LEPTIRICA (1973)

(Ovaj tekst je skraćena i prerađena verzija poglavlja iz knjige U brdima, horori: srpski film strave, Niški Kulturni Centar, edicija 'Eldorado', Niš, 2007.)

Režija:

Đorđe Kadijević

Scenario:

Đorđe Kadijević

po priči ''Posle devedeset godina'' Milovana Glišića

Uloge:

Mirjana Nikolić

Petar Božović

Slobodan Perović

Tanasije Uzunović

Malo je srpskih filmova za koje se može reći da imaju status kult filma. LEPTIRICA je sasvim sigurno jedna od njih. Sam pomen tog naslova priziva sećanje na stravične trenutke pred malim ekranima, i još strašnije noći i snove posle toga. Slatka jeza obuzima vas kao uslovni refleks pri nailasku prvih slika u umu: noć.. vodenica… huk buljine… crne kandže isprobavaju belo brašno… prelepa devojka otkriva vampirske zube…

TV film LEPTIRICA istorijski gledano prvi je horor film snimljen u Srbiji. Alibi za njegov nastanak sastojao se u pozivanju na respektabilan predložak – priču 'Posle devedeset godina' (1880) Milovana Glišića. Ta priča, istina, nije istaknuta čak ni unutar osrednjeg opusa ovog klasika srpskog seoskog realizma, ali u vreme kada je bilo sumnjivo nalaziti horor u (samoupravnoj, proleterskoj) sadašnjosti bilo je ipak lakše preneti horor u prošlost, i podsmehnuti mu se kao produktu (prevaziđenog?) sujeverja.

Koliko je tematika vampira i veštica 'prevaziđena' pokazalo se odmah po premijeri: jedan čovek u Skoplju umro je od straha gledajući premijerno televizijsko emitovanje LEPTIRICE, a u tadašnjoj štampi rodio se niz napada na režisera koji nenaviknutoj publici nudi uznemirujući sadržaj kao vid 'filmskog terorizma'. O 'skrnavljenju' klasika da i ne govorimo… Međutim, ostaje neumitna činjenica da je LEPTIRICA do današnjih dana ostala jedan od najupečatljivijih domaćih filmova: kultni film, onaj koji se prepričava, koji se pamti, koji proizvodi košmare… kako pravi horori i treba da čine!

U Glišićevoj priči glavni junak je Strahinja, siromašni momak u ruralnoj Srbiji zaljubljen u lepu ćerku imućnog ali namćorastog gazda Živana. Kada ga ovaj, praktično, otera iz sela odbivši da mu da Radojkinu ruku, momak krene u drugo selo, ali ga na izlasku spreče kmet, pop i još nekoliko seljana. Njih teške brige more. Neka pošast napada vodeničare i otežava prehranjivanje ionako siromašnog sela. Niko ne sme više da zanoći u vodenici. Strahinja pristaje, i uspeva da preživi noć sakrivši se na tavanu. Posle malo peripetija, seljani uspevaju da pronađu Savin grob u 'Krivoj jaruzi'. Oni ga probodu glogovim kolcem, kako običaj propisuje, ali trapavošću jednoga od njih ne uspeju da mu svetu vodicu sipaju baš u usta, te iz njih izađe leptirak. Ovo, međutim, ne omete srećan kraj: Strahinja dobija devojku za ženu.

Kadijevićeva adaptacija se uglavnom dosledno drži duha pripovetke, prenoseći i njen ironičan odnos prema seljačkom sujeverju. Ovaj je, istina, komplikovan činjenicom da nam režiser već u prvim minutima filma prikazuje napad vampira na vodeničara, tako da gledalac nema sumnje u pravi povod stravičnih dešavanja. LEPTIRICA počinje prilično nedužno, gotovo kao romantična komedija sa blagim primesama natprirodnog, ali postepeno postaje sve zlokobnija. Kadijević lukavo koristi humor kako bi obezoružao gledaoca i efikasnije ga šokirao kasnijim deonicama u kojima se postepeno gubi dotadašnji duh vedrine a natprirodno više ne tretira sa podsmehom.

Uvodna scena vodeničarevog ubistva dobar je primer Kadijevićevog smisla za detalj. On napušta direktnost i eksplicitnost iz Glišićeve priče, gde se vampir javlja pod jakim svetlom, opisan u skladu sa narodnim verovanjem, bez mistifikacije. Umesto tradicionalnog pokrova, Kadijevićev vampir se skriva iza crne mantije i kukuljice i jedva se dâ opaziti. Umesto čitave figure, radije je nagovešten kroz niz fragmentarnih krupnih planova: izbečeno oko nadsvođeno gustim obrvama vidi se kroz procep u daskama zida vodenice, njegovi dlakavi prsti sa kandžama prebiraju po belom brašnu, krupni plan otkriva pacovolike zube ali ne i lice pod kapuljačom. Odličan je i detalj sa prolivenom krvlju vodeničara koja se meša sa brašnom... Ikonografija koju režiser koristi potiče iz srpskog predanja, i ne duguje ništa zapadnjačkim vampirima-zavodnicima kakve su na filmu ovekovečili Bela Lugoši i Kristofer Li.

Kadijević čini radikalan odmak od Glišićeve priče kada daje poseban naglasak liku Radojke, Strahinjine ljube. Kod Glišića ona jedva da je epizoda, čija je jedina svrha da motiviše siromašnog mladića na stravično iskušenje. U filmskoj verziji Radojka (u tumačenju prelepe Mirjane Nikolić) oličava anđeosko-demonski aspekt ženskog, sa erotizmom u priči potpuno odsutnim. Kadijević poseže za suptilnim tretmanom Erosa i Tanatosa po duhu bliskijem klasicima fantastične proze iz 19. veka nego li tadašnjim filmskim uzorima. U ranijim, lirskim scenama, Radojku vidimo kao lepu, nedužnu pastiricu sa jedinim nesvakidašnjim detaljem u vidu duge crvene kose. Nešto kasnije, međutim, Kadijević prikazuje neobičnu, oniričnu scenu koja, na prvo gledanje, može čak delovati redundantno, nebitno za film. U njoj, Radojka posmatra svoj odraz na vodenoj površini, a iz šume oko nje čuje se huk jezive buljine. Ona, međutim, ne pokazuje da se boji, već leže na travu i zaklapa oči, kao da se predaje nevidljivom zavodniku. Čini se da je šuma prožeta drevnim, demonskim prisustvom...

Kadijević umesto epigonstva poseže za autentičnom srpskom tradicijom i iz nje crpe energiju koja njegovu vampiricu čini autohtonim, ovdašnjim, nadasve živim i ubedljivim stvorom. Ta vampirica istovremeno korespondira sa lokalnim, srpskim, kao i sa univerzalnim arhetipovima demonskih sila. Ove scene režirane su sa umešnošću koja evocira arhetipsku snagu i time daleko prevazilaze tadašnje gotske hororčiće Hamerove produkcije. S pravom su se urezale u sećanje generacija domaćih gledalaca kao najstrašniji horor prizori ikada viđeni na našoj televiziji.

SAMOUDICA: urlikanje

ja zaista nisam poznavalac niti pratilac pozorišta. ne volim taj medij, pa to ti je! kad govorimo o vizuelnim umetnostima, ja sam 100% filmski čovek, a ako ćemo o pisanoj reči, onda OK, pored romana i priča mogu da svarim i poneki komad. znači, napisanu dramu mogu i hoću da pročitam, ali urlanu sa dasaka koje mi ništa ne znače – neka, hvala.

ipak, pošto sam s velikim uživanjem odavno pročitao dramu SAMOUDICA ace radivojevića, iskoristio sam priliku da 22.05.2009. posetim njenu premijeru u ateljeu 212 i uverim se kako taj text izgleda odglumljen i režiran i vizuelizovan.

priznajem, imao sam neku zadršku pred lečićem kao glavnim ispitivačem na ovoj 'audiciji iz pakla', ponajviše zbog njegove sklonosti da urla i glumata čak i na filmu (najskorije viđen takav NA PLAVOM DUNAVU i u AŽDAHI), pa se stoga zabrinuh na šta li to tek liči u pozorištu, gde SVI urlaju jer im je to posao. no, mogu reći da je on sasvim respektabilno odradio taj lik. ne savršeno, bar za moj pojam: čitajući text u glavi sam imao junaka koji je više mefistofelski, pomalo neljudski, kao neki lu sajfer koji ima natprirodna saznanja o ljuckim bićima kojima se samo poigrava dok ih ispituje iako zapravo sve o njima već zna i to znanje koristi da ih dodatno sjebe.

dakle, više jedan creepy hladan i zlurado ciničan entitet (baš kao de niro u ANGEL HEART) koji ne pada u vatru kao lečić na sceni. lečić je ovde ljudskiji, normalniji, veseliji, (naizgled) prijateljskiji nego što (za moj groš) treba, a onda u nekoliko navrata (za mene, bez potrebe) krene da urla, i totalno se raspomami u sceni u kojoj ima da išutira jednu bosansku vreću za boks, jednog otužnog humanistu sa svojim praznjikavim sitnim pričicama o 'ovo malo duše' kod svojih sitnih, nebitnih likova iz banalne svakodnevnice. kad se leka tu zalaufa da ga šutira, idućih 5-10 minuta predstave on ne može da dođe do daha i normalno izgovori svoj text. no, sve u svemu, nije to loše, iako je manje demonizma, a više 'ljudskog, previše ljudskog' u toj izvedbi.

mlada glumica koja ima da igra ambicioznu provincijalku spremnu, ako zatreba, da se naguzi i/ili popuši gde treba, 'ako je umetnički opravdano', ima nezahvalnu ulogu, koja uključuje i zabavnu ali predugu pesmu-performans 'moj dečko je srbija'. potonji je izveden zadivljujuće uspelo, ali –rekoh već- predug je i previše repetitivan. ta pesma bi bila efektnija da je bar za 1/3 kraća.

boki dimitrijević je takođe u nezahvalnoj ulozi – em ima da igra najvećeg zlikovca u predstavi, em među ovolikim lepoticama, on jedini ima full frontal nudity (sa raspinjanjem i guženjem pride); on je možda i suviše šarmantan u tom liku koji ne bi trebalo da bude simpatičan nimalo, već bi od prvih replika trebalo da mu poželimo ono što mu aca, katarktički i wishfulfillmentski, priredi na kraju, a što nakon pomenutog šutiranja uključuje i rastrćivanje iza scene.

najzad, 'sofija' je dobro kastovana, ubedljiva u liku jedine zapravo simpatične osobe u svedenom kastu predstave, pa je zato ubedljiva i njena transformacija na kraju.

u suštini, ovo je explicitno programski text, maltene pamflet ace radivojevića, sa svim njegovim trejd-mark šokovima, lascivnostima, bezobrazlucima, blasfemijama, mizantropijom i satanskom satirom. znači, ne treba očekivati ne znam kakvu dramaturgiju, razvoj likova, suptilnosti niti pod-text: ono što je drugde pod-text, ovde je over-text, i jasno se, deklarativno iznosi kroz dijaloge i monologe. duh pobune i ogorčenja i gađenja koji provejava svakom rečenicom autentičan je i nepatvoren, i prilično uspešno je prenesen na scenu.

izvesna statičnost i repetitivnost u inscenaciji (koja se ipak svodi na niz od 3 intervjua – dakle, ljudi pričaju i to je sve tokom najvećeg dela predstave) oživljena je koliko se to moglo, kako 'akcijom' na samoj sceni, tako i najoriginalnijim i najefektnijim vizuelnim detaljem 'iza' scene. naime, scenom dominira čuvena slika 'seoba srbalja', popriličnog formata. kada dođe red da nesrećne audicioniste pridavi i pojebe nenad bekvalac (u maskirnoj uniformi i, često, sa SM kožnom maskom na faci), to se dešava iza tog platna, ali zahvaljujući pozadinskom osvetljenju mi zapravo vidimo šta se zbiva kroz to platno – a na pozadini kosovskog mita vidimo neke ljude koje bukvalno jebu u dupe. čak i onda kada su već mrtvi.

ovde ne samo što ništa nije sveto, nego su najveće svetinje prve koje se preispituju.

sve je to izvedeno na više nego upečatljiv način, te stoga ja na ovu konkretnu inscenaciju tog texta nemam većih zamerki sem već navedenih cepidlačenja i subjektivnih problema sa pozorišnim medijem kao takvim. sasvim sam ubeđen da je ova predstava dobrodošao dah svežeg vazduha u tom mediju i da je vredna i potrebna, pored ostalog i zbog originalne zabave koju nudi, ali i zbog šokantnog preispitivanja naše stvarnosti i katarze koju nam obećava, a onda je na kraju podmuklo – oduzima.

kao i u svim velikim hororima, zlo nije pobeđeno, već i dalje nastavlja svoj pohod, ka novim i novim samoubicama.

inače, čitav ovaj tekst bi trebalo uzeti sa zadrškom: ne samo zato što ga piše neko ko u pozorište ide jednom u 10 godina, nego i neko ko se druži s acom r. dakle, sve ovo je 'drugarska kritika' - for what it's worth.

Aftermath predavanja o Stivenu Kingu na filmu

Predavanje je bilo i prošlo.

Ja sam veoma zadovoljan: došlo je bar 50-60 neznanih duša + drugari i saučesnici, i sasvim strpljivo i u tihom strahopoštovanju saslušali su to što sam imao da im saopštim tokom tih 100-ak minuta priče ilustrovane insertima.

Za sve koji nisu mogli tada da se pojave, evo audio snimka te govorancije, kojom sam, uzgred budi rečeno, zadovoljniji nego većinom mojih dosadašnjih predavanja. Mislim da je bilo živahnije i zabavnije nego inače. Proverite:

http://rapidshare.com/files/237407767/Stiven_King_na_filmu__DOB__23.05.09..rar

Naravno, najluđi deo večeri usledio je potom u Skadarliji, gde sam sa društvom uz piće, meso i trbušne plesačice proslavio svoje nedavno iniciranje u sektu magistara.

Jedan sumanuti i krajnje nepouzdan osvrt na to veče možete videti ovde:

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2009/05/rivju-predavanja-o-stivenu-kingu-na.html

Da ne bih opterećivao blog velikim slikama, album sa fotkama koje je te večeri Miloš neumorno sočinjavao možete videeti na Fejsbuku, ovde:

http://www.facebook.com/album.php?aid=79572&id=674782258

IZ UGLA NEVINOG POSMATRAČA

I tako eto, naša mala i skromna država dobi još jednog magistra. Ovog puta, za razliku od mnogih svojih prethodnika - koji su mnogo više Magarci, a manje Misteri - novopečeni Magistar može sa pravom reći da je ovo samo jedan običan dan i nemonovan sled okolnosti i događaj u životu jednog iskrenog, uživo skromnog i pomalo paraniočnog intelektualca; koji je naravno, jasno, virtuelni tvrdoglavi magarac.

Znajući ko je sve doktorirao u ovoj rupi od Srbije, a ne magistrirao, uvek sam bivao zatečen činjenicom da izvesni Dejan Ognjanović radi na faxu sa VII stepenom; pored onolikih naučnih radova, knjiga, eseja, kritika i kojekakvnih onanija nasve 4 strane sveta. Njegova paranoična svest mu je uporno govorila da ga neko tu koči i unazađuje, ali je jučerašnji događaj na Filozofskom Fakultetu ad akta stavio njegove strahove i zablude.

Kao što sam i očekivao; kao što sam mu i govorio; srećan si ti što u komisiji imaš tri gospođe. I to je mnoooooogo bolje no neka 3 uniformisana matora intelekualca koji se recimo više pale na Poove krimi radove i poeziju, nego na njegov gothic stil i fantastiku. Štura ženska svest - kao što se u 3D pokazalo - je sklona da prihvati novine i moderna shvatanja i teorije; bez obzira na skromne kvaziintelektualne doskočice i neminovna kontriranja. A šta bi bilo da nema oponenata?

 

PART UNO

Počelo je čitanjem predsednice komisije delova iz naučnog rada, uz kratak zajednički osvrt i kritiku celokupnog tročlanog žirija u pisanoj formi, koji je ostao daleko od očiju javnosti BTW. Boring!

PART DUO

Onda je sam autor i budući stepenaš krenuo da " brani" svoje čedo. Ovo je već postalo ustaljena rutina za Dejana Ognjanovića; pa je tako tihom rafalnom paljbom, ali umešno i vešto, često koristeći stručnu terminologiju i pojmove, osvrnuo se prilično kratko na zajednički svoj i Poov dosadšnji učinak u Srba. Autorova lična impresija i kritika: nije bilo aktivnog učešća video bima, koji je likovao iznad glave magistranta (bolje ga je bilo skinuti). Ognjanović je sve vreme sedeo; trebao je da ustane i unese tako potrebnu dozu dramatike i teatralnosti. I naravno, sve je to trebao začiniti glasnijom naracijom. Sve u svemu - BORING AGAIN!

PART TRE

E onda nam se obratila gošća iz - kako sam shvatio - Crne Gore. Fina gospađa, i svakako intelekualac pun duha i vedrine, nam je u par rečenica iznela svoje impresije likom i autorovim delom. Postavila je kao servirano pitanje magistrantu, na koje je ovaj sa zadovoljstvom odgovorio.

 

PART QUATRO

I onda, iz sna me prenula gospođa mentorka. Čini se da sve što je bilo u prošlosti između profesora i asistenta je ostalo zamagljeno u daljini inspirativnog i nadahnutog expozea očigledno glavnog člana žirija. I dobro je tako; nadam se da su se posle profesor i asisitent srdačno izljubili čestitajući jednog drugom. Tradicionalna neslaganja su ostala u paralelnim svetovima; pa ipak na ovom nivou intelektualne svesti, često suprostavljeni stavovi, koliko god izgledaju daleki, u biti ostaju na istoj strani - na strani nauke,pisane reči i značajne naučne tekovine.

PART QUINTO

Posle je usedila pauza, a potom i LA FIESTA. Šampanjac se pio; u kavijaru se uživalo.

 

I eto tako, jednog lepog i sunčanog dana - možda je neko očekivao munje, gromove, gotsku mračnu ponoćnu orgiju veštičarenja i onostranog mudrovanja - Master of Darkness je postao Mr of Darkness.

KLASIČNI HOROR PISCI NA FILMU: STIVEN KING

Najpopularniji pisac strave u XX veku postao je odomaćen čak i među onima koji horor ne vole. Nizom od više desetina popularnih romana on je vremenom postao i jedan od najčešće ekranizovanih horor pisaca tako da je ostalo vrlo malo njegovih romana koji još uvek nisu dobili svoju filmsku verziju. Koja je tajna njegovog tolikog uspeha, i zbog čega se taj tajni sastojak tako često gubio u filmskim adaptacijama njegovih romana i priča? Zbog čega nije baš svaka ekranizacija njegovih bestselera postala – blokbaster? Koje su najbolje filmske adaptacije Stivena Kinga, i zbog čega? U čemu su problemi sa onim manje uspešnim? U čemu je razlika između TV adaptacija (u obliku serija) i bioskopskih filmova?

To su neka od pitanja kojima se bavi ovo predavanje, koje je ilustrovano insertima iz uspešnih i manje uspešnih filmova po Kingu (CARRIE, THE SHINING, CHRISTINE, PET SEMATARY, MISERY, GREEN MILE, STAND BY ME, THE MIST...).

dakle, subota, 23.05. u 19h u DOMU OMLADINE.