštednoj borbi, u praznom stanu koji simbolično budi gorka sećanja, obojica ne doživljavaju ispunjenje. Autor postavljajući pitanje ko je ustvari žrtva, daju mnogo širi spektar nevidljivih potencijalnih odgovora.

Bez obzira na učinak velikog Neesona, Joe Nesbitt očarava i osvaja kritiku svojim maximalno nategnutom i opsesivno-komplusivnom i indigniranom ulogom katolika, koji sticajem srećnih okolnosti preživljava napad teroriste kao dete, samo da bi bio žigosan i anatemisan čitavog života od strane sopstvene porodice zbog indolentne uloge u nemilom događaju.

понедељак, 18. мај 2009.

I, ROBOT (2004)


(Ovih dana u našim bioskopima kreće novi Proyasov film, KNOWING -ovde na blogu već popljuvan - a za one koji ga još nisu pogledali, jedna repriza za psihološku pripremu)


JA, ROBOT


Režija: Aleks Projas

Scenario: Džef Vintar i Akiva Goldsman, po pričama Isaka Asimova

Uloge: Vil Smit, Bridžet Mojnahan, Brus Grinvud...

SAD, 2004.


Klasični SF pisac, Isak Asimov, ustanovio je Tri Zakona Robotike u seriji kratkih priča, kasnije objavljenih u knjizi Ja, robot. Zakoni se, jednostavno rečeno, odnose na obavezu robota da služe ljudima a da im ni pod kakvim uslovima ne ugroze živote, dok istovremeno čuvaju sebe same. Iako krajnje jednostavni, ovi zakoni imaju dovoljno 'rupa' za raznolika tumačenja, i u varijacijama 'sivih zona' njihove primene sastoji se draž ove zbirke. Film Ja, robot nije baziran ni na jednoj posebnoj priči Asimova: iz njegovog sveta on pozajmljuje samo famozne zakone i pojedine detalje, dok su likovi i zaplet originalni. Ili, bolje reći – nisu.


Glavni junak je detektiv Spuner (Vil Smit), u čijoj koncepciji je malo koji kliše zaobiđen: on je prgav, pun 'vickastih' replika, ne boji se nikoga, svima sve skreše u lice, u stalnom je sukobu sa šefom (koji mu, naravno, u jednom trenutku oduzima značku), razveden je i živi u neurednom stanu, zbog demona prošlosti redovno se budi iz košmara (to se zove psihološka dubina!), a sve to mu ne smeta da se nakon najsumanutijih kaskaderskih egzibicija dočeka na noge sa neznatnim ogrebotinama. Poseduje zavidnu veštinu u preciznom gađanju iz pištolja dok leti kroz vazduh, što je verovatno obavezni deo obuke hiljada policajaca grada Čikaga u 2035-oj... Zaplet filma baziran je na premisi da roboti prestaju da poštuju zakone robotike.


Scenario filma baziran je na odluci komiteta za mlaćenje para da ne poštuju zakone fizike. Ako pomenuto gađanje dlake u jajetu tokom leta 6 metara uznad upravo odbačenog motora nije dovoljna ilustracija, šta onda reći za još blatantniju scenu na kraju filma: glavna junakinja pada se velike visine, a robot Dobrica skoči za njom nekih 15-ak sekundi kasnije – i sustigne je kroz vazduh pre nego što ova naruši zakon o ne-spljeskavanju glavnih junaka na kraju holivudskog blokbastera. Neki tamo očito još uvek veruju da kilo gvožđa pada ka zemlji brže od kila vune.


Čitava ova zavrzlama nakaradni je kiborg u kome su nespretno spojene dve struje. S jedne strane, kalkulacije o podilaženju najprosečnijim primercima publike (koji se nikada ne bi dohvatili knjige, a posebno ne Asimovljeve!), kao i kalkulacije o naduvavanju star-powera Vila Smita, koproducenta filma, čijoj 'cool' personi je sve podređeno. S druge strane pokušavaju se nakalemiti kvazi-filozofska naklapanja o veštačkoj inteligenciji, ljudskosti, identitetu i ostalim 'krupnim' životnim pitanjima za koja ciljnu publiku baš zabole (uvo), i koja su ubačena tek reda radi - neiskreno i mehanički. A ko je ciljna grupa jasno je iz podatka da ulični zgubidani, sa palicama i lancima, na kraju filma maltene postaju poslednji zid odbrane od robot-revolucije. Nije nego. U nekoj beskrajno zabavnijoj verziji filma (recimo, u režiji Pola Verhovena) oni bi poslužili kao topovsko (robotsko) meso u masakru neviđenih razmera.


U ranim '70-im Asimov je, zajedno sa Harlanom Elisonom (još intrigantnijim i boljim piscem) spremao scenario za film Ja, robot , s namerom da napravi SF za odraslu, inteligentnu publiku. U to vreme, pre no što je filmska naučna fantastika infantilizovana lukasovštinom i spilbergovštinom, tako nešto je još i moglo da se desi. Na žalost, nije. Danas vizionarske zamisli i zapitanosti nad sudbinom čovečanstva te ulogom tehnologije u njenom oblikovanju više nisu masovno popularne (ni isplative). Ja, robot je školski primer aktuelnog trenda u kome je potencijalno najmisaoniji žanr (nazivan i 'mitologijom XX veka') sveden na alibi za slabo-zamaskirane akcione (ili horor) filmove.


Da se razumemo: to što film gazi zakone gravitacije zarad spektakla nije greh po sebi. Njegov greh je što je spektakl bedan, neinspirisan, nemaštovito dizajniran i orkestriran, bez saspensa, bez tenzije, sa osrednjom, konvencionalnom akcijom. Njegov greh je što krši zakon o poštovanju intelekta filmske publike i zakon o ekonomičnoj upotrebi klišea, te što pada čak i na nivou svojih skromnih ambicija – da zabavi. Od scenariste koji je retardirao (umalo i uništio) Betmen serijal očajnim trećim i četvrtim nastavkom, te razvodnio i smlačio potentnu priču o Blistavom umu kako bi ova bila svarljiva za deda-Oskara nismo ni očekivali nešto mnogo više od gomile ustajalih klišea i protraćenih potencijala. Tužno je u svemu tome posmatrati Aleksa Projasa, režisera vizuelno (i idejno) nadahnutih filmova Vrana i Grad tame, pretvorenog ovde u bezličnog, bezbojnog robota, kako na pokretnoj traci isporučuje obavezni letnji 'hit' bez trunke autorskog potpisa.


Ja, robot sadrži svesne ili nesvesne aluzije na ranije (i daleko bolje) naslove slične tematike, poput Istrebljivača, Terminatora i Robocopa, ali čak i one služe pre svega da nas podsete na filmove koji su –za razliku od ovog- znali kako se to radi. Uostalom, šta više reći kad čak i osrednja Spilbergova skrnavljenja baštine Asimova, Dika i Oldisa u A.I. i Suvišnom izveštaju u poređenju sa Projasovim (bolje reći, Vil Smitovim) filmom izgledaju kao čist Kjubrik?


(Ovaj prikaz prvo je izašao u PRESSINGU)


недеља, 17. мај 2009.

ANTHONY BURGESS: BEST BOOKS LIST [1939-1983]



Anthony Burgess (1917-1993) je tuce autora u jednom tijelu. Moguće je da zbog toga nikada i nije napisao ono što obično podrazumijevamo velikim romanom. On jednostavno nema svoje Mrtve duše ili Majstora i Margaritu, kao ni Absolom, Absolom!, Dobrog vojnika Švejka Ili Kvaku-22. Ipak, on je jedan od najvolšebnijih stilista 20. vijeka, sigurno veći literata i od Džojsa koga je konszistentno oponašao i idolizovao. Nisam siguran da bi bila hiperbola uporediti ga sa Kubrikom u produktivnom koliko u smislu širokog opsega njihove obrazovanosti (generalno, obojica podrivaju jedan drugoga svojom produktivnošću, Kubrik eksplicitno malim opusom, a Burgess eratičnom ali konstantnom literarnom plodnošću – umalo su obojica završili u prvoj zvaničnoj saradnji glede projekta Napoleon, od čega je najposlije profitirao Burgess napisavši izvanredan roman Napoleon Symphony, 1974, posvetivši ga upravo Kubriku).

Za razliku od Kubrika, Burgess nije traćio vrijeme da toliko toga saopšti u svome opusu što nikada iz nekog razloga u besprijekornoj formi nije uspjelo da se ispolji u samo jednom naslovu, moguće zato jer ga je privlačilo pisati o mnogo različitih stvari na načine koje je smatrao da će eventualno biti prihvaćeni kao unikatni. Zato se većina njegovih romana čita sa ushićenjem – iako najposlije ostanete uskraćeni svrsishodnog zadovoljstva zbog njihove nadasve epizodične strukture, no i dalje uživate u strahopoštovanju što osjećate prema čovjekovim tekstovima. Svakako se najposlije morate pokloniti autoru, u najmanju ruku zbog ljubavi koju je osjećao prema jeziku kojim se služio. Posljednji svoj posthumno objavljeni roman, Byrne, na primjer, napisao je u formi narativnog stiha.

Burgessovo najpoznatije djelo kod nas prevedeno kao Paklena pomorandža [verzija sa inkorporiranim 21. poglavljem] značajan je roman kao i svaki drugi koji je napisao, međutim mišljenja sam da, na kraju, najveći dio hajpa to djelo preuzima od Kubrikovog projekta i samo zbog toga mi, smrtne duše, danas uopšte i znamo za toga pisca (više od polovine njegovog opusa više nije u štampi, a najveći broj toga, ironično, u rodnoj mu Engleskoj).

U međuvremenu, ovaj autor je zalazio u brojne žanrove (istorijski, triler, komedija, SF...) iako se ne čini da je ikada planirao hodati po njihovoj ustaljenoj kadenci; pisao je i filmske scenarije, igrane komade, poeme, literarne studije, autobiografiju, pisao je leksikološka djela, prevodio je sa francuskog i drugih jezika, pisao je čak i libreta i biografije poznatih pisaca i kompozitora; jedino što skoro nikako nije pisao jesu priče, iako je pred kraj života objavio jedinu, i to prilično tanku, zbirku. Na sva zvona je tvrdio da je pali katolik, dok mu u konstantno ironičnim romanima ovdje-ondje nailazimo na ekstremnu hrišćansku apologetiku u maniru C.S. Luisa i G. Čestertona, što samo ide u prilog onoj njegovoj izjavi da voli da laže od jutra do mraka, i malo je falilo da mu ogromni roman Earthly Powers (1980) ispadne magnum opus. Ali, na žalost, nije. S te strane, ni sâm ne znam zbog čega. Naime, veoma je teško sažeti toga autora u jednoj čitavoj knjižurini, a nekmoli u tri paragrafa.

Takođe je pisao i fascinantne književne kritike i eseje, po čemu će ostati nezaboravan barem mojoj malenkosti. Martin Ejmis negdje je kazao o svojemu idolu Apdajku da je njegov opus nekonzistentan iz razloga jer mu je mnogo energije uzimala tvorba kritika i esejistika. Možda je stvarno tako i po pitanju Burgessa koji se, nakon svega, začudo nije izjalovio u pukog epigona. Previše je čitao, previše je pisao, previše je bio pompezan i naprasit u stvaranju, previše kritički nastrojen (naročito prema žanru), na mahove i bizarno kontradiktoran, strijemeći da kreira očito samo velike stvari, što se precizno vidi iz njegovog svakovrsnog opusa, u nekoj mjeri i neprevodivog na bilo koji drugi jezik. Orvel je Dikensa vidio i upoznao direktno iz njegovih romana, kaže Burgess, znači nije, tehnički, morao da zna ili čita bilo šta biografske prirode o Dikensu. Identično je i sa Burgessom, koga je lako voljeti i prezirati i proučavati upravo zbog njegovih nestalnih djela. Zato je on možda i najveći prokleti pisac na planeti.

Lista što slijedi preuzeta je iz njegove nebeletristike, 99 Novels: The Best in English Since 1939, publikovane 1984. Prilično je zanimljiva zato što obuhvata skoro sve vidove književnosti, čak i od one vrste koju Burgess – slijedeći svoje kritičke uzore kao što su bili tvrdokorni Edmund Vilson i Džordž Orvel – nije mnogo štovao ali jeste obožavao čitati (recimo, napisao je i esej Tolkienu prilikom njegove godišnjice, ali ga začudo nije ubacio na ovu listu). Mnogi daleko poznatiji romani nisu pomenuti, neke godine potpuno su zanemarene dok su se, opet, pojedini pisci po nekoliko puta pojavili na spisku. Na kraju predgovora Burgess je napisao, "Ako se nipošto ne slažete sa mojim izborom, biću i te kako zadovoljan. Do vrijednosti, uostalom, možemo stići jedino dijalektikom."

[Uzeo sam za slobodu da boldujem naslove koje su iz ovog ili onog razloga prigrlili žanrovci...]



1939
Party Going, Henry Green
After Many a Summer, Aldous Huxley
Finnegans Wake, James Joyce
At Swim-Two-Birds, Flann O'Brian

1940
The Power and the Glory, Graham Greene
For Whom the Bell Tolls, Ernest Hemingway
Strangers and Brothers (to 1970), C.P. Snow

1941
The Aerodrome, Rex Warner

1944
The Horse's Mouth, Joyce Cary
The Razor's Edge, Somerset Maugham

1945
Brideshead Revisited, Evelyn Waugh

1946
Titus Groan, Mervyn Peake

1947
The Victim, Saul Bellow
Under the Volcano, Malcolm Lowry

1948
The Heart of the Matter, Graham Greene
Ape and Essence, Aldous Huxley
The Naked and the Dead, Norman Mailer
No Highway, Nevil Shute

1949
The Heat of the Day, Elizabeth Bowen
Nineteen Eighty-four, George Orwell
The Body, William Sansom

1950
Scenes from Provincial Life, William Cooper
The Disenchanted, Budd Schulberg

1951
A Dance to the Music of Time (to 1975), Anthony Powell
The Catcher in the Rye, J.D. Salinger
A Chronicle of Ancient Sunlight (to 1969), Henry Williamson
The Caine Mutiny, Herman Wouk

1952
Invisible Man, Ralph Ellison
The Old Man and the Sea, Ernest Hemingway
Groves of Academe, Mary McCarthy
Wise Blood, Flannery O'Connor
Sword of Honour (to 1961), Evelyn Waugh

1953
The Long Goodbye, Raymond Chandler

1954
Lucky Jim, Kingsley Amis

1957
Room at the Top, John Braine
The Alexandria Quartet (to 1960), Lawrence Durrell
The London Novels (to 1960), Colin MacInnes
The Assistant, Bernard Malamud

1958
The Bell, Iris Murdoch
Saturday Night and Sunday Morning, Alan Sillitoe
The Once and Future King, T.H. White

1959
The Mansion, William Faulkner
Goldfinger, Ian Fleming

1960
Facial Justice, L.P. Hartley
The Balkans Trilogy (to 1965), Olivia Manning

1961
The Mighty and Their Fall, Ivy Compton-Burnett
Catch-22, Joseph Heller
The Fox in the Attic, Richard Hughes
Riders in the Chariot, Patrick White
The Old Men at the Zoo, Angus Wilson

1962
Another Country, James Baldwin
An Error of Judgement, Pamela Hansford Johnson
Island, Aldous Huxley
The Golden Notebook, Doris Lessing
Pale Fire, Vladimir Nabokov

1963
The Girls of Slender Means, Muriel Spark

1964
The Spire, William Golding
Heartland, Wilson Harris
A Single Man, Christopher Isherwood
The Defence, Vladimir Nabokov
Late Call, Angus Wilson

1965
The Lockwood Concern, John O'Hara
The Mandelbaum Gate, Muriel Spark

1966
A Man of the People, Chinua Achebe
Anti-Death League, Kingsley Amis
Giles Goat-Boy, John Barth
The Late Bourgeois World, Nadine Gordimer
The Last Gentleman, Walker Percy

1967
The Vendor of Sweets R.K. Narayan

1968
The Image Men J.B. Priestley
Cocksure Mordecai Richler
Pavane, Keith Roberts

1969
The French Lieutenant's Woman, John Fowles
Portnoy's Complaint, Philip Roth

1970
Bomber, Len Deighton

1973
Sweet Dreams, Michael Frayn
Gravity's Rainbow, Thomas Pynchon

1975
Humboldt's Gift, Saul Bellow
The History Man, Malcolm Bradbury

1976
The Doctor's Wife, Brian Moore
Falstaff, Robert Nye

1977
How to Save Your Own Life, Erica Jong
Farewell Companions, James Plunkett
Staying On, Paul Scott

1978
The Coup, John Updike

1979
The Unlimited Dream Company, J.G. Ballard
Dubin's Lives, Bernard Malamud
A Bend in the River, V.S. Naipaul
Sophie's Choice, William Styron

1980
Life in the West, Brian Aldiss
Riddley Walker, Russell Hoban
How Far Can You Go?, David Lodge
A Confederacy of Dunces, John Kennedy Toole

1981
Lanark, Alasdair Gray
Darconville's Cat, Alexander Theroux
The Mosquito Coast, Paul Theroux
Creation, Gore Vidal

1982
The Rebel Angels, Robertson Davies

1983
Ancient Evenings, Norman Mailer

субота, 16. мај 2009.

IN THE REALMS OF THE UNREAL

***
3

ovo je dokumentarac o jednom ultra bizarnom čoveku: henri dardžer je živeo povučen, sirotinjski život, bez žene, bez dece, sa klimavim poslovima i jadnom zaradom, kao podstanar koji nije ničim privlačio pažnju suseda. kada je umro 1973. u njegovom stanu su pronašli hrpe i hrpe iscrtanih i islikanih hartija te ogromne sveske i fascikle sa ilustrovanim romanom VIVIAN GIRLS: REALMS OF THE UNREAL.

u pitanju je neka vrsta fantasy-ja za decu, u kome se opisuju komplikovani plotovi i ratovi sveta dece i sveta odraslih, sa mnogo twistova i vrlo sadističkog krvoprolića. kao da sve to nije dovoljno bizarno, dardžer je crtao skoro isključivo devojčice – ali im je, tamo gde su bile gole (a to nije bilo retko) – crtao male penise između nogu.

dardžer se klonio sveta i svu svoju nikakvu ušteđevinu trošio je na papir za crtanje i vodene boje, kao i za časopise iz kojih je isecao slike dece i precrtavao ih kao junake/junakinje svojih crteža. zbog toga, niko ga nije zaista poznavao niti dobro upoznao, i ostaje misterija to prisustvo penisa na telima koja nedvosmisleno pripadaju devojčicama. koja je poenta toga? da li dardžer nikada nije otkrio razliku između dečaka i devojčica? da li je svesno devojčice crtao ovako kako bi preneo neki bizarni simbolizam (spoj suprotnosti, ili šta već)? da li je, prosto, bio matori perverznjak?

mutna je to i komplikovana priča na koju definitivan odgovor verovatno nikada nećemo saznati, ali je (pored ostalog i zbog toga) ona veoma fascinantna.

ovaj film čini maximum da rekonstruiše dardžerov život, i mada za to ima malo izvora iz prve ruke, ipak se nameće zaključak da je dardžer svojom životnom pričom, a naročito lošim iskustvima u katoličkom internatu, ostao psihički osakaćen za ceo život. u glavi je zauvek ostao dete, zabezeknuto surovošću odraslih, i mentalno je odbio da odraste - na sličan način kao mali junak LIMENOG DOBOŠA koji, zgrožen usponom nacizma, odbija da odraste u naci nemačkoj.

koliko god pipava bila tematika i bizarna psihologija koja je ovde na delu, jedno je barem izvesno – dardžer NIJE bio 'prljavi matori pedofil', i nema ni najmanje indikacije da je ikada na bilo koji način naudio bilo kom detetu, ili živom stvoru. naprotiv, iz fragmenata okupljenih u ovom filmu reklo bi se pre da bi svojim zubima zaklao nekoga ko bi pokušao tako nešto prema detetu.

u suštini, to je dirljiva, potresna priča koja po ko zna koji put –ali ovog puta na spektakularan način – ilustruje truizam da nema većeg zločina od zločina prema detetu: priča o henriju dardžeru je priča o jednom detetu koje je u najkrhkijem dobu bilo toliko ozleđeno da se zauvek povuklo iz 'normalnog' života i odbilo da se priključi svetu odraslih više nego što je moralo. dardžer je, zato, postao jedan od ultimativnih, 100% autsajdera XX veka: ni u jednom trenu nije ni pokušao da objavi svoje priče i ilustracije, da uspostavi bilo kakvu komunikaciju sa svetom u kome je bio i ostao siroče.

film je dinamičan, intrigantan, odlično dokumentovan, oživljen izjavama dardžerovih komšija, pojedinih experata, a poseban kvalitet daju ne samo prizori njegovih crteža koji zaista poseduju neku naivnu draž i bizarnu lepotu, nego i animacije kojima su oživljeni u rekonstrukcijama odlomaka njegove epopeje o vivijan-curama i njihovim borbama protiv matorih, brkatih generala.

svakako totalna preporuka za sve ljubitelje autsajderske umetnosti i uopšte uvrnute, nesvakidašnje tematike.